24.01.2010. НОВИ САД;

Миле-Марко Мажибрада

Овј компјутер,пар дана након Божића 2010.године, стару ислужену крнтију, добио сам на дар од  Ракића, сестре Душке, зета Јове и њихових синова Душана и Ивана, да препишем своје рукописе које написах ових птотеклих  пет – шест година, да би се документирало оно што је било у нашем родном крају, Кистањама и  Буковици.

Сви ми имамо своју причу, само је треба  знати испричати на правом мјесту, у право време и правим људима. Неко то сложи у пар реченица, неко баци на шалу у свакодневном разговору, а неко пише ли пише, па шта се коме из свега тога допада. А најбоље су оне које, како рече Пушкин,  уђу у народну душу, па  творцима не треба дизати брончане споменике. А те, како их зову, народне , и јесу оне праве, од Пра-Индије, Асирије, Вавилона, старог Египта, хеленске Грчке  и да не набрајам  даље од Истока до Запада, и данас у нама живе и  по њима се одгајамо од малих ногу.

А кад све сагледаш од почека  цивилизације, ако ико зна када је почела, схватиш да су они с почетка, са својом памећу без данашње технологије, поставили чврсте темеље, и били паметнији од нас данас. Џаба нам технологија, кад су почетне премисе људског друштва одавно од прапредака мислиоца одређене, данас их само прилагођавамо себи и времену у којем животаримо. Вртимо се у круг, спирали живота, сујетно замишљајћи да смо паметнији од предака, а мени се чини да смо по свему гори и декадентнији. Нећемо да схватимо најобичнију ствар: ЖИВОТ није појединац, појединац  је само потрошна роба да би ЦЈЕЛИНИ ЖИВОТА, и овдје и тамо далеко по цјелом свемиру, одржао циклус сталне МЈЕНЕ, или како још стари Хелени и они прије њих рекоше,вјечитог Хаоса.

26.02.2о10.

ЦРТИЦЕ О ОПУСУ  “ ЗВОНА СВЕТОГ АРАНЂЕЛА“

О ЦЈЕЛИНИ ОПУСА

Сви ме питају зашто су моје писаније насловљене “ ЗВОНА СВЕТОГ АРАНЂЕЛА“  и како сам одредио наслове појединих дјелова. Они који су тамо рођени и они који познају тај народ и крај одмах схваћају, све им је јасно. А ја ћу само укратко мањим познаваоцима објаснити у пар реченица о чему се пише. Па кренимо редом.

За почетак: АНЂЕЛИ ИМАЈУ КРИЛА !

Манастир Светог Аранђела, свјетовно познат као Манстир Крка, је пуно више за тамошњи живаљ од онога што му име каже. То мјесто је жишка вјечите ватре живота народа тог краја, било које вјере или народности. Мјесто на којем је саграђен је богомдано за светилиште и ја вјерујем да је оно то одувјек било, од памтивјека, ма која се религија практиковала. Саграђен на пећини, ту испод љепотица зеленоока Крка, десно пространи Рит као ушће Марице, а изнад непресушно Врело студене воде, а свуда около мјешовита медитеранска зимзелена и листопадна шума што застире стране кањона и плодне луке уз Крку. То мјесто у заклону од студене буре и влажна југа невидљиво је  сваком погледу даљем од руба Брине, а откривено само оку с Неба дању и ноћу. Ту људско уво нема шта радити, ту се Дух свети слуша душом, а очи  љече љепотом коју само Створитељ може  створити.

Е, звона ! Први пут сам их чуо из наше ограде Градине,  као дјете, кад ме је моја баба Аница час носила, час водила за ручицу за овцама. Добро се сјећам да је лишће на стаблима било жуто, руменкасто и смеђе и сваки час падало с грана, трава свјетлосивкаста, а да су се дебели сивобјели облаци ваљали љено   по  небу преко Промине пут  Динаре док се сунце спремало на починак тамо негдје иза Буковачких брда у Новиградском мору. Тада се зачу неки мједени звук, би ми угодан али ме престраши, не познах о чему се ради и шта ми то носи, добро или зло.

-“Баба, баба, шта је уно!?“ –  скоро се ја поче кривити.

-“ Е, срећо муја, не бој се, прекрсти се и весели се, то анђели пјевају.“ –   прекрсти се трипут гледајући у небо.

-“ Али баба, баба, пе ђе то уни пјевају, ђе су уни сада!?“ –  ништа ми не би јасно.

-“ Они пјевају на Небу, а ми их чујемо као одјек звона Светог Аранђела, са манастира у Брини, слушамо их ушима и срцем, а душа нам се пуни Духом Светим.“ –  мучи се она да објасни –  “Почуј сада!“

Ућутимо. А из кањона Крке разлива се симфонија звона и осјећам како се Блаженство разлива у мени. Сав се најежих од узбуђења. Кад утихну и најтиши одјек тихо упитах:

-“ Баба, јел’ увјек овако љепо пјевају? А зашто сам се најежио, а није ми ладно?“

-“ Ех, ех, ни баба све не зна, али запамтићеш ову пјесму за цјели живот, ти си вечерас од Аранђела обиљежен и благословљен, благо теби, тако рано, тако млад.“ –  пољуби ме она у тјеме.

-“ А шта то значи?“-  није ми јасно.

-“ Ех, шта значи? Док се неко заметне у њега су усађене три шпице: стра’, љубав и разум. Стра’  да се боји за себе и друге, љубав да воли себе и друге и разум да то зна једнако распоредити. А вечерас се ова пјесма Светог Аранђела улила у твоју душу и полила те шпице да проклијају и расту као што и сам растеш тјелом. Тако некако.“ –  мучи се она да разјасни.

-“ А зашто то треба дјелити једнако на друге?“ –  није ми право што се мора све са сваким дјелити.

-“ Не мо’ш сам ништа, да би добио мураш и дати! А што више дајеш више ти се и враћа. Бог је сам и свемоћан,дао нас, нас је створио таке, једно није ништа, сви заједно су Бошја дјеца и могу све, браћа и сестре су, те зато се једнако даје и прима.“ –  покуша  ми објаснити баба Аница.

-“ А баба зашто ти не одлазиш у цркву да се молиш Богу?“ –  чуди ме –  “ А вјерујеш у Бога!?’

-“ Бог је свуда разасу Дух Свети, и по гори и по води, и на Небо и на земљу, и на растић и на жито,  а и у наше душе. Он сваку молитву чује ако је искрена, из наше душе, ма ђе ми били и у која доба се молили. Цркве и свећеници су ту да нас поуче и подсјете, да у име заборавних и немарних моле, да пазе да не скренемо с Божјег пута. А и стара сам, мени се тешко и спуштати, акамоли ићи узастрану. Бог ће ми и Свети Аранћел опростити, разумију уни то.“ –  осмијуљи се баба.

Заустих да упитам још нешто, али ме заустави неки блажени мир бабина лица. Истовремено осјетих и ја потребу за шутњом, а и све около се умирило, птице престаше пјевати, грање и листићи на њима се укочише, клепка на овну зањеми, уши пуцаше од блажене тишине.

А након мало времена баба Аница се трже на први запух вечерњака и поче нешто утихо, само за себе пјевати, кад и тице што почеше дизати грају око мјеста за легло. Сунце паде тамо далеко у море, дан преста и поче сумрак. Изнад Промине намигну Вечерка.

-“Ајмо роде полако кући, закалјде овце.“ – трже се баба.

Полетих без рјечи заједно са Вучком и зачас притјерашмо овце струзи. Баба их преброји на струзи и без рјечи набаца гранчину да је загради, узе ме за руку и кренушмо стазом за овцама ка кући.

А у мени је набујала нека снага и срећа те поче скакутати као мали ждрепчић цимајући бабу за руку, а она се насмија сретно и блажено и дода:

-“Играј Анђеле тако цјели живот, и Они на Небу сада играју, и кад год ти понестане снаге, кад те мука притисне, кад ти грко дође у животу ти се врати ође и напи се пјесме ЗВОНА СВЕТОГ АРАНЂЕЛА, боље љекарије неће од ње бити.“

Тако и би.

О ЈЕЗИКУ,ГОВОРУ,ПИСМУ И ЛИКОВИМА…

Говорити сам научио, као и сва дјеца, од укућана, бабе Анице, маје Руже, ћаће Марка и старије браће Душана, Стевана и Јандрије, а онда увјежба с комшијама и дјецом у Засеоку.

О језику сам као мали двојио, није ми било јасно како се исто зове оно што имам у устима, а користим за посање, једење, галаму, да видим је ли нешто слано или грко, кисело или слатко и штошта друго, и нешто друго неопипљиво, што се говори на уста и чује на уши, да кажеш оно шта осјећаш и мислиш или да се споразумијеш с другима, да би говорио или слуша, као и онај с којима сам то дјелио.

У школи ми то почеше разјашњавати, те глас, те сваки има свој писмени знак који се зове слово, а све скупа се зове језик и писмо, те то има нека своја правила, и да се то зове језик. А његов назив се кроз школовање мјењао. Учио сам српски, па српски или хрватски, па хрватски или српски, па наш језик, па материњи језик, па српскохрватски или хрватскосрпски, па опет српски, хрватски, а да о граматици и правописима не говоримо. А о нарјечјима и говорима појединих села, крајева, дјелова државе да се не говори. Исту ствар свак проглашаваше као само своју изворну коју су други као практичнију присвојили и окитили се њиховим  перјем. Сви се позиваше на Вука и његов наук о језику, ма га потискиваше својим “модерним сазнањима“ и враћаше се њему тек кад им затреба за потврду своје “теорије“.

Пуно касније ми би јасно да сам као што сам и рођен као православац и Србин говорио српски говор, почетни језик ми бијаше српски  и писао та  српска писма, ћирилицу и латиницу, на јекавици и штокавици, одакле су се сви остали као посебни напајали и јуначили као изворни за све остале говоре, и да нагласе своје “аријанство“. Лингвиси, језокословци, лектори и коректори, граматичари и правописци подлегоше политичарима или сами често то посташе, те и данас праве збрку тамо гдје је није било нити је нема. Заборавише Његшеву поруку да “…мања рјека у већу увире…“, и да од српског језика и штокавског изговора  све те рјечице и потоци су дио оног већег и да тек у упоредби с њим имају неко значење, исовремено му давајући и одузимајући, али сви заједно чинише га богатијим. И нека ти “стручњаци за језик“ причају приче, пишу књиге и богате се подилазећи умјесто науци политичарима, али је сваком писменом и неписменом јасно да на нашим просторима се говори најмасовније српским језиком, јекавицом, штокавицом, и да то сви знају од Јулијских Алпи  и Јадрана, до Сент Андреје и Егеја.

Велике рјеке имају пуно извора и притока на почетку, успут лимана и ритова, а на крају делти и рукаваца, али због тога своје име и снагу не губе. Тако и српски језик може све дати и узети, а ипак остаје оно шта је, по имену и по онима који га користе. Тако рече и поучаваше Вук Стефновић Карађић, као и његови досљедни насљеници Ђура Даничић и други, те претходник Саво Мркаљ.

На тим основама се користио језик у овим писанијама, говорни који се користио и користи у “обичном животу“, и како растaше, школоваше и старише главни лик тако се и мјењаше језик. Па сви знамо да је језик жива ствар, да расте и мјења се као и они који га користе, па сретно му било.

А лигистима порука: ево вам материјала, пишите своје стручне расправе, нека вас, ма нас немојте спутавати својим стандардизацијама, ионако вас нећемо слушати. А Вук, по мени ,погреши што наметну ијекавицу као компромис, мада је добро знао да се јекававицом користи већина народа, пуно више него екавицом или њеним панданом икавицом, а осталим варијантама да се не говори. Ма нека му, компромиси су нужда која води у будућност, мир и напредак,поступак да се сви осјећају побједници. А ја сам настоја прсликати стварност тог доба, и по људима и догађињама, без амбиције да то буде “гола истина“ , те сам користио говорни језик, избјегавајући колико се год могло туђице које се нису понашене.

И такав и тако главни лик крену у живот. Дадох му своје име као основу да би писа у првом лицу, “…али се оте…“ како једном рече Бранко Ћопић и поста синтеза више особа и у неку руку поста “Јунак нашег доба“ као и Љермотов главни лик, само у другом времену и простору. И остали ликови добише имена каква су код нас, тамо у родном крају, па даље на животном путу сусретана, уобичајена и личе на стварна, мада су описана као плод маште, сјећања и сна, да би била контра панорама на сликарском платну да се јаче ослика главни лик. Ништа ту није “гола“  стварност, све је то мјешавина душевних боја и позорница која с тим ликовима настоји осликати веме, људе, и догађања. Личи на стварност, а није, као што нема нити је могуће досећи апсолутну истину.

Тако наста синергија стварног и душевног живота, ликова и догађања, размишљања и тумачења, а све у циљу да се ослика то време и људи, како на Влаци, у Буковици, Далмацији, и  тако даље по цјелој земљи Југославији, као коректив и допуна званичним историјама коју “пишу побједници“, ако их уопће има на дугу стазу. Више ми они личе на пролазну неверу, народи ће знати и умјети да то опишу и осликају својом ситницом просијавајући и људе и догаћаје. И они који уђу у народну пјесму и причу, и појединци и народи, и догађаји и идеје, остаће вјечно, не требају им “ Брончани споменици“, како  то љепо опјева и поручи Пушкин.

Све ово је писано “на кољенима“, на пијачним тезгама, за кухињским столом који није служио својој сврси јер се није имало шта послужити на њему, па се нису наводили аутори и цитати из њихових дјела, већ само гола меморија аутора  “наштанцана“ из хиљаде прочитаних књига, онаква како је он схватио и разумио те поруке из њих.

А на крају крајева све у животу се своди на случајност, та највећа научна открића су тако настала, и судбину по оној “… да живот пише романе…“, и све у овоземаљском бивствовању почива на једносавности, нечим шта је пред нашим очима, а да нам дуго треба, засљепљеним својим амбицијама несвјесни биолошких и менталних ограничења, да то не видимо и примјенимо уживоту и као јединке и као колектив.

Колико би се свјетова спасило “… кад је сваки живот цјели један свјет…“ да не би похлепе и глупости људског рода који изазиваше ратове и клања, невиних и недужних, да се држало само врло једноставних и јасних ДЕСЕТ ЗАПОВЈЕДИ.

И порука свега написаног је да се хисторија не смије заборавити већ на њој учити, а опроштај је љек којим се љече ране да би будућим носиоцима ЖИВОТА било омогућено да га без отрова у себи на бољи начин од својих претходника унапреде и наставе.

Рођени смо као људска бића с љубављу у себи, мржњу, ту сотноску “љепу и слатку протутежу љубави“ касније стичемо од лоших учитеља, а ја се надам да ће учење Исуса Христа и учитеља из свих осталих религија преваладати те  “ сотонске ниске страсти“ и као појединце и као колективе довести на максиму  “… да смо сви рођени на слику и прилику Бога…“  и да смо једнако вредни као козмос у минјатури.

А козмос сам ја који ово написа, козмос сте ви који читате, козмос су планете, звјезде, галаксије, а истовремено дјелови свеопћег КОЗМОСА, који нигдје не почиње и нигдје не завршава, баш онако како одавно поручише математичари с миус и плус положеном осмицом, а вјечито се мјења и та мјена је једина апсолутна константа, што још Антички Грци дефинираше као ХАОС.

И дуго и пуно времена ће требати да људки род то схвати, мада ја мислим да никад и неће у садашњем лику и облику, краћи му је рок трајања од рока сазнања, а дотле би бар требали настојати да будемо онакви какве нас је Бог створио, поштујући његове законе.

А сад ајмо ћа, читајте и размишљајте, тражите одговоре, СТВОРАЦ нек вам је на помоћи.

ЗАСЕОК НА ВЛАЦИ

Први дио опуса почиње на позорници  с ликовима и сценографијом који су прапочетак и почетак живота главног лика овог опуса. Одатле све почиње и ту се све завршава, затвара се круг.

Ту је из сјемена никла клица, израсло биће, летило ношено вихорима живота по свјету, и на крају ће слетити ту одакле је и узлетило.

Ту је све почело и све завршило.

ПЛАВО ДЈЕТИЊСТВО (1948.-1955.год.)

Створац заби иглу шестара у НИШТА и другим краком с десна уљево поче цртати кружницу, и одма се рађаше ступњеви и радијани, синуси и косинуси, тангеси и котангеси, лимеси и функције, интеграли и диферинцијали, све умрежено у кругу и све се зачас претвори у сферу хаоса живота, те позва Аранђела и даде му ту творевину као кап и посла га да је однесе тамо на Влаку. Арахђел рашири крила, њиховово клепетање се огласи као музика великих звона Манастира, и он је испусти тамо гдје је по Створцу одрђено.

Кап је с Неба пала на море Живота, кругови таласа се почеше ширити према далеким обалама.

Поче први круг.

Као четврто дјете родих се плав, очима боје трњина или сјекавца виноградара у касну јесен или неба за бурна дана. Баба Аница рече кад ме прихвати из мајчине утобе “…бјел ки лабудић…“, а остали су говорили “…плав…“, да нагласе разлику од најстаријег брата Душана који бијаше по коси црн ки гавран, од другог Стеве тамносмеђег и трећег Андрије-Браце свјетлосмеђог. Једино ме Мире “Мајор“ зна звати “Бикане“, а то је већ друга прича, типична шала-ругалица која се из драгости тамо практикује.

Плава боја је свуда по свјету, код свих народа, боја невиности, анђеоска боја, а у том животном добу, како би баба говорила “…сва дјеца су Анђели…“ и ради тога су плава и невина, баш онаква какав је људски род Бог замислио. И ја сам се тако осјећао, све ми је било плаво од пажње и мажње укућана и комшија, ма свију.

Тако ми оста у сјећању, ваљда и сваком људском бићу.

И трајаше до седме године.

ЖУТО ДЈЕТИЊСТВО  (1955.-1963.год.)

Плаветнило дјетињства, тај анћеоски период живота, завршило се оног дана кад се морало кренути даље од куће, у школу на Кистање, не на мажење и пажење већ на обавезе и самостални рад, на морање, обавезе и одговорнст.

Моја плаветнило убљеди, а све тад пожути. И моја коса зажути ки руда шеница, јавше се и пјеге, и по лицу и по дјеловима тјела изложених Сунцу, не би ми драго, али тако мораше бити.

Утјеши ме то што је и Сунце жуто, што је и злато жуто, ореоли на иконама, царске и краљевске одоре, крстови на црквама, и дуња је жута, а и јесен кад све сазрева и доноси благодати, па и први миг прољећа почиње жутим сјајем јаглаца и дреновине, а и љето бљешти од жутине, и закључих још тада да је то најузвишенија боја, боја радости рађања, зрења и зрелости, светости и душевне чистоте, ма свега шта вреди.

И би поносан што сам жут ки Сунце, извор живота.

А како и не би, ја једини би жут ки Сунце дању, а Даница звјезда ноћу, и бљештавило жутине ме предодреди као посебног, јединственог и сваком препознатљивог свуда и на сваком мјесту.

И то ми да вољу и снагу да тако ожућен јурнем у будућност, да докажем да сам вредан те боје и онога шта она значи и вреди. И чврсто одлучих да ћу то доказати својим дјелом, по оном народном: “У се и своје кљусе.“

Кад та жутина доби руду боју крену даље.

ЦРВЕНА МЛАДОСТ (1963.-1967-год.)

Крв проври у мени, жутина поче бљедити, и тад добих у себи неку жестину тјела и душе. Све у мени и око мене поче бити црвено у свим нијансама те боје. И средина живљења се око мене промјени, стара слава оста тамо гдје је и стечена, у новој би нико и ништа, требало је од нуле направити нешто, морало се доказати с оним шта сам носио у себи, себи и другима око себе. Повратка није било.

Искористише моју нутарњу снагу и вољу и моју амбицију и дадоше ми улогу вође, оног послушника који ће боље од њих у име њих пропагирати њихове идеје. Ех, тешко им је то било!? У теорији би све идеално објашњено, од “Манифеста“, “Капитала“, “Имеријализма као посљедњег стадија капитализма“, Програма СКЈ, итд., итд., а то се није косило с оним шта сам дотад знао, да сви велики покрети проводе своје идеје нудећи остварења нада и снова сиротиње, обесправљених и немоћних који су у свим епохама била већина без моћи, а сила је штитила повлаштену мањину. На врело црвенило у мени није било тешко додати још јачу нијансу црвене идеолошке фарбе, те ја као примјер за углед поста црвен и по опредјељењу.

И моје химне посташе Косте Абрашевића “Црвено“, Мишкине “Црвени макови“, Ћопићеве партизанске пјесме, Куленовићеви … “Срђан,Млаћан,…“, Назорова “Мајка православна“. Ковачићева “Јама“, Јесењинове химне селу, “Интернационала“, и наравно  “Друже Тити ми ти се кунемо“, а како не би!

У центар богаства ја стигох такорећи гол и бос, из љуте сиротиње, све на мени је било  насљеђено од старије браће, послужило тек толико да се не види голотиња, без наде да ћу скоро добити своје ново рухо, ка шта су остали око мене имали. Али у мени би толико јачи понос и снага да сам својом памећу и радом стигнем бар на ниво других око мене. За мене повратка није било, како нам свима ћаћа рече: ,, А, имате се ђе вратити, мутика вас чека!“. Кратко и јасно, па бирај!

И ја покушах да сва та сазнања искористим како ме не би дочекала “мутика“. А млад бијах да се враћам “…на штиту…“!

Треба се дати да сваком буде боље, подједнако боље, и мени који од малена радим као велики и оном који има већ сада све обезбјеђено, да свако од нас појединачно да колико зна и може у корист свију, и да сви појединачно стремимо, давајући све од себе, заједничком циљу: појединачном и друштвеном благостању.

И Бог ми поста нешто друго од онога што ми игуман Никодим говорише, не нешто чега се треба страшити већ оно шта треба имати у себи, бар држати се оног што даде као заповједи Мојсију, кратко и јасно и сваком бићу разумљиво, и како га баба Аница тумачише “… Он је све створио, и нас и око нас, и свуда је  и на сваком мјесту с тобом, а пушти поповске приче које они причају ради своје користи, важно је да Га имаш у себи и да му се чисте душе молиш и поштујеш његову вољу. Молило се  код огњишта или код грма или у цркви исто је, кад то поштено желиш и чиниш срца чиста.“

А то се тада и у мојој свјести тако чинило. Благостање и по религији и по комунистичкој доктрини за људка бића је почивало на истим темељима, разлика је била да ли се то може сада у овоземаљсом или небеском животу, први су призивали Небо, други Садашњост. А и једни и други су користили наше овоземаљско бивствовање за своју личну и институционалну корист. И једнима и другима је страх као темљно људско  осјећање служио као метод за пропаганду, а нада људких бића, рођена заједно са стахом, као награда.

У мени се сукобише породични одгој и традиција, поуке игуманове и сазнања из школе, а то је треебало све некако прокувати и исфилтрирати у памети да будем свој. Први ме из нужде научише радити, други ми обећаваше срећу и благостање тамо негдје и некад на Небу, а трећи да се трудом и радом може остварити и на Земљи, а ја прихватих ону “… да нужда закон мјења…“ и одгаћах сопсрвени суд о свему за будуће време. А за сада  најјаче погонско гориво било је оно ћаћино    “… мотка вас чека…“. И тако сам постао “стармали“, за ту доб престар по понашању, одрекавши се “лудости“ која она носи.

Сва црвена  врелина  у мени се подреди томе.

А тако му некако у завичају и дође:

– “Кад крваво сунце залази, шутра је буран дан!“ –  како би говорио ђед Ћико.

ИЗВРШНА СЛУЖБА (1967.-1971.год.)

И ја бијах “искован и прекаљен“, теоријски и идеолошки, да жењем, косим, самар носим, звецкам потковицама и “ширим даље“  своје знање и умјеће на поље “благостања од рада“. И у првом моменту би сретан, сам сам и слободан ки тица, господар своје судбине и балагостања, ко ми шта може!

Отрежњење брзо дође, мамурлук би мучан и тежак!

Од теорије ми не требаше ни десетак посто, ни у струци ни у идеологији, овдје је требало имати дебелу кожу на образу, лукавост лисице и безобразлук вука, и у свком моменту бити спреман “… стићи и утећи и на страшном мјесту постајати…“. Морало се, ки змија, одбацити кожу младости и навући нову чвршћих љускица, да тјело и душа у њему буду добро заштићени.

А за ту пробуку треба времена, не смије споро да не окасниш, а ни брзо да не постане тјесна и крхка те стално жуља.

Што хтјењем што околностима падох у хибернацију, све физички сокови и душевне струје замреше у меии. Црвенило убљеди, до мене извана допираше гласи, а осташе без одговора. Треба издурати!

Слушао сам, гледао сам, упијао од других и акумулирао у себи., баш онако како су ме одмалена учили:“… теже је слушати другог него мудровати му. Ако за то имаш стрпљења и снаге дупло ти се исплати, помогнеш и њему и себи, а ако му попујеш само га тјераш од себе, ни теби ни њему користи…“.

И лед се поче топити, теорија се усклади с реалностима око мене, и ја крену напред како  би у мени одавно зацртано. Али се не појави више она жестина црвенила, јаркост боје замјени мат нијанса.

И поче на прузи “извршна слушба“, горка и исцрпљујућа за душу и тјело!

ПРУГА- УПРАВА,СТУДИЈЕ… ( 1971.-1975.год)

Шта сада, помирити се са оваквим стањем прихваћајући да ми је судбина одредила тај домет или кренути напред да се издигнем изнад тога? Можда је судбина другачија него што је ја сада умишљам? Ајмо “пишати у вјетар“, па шта буде!  И ја тако одлучи налазећи упориште у својој снази, вољи и знатижељи за све што се у науци догађа. Ту ми поможе и начин, који прерасте у обичај, како су у Буковици родитељи рјешавали проблеме  своје  многобројне дјеце. Насљедства нема, јер се нема шта дјелити, нек један остане на имању да под старост води бригу о старим родитељима, а остали ће у свјет, изучити нешто и живити од тога, припомоћи ако могу овоме на селу, а најважније је да од свога рада живе и не рачунају да ће нешто имати од насљедства. Нису то измислили филозофи, нужда је натјерала људе да крену тим путем. Тако је било и у мојој фамилији, школовати дјецу колико се може, а она даље нека се сама сналазе у бјелом свјету. Тако су буковочка дјеца, сва листом, била школовамна, и чудно ми је било кад сам сусретао своје вршњаке из разних крајева државе који су били полуписмени, да сам им ја могао бити професор. У мојој Буковици је срамота бити неписмен, у школу се морало ићи по цјену да кућа изгори, да њива остане неузорана, да се не пожење, школа је имала приоритет.

Виши степен образовања, ради споменутог,  за мене је био нормални потез, нек кошта колико кошта, а има приоритет над свим осталим младалачким прохтјевима. Тражио сам ја стипендије, помоћ ма какву, али не бијаше од тога ништа, то је било обезбјеђено за татине кћери и синове, па ми не преоста ништа друго него да идем сам на свој рачун. А нисам ни имао избора, оно што сам желио није се могло ради моје финанцијске немоћи, па ми не преоста ништа друго већ да узмем оно што могу исфинацирати. И тако заврши на економске науке, правдајући се сам себи да ми је таква судбина, та нисам ни сања да ћу бити жељезничар па поста добар у струци, ваљда ћу такав бити и економиста. Да сам желио и волио, нисам, али узми оно што можеш и докажи се да и ту можеш бити међу бољима, па ће се и ту наћи нека срећа и бољитак живљења.

Претходно сам хтио, наговори и Бранка Чичу колегу из средње школе, да упишем Педагошку акаденију, али док тамо видише свједочанства на ћирилици из београдске технике школе позеленише и рекоше да морамо доставити програм по којем смо школовани да би уопће могли изаћи на пријемни испит. Исти трен ми би јасно да се ту не можемо уписати на студије, таман ће им овакви одгајати младеж. На Правном факултету су били финији, тажили су велике паре и тестирање из латинског,  знајући да га не можемо за пар дана научити и положити кад га већ нисмо учили у средњој школи.

И тако ја уписа Вишу економску, комерцијални смјер, гдје су тражили само паре. А дај шта даш животе, биће и то боље од ништа!

И кад се прочу у фирми да сам уписа студије почеше се спрдати, они који се осјетише угрожени на својим ситним шефићким мјестима “… аха,ха, многи су трошили паре на то студирање, па ништа, жали Боже вримена и труда, остави се “студенте“ лудости, ради свој поса и ћути, биће ти боље…“, али они најнижи по рангу, полуписмени и полусељаци, права радничка класа ми даваше подршку  “… пусти ти њи, и овакав си бољи од њи, а зашта онда они школују своју дицу кад то не користи…“.

Кад  ја уписах другу годину студија у редовном року и остали кренуше мојим путем. Нису ме више подругљиво звали “студент“ већ су тражили скрипта и књиге и рукописе с предавања и помоћ при припреми испита.

А најчудније је свима било што не знају кад ја учим, та стално сам с њима, и на плажи и на Пјаци и свуда гдје и они, па радим гдје и како они, а полажем испите боље од редовних студената. Нису схваћали да ја имам добро темељно образовање из основне и средње школе, оно што они нису имали и избјегавали кад се требало, мада је исти закон важио за цјелу државу. Ми у Буковици смо морали у школу, они су је могли и заобилазити без посљедица, а шта вода однесе тешко је мотиком награбити.

А није ми било лако. Сва плаћа оде на студирање, а за живот, подстанарство, обућу и одјећу шта остане.

Што науми то и оствари, цјена није била важна.

ВОЈСКА (1975/1976.год.)

Пуно ми је њих говорило, директно или увијено “… а шта ћеш сад тамо губити вриме, имаш 27 година, завршио факултет, жени се и гледај ди ћеш боље зарађивати, а ту обавезу можеш лако избјећи, има доктора који ће то средити, та видиш ли да то и други раде…“, али ја то нисам мога прихватити. Све у мени се бунило против таквих сугестија.

Одгојен сам тако гдје се служење војног рока сматрало као дио дуга народу и друштву и најважнија “диплома зрелости“ у животу, а сви они који  нису били у Војсци сматрани као“шпатни“, друга класа и за рад и за заснивање породице. Да не одслужим Војску цјели животни вјек мора би објашњавати зашто и ради чега, а сви би  рачунали да сам “фаличан“ ма шта ја наводио као разлог. А и одогојен сам кроз школовање на традицијама партизана и њихових жртава за ово шта сада имамо. Трећи разлог бијаше и мој замор од рада и студирања, требало је узети предах да се одмори и душа и тјело, да се презброји шта се направило и куда и како даље. А у војску су тада ишли сви, какви равни табани, какве године, какве диоптрије, за све је било мјеста у ЈНА.

Мој парњак и сарадник Делија Иве није тако мислио, он оде код доктора и средише му да је неспособан:

-“ Ради чега си неспособан, јел’ то стварно или папирнато?“ –  питам га  –  “ Знам да си био прва здравствена група кад су те примили на жељезницу, а сад неспособан за Војску!?“

-“ Срце је у питању, тако доктори кажу, а  зна се како се до тога дође, шта да се мучим тамо.“ –  кељи се он.

И би подоста њих из Сињске крајине који се извукоше на срчане болести да не одслуже војни рок, а овамо су могли бити алкари, војводе и чауши, шта се у народу каже “…могли су коњу реп ишчупати…“. Сињски фрањевци су добро одрађивали свој поса, шта трати хрватску католичку младеж на југославенску идеју, нека буду бојовници за  независну Хрватску и свету католичку виру кад дође вриме. Штросмајер је извана био гладац, велики јужнославен од Целовеца до Црног мора, а изнутра је рачуна на ватикански циљ, да ће се тако остварити мисија ширења католичанства на тим просторима, Ватикан има пара и стручњака за то, у тој јухи најјача ће бити његова мирођија.

И поче ми пуцати пред очима, оно што би понекад чуо од страијих и судионика догађаја изговорено шапатом, у мојој сазнајној слици додадоше се и друге нијансе боје. Југославију ће бранити и чувати они који су је кренули бранити и 1941. године, Срби из Дакмације, Лике, Баније и Кордуна, Славоније и Срема, те из “тамног вилајета“ Босне и Херцеговине, који нису имали избора ако желе опстати. Хрвати добише НДХ, направише план три трећине “… трећину их побити, трећину протјерати, трећину покатоличити…“, и њихова војница поче хитро спроводити план све по законима заснованим на “хрватском државном праву“ и “ тисућугодишњем краљевству“. Придружи им се и “цвјеће“ из БиХ, муслимански корпус, те се заборави на Исуса и Алаха и крену геноцид над шизматицима и невјерницима. Том српском народу, по њима одређеном за клање, придружи се нешто Бодула  Далматинаца које сатираше талијанска фашистичка чизма и нешто градских пролетера свих националности, да спаси голи живот на наћвама и у српским шумама, брдима и планинама. У Србији Недић прими нешто избјеглица Словенаца, Пречанских Срба, а највише лешева пристиглих Савом, Дравом и Дунавом, а Дража “чекаше време“ да крене у ослободилачку борбу, а у том чекању уз шљивовицу и прасеће печење набијаше кондицију својих јунака за облучан бој. И народ крену за комунистима који примјером подјелише њихову судбину.

Тако наста и ЈНА, народна војска, гола и боса, гладна и велика срца, без чинова и ордења, тамо све до 1943. године, а тада политичари скројише “пет буктиња, један пламен“, опростише дотадашњим противницима и примише их у своје редове, који су радо долазили схвативши одакле вјетар побједе пуше, и призна им њихове чинове и војну стручност, а самим тим чином деградира своје кадрове који су их до тада одржали. Како да  неписмени партизан, нека је прекаљен у биткама, може бити виши од домобранског сатника или пуковника, кад је стручност у питању?

И тако се посија клица корова који све више разрасташе у ЈНА.

Све сам то знао, али нисам вјеровао. Желио сам да се увјерим, да ми пракса потврди или демантира дотадашње сазнање.

И није ми дуго требало да добијем одговоре, Извана глдац, изнутра јадац. Трећа армија у Европи је била трула изнутра као стари храст нагрижен црвоточином у срчики.

Умјесто да се баве обуком војника официри и подофицири су се, под утицајем самоуправне праксе, бавили својим статусом: што виши чин  на политички а не стручни начин, што бољи стан у елитним зградама или вилу у елитним насељима, наравно у великим градовима, за што веће повластице и плаће не водећи рачуна на чијим плећима живе. И посташе елита која то постаде “галамом“ и “кључем равноправне заступљености по националности“, а не стварним заслугама, стручном способношћу, радом и одговорношћу према онима који их хране.

Они су то правдали својом професијом:

-“ Кад “загрми“ ми смо ту да вас бранимо и по цјену живота, за то смо се опредјелили и спремни смо да то извршимо и као стручњаци и као “народни синови“. Све ове наше “привилегије“ су скромна надокнада за оно што ћемо дати кад затреба, живот за обрану народа, итд. итд.,… “

Једном приликом упитах их у официрској зборници уз локање вотке ради прославе неког од безбројих “војничких празника“:

-“ Дали ћете ви то сами или ћете нас, народ, користити као “топовско месо“, да ли ћете ићи по команди “за мном“ или “ наређујем“ с колико-толико сигурнијег мјеста? Дали ћете успјети својим стручним знањем и “дугом“ према народу  остварити оно зашта сада имате толике привилегије?“

-“ Наравно да хоћемо, дали смо такву заклетву! И многи од нас ће животом вратити народу тај дуг.“ –  био би одговор.

-“ Колико знам, све велике војсковође су дјелили стандард својих војника, од Ханибала, Александра Великог, Џингис Кана, Атиле, хромог Тимура, Јулија Цезара, генерала Бонапартеа, и других, а ви сад у миру уживате тродупло веће привилегије од  народа, и како ћете из тог “луксуза“ спасти на обични народни стандард!? Нисам баш увјерен у ту могућност, ипак смо сви од крви и меса!“ –  рекао сам им.

-“ Ех, какве привилегије, па то је нормално у цјелом свјету, сдвуда су војне старешине на исти начин привилегиране!“ –  бране се они.

-“ Да, тамо гдје је професионална војска занат, а код нас имамо народну војску, сви смо у њој, од дјетета до бабе, а ви живите добро, док они који вас хране, народ, има дупло лашији стандард, а данас-сутра опет ће, као и увјек, више патити од вас. Ето, ја радим већ осам година, сам сам се из свог џепа школова и завршио факултет, и имам  плаћу дупло мању од  водника Анића који је јуче доша из подофицирске школе и одмах добио стан о којем ћу ја сањати још десетак година, а да не говорим о одјећи и храни, њему је све мукте, а мени као “Светог Петра погача“. И сутра кад “загрми“ он ће мени командовати, а ја ћу морати на “ватрену линију“ испред њега, и зар сам ја у бољем положају од њега? По мени ви би требали и сада и сутра кад “загрми“ бити у просјеку нароног стандарда, и то ваше правдање да ћете “дати живот“  није разлог да тако богатије живите у односу на оне који вас хране и облаче. А кад “загрми“ тек тад ће се видити ко је ко, а о вама ништа не гарнтује да ћете бити онакви какви се данас приказујете. У стисци свак чува своју гузицу, и ви сте од крви и меса, а по овоме какво је стање у ЈНА ја нисам увјерен да ћете оправдати своје садашње привилегије. А нећу ни ја, ви рачунате на мене као на здравог, “лудог“ младића од 18-20 година, ти су најиделнији за све војске од памтивјека, који може извршити сваку вашу команду, а ја знам себе, имаћу воље и одговорности, а нисам сигуран да ли ћу имати физичке снаге да то остварим, у 27 години је више памети од физичке снаге. Тако је то!“-  рекох им.

-“ Наприча ти свега и свашта, није све тако црно! “ – не бијаше њима до расправе, недостајали су им аргументи.

-“ Е, није, не уздам се ја у све вас, биће мало оних правих, да не грешим душу ради њих, али ће већина кренути да спаси свој садашњи статус, свој народ да би тамо “у свом селу“ били први, а заборавиће на дату заклетву садашњој држави и идеји. Ајмо на шалу, ја данашњу ЈНА гледам као “Ружно паче“ оно из Андерсенове бајке: кад су јој ударени темељи бијаше јадна и гладна, ружна и ушљива, патка-народ је прихвати и отхрани, а они њени пачићи ће јој постати усташе, домобрании, четници, балије, белогардејци, ма петоколонаши,  а кад “ружно паче“ почне показивати ко је и шта је искористивши “дивљење“ патке-народа и поста оно што је данас, љепо и фино биће, које не носи јаја да се народ храни, већ и даље очекује дивљење и привилегије,  осаће само и завршиће као “посљедња игра лабуда“. Ту смо гдје смо!“ –  оконча своју причу.

Не одговорише ништа, и ја стекох утисак да и они у својој дубокој интими мисле и осјећају тако.

И у Војсци се увјерих у народну мудрост “да она представља школу зрелости“ и схватих да иза љепих фасада има доста свакојака “џубра“, и да темељи Југославије, СКЈ, братство-јединство, су врло трули, а послије Устава из ’74. се свакодневно нагризају и питање је дана кад ће троснути. Полагах наду у моћ и мудрост друга Тита, али свјестан да ни он неће вјечно живити.

С  тим “испитом зрелости“ почех мислити на себе, на своју будућност и како се одржати у матици рјеке времена које долази.

КАРИЈЕРА-ПУТ У ОСРЕДЊОСТ (1976.-1980.год)

И почех  живити “зрело“!

А то је значило да почмем имати користи од до тада уложеног труда у сопствено образовање и да надокнадим трошкове које сам у то улагао и приуштим себи “лагоднији“ живот као надокнаду за сва дотадашња одрицања.

Био сам свјестан да се точак времена не може вратити уназад, да је било оно што је било, а сада су биле и друге околности, нисам био сам, ту је и фамилија и у фамилији је дјете постало “газда“. И то је било по свим  моралним и друштвеним нормама нормално. Али ми такво стање ствари није било терет, насупрот,  било ми је срећа, задовољство, сврха живљења. Један дјечји покрет, гугутање и осмјех као најефикаснији љек љечио је све боли, уморе и бриге.

Ја више нисам био “први“ као кад сам сам себи командовао, и није ми било жао, већ супротно, дјечја борба и упорност да науче живот ношени истиктима  давала ми је  ону снагу коју не бих само за себе у овој животној доби никад употребио.

Био сам на путу који је Бог одредио, може се рећи и Природа, та ја сам само ту, на овом земањском свјету, да омогућим будући живот, како најбоље знам и умијем, не жалећи ни труда ни муке, да се то оствари, и као метеор, “звјезда падалица“, да синем на трен и као прашина оплодим вјечну мјену живота и пренесем је на потомке који ме на том путу сљеде.

И бијаше ми јасно да се морам ослонити на “обичне раднике“ који су у мени и мом труду да будем ово што јесам гледали и будућност своје дјеце, а не упасти у коло ониих око и изнад мене на функцијама које су приграбили “политичким заслугама“ кроз синдикални или партијски рад и тако научили демагошки покривати стручност. Тим “дебелокошцима и  интригантима знао сам да  требам као стручњак, али сам одлучио да им то и наплатим, за прву руку да рјешим стамбени проблем, а послије ћу видити шта даље. Њихова обећања су дата, али знајући како су “обећање лудом радовање“, нисам им дао мира док их не испуне.

Имао сам жељу да наставим постипломске студије, али сам морао чекати бар годину дана, да видим шта ће бити са станом и да прибавимо бар оно неопходно за породицу. А требало је све, од веш машине до жлица и пињура, гардеробе и постељине, да се не говори о потрепштинама за бебу Јасенку. А морало се добро економисати с нашим примањима, јер је једна плаћа ишла “газди“ за подстанарство, од друге се морало све остало подмиривати. На никог од родбине  се нисмо могли ослонити, морали смо “у се и у своје кљусе“. Мучен и исцрпљиван финанцијским проблемима у фирми ту “ породичну економију“ сам препустио Милици, тешко ми се било прешалтати с милијунских цифара на “ситниш“ у породичном буџету. А мени и њој је било јасно да  у свему Јасенка има предност и да је то сврха нашег постојања, а за остало шта остане.

И тако крену свакодневница која својим “проблемчићима“ комплетно нас окупира и натјера нас да отпадну с временом све личне жеље и амбиције, утопишмо се у просјечност, ону која одржава биће људког рода од памтивјека до данашњих дана.

“Златна средина“ бијаше орјентир око којег се вртише све наше наде, жеље и хтјења, а за то се требало добро ознојити трудом и памећу.

За оне који крену од “ништа“ и тај орјентир бијаше хималајских висина.

СМУТЉИВА ВРЕМЕНА / 1980.-1990./

Умре друг Тито и наста борба за власт под паролом  “…и послије Тита Тито“. “Црвени буржуји“ и “дисиденти“ имаше исти циљ, на рачун народа обезбједити “династички статус“ свом роду и породу, а народ нек плаћа њихове прохтјеве. Ништа им не значише Титов поступак, што  не остави члановима своје породице, од жене Јованке до синова и унука, ама баш ништа од имовине, већ све да на располагање ономе чија та имовина и бијаше, народу. Али ту имовину разграбише, у крађи претичући један другог и међусобно се штитећи, ти исти “ црвени буржуји“ и “дисиденти“, који јавно гајише Титов политички дух, а у стварности и у тајности гомилаше народну имовину у своје кесе, а народ препустише “нек иде низ воду“.

Највећи Титов грехови бијаше што донесе Устав 1974. којим од СФРЈ направи конфедерацију и остави “колективно предсједништво“, а не одгоји насљедника. Тако се смјењиваше разни Мијатовићи, Жарковићи, Колишевски, Доланци, Планинци, Блажевићи, Марковићи, Микулићи, итд. итд. који “нису знали ни скувати јаје“, акамоли водити државу послије Тита. А Бакарићи, Кучани, Хоџе, Колишевски и др. по  републичким центрима толико их поштиваше да су “у свом феуду“ радили шта их воља.

Страх и сузе народа “од Јесеница до Ђевђелије“ за Титом и његовом управом показа се убрзо оправданим, Југославија као држава се поче распадати по свим шавовима, само се постављало питање када и како. А да ће се распасти то је јасно и гласно писала страна штампа, ТВ емитирале пропагандне “документарне  филмове“ као психолошки припрему у конкретни чин. Они који се окупише на “историјском погребу“ Титу више се нису имали на кога у Југославији ослонити, а ове “колективце“ и “ дисиденте“ куповаше за мале паре добро знајући шта су и ко су, јер су их десетороструко мање коштали него што су они сами рачунали. Прије су кредите давали држави по свјетским правилима, а сада им  би пуно јефтиније плаћати  “мале буржује скромног демократског капацитета“ који за ситне паре у свом џепу крчмише народну имовину.

Да се нису шалили већ озбиљнио спремали организираше и маневре НАТО-а којима су вјежбали интервенцију на Југославенском територију послије смрти Тита правдајући кроз медије да се они врше ради могуће интервенције Совјета у несврстаној  СФРЈ  као што су у то време направили у Афганистану.

А ја сам сагледавајући такво стање ствари на свјетској и државној сцени настојао остварилти своје “мале-велике“ циљеве, рјешити стамбено питање и повећати благостање фамилије од свога и жениног рада, да се некако одљепимо од нуле с којом смо стратовали у браку, потискујући страхове од будућности која нас чека.

А ти за некога “мали“ , а за мене “велики“ циљеви, свакодневно су ми гризли и душу и тјело. Копнила је и воља и снага и енузијазам, онај  младалачки полет пун енергије и наивне вјере по пароли “лако ћемо“ знатно је спао.

Требало је престићи време.

Моји лични приоритети су потиснути, Јасенка је била на првом мјесту, фамилија на другом, а све остало посташе споредно. Тако је мислила и поступала Милица, па међу нас двоје  без пуно рјечи наста пуна синергија.

Хтједох ја ухватити момент да наставим постдипломске студије, па кад се за то заинтересира на новоотворном економском факултету у Сплиту добих смјерове и теме које ми не одговараше, а још више ме сузби цјена коју су наметнули, отприлике моја полугодишња плаћа. Покушах да добијем новац за то од фирме, али добих одговоре да је тако нешто немогуће, а шта ће њима магистри и доктори наука. Зна сам ја  зашто је то тако, јер они који су одлучивали на тај начин су штитили своје позиције ,“још пар година до мировине да остварим  за њу што бољи просјек“ па послије нек буде шта буде.

Настојећи да одрадим свој посао што боље и за себе и за друге настојао сам доказати и себи и другима да сам бољи од претходника и да се то може остварити само знањем и одговорношћу, да треба знати, смјети и научити друге примјењивати новине у пословању, да теорија не постоји само ради себе саме већ да је треба кроз примјену у пракси и доказати. А то је значило сваки дан ударати главом у зид, чврсти зид избетониран политички стеченим положајима, демагогијом којом се то стање бранило, и од филозофије тих стараца “пусти ме на миру“ или “послије мене потоп“.

Обављајући свакодневно “Сизифов посао“ и ја сам посустајао, колико сам својом енергијом покретрао друге толико су и они својим “будизмом“ смривали мене. И коначно поставих себи питање: “… а што би ти црнчио ки будала радећи и за себе и за друге, и оно шта мораш и шта не мораш, док они за веће паре пландују…“ , те почех  и ја  рутински отаљавати посао. А то ми је давало времена да се бавим другим стварима, мени најмилијим, читањем свега што ми дође под руку.

Моје интересовање за науку није спласло, али је  било заблокирано околностима, те на стан се чека ради овог и ради оног иако је финанцирање сређено, те се треба у пуној мјери ангажирати око примјене ЗУР-а, те треба свакодневно “водити рат“ с особљем у служби ради животних проблемчића, а обавезе у фамилији ма како биле тешке су биле једини “отпусни вентил“ гдје сам налазио задовољство и “пунину срца“. Један Јасенкин осмјех или “гугутање“ су били најбољи љек за све муке и проблеме којима сам свакодневно био максимално оптерћен.

И тако пођох у ону златну средину живљења, ону осредњост живота, којом је већина народа живила. И у корак с тим ритмом почех и ја живити.

А тада нестаде оне младалачке енергије и воље, наивности и упорности, киша реалности испра све оне јарке нијансе боје које којима младост сија.

Ваљда је тако одувјек, одричеш се свог сјаја у име оних који долазе. Пренеси живот на потомство, тако диктира Природа или Бог, како ко хоће, а народ одавно ту истину сложи у пар рјечи “… док се неком не смркава другом не свиће…“.

Друг Тито је умро, настало је време “колективаца“ у савезном врху, његових насљедника “по кључу“ и  “титића“ у Социјалистичким Републикама.

И убрзо пуче “кајла“, морало се “стиснути“, да би се враћали кредити Свјетској банци и ММФ-у. Као економисти ми је било јасно да то није економска већ политичка проблематика држава запада и међународне геополитике према СФРЈ послије Тита. Отплате међународних кредита је могла ићи глатко, бруто друштвени производ (БДП) СФРЈ је то с лакоћом могао подносити без икаквих потреса у економској политици, али вјеровници нису имали повјерења у “колективну врхушку“, а она није знала нити могла ради “парцијалних републичких интереса“ да  да гарнцију да је оно “…послије Тита Тито…“ континуитет државне политике СФРЈ. А и као би кад су њихови положаји на савезном нивоу били нижи од оних који су их “тамо склонили“ да не сметају у властитом дворишту. Републички властодршци су по свему били јачи од оних на савезном нивоу, и потајно су тражили савезнике у свјету, коф “старих ментора“ за своје интересе, који их оберучке прихватише да уз мале паре остваре своје интересе.

За Титове владавине Југославија је постала од руралне индустријска држава. Држава, чија је индустрија у стању производити авионе, имати рекордне приносе житарица по хектару у пољопривреди по свјетским мјерилима и отворена врата за извоз и увоз према свим државама свјета, а уз то и пуну запосленост, што се  по свјетским мјерилима рачуна  развијеном државом. А уз све то није презадужена, већ с лакоћом сервисира међународне кредите. Као економисти ми је било познато да је у периоду од 1965. -1987. Године СФРЈ користила 48 099 милиона долара међународних кредита, а у истом периоду исплатила 52 о93 милиона долара и то 34 216 милиона главнице и 17 877 милона камата односно 8,3% више, а да се зна да је отплаћивала и насљеђене кредите од Краљевине Југославије, па чак и Краљевине Србије и Краљевине Црне Горе. А своју привреду је подигла углавном властитим снагама, инострана помоћ је била мизерна, од 1945. –  1966. године износила је свега 1.650 милона долара и то у виду поклона 743,7 милиона, а 9о6,1 милион као пољопривредни вишкови донатора. Треба рећи да је истовремено СФРЈ у та времена кредитирала друге земље  с више миљарди долара кроз робне кредите или извођење радова на капиталној инфраструктури тих земаља. И да подвучемо црту и збројимо на 1987. години, СФРЈ је те године била задужена 21.961 милион долара, нето задужење је било 19.549 милона, а иносранству је дала 2.412 милона долара кредита. Кад се зна колико су Европске земље кроз “Маршалов план“ добиле америчке помоћи, на хиљаду пута више у односу на Југославију која из тог плана није добила ништа, онда је  развој Југославије био примјер за економије свих држава свјета. Истина је да је по мишљењу капиталистичких економиста код нас вцладала презапосленост и ради тога мања стопа продуктивности, али су и сами признавали да на свјетском тржишту нисмо ништа мање конкурентни од њих. Тај “јогославенски парадокс“ мени је био јасан, радије запослити све радно активно становништво уз мање плаће, него “по западним капиталистичким мјерилима“ запослити колико ти треба уз високе наднице, а незапосленом вишку давати или не давати некакву социјалну помоћ. А саоцијана помоћ се у СФРЈ усмеравала тамо гдје је била неопходна, старима, немоћнима, итд., а сматрало се да радноактивном човјеку давање социјалне помоћи значи дегардацију личности. И зато је боље да здрав и млад човјек “шкрипа вратима“ у некој фирми неголи да пропада као личност као социјални случај. Та филозофија самоуправног социјализма ником се ни на Западу ни на Истоку није допадала, а нарочито кад су је почели прихваћати синдикати и хуманиртарни покрети и код њих. И требало је “самоуправног црва“ згазити на почетку, касно ће бити кад се закукуљи, а поготову кад се из кукуљице “роди“ лептир шарених, оку угодних крила.

Судбина СФРЈ је већ тада била запечаћена, треба само наћи модус, време и начин, и израдити оперативне планове за “извођење радова“.

Сва та сазнања су била у мени, гризла ме и убијала немоћ да нешто као појединац направим, а да сам био у праву потврди и попис становништва 1981.године. Пораста број Словенаца, Срба, Хрвата, Муслимана, Мађара, Црногораца, Македонаца, Шиптара и осталих националности на рачун неопредјељених или Југославана у односу на претходни попис. Јасан знак да се ствари испод тепиха склањане у име “братства-јединства“ за Титове власти сад усмрђене враћају на дневно свјетло инициране од републичких осмаостаљених центара моћи ојачаних Уставом из 1974. године. Југославенска идеја је замирала, комунисте су превладали масовношћу чланови СК, изутра се распадала структура “носача“ темеља Југославије, било је питање дана кад ће се  сусрести прко нишана они који поручише након Другог рата  “…довођења у сљедећем рату…“.

А поред тих логичних рачуница у мом разуму тињаше нада да народ није толико луд да насједне на пропаганду квази научника по којој је сваки народ свакоме тиранин, експлоататор, да један другом мисли зло, надајучи се  да је преболио боли од Другог рата, да је код млађих нараштаја усађена клица класе, а потиснут нацинални его, да је у њих усађен и комунистички и хипи козмополитизам, да је ојачала свјест да смо рођени као људска бића и да нам се вјера, нација, идеологија и др. накнадно уграђују, мада ме истовремено мучише Гебелсова тврдања “ … да је свјетина биће без памети и послушно слуша вођу…“, а што је и практично доказао.

И уз та сазнања ја сам живио свој друштвени “микро живот“ између породице и фирме. Рачуница је била једноставна, кад добијеш стан он ће остати дјеци, а за  старост направи нешто кућице на селу у родном крају, да можеш нормално и здраво живити у скромности, а од уштеде помози дјеци која су рођена као грађани и која ће навраћати да се изјадају и одморе од животног темпа који им је наметнут.

И тако крнушмо у градњу, мало по мало, углавном на кредите које је “јела“ инфлација, али ми заказаше родитељи, ћаћа није хтио реметити свој успостављени мир и не помагаше ништа, наоко му би драго да ја градим кућицу, али да не реметим његово катастарско имање, да се не би бунили браћа и сестре, да се не дира док је он жив, а послије како нас воља. Што је био страрији све се више враћа “старом стању ствари“, огорчено одбацујући све новине које време носи. Није га било брига колико то мене више кошта, само је рачуна колико би он од тога има користи, а да га нико не “терети обавезама“ у његовом “миру“ и тако избјегава било какву, ма малу радњу, правдајући се болешћу и старошћу.

Схватио сам тек тада да он сматра да је својој дјеци дао више него што је има, мада смо сви знали да није било “Титових стипендија“ да би завршили као “ лумпенпролетери“. Као “размажен син“ он је научио узимати, а од свију око себе тражити да му се угађа у свему, не хтијући ни да направи неку административну радњу која га ништа не кошта. Тад одлучих да градимо кућицу негдје поред породичне, на слободном терену, па нек кошта неколико кошта, а кад дође време биће и окућнице. Време ће дати свију рачуницу.

Како ћаћа тако и моја и Миличина браћа и сестре, сви одреда рачунаше да смо од њих бољестојећи и насојали су да своје живптне тешкоће увеличају да нам не би помогли или су на неки начин очекивали помоћ од нас. А ми смо били на Танталовим мукама, таман нешто кренеш уложити у будућност, а разболи се Јасенка, сваки седми дан упала грла, крајника, или нека вироза зарађена у јаслицама, па антибиотици, па конвулзије, и на врхунцу менингитис, па неизвјесност од оздрављења и могућих посљедица. Исто би и с Марком. То ме удари гдје сам најрањивији, исцрпљиваше ме психички и физички та бојазан за њихов живот и здравље, и отписах све своје планове и амбиције, ваљало је сву енергију и животну снагу дати њиима, та моје пролази а њихово долази. Требам испунити смисао живљења на овоземаљском свјету.

Друштвене околности су биле све горе, републичке и савезне елите су биле у свакодневној свађи око пљена, отворено се народним парама почеше градити виле и палаче врхушки, Титова имаовина се разграби, а вреће с девизама се налазише и на “шковацама“ које су сметлари износили као ђубре из тих вила. Народу се понудише као утјеха  нацинализми, антибирократизми, итд. итд. од елита које отворено градише, као насљедници “црвених буржуја“ своје породичне  империје. Из иностранства почеше отворно вршљати емисари из “профашистишке емиграције“ за којима су биле одавно издате Интерполове потјернице, а које нико није питао зашто су стигли, јер су доносили вреће девиза за  “наставак реализације идеја из Другог рата“ и отворено сарађивали са елитом “црвене буржоазије“.

А ја сам још наивно вјерова, и не само ја него и већина народа, да неће доћи до зла и крви! А и зашто би, ко паметан и разуман одбацује боље за горе, ко жели да се завори у тор ки стока и да одбаци слободу кретања по цјелој земаљској кугли гдје му се на свакој граници као најугледнијем клањају.

Али као кроз цјелу историју догађања и превирања немају везе са здравом памети, деси се да ту “здрву памет“ нико ништа не пита, “испливају говна и засмрде све око себе“, а страдају они који су најбројнији и “пред Богом и свјетом најневинији“. Као и увјек кроз историју страда  такозвани “мали човјек“  олити сиротиња!

И коначно се увјерих у оно шта су одвно мудри говорили да су људи кварљива роба! Па чак и она “елита“ која тумачи Библију и “говори у Божје име“, која тај “монопол на  Божју рјеч“ искористи у тим смутним временима за личну и институцијалну косист, заборављајући на Исусуву љубав према ближњем и поруци “…да узимајући нечији живот убијаш цјело чувјечанство…“.

А ја нисам хтио ни могао бити такав, потекао сам из сиротиње, од малена научио на труд и муке, и рачуна сам да ће и ова лудост проћи, па ће послије отрежњења од лудости живот крнути даље, као и увјек до сада. Ка’ да сам ја појединац важан, важнији су они који сљеде, па то је смисао ЖИВОТА као сталне мјене у козмосу, јединог шта је константа.

АПАТРИД

( 1990.- 2000.)

Деведесете године двадесетог вјека поста све јасно, “социјализам с људским ликом“ се уруши у историју, а поче доба “демокрације“. “Црвени буржуји“, њихови синови и унуци те остала им ближа и даљња родбина посташе највеђе демократе успут грабећи народну имовину, салонски дисиденти Титовом режиму посташе главни теоретичари демократије, фашистички и профашистички “представници“ дијаспора добише слободан улаз у земљу носећи у врећама паре “за одавно зацртане више циљеве“ прикупљене од сиротиње тамо у свјету, а још више од “невладиних и хуманитарних организација“ под патронатом западних обавјештајних служби за остварење њихових циљева, пропали каријеристи из СК који претходно “зглаизаше“ у клановским борбама, “полупечени интелектуалци“ који не могаше направити каријеру у струци, ма “сви они из шковаца“ испливаше  на површину удружени у “интересу“ да дјеле међу собом народно благо заштићени “дебелом кожом на образу“   не водећи бригу ни о коме сем себи и сопственом богатству. Политика поста криминал, а криминалци најугледнији политичари. Враг дође по своје, они му као дар понудише народ.

-“…. испливаше говна, …све засмрди…. ми мали и немоћни, жртвовани ка појединци , фамилије и генерације, од  њих “школованих“ на  Западу посташмо непријатељима самимима себи по њиховој купљеноој пропаганди, а као народ, радничка класа посташмо “пучани“ и нико и ништа…, није битно знање и спосбнст, само мораш пљунути на себе ка личност и напредовати у том новом деморатском систему као послушна слуга новопечених новокапиталиста, који ни материњи језик, говор или правопис не познају…, а позирају на ТВ као најввећи вјерници и моралисти…, ма паре посташе мјерило, и попови заборавише Исуса и десет заповједи возећи најскупље ауте с послугом и од Цркве и Каритаса направише монополска трговачка подузећа…..“ –  набаца ми Ивица Рестовић, најуспјешнији интендант Хрватског народног казалишта  Сплит свих времена, којег ХДЗ јуришник Иво Санадер на том мјесту замјени по “хитном поступку“, с “ногом у гузицу комуњаре“ и летом радне књижице преко плаца испред ХНК Сплит.

Два “зглаизана“, ја и Ивица Рестовић почешмо тражити правду, он ка почетник адвокат, а ја као “оштећена стана“, свјсени да по “новом систему друштвеног поретка“ немамо шансе да изборимо правду ма шта писало у законима. А треба покушати, треба дати до знања да нас има који на правду и право гледају онако како се од памтивјека примјењује, па шта буде.

И на првом рочишту би тако, судац пресуди у нашу корист, али “зглаиза“ у Туђмановој чистки, а дође “јуришница ХДЗ-а, мљекарица из Груда“ како су је колеге звали,  и поче отезање и затезање, није важило код ње да се такви спорови рјешавају хитно и приоритетно, па се спор одужи годинама да би на крају “они“ били у праву, и испаде да сам ја свему сам крив. Благи Боже, то им потврди и некакви суд за људска права у Страсбуру, а како и не би кад су и тамо сједиле и одлучивале Туђманове судије и преводиоци, које намјестише тамо да проводе некакав БХС језик и као “експерте“ за “познаваоце стања на Западном Балкану“. А “хитност поступка“ је баш била хитна, трајало је то читавих двадесетак година. А шта него завапити “… O tempora, o mores…’’ као онај стари, мудри и немоћни Римљанин.

И тако ја и моја фамилија као припадници “жрвованих генерација“ посташмо нико и ништа, “Лијепа наша“ ме избаци на улицу без икаквих обавеза према мени, супрузи, малољетној дјеци, а успут поништи стара не издаввајући нова лична документа. И морах доказивати да сам рођен у Кистањама, Милица у Мокром Пољу, а дјеца у Сплиту преко полиције и богами то потраја. А без тих докумената ни у јавни заход ниси мога ући, акамоли да се рјешавају много битнији животни проблеми. Мајка Домовина поста не маћеха већ она вјештица из бајки која тражи твоју крв и месо, на онај фини “латински начин“, све по закону, а ако крепамо од глади или ако нас  у “неком инцинденту“ смакне неки “парабојовник или причувни полицајац“ ко нам је крив, нисмо имали среће.

Без докумената ни стан се није могао откупити, тим више шта је половина као имовина “Југобанке“, савезне агресорске организације, се требала рјешавати тек послије “обрамбеног домовинског рата“ кад се буде потписивао некакав мировни споразум, дефинирало шта је чије и ко је коме колико дужан, па чекај и цркавај, неколико “жртвованих “ више или мање на ствари ништа не мјења.

“ Дабогда има па нема!“ постоји некаква клетва одавнина или  “… па’  с коња на магарца, ма још горе, на тле..“ код нас у тим крајевима, а мене задеси и горе, та нисам својим радом, живљењем, односом с људима заслужио  да ме сад на силу хоће под земљу. Пријатељи, познаници, кумови, “морални дужници“, родбина, сви се разбјежаше као да смо кугом окужени, наста она неподношљива изолација која стално тражише одговор на питање које ми се од јутра до сутра вртило у мислима: “ Па шта сам то направио да сам овако кажњен!? Ма да се бар јаве с рјечју ако већ не могу на други начин помоћи?“ А на та питања ни одговора ни јеке  није било.

Тад добро схватих да су “… људи кварљива роба…“, пар изузетака тек потврди правило. И би ми јасно да ја више нисам важан као биће и да ми је једини задатак да сачувам дјецу и фамилију, мада сам био свјестан да ће то бити очајно тешко, да ћу морати “пузати и лизати“ пред сваким и свуда, од дућана гдје долазим по крув и мљеко до оних на власти.

Страх за живот дјеце би моје темељно осјећање дању и ноћу, и тако блокиран тим осјећањем животарих по инстинкту, од јутра до сутра, од данас до “оног трена и дана“, јер се ништа није моло ни предвидити ни планирати разумом.

А поред свега у мени је као табу била цементирана одлука: радије да мене не буде него да ја уништим нечији живот. Та сваки је живот појединца свјет за себе, унииштивши један срушио би цјели свјет, а ја нисам Бог да стварам и разарам, већ тренутак  у нисци вјечности који ЖИВОТ продужава, како је то по Божјој вољи одређено.

И тако одбачен и понижен од “Мајке Домовине“ заврших у “ Матици Отаџбини“, која ми даде сигурност за живот и мир у души, али не пружи шансу да јој дам све своје знање и искуство, па ме врати на једнако преживљавање и третман који сам и до тада имао, мада ми отллони страх као темељно осјећање и инстинкту дозволи и мало разума. А то је за мој циљ, да спасим дјецу, било више него огромно постигнуће.

И ту схватих да као припадник “жртвоване генерације“, од оних који су “пали с коња на тле“ нема уздизања на старо, и да “Мајка Отаџбина“ није мајка већ маћеха, она маћеха обучена у љепу робу, пуна слатких рјечи и обећања, али шкрта у души и на лонцу. Па боље је и мање зло од већег, тако му то дође!

А да ли зло има мјере!? У “Домовини“ сам био вишак само зато што сам то шта јесам насљедио од предака, а у “Отаџбини“ исто би вишак, “кашика више“, коју ти невољко дају рачунајући да ниси ни треба код ње долазити кад су и они у муци. Нисам био причљив, рекао би по коју чињеницу, ма ми нико није вјеровао, рачунајући да сам “ратни профитер“ као и они који су на време дошли, а оставили “жртвоване“ да покривају њихове пљачке и правдају њихове “националне циљеве“. Обећања ми се даваше данас на све стране, а сута нису знали шта су обећавали, ма нису се ни сјећали јучерашњих разговора. А из очију им се видило да ми не вјерују, да мисле да сам као и они саткан од лажи, и да су њихове муке веће од мојих, та они су преживјели “рекордну инфлацију“, а моје приче о најлонској кесици имовине коју сам донијо схватше као “врећу пуну девиза“ а не докумената о идентитету, и очекиваше да ја њима “помогнем“ и да се требам реванширати за сигурност коју имам с њихове стране.

У “Отаџбини“ “демократска опозиција“ се борише за америчке, енглеске, њемачке, француске и међународних организација интересе од којих су купљени за ситне девизе, а ту “демократију“ сви одреда научише на седмоневним курсевима “невладиних организација“ као експозитура страних дршавних интереса. И тако медијски бранише Србе на свим прострима гдје имају своје гробове предака, а стварно  се борише за власт да би легално и легитимно покрили своје пљачке народне имовине до задње паре. И би да се “пречани Срби“ кољу и протјерују, али за њихову одбрану не треба мобилизирати “праве Србе“ из “Матице“, нису вредни “оргиналне српске крви“, нека се сами бране како знају и умију а ми ћемо их дипломатски, морално и медијски подржавати. Е царе Лазо, исто се понови по безброј пута, од твоје муке српске вође ништа не научише.

И не преоста ми ништа друго, “Пазар“ тамо у “Домовини“, а “Бувљак“, “Најлон“ или пијаце у “Отаџбини“. И код приватника сам радио и чудом се чудио како олако потписују уговоре о плаћању и још лакше их газе у испуњавању. А као и не би кад им везе у политици и правосуђу то омогућаваше, њихове уговорне обавезе по правосуђу њих не обавезиваше, а ти тражи правду и своју зараду кад оћеш и гдје те воља, џаба ти труд и муке, застариће и биће “појео вук магарца“.

И кад сам помислио да је међународно правосуђе оно право, од којег треба учити и код нас га примјењивати, убрзо се увјерих да је то “реклама за универзални љек који љечи све бољке“, и да иза ње не стоји ништа сем огромних плаћа за ту међународну бирократску елиту по систему колико платиш толико и правде, па вагај.

А време пролази, лети ка лудо, а сваки дан све горе и горе, умјесто страчког мира наметнуше се још веће обавезе да би се преживјело, док младост умјесто да ради и ствара нови ЖИВОТ спаде на терет старих родитеља, дједова и бака, губећи наду за боље сутра.

А “повјест“, “хиторија“, “историја“ ће писати и поучавати као и до сада, свак своју причу гдје су “њихови“ праведни и најбољи, а оне под земљом третирати као нужне жртве за бољитак нације, народа, слободе итд. итд. у будућем сутра.

Ништа нова на кугли земаљској!

У “Лијепој нашој“ постах “агресор“, “ћетник“, “ћетнички војвода“, “циганин“, у нормалној комуникацији, а “еконимски емигрант“ по службеним документима овјереним и од међународне бирокрације, а у “Отаџбини“ “избјеглица“, “прогнаник“, по свакодневном жаргону и службеним привременим документима, а странац кад се требало плаћати држави таксе и доприносе, од регистрације аута до уписа дјеце у школе или при сусрету с полицијом и администрацијом.

А уствари смо били апатриди на “балкански начин“, ничији по правима, а свачији по обавезама. Све се морало плаћати дупло, од  такси за лична документа до свега осталог, и тамо гдје смо били и овдје гдје смо дошли. Невладине организације су цвјетале као гљиве послије кише живећи од “бесплатних услуга“ које су  одрађивале за ове јаднике и вукући паре од “међународних фондова“. Даш име и они те уведу у списак, а од њихових услуга неби ништа, они добише паре без трошка, а ви се сналазите сами како знате, увјек је био неки разлог зашто их не могу испунити.

И рекоше једном “високи званичници међународних тјела“ да су апатриди богатство свјета, та и Анштајн је то био, ма не наведоше статистику колико их је цркло од бједе и понижења, ваљда им те милонске цифре нису могле стати у мале коцкице статистичких извјештаја. И не рекоше гдје оде њихова имовина, рад и стварање, и ко то све “присвоји“, па измислише формулацију, тако бенигну за љуте ране тјела и душе тих несретника, “колатерална штета“, и шта оправда све злочине и злочинце који их жртвоваше као људска бића, појединачно и колективно.

И једне ноћи, у полусну, кад се од невоља не може спавати нити бити будан, сјетих се, ма гледах и слику, из Лашковице кад смо ја и стиц Маркета чували овце у Старој огради, његових рјечи:

– Е мој синовац, ти си млад, не бринеш моје старачке бриге, нити их муреш сада у тој доби разумити, али ћеш једног дана и ти доћи на њи. Видиш, иза тебе остају дјеца, одрасту и имају своје бриге, ми родитељи који смо их створили се морамо мирити да тако мора бити, а желимо да нам се бар повремено јаве као дјеца, да се не изгубимо у самоћи. И желимо да им иде боље него нама, да своју дјецу, наше унике не одроде од нас тамо неђе по свјету, да знају ко су и одакле су. А за то има пуно разлога, та оно ко си и одакле си обиљежи те за цјели вјек. А да ти докажем да је тако рећи ћу ти ово: ту у овој долиници раста један љепи растић, дивота га гледати, висок, јак, гранат и на њему били највећи жири. Узмем ја те жире и садим по огради нек се та врст закопити, нек расте бујна растовина. А оно не би ништа, не ничу, не приме се, само они које ја нисам така расту око њега. А баца ја и оних ситнијих, од оних губавих, а они се у долу и на шкрту терену приме. Чудило ме то, како и зашто је тако. И разуми да тако мура бити, они гојни од великог и љепог растића су научили на богаство и не би им по вољи да расту у сиротињи, а ови ситни једва чекаше да се плоде, свуда, и на шкрту и на богату. И још једно разуми, они који не расту испод грана родитеља, у свом познатом атару губе се и цркавају у туђини, а ови шкртари немају друге него да се боре за опстанак тамо ђе су и како им се да. А једни и други најбоље напредују под гранама с којих су пали, а тако је и код људи. Муреш ти бити ђе оћеш, живити и уклопити се тамо, али ће ти, што год будеш старији душа тражити мјесто под граном  с које си тросну на земљу, ђе си ника и прогледа прма Небу. А тако и муреш жиити и кашње од смрти док те се сјећају твоји потомци, ма којег кољена из будућности. А и они требају нас у гробовима, ђе си ти видио дрво без корјена!?“

И тад, у полусну, разуми да је био у праву и завјетовах се сам себи: или жив или мртав морам се вратити на Влаку! Ако то не направим не требам ни очекивати да послије физике смрти живим  у сјећањима потомства под граном с које сам пао, гдје сам проклијао и разраста се, нек сам ношен вјетром судбине по цјелом свјету. А и не смијем, покида би жилу постанка свих оних који од мене долазе послије мене.

Треба затворити круг на истом мјесту, у истој тачки, на почетку.

Advertisements