У Далмацији иза приморских брда простиру се до личких брда и Подинарја висоравани од неких педесетак метара надморске висине. Највећа од њих је кистањска висораван. Са запада је обрубљује Велебит, односно ријека Зрмања, са сјевера личка и динарска брда и планине, на истоку се протеже до извора Чиколе и Мосећа, а на југу избија на Јадранско море од Примоштена до Новиградског заљева. Од планина ту је једино Промина, а ријеке су Зрмања, Крка, Гудућа и Чикола. Ту су плодна поља: Равни котари, Жегарско и Петрово поље уз много мањих крашких поља по цјелом простору. Ту се смјењују појасеви крша, драга, долова и влака. Насред тога простора су Кистање те отуд назив за висораван.

Рјека Крка ту висораван дијели на: западни дио, Буковицу сјеверно и Равне котаре јужно, и источни дио: Промину и Петрово поље сјеверно, а Далматинску загору јужно. Највише је ту влака, а то су вам заравни обрасле кокром: закржљалом грабовином, смрековином, драчом, растовином, јесенићима, негдје густо збитим да се не може проћи, а негдје самицама од смреке и драче. Ту је и обавезни шкаљ, плочасти шњунак, и литице чији шиљци безазлено вире, из црвенице. А све је обрасло травом бјелушиком која од јулскух врућина изгори па још више појачава ту сиву слику пејсажа до априла наредне године.

Скоро свако село у том кршевитом дјелу има своју влаку, кувин за испашу стоке, већином ситног зуба, док су за рјетку крупну стоку резервирани ограде и питомији огољени дјелови влаке.

Влака је свачија и ничија. Ту свако   може доћи са стоком, у лов, вађење и скупљање камена. Назив влака више је орјентир него својина, изузев дјелова, већином долина или шумовитих отока ограђених каменим сувозидом,  које зову оградама. Ту је и шума нешто боља, па понегдје се може и траве у љето косити. Куће су се смјестиле, уобичајено, на рубу влаке с једне и поља с друге стране.

Источно од Кистања према Крци    простире се равница звана Влака. Са сјевера је омеђена Чучевском цестом, па Репиштем, Кустеловачом, Карловим кршем и Градином, а с југа Манастирском цестом. На тој заравни има свега по мало: долова, долина, дочића, крша, њива и ограда, башча и сплавина.Пресјеца је више путева, путића и стаза, а као главни се рачуна онај што води од Микине куће испод Плаца или од Шпиње изнад Плаца који се спајају у један пут иза Плаца и који тада иде изнад Панине виноградине, поред Ћубанове куће и Тумине појате до центра засеока, а кроз Смреке поред Манастирске њиве до Куле, и низ Брину до манастира. Туда се може ићи каром до Куле, јер је покојни Јандрус пробио пут мацом и ћускијом за кар кроз Торнице, кад је набавио кар и коње. Каром се могло ићи и од Панине виноградине поред Брестоваче до Манастирске цесте, љево према Манастиру и Кули, право према Драги, а десно кроз Мажибраде до Раскршћа у Кистањама, па даље право, љево или десно, како ти драго у бјели свјет. Ова влака бијаше ипак у нечем посебна. У сред среде налазило се распоређених око једног дочића девет авлија. Ћубанова кућа и Брчинова (Тумина) појата нису се бројале у засеок.

Засеок није имао једно име. Неким, већином из Мажибрада, које су чниле дио Кистања од Раскршћа и цркве Светих Ћирила и Методија уз Манастирску цесту, звале су га Горње Мажбраде, они из Лалића нагињали су да се зове Лалићи на Влаци, Крнете из Поља звале су га Крнете на Влаци, а државна пошта је долазила било да је писало само Влака или један од наведених назива, јер су поштари знали све куће по имену или надимку. Број назива умножио се због презимена породица и њиховог сродства с другим околним насељима. Биле су двије породице презимена Мажибрада, једна породица се презивала Лалић, једна Ступар, једна Безбрадица и три Крнета. Једна авлија је била празна, користили су је Лалићи, њени станари су отишли у свјет одмах по свршетку Другог рата. Таква мјешавина презимена настала је доласком у лаштво цурама из крнетске лозе, Лалићи и Безбрадице, или досељавањем дјељеника из других села, Мажибраде и Ступари.

На почетку, с љеве стране, налази се, мало увучена од пута, Зоркина кућа. Ту су преживљавали стари ђед Јошица и баба Божица, који умреше одмах по  свршетку Другог рата, а оста удовица Зорка, сна им, са маленим Стевом и Јовом. Муж јој погибе у рату на погрешној страни што јој још више отежа муке. Она сама, родом из Бјељине, сналазила се како је знала и умјела, држећи двадесетак оваца, нешто башчице и њива у Оградинама, одмах иза куће и авлије. Њен бијаше и Окрајак уз пут до Маришине куће, у који припушташе јањце кад их одвоји од стада. И поред све невоље нашла би времена да се позабави својим рожама и галопером. Њена авлија је била подјељена по дужини сувозидом на два дјела, од којих је један дио био иза појате и који је имао улаз из другог дјела авлије. У том дјелу било је неколико стабала бајама, неколико грмића рожица и један јпргован уз авлијски зид. Тамо је одлучивала јањце и пуштала кокоши. У другом дјелу, на љево, била је појата покривена ражином, а уз сјеверни зид авлије  омање двије куће наслоњене једна на другу, прва за спавање покривена циглом, а друга нижа покривена плочом, ватреница са огњиштем. Одмах иза ватрене куће била је башчица гдје је садила кумпјере, капулу, љутику и нешто зеља, а у самом ћошку био је грм галопера ширећи мирис по цјелој башчици.

Зорка бијаше тиха и уредна жена, стално у покрету, а Стево старији и Јово млађи син су били ратна дјеца, препуштена сама себи и слабом надзору матере, нејаки да би радили физичке послове, а оно време шта је остајало од школе чували су овце. Тако је школа све више занемаривана како су они јачали, а несташлуци њихови су се  повећавали. Пошто је Јово био напреднији, били су истог раста, па су се добро слагали, а Стево иако старији био је подршка али и кочница његовим инцијативама. Зорка се борила да их усмјери у правом смјеру, али тако живахном пару очито је недостајала мушка рука да би одржали тај правац. Зато се Зорка удаде за страог момка Милошића Крнету из Крнета у Пољу, продаше ово имање у цјелини Мишку Бјелановићу из Јесеновца и раних педесетих одселише у село Мачковац код Воћина у Славонији. Тако то домаћинство оста празно, пошто ту Мишко није становао, само је навраћао да узоре и ускопа оно поље, а авлија с кућама оста запуштена, куће се урушише, пропаде драча на авлијском зиду, а бајами се опрцаше па осушише, рожице, јоргован и галопер надвлада дивљина.Тако засеок изгуби свог доктора за чиреве и набоје, то је Зорка са кућним кључем уз бајање успјешно љечила. Авлија се стопи са околином за пар година, само на некадашњем ђубру израсте бујна коприва, што расте и данас.

Стотињак метара даље, на Равници, десно се одвајао пут за баба Перину и Стевичину кућу. У то време баба Пера је била глава куће. Покојни јој муж бијаше дошао у лаштво и тако је добила презиме Лалић, иначе је њено дјевојачко презиме било Крнета. Имала је троје дјеце: Јању, која се удала у Крнете у Пољу,  Јована или Јолу или Јошу који се ожени  по свршетку Другог рата са Савом из Вујасиновића, и Шпиру  званог Лесо, који је послије рата остао живити у Марибору.

Јоле је имао дјецу Стеву, Јову, Ружу, Рајка, Шпиру и Милана.

Баба Пера је била омања мршава жена, цотава од дјетињства, те се помагала са штапином од првог згодног дрвета, који је  уједно служио као дисциплинско средство за бројну унучад, стоку и перад коју су држали. Њен глас се чуо надалеко кад би дозивала унучад, успут им поручујући шта их чека кад дођу кући. Била је то страшна опомена, потпомугнута вражијим именом и дјелима, па су дјеца окљевала са извршавањем наредбе, али мало по мало су се примицала кући настојећи избјећи оно најгоре, али глад је била јача. Дропчић се мога напунити једино ако би то баба Пера дозволила. Матер Сава, иако је помало шепала, била је стално на терену: код оваца, у дрвима, у пољу или ко зна гдје  по послу. Ћаћа Јоле је отпочео рано радити на грађевини код “Темпа“, “Гортана“, по оближњим градилиштима, на прузи, централи Манојловац или зградама у Книну, и на крају се скрасио у Госпићу у ГП“Лика“, гдје га намјестио шура који је тамо радио као гимназијски професор. Кући би долазио о празницима, годишњи одмор би дјелио да обави орање, копање куруза и винограда на Наволама. Остале свакодневне радове су обављали Сава и дјеца.

Јоле је био овишег раста, црне косе и мрког погледа, од мало оштро одсјечених рјечи, које ни при најбољем расположењу нису добијале на благости, већ му се смијао само брк и један крај уста те зацаклиле очи. Како је изгледао тако се и кретао, оштра дуга корака и права погледа. Жена му Сава кретала се шепуцкајући, зелених очију и плаве косе, мека осмјеха и весела погледа пуна оне женске благости што се одражава у меку и пјевну говору. Није се жалила на свекрву иако је извлачила дебљи крај у односу на Јолу, па таква је женска судбина.

Стево се родио црнопураст на бабу и Јолу, коврчаве косе и брзих покрета, али је од матере насљедио осмјех и благост те га одмах у школи прекрстише у “Зец“, па су и остала млађа браћа  тако називани од девораца додајући том надимку као титулу лично име:Јово Зец, Рајко Зец, Шпиро Зец, Миле Зец, а Ружа је била тога поштеђена.

Баба Перина авлија је била при дну улице која је пролазила између Њива с љеве  и Павлинова окрајка с десне стране. Насред авлије била је разграната мурва ко зна када  и од кога засађена, а у дну с десне стране кућа под циглом, гдје се спавало. До ње под правим кутом била је ватрена кућа са огњиштем, кашуном и наћвама. То је био дио велике куће која се дјелила на три породице, озидана ко зна када сувозидом и покривена каменим плочама. Први дио куће био је зидом преграђен од других дјелова, као што је и авлија била у истом правцу преграђена. Са сусједном авлијом и дјелом те велике  дугачке куће Перини су се користили за стоку, тако су се договорили са том одсељеном родбином.

На дну те улице било је проширење гдје су смјештени ђубреви, колски улаз у Ниве и Долове и улаз у Стевичину авлију. Трећи јужни дио велике куће припадао је Стеванији (Стевици) Ступар, удовици партизана Саве Ступара, који погибе при крају рата негдје горе у Словенији. Она оста с двије ћери: Маром и Љубом, ратном дјецом. Стевица бијаше срчана жена, здрава и јака, једра тјела, веселе природе, сјајних зелених очију и бујне свјетлосмеђе косе. Све је радила са лакоћом, радило се о копању, жетви или кућним пословима и увјек вредна и чиста. Као удовица се равноправно носила са мушкима при договору око послова које су имали заједнички одрадити. Неимаштину је подносила стоички, цурице су биле смјерне и помало усамљене, јер у засеоку нису имале женског друштва своје доби. Послије одновне школе Мара оде у Земун код стричева и тамо остаде, а Љуба се у Книну запосли и удаде за водника Раду родом од Лесковца, по удаји са њим оде у Словенију, па у Лесковац. Оста сама Стеванија, доби борачку пензију од покојног мужа и чекаше писма од ћери.

Сву дјецу је бескрајно волила, што буцмастија и уреднија била су јој слађа, штипкању, грицкању и љубљењу никад краја, па би је дјеца издалека обилазила, јер је то исказивање љубави знало бити и болно, али џабе њој говорити.

Као и остали држала је двадесетак оваца, кокоши, магаре, свињу, обрађивала нешто башче уз авлију и земљу у Доловима, близу куће.

Доњи дио њене куће био је за спавање и боравак, а горњи ватрена кућа са огњиштем. Испред куће хладовину је пружао велики кустелић, а  пред авлијом крошње је ширило неколико бајама.

Од Равнице пут је ишао право и послије стотоњак метара, код Маричине башчице дјелио се на карак који је продужавао кроз Аничину улицу у Смреке, а десно поред Ћилитове бунарине балаго се спуштао  ка Маричиној, Ћилитовој, Цуричиној и Јокиној кући.

Прва на челу је била Маричина авлија, десно ђеда Ћилита, иза које се улазило у Цуричину авлију, а на карју је била Јокина авлија у коју се улазило с источне стране од Смрека. Ћилитова кућа је била одвојена самица, а Марица, Цурица и Јока су дјелиле на једнаке дјелове дугачку кућу, дугу око педесетак метара, сву под плочом без иједног прозора на сјеверној страни, док су с јужне били улази и прозори. Како је кућа била подјељена тако је била и авлија, на три једнака дјела.

Маричин дио куће и авлије су били на челу, ластавица и улаз у авлију, десно у авлији јара под ражином, а љево кућа под плочом, која је до преграде сувозидом према Цурици имала огњиште, а у осталом дјелу се спавало. Авлија је била доста скучена, и велика мурва уза зид  је скоро цјелу покриала.

Баба Марица је била Ћилитова сестра, била се удала доље у Вариводе, али је брзо побјегла, још као млада, па јој нешто послије у лаштво дође Илија “Пеја“ Безбрадица те изроде Косу, Мику, Росу, Ђуру и Душана. Пеја је био пољар код газда из Кистања, настрада почетком Другог рата у властитој кући, ноћу га убише устаници пред женом и дјецом. Тако Марица оста удовица са нејачи, сиротињом, и незаштићена од природних и људских непогода. Држала је нешто вуњачи, краву и магаре и нешто кокоши. У Њивама и Нивици имала је по два дана орања, а у Дочићу велику башчу, насред које је расла велика разграната трешња с крупним плодовима.

Марица је била висока и витка, чиста и уредна жена, рано остала без зуба, кретала се лако ки тица у шкурој одјећи са увјек благим смјешком на лицу. Увјек би нашла времена, поред свих обавеза, да обиђе и прозбори по коју рјеч са свима у засеоку.

Ћер Коса се удала за Обру “Црног“ Мажибраду, Мика “Бршина“ оде у партизане па се удаде за Николу Шегана, милицајца у Стрмици, а кад овај од у пензију, досели се у Кистање, купише рушевине куће испод Плаца, преко пута Ветеринарске амбуланте, коју обновише и изродише двоје дјеце, сина и ћер.

Роса се удаде у Крнете у Пољу за Николу Крнету, Ђуро се ожени са Љубом Вајкарином  из Бјелановића-Столића, роди им се ћер Роса и син Илија-Ићо.

Душан, Дуца или Дуле, је муку мучио с основном школиом коју не заврши на време, оде на три године у морнарицу на разарач “Котор“, послије заврши и осмогодишњу и средњу и вишу пколу, оде у милицију у Ловран, скиде милицијску униформу и поста бармен у Опатији у хотелу “Резиденц.“ Није се женио, а кад би кући долазио на одмор доносио би сваком понешто, шудар, колач, бомбоне, цигарете и обавезно најновији  модел радио-транзистора.

Тако је баба  Марица “Драма“ помагала нешто у кући и око куће, сварила би пуру и варенику, нахранила кокоши и прасе, ако би га било, почистила кућу и авлију, љети чемуњала курузе, помало плела и прела, а Ђуро, Љуба и Дуца су се бринули о овцама, пољу, дрвима,  и осталим тежим пословима, код себе и за надницу код других.

Куће и авлија ђеда Ћилита су биле до баба Маричине, с јужне стране, поплочане каменом. До Маричине авлије била је нешто виша кућа с двије собе, а испод ње у продужетку ватрена кућа с огњиштем и ђедовим креветом. Ђед је има два сина: Илију и Мирка, а жена му умре у току Другог рата. Старији Илија се прикључио партизанима ка клапац и по свршетку рата се оженио с Ружом Бурзом из Радучића. Роди им се син Милан и ћер Милица. Мире је момковао до одласка у војску на рок од двије године, па се послије ожени Маром Лалић из Лалића Драге. Њима се роди Радојка, Петровка и Радован.

Браћа се подјелише, па Иле направи нову кућу и авлију преко пута Маричине башчице на терену који доби мукте од баба Јоке. Ђед Ћилит остаде у домаћинству са старијим сином.

Ђед Ћилит “Ћико“ је био висок човјек, старинских бркова, с брадавицом на вр носа и старинском црвеном буковачком капом  на глави. Био је војни инвалид из Првог рата, у Љубљани при повратку с талијанског фронта у опћем метежу га прегази воз  те му једна нога оста краћа ради чега је носио ортопедске ципеле са деблим ђоном и штап.На дужи пут је кретао јашећи постранице на осамареном магарцу кормиларећи притом штапом.

Илија и Ружа су обрађивали оно мало земље у Њивама, Доловима, Огрединама и виноград на Наволама, а он се увјештио и у зидарском занату па је градио многима у околини такве послове за надницу или по погодби.

Мире и Мара су остали послије диобе у старој авлији и кућама, обрађивали свој дио поља, а нешто касније Мирко крену у грађевинско подузеће “Гортан“ градити пругу Книн – Задар, а нешто послије кад се отвори “Кистал“  запосли се у полирници, а након тога у “Јадрана“ као портир. Око оваца бавила се Мара, Радојка се удаде у Безбрадице, Петровка у Поповиће код Мјеркача, а Радован “Брацо“ момковаше радећи у “ТВИК“- ову погону у Кистањама код жељезничке станице.

Цуричина кућа је била средњи дио дугачке куће која је била преграђена на собу и ватрени дио. Да би се ушло у уску и дугачку авлију требало је обићи Ћилитову кућу с јужне стране. Тако су јој десне комшије били баба Марица и ђед Ћилит, а с љеве стране баба Јока. Цурица  се удала за Чојана Крнету који се послије Другог рата није вратио кући него остао негдје у свјету. Говорило се да је жив, али нико није знао гдје је, као ни разлог зашто се није вратио. Цурица није ништа о томе говорила већ се носила са својом муком одгајајући ћер Манду. Као и остали имала је нешто њива, башчицу и двадесетак оваца, понекад и свињу, магаре и нешто кокоши. Цурица је била осредње висине, окошта тјела и рано изборана лица, жилава и брза, веселе природе и звонка гласа. Кћер Манда је била висока и мирна, весела и доброћудна, као да јој Црица није била матер.У лаштво јој дође Илија Шуша, Вајићев син, звани Диле, из Бјелановића Драге. Диле је био нешто нижи од Манде, продорна гласа и необично снажан и неустрашив. Кад би пролазио сви пси би бјесомучно лајали и кесили зубе, али су подвијали реп и бјежали на сигурно. Укротити вола или коња за њега је била шала, о магарету да не говоримо.Некако по рођењу првог сина запосли се Диле у Пољопривредној задрузи Кистање као чобан у Чучеву, преселише се тада сви у задружну зграду. Ту се бринуо о стаду задружних оваца гонећи их час по Роли, час по Дубрави или Краљуши. Чуло се његово ајкање надалеко иако ни вукова ни чагљева тада у крају није било. Цурица је неко време долазила да обради њиве и башчу, али послије неког времена даде башчу Или, кућу и авлију Мири и престаде   долазити, забавила се око унучади, оваца и кућанством. Кад Задруга престаде гајити овце Диле поста транспортни радник и по цјели дан развозаше робу по дућанима у Кистањама и даље живећи у задружној кућетни у Чучеву.

Баба Јока, удовица са ћерима Драгињом и Ђуком становала је у источној трећини дугачке куће, а с те стране био је у улаз у њену авлију. На дну авлије била је појата под ражином, а насред авлије крошњу је ширила велика мурва. Баба Јока је била ситна сува старица скроз сједе косе, наглува, па јој се морало добро викати да би нешто чула и разумила. Кућу је водила старија ћер Драгиња “Драша.“ Баба Јока је водила бригу о огњишту, кокошима и кувању, Ђука чувала двадесетак оваца, а Драша је радила као чобан у Задрузи, у Траживуцима, гдје су гајили краве у шталама. Једне године изгорјеше штале и краве у њима, а Драшу осудише на три мјесеца затвора, тобоже да је она крива, док је народ прича да су главешине у Задрузи намјерно то направиле ради својих личних интереса, што она издржа до задњег секунда, те се послије запосли у ГП “Динара“ у Книну као грађевински радник. Раном зором је устајала и ишла на раднички воз, а навече се касно враћала истим возом. Оно нешто поља обрађивале су саме, било да се радило о копању или жетви.

Ђука је била стално уз овце, када није пољских радова, те је свакодневно одјекивала њена пјесма из кувина и сједињавала са звуком клепке са овна предводника. На тај начин је разбијала монотонију усамњености, засићеност плетењем и давала знак момцима гдје се цура налази. Дотле је баба Јока око куће надзирала кокоши, варила пуру, често се пењући на велику грумилу испред авлије да би осмотрила околину и начула Ђукин глас.

На почетку другог крака пута који је почињао код Маричине башчице или тачно сјеверно од њеног зида била је Аничина авлија. Авлија је била правокутног облика с колним улазом с источне стране, високог сувозида добро заграђеног љутом драчом, тако да су и мачке муку мучиле да  би преко њега прешле. У сјеверо источном дјелу авлије била је кућа под плочом чија је источна ластавица чинила дио авлијског зида. На тој ластавици био је омањи прозор с пуним дрвеним капцима, који се никад није отварао, а с вањске стране ластавице испод тог прозора била је мала башчица трокутастог облика у којој је расла једна велика смоква, јоргован и бајам гркаш, а између њих мала је гредица земље за поврће. Башчица је намјерно направљена на том мјесту да се не би могло прислушкивати код прозора. Ватрена кућа са цигленим црвеним кровом и баџом била је  нешто нижа и настављала се на ову кућу,а у продужетку је био уз ластавицу чврсто озидан и плочом покривен свиљац. Иза тих кућа био је по цјелој дужини простор ширине око два метра до авлијског зида и који је био у сталној хладовини од авлијског зида и куће, којег су једноставно звали “иза куће“, а ту је растао велики кустелић у чију се крошњу уплела лоза, по средини смоква, а у самом углу велики бајам. У кустелићево дебло била је ударена велика ковачка алка, за коју би преко љетних врућина везали магаре.

Прочеље авлије и улазна врата окренута су према истоку, на западном дјелу авлије у сјеверном нуглићу била је појата озидана сувозидом, покривена ражином, а касније докрпавана гранчинама смреке, растовине или од било којег приручног дрвета. Мали пролаз је појату одвајао од јаре која је бла у доњем,  јужном дјелу авлије, испред које је био озидан правокутни приторак из којег се улазило у јару. Јара је била озидана од финог камена из кава  у Плочама поред Манастирске цесте, са два велика прозора. Иако је била покривена шеваром и ражином, по бјелини камена и финоћи градње видјело се одмах да је била намјењена за људско становање, да је градња нечим ометена и да је то привремено стање. Између њене ластавице и авлијског зида расла је дивља мурвина. Простор иза појате и јаре једноставно се заво “иза јаре“ и у њему је растао у сјеверном дјелу бајам, при зиду појате смоква, по средини уз авлијски зид грабић, а на јужној страни иза јаре наврнута на рашељку велика трешња и  до ње смоква. Уз јужни зид авлије од почетка до приторка била је сувозидом од остатка авлије одјељена башча у којој је у самом нуглу растао велики бајам. У башчи се садило свашта по мало: блитва, љутика, капула, селен,коромач, салата, и све остало што је потребно за припрему и зачињање јела, а да буде на дохват руке.

Насред авлије расла је бјела мурва чија је хладовина љети штитила куће од врелог сунца, а уз зид приторка још већи мурваћ , чије су ресе цјело љето падале по авлији. Код дебла мурваћа стајало је масивно камено корито из кога су храњена прасад, а служило је и као појило за перад. Рана шљива уз авлијски зид код саме капије и коју смо стално гнојили рјетко је давала плода.

Авлија и куће су подигнуте од 1920. до 1940. године када се покојни Јандрија Мажибрада с фамилијом поступно  пресељавао из Мажибрада, јер је купио До, Градину, њиву у Лавануши, њиву у Доловима и још неку земљу у Оградинама у близини. Држао је пар коња и волова, краве и стотоњак оваца, тридесетак коза, перад и прасад. Имао је кар и гвоздени плуг, брану и доста алата  неопходног  бољем домаћинству. Рачунало се да има земље око девет дана прољетног орања, двије ограде у Градини ,ограде и  ливаде и старинску кућу под плочом у Лашковици, гдје су некада све   Мажибраде становале.

Одјелио се од брата Саве у Мажибрадама поодавно, кад су му умрели родитељи, и друге родбине с којом је живио у заједничкој авлији. Умре нагло пред Други рат, 1939.године,  од упале плућа.

Аница и Јандрија су имали ћери: Милицу, Саву, Манду и Ружу и сина Марка. Сада је то све спало на њену бригу тако изненада, али се снашла. Милица се удала за ковача Дују Бунчића у Руделе, Сава за Шпиру Безбрадицу у Беубрадице, Манда за Марка Ступара, брата Стевичиног мужа Сајуна, у Руделе, а Ружа за Ђуру Шушу у Нунић. Сина Марка је оженила са Ружицом Штрбац из Мјеркача.

Милица, Сава и Манда су се удале прије ћаћине смрти, Ружа се удала у рату, 1944.године, а Марко се оженио 1941.године, почетком рата. Вјенчао се у Манастиру Крка-Светог Аранђела, младу и младожењу и кумове сликао је талијански колонело за успомену. Свадба се није правила што због недавне ћаћине смрти, што због рата који је већ био ту.

Марко је био мезимац и као најмлађи и као једини дуго чекани син насљедник. Као десетогодишњак изгуби око пуцајући на пушкарицу око Божића, па је носио стаклено око које су му сваке године слали чак из Беча. Можда би се око и спасило да нису нападали велики сњегови, па ни Јандрусов кар с коњима ни ауто Др Таузовића нису могли до Шибеника у болницу. Протеза му је добро стајала, па би то једва, а можда и никако, примјетили они који га нису ближе познавали.

Баба Аница је била једрија жена средње висине, старачки погнута, с бјелом повезачом којом је покривала слабо просједу косу уредно подјељену по средини тјемена и сплетену у двије  плетенице. Лице јој је изборала старост,тежак рад и бриге.У Првом рату погибе јој једини брат, помреше родитељи, а она и старија сестра Јања подјелише насљеђено имање и посвађаше се притом до смрти. Нити су се посјећивале нити једна за другу питале или нешто по неком поручивале. Од свога дјела насљедства покуповаше она и Јандрија земљу, огрдаде, коње и кар и доста друге стоке. Јандрија је с коњима и каром киријашио за кистањске трговце довозећи им робу из Книна, Шибеника и Скрадина и тако посташе добростојећи у односу на друге у околини. Носила се баба Аница старински: сукња од домаћег ручно тканог омуреног сукна, џемпер од домаће вуне, такођер мурене, ткану прегачу у тамнијим нијансама и садак украшен буковачком шаром. Главу је повезивала бјелом повезачом од ланене тканине, на ногама је носила сукнене црне чарапе и гумене опанке. За љутих врућина сукнену сукњу би замјенила црним вуштаном, садак би носила са собом да би га прострела на камен гдје би сјела, мало попустила повезачу и раскопчала џемпер испод којег је носила бјелу кошуљу од куштеланца, а опанке би замјенила трикама. Била је спорих покрета и темељита у раду, њена пређа, плетиво и крув испечен под пеком били су надалеко чувени. Старост је учинила још споријом, а живот уз бројну унучад, која су се скоро сваке друге године просипала, је наметао све више послова које је истовремено требало обавити, па је постајала нервозна и оштра према свима у кући и комшијама, али би се брзо повратила и умиљато насојала исправити на мах почињену штету. Била је жељна мушке дјеце, па кад су се заредом почели рађати унуци од сина Марка и снаје Руже, њеној срећи нигдје краја. Љутња јој према њима није била љута, оштрина није била оштра, молбе и подмићивања бајамима чешће него заповједи, а мажење јој бијаше и за мушкиће претјерано. Ружу, сна је поштивала, цјенила је њену вредноћу и мирноћу, па је ова могла смирена у поље или овцама, по воду или дрва, јер је знала да ће баба Анка скувати и дати дјеци јести, чувати их од ватре и воде. Ипак, Марка је увјек знала претјерано штитити, кад треба и кад не треба, па је Ружа увјек извлачила дебљи крај.

Марко,“Мариша“ је био висок коштуљав човјек, смеђе оштре косе и висока чела. Кретао се без преше, промишљао и дуго се нагонећи подузимао би неки посао. Разумио се у све сељачке послове: орање, копање, око винограда, навртање, косидбу,око коња и волова, израду и поправку алатки, и штошта друго, али је био неподузетан, требало га је увјек са стране покретати. Само за читање имао је необичну страст. Шта год би му допало у руке он би читао од корица до корица, ништа не прескачући и за све прочитано је имао свој коментар. Завршио је у Кистањама основну школу за Краљевине, по ондашњем строгом режиму као један од најбољих ђака. Кад су му дјеца кренула у школу читао је све њихове књиге од буквара и лектире до физике и кемије. Код оваца, док би други тражили које згодно дрво за држалицу, рогуље или виле, Мрако је носио неку књижурину или новине и читао. Знао је напамет све пјесмице које је давно учио у школи, а поред тога небројено јуначких народних пјесама о Краљевићу Марку, Косову, Стојану Јанковићу, хајдуцима и вилама Равијолама.У зимске дуге вечери, послије вечере, код огњишта, он би пјевушио тако неку народну пјесму, нити рецитирајући нити као гуслар гуслајући, дјеца би се умирила, а жене су преле и плеле, додајући понеки коментар на радњу у пјесми.

Оженио се набрзо послије ћаћине смрти, 1941.године, Други рат је већ био почео, почели су се појављивати и први устаници, а он се одлучио остати по страни, пошто су сви знали да нема ока и да није за војску. Тако га неко време сви пустише на миру. У 1943.години родиму се син Душан,1945.године син Стеван, 1946.године син Јандрија, 1948.године син Миле, а затим 1952.године ћер Роса, 1956.године ћер Душанка и 1961.године син Мирко. Како рат никога не заобиђе тако не заобиђе ни њега. Већ по капитулацији Краљевине по кувину је прикупио нешто пушака и “Sten“ аутомата, метака и бомби, што их одбацише војници  повлачећи се у расулу од Задра, и то сакри па касније предаде партизанима, а за сваку сигурност себи је оставио један “Sten“ аутомат. Како је засок био на идеалној траси за скривена кретања, дању су често долазили Талијани из бодљикавом жицом ограђених Кистања, а ноћу групице партизана тражећи храну или одјећу, обично обоје. Пошто Талијани попалише неке партизанске куће у Мажибрадама дођоше к њему са својим породицама стриц Маркета и неки други рођаци, па сестра Милица са својом породицом из Бунчића, чија је кућа била одмах у цесту и стално војскама на удару. Сва се та чељад код њега смјестила, радила и хранила се до ослобођења крајем 1944.године. Из рата изађе са нешто оваца, кравом, једним старим коњем и магаретом. И њега мобилизираше партизани 1944. године, па кад сазна неки виши комадант да нема око, прекори подређене, а њега посла кући да ради при Одбору. Спасише их глади родне године, роди јечам, раж, шеница и курузи као никад прије ни послије.

Кад порастоше дјеца није било довољно хране од поља и стоке, па Марко крену на грађевину код “Гортана“ и “Темпа“, на изградњу пруге Книн – Задар, па у Солин жељезничког чвора, Клишког тунела и тунела Дујмовача, а онда у Задар на изградњу “Винарије“. А требало је дјецу слати и на школовање, па се морало стиснути на све стране. Срећом, дјеца су добро учила.

Док је Марко ишао с грађевине на грађевину дотле је жена му Ружа са дјецом преузела све послове око поља и стоке, а баба Аница би нешто привредила по кући.

Ружица, Ружа је била љепа жена, румена лица, сјајних смирених очију и благе нарави. Вјечито је била у покрету, увјек нешто радећи од ране зоре до мркле ноћи. И све је стизала обавити. Башче су биле обрађене, било је у њима кумпјера, капуле, љутике, лука, купуса, блитве, коромача, салате, помидора, штира ,туцња и другог љетног и зимског поврћа.  Испред куће су била два грма рожица, а на первазу ватрене куће чуваркућа. Како су пристизала дјеца водила их је у поље кад  би тамо окопавала курузе или жела српом жито, при чему су јој она помагала и успут учила, јер би им говорила : “Оно што урадите ви то не мурам ја, свима је тако лакше.“, а уствари је сврха била да дјеца од малена науче радити и да их има на окупу под надзором. При том им је причала разне приче и догодовштине из живота и на тај начин одвраћала дјечју пажњу од врућине, болова у леђима и осталих тегоба посла. Веома је сретна била што јој дјеца добро уче иако сама није ишла у школу. Са жалом би рекла: “Њесу ми моји дали, пошла сам, па ме ћаћа исписа митећи тамо неке главешине.“ У рјетким слободним тренуцима знала би узети неку дјечју књигу и замишљено је и сјетно листала гледајући слике понекад замоливши да јој дјеца нешто прочитају. Дјеца, нарочито у нижим разредима, би учила наглас и она је слушајући их знала напамет скоро све пјесмице и приче из њихових књига говорећи им да их оџрабри: “Није то тешко, баш је љепо састављено.“ Уз њу су тако сва дјеца научила радити све пољопривредне послове и око стоке, а богами и кућне послове који су се сматрали “женским“: гаргашати, прести и препредати вуну, мотати је у клупка или канчела, окрпати чарапе или опрати неки комад робе. Подразумјевало се да сами себи крпе трике и опанке жицом и јемчерицама.  Настојала је да јој дјеца буду чиста и уредна, па нека су и окрпана. Дјецу није никада тукла, рјетко би и завикала, али нико није имао снаге не послушати је, видећи је онако неуморну и смирену. Држала је кокоши, насадила би квочку кад би се год која расквоцала, тако да је у авлији и око ње било пилића свих генерација, а повремено би држала и туке иако су јој биле “метиљаве“, при чему је мислила да су њежне и осјетљиве за одгајање без додатног храњења. Бригу о пасу и мачки, које су стално држали, преносили су на дјецу. Дјеца су, такођер, имала дужност да носе варенику на у Кистање Вечеринки, Зорини, Миловиди, Пекаруши и још некима, кад би пошла у школу  и по повратку су доносила празне боцуне. У посјете родбини у Мјеркачима годинама не би ишла, у Кистање рјетко и то кад би морала, све оне ситне набавке би обављала дјеца успут идући у школу. У засеоку је била са свима у добрим односима, све жене и старе и младе су јој се повјеравале и знала је све што се догађа, али заузврат од ње нико о никоме није чуо ружну рјеч или било шта о другоме да би то могао даље ширити. Тајност је код ње била загарантирана, па би многи знали својим женама рећи: “Е,да си ки Ружа Маришина!“  Ето, она таква била је и покретачка снага Маришина. Кад би он свео своју рачуницу и рекао “не муре се“, “нема се чим“, она би му смирено рекла  “помучићемо се сви, али се мура“, било да је требало плаћати дјеци школовање или ископати густерну или проширити и подићи кућу или купити шпорет, да се и он на крају крајева сложио, препуштајући идеју и муку њему у заслуге, иако су сви знали да је она подњела највећи терет да до тога дође.

И време брзо прође, дјеца одлазише послије завршене основне школе, једно за другим, у свјет, да се врате испочетка преко школских празника, а послије рјеђе и све рјеђе, а њихов живот  у засеоку се настави уз незнатне измјене, читајући све рјеђа писма по други, трећи пут у дугим зимским вечерима.

А те 1948. године, и нешто прије и нешто послије, тако је било у засеоку на Влаци,кога су преплављивали с истока, из кањона Крке, звуци анђеоских звона Светог Аранђела из Манастира Крке, а са запада циликање на кварат – један, на два кварта -два, на три кварта – три и на пуни сат – онолико колико је сати, звона Светих Ћирила и Методија из Кистања, са Раскршћа.

_____  о  _____

Рођење у мају

Петог дана по Ђурђендану, у уторак, 1948.године, Мариши се родио четврти син.

Ружа је јуче радила све послове као и претходних дана, додуше по кући и авлији, почистила јару и појату, сварила варенику,пуру и варицу, а поврх свега опрала Душанову, Стевину и Брацину робицу ( Јандрију су звали Брацо ), погледала и преконтролирала кољевку и робицу за бебу, припремила шугамане и пресвлаку за себе и увече послије вечере опрала жлице и здјеле. Свекрва Аница јој није дала да одлази даље од куће, она је отишла овцама и повела са собом петогодишњег Душана и трогодишњег Стеву. Није си ни она одмицала дање од Шкванчеве Крчевине, а Марко је био у Градни, отјерао је коње, краву Зекуљу, вола Волаша и јунца Пауна и ухватио се поправљања порушених сувозидова на огради. Иако нису ништа говорили сви су очекивали да ће се беба ускоро родити. Увече, послије вечере, док су дјеца легла баба Аница  пропиткује Ружу:

-“Спреми ли ти све за бебу ?“

-“Спремила сам шта треба, мајо. Све је у кољевци.“

-“А за себе, ћери?“- разњежи се Аница.

-“Све је у ковчегу, одозго, по реду.“- одговара Ружа.

-“Биће све добро, даће Бог. Док опазиш, зови ме!“- рече, па настави: -“Ајмо сад лећи, одмарај се, ја ћу запретати ватру.“

Марко баци ћику у жар, лагано се подиже са стоца, придржи Ружу која се споро подизала и одоше у нуга  код великог масивног кревета, високих страница, напуњеног чемушином и прекривеног мутапом и биљцем. Он откри биљац, скину опанке, гаће и џемпер и јакету баци на ковчег који је стајао на дну кревета те леже на страну до зида препуштајући Ружи вањску страну кревета рачунајући да ће она ноћу устајати. И она скину прегачу, садак, вуштан и оста у дугој кошуљи од куштеланца, па леже, полако се спуштајући, до њега.

-“ Њеси мура на ту страну, рачунам да неће прије шутра.“- рече она кроз шуштање чемушине док се намјештала у најугоднији положај.

-“ Нека, никад се незна тачно, а ти се не бој, та већ си рађала, а сад покушај заспати.“- умирива  он и себе и њу.

Она не рече ништа, него притаји дисање да би чула како Душан и Стево безбижно дишу у другом великом кревету недалеко њиховог. Њихово равномјерно дисање је умири и она заспа. Марко се премишља да ли да угаси петролејку у пенџерку , па одлучно пружи руку, намјести шибице у крај пенџерка и пуну у свјећу.  Наста мрак, али је кроз прозор свјетлила мјесечина, тако да је разазнава прље и сапоне под кровом и бројећи их заспа.

Дотле је баба Аница машом нагрнула луг преко жара на огњишту, са старане ставила смрекових суварака, улила у велики тучани брунзин воду из вучије, покрила га заклопцем и објесила на вериге, шибице ставила на преклад, склонила стоце уза зид и узе петролејку и крену у своју собу. На вратима се окрену, још једном погледа и рече сама себи:

-“Добро је, спремно је све.“ – и затвори врата.

Свјетло петролејке обасја њен велики ниски масивни кревет, поцрнио од чађи да се није знало од којег је дрвета направљен, ковчег исто тако црн и масиван са неким дуборезним шарама на предњој страни, црни таван и греде те разне торбе и зовнице и комаде сукнене одјеће повјешане на ковачким чавлима забијеним у греде. Приђе ковчегу, отвори га лагано и погледа на десној страни литренку ракије лозоваче и теглу меда, провјери пипањем замотуљак у тканој торбици и осјети мирис растовине, па у другом кадуље, у трећем мајчине душице, па иве и камилице. Ту је била и литра маслиновог уља, шипурак и расуте суве смокве и ораси и бајми.У љевом дјелу ковчега уредно је била сложена њена народна ношња, коју је љубоморно чувала, сјетно је погледа, затвори лагано ковчег, сједе на кревет и погледа Брацу који је спавао наузнак  дубоким дјечјим сном, скину опанке и онако обучена увуче се под биљац. Прекрсти Брацу и себе, стави свјећу и шибице на ковчег и дуну у пламен. Мјесечина обасја собу кроз прозор, а она путујући у прошлост слушаше фрктање коња и понеки једва чујни клепет клепке из појате, и у полусну прошапута:

-“Ма, биће све у реду, даће Бог и пресвета Богородица… биће шутра ујутро…“- упаде у лаган старачки сан.

С првим пјевцима баба Аница уста и назу опанке, притегну повезачу и намјести прегачу, обуче садак и изађе пред кућу.Мјесец је зашао, а на истоку изнад Промине на паперјастим облачићима разливало се руменило. Пљусну се водом из дрвене видрице што стајаше на подзитку уз ватрену кућу, обриса очи и крену да види шта је с Ружом.

-“Мајо, шта си раније устала ?“- дочека је ова будна и знојна.

-“Ајме,шта ме ниси звала !?“- умјесто одговора дочека је питаљем пипајући јој знојаво чело – “Па ти си добила трудове одавно!“

-“Први пут малоприје, има још доста времена.“- рече Ружа смирено видећи да се свекрва усплахирила.

-“Добро, лези ти, идем ја наложити ватру, гријати воду и прострети код огњишта.“ – рече и одгега не чекајући одговор.

Дубоко дишући машом разгрну луг на огњишту, појавише се неколике жишке и она на њих баци букавац, а преко њега суварке што је синоћ припремила. Спусти потом брунзин на веригама до пламена и крену у појату по сламу да направи лежај поред огњишта. Донесе мутап који простре по слами, а затим стави јастук и биљац. Окрете се око себе тражећи нешто, па се сјети и узе шугамане и стави их на столац који је прињела близу јастука.

Угарком подстакну ватру, подигну баџу даизађе дим и крену по Ружу:

-“Ајде ти амо код огњишта.“- рече и поможе јој да устане из кревета пребацивши преко њених рамена лагани вунени плетер.

-“Сада ту лези, а ја ћу поспремити остало.“- помаже јој да се намјести те узе чакицу, донесе из ковчега растову кору и прели је већ врелом водом из брунзина не скидајући га са верига.

-“Јели почело чешће ?“- приђе Ружи, обриса јој шугаманом чело и кад ова стиснутих уста зањека рече:

-“Идем рећи Марку да се диже и стара око стоке, па се одма враћам.“

Али Марко се већ разбудио и обучен неодлучно  сједио на рубу кревета. Заусти, али га Аница претече:

-“Крупну стоку пушти у Гувно, а овцама крени у Смреке, немуј далеко, ту изнад Дола и око Крчевине, муреш ми затребати не дај Боже, да те мугу дозвати. Ружа ће данас до подне родити.“

-“Шта ти требам сад помући?“- упита он иако је знао одговор.

-“Ништа, то су женска посла, а ја сад идем помусти краву, па их унда све ућерај у Гувно.“- одгега старачким ногама што је брже могла.

Она узе сић и већ су се чули млазови мљека, а Марко сједе на столац до огњишта, погледа Ружу и упита је:

-“Како си, оће ли бити тешко?“- ни сам не знајући шта би јој рекао, мотајући цигарету.

-“Ма, не секирај се ти, није ми прво. Прије него ишћераш овце реци Марици, матери треба помући.“- рече она и стисну зубе, а двије капље зноја са чела јој клизнуше у плетенице.

Марко одби два дима па устаде и оде у јару, отвори је и изгна овце на приторак да се побалегају. Вучко, пас, однекуд му се створи код ногу машући репом и оштро гледајући понашање оваца. Затим Марко се упути до Маричине куће и затече је како жарка ватру и рече у даху:

-“Добро јутро, Марице изгледа да ће Ружа родити, требала би старој помући.“

-“О, јели одма?“- уста она- “Ево са’ћу!“

-“Ма, није преша, само да знаш, тако су рекле, а ја идем изгнати стоку.“- збуњено је он смирује.

-“Добро Маркане, кашње ћемо пити ракију, видићеш, биће јопет син, видила сам ја како Ружа нуси шиљато.“- насмија се она са своја два горња зуба- “Ај’ ти, ај’  послом, ми ћемо жене то средити, није нам првина.“- рече она за њим испраћајући га на авлијска врата- “Брзо ћу ја, ето ме одма, реци им.“

Већ су се чуле клепке по авлијама и промукли јутарњи гласови кад Марко потјера стадо кроз Аничину улцу предвођено Вучком у извидници. Набра је чело, ишчекујући кад ће му јавити да је Ружа родила. Радије би оста у близини авлије, “Али шта је, ту је!“- помисли и крену усусрет сунцу, ајкајући да пожури овце и да га чују звјери по кувину.

Баба Аница се ухватила кувања варенике, а након тога заграби оком из кашунића брашно, отвори наћве и просија га кроз сито, баци шаку соли, ули млачну воду и издроби квасац, па стаде мјесити крув. Уто бану Марица, погнувши се да уђе кроз ниска врата и одмах се нагну над Ружу:

-“Држи се Рујка, оће ли скоро?“

-“Ма, неће још, тек су малоприје почели трудови, а маја дигла узбуну без потребе.“- одговори јој она.

-“Боље све почети на време и смирено, него брзо и кусо,“- умјеша се Аница- “е, да је само то, те стока, те крув, те вареника, а дјеца су ту, још спавају, па кокошурине, па прасад, па куварија.“ -наставља она дахћући док гњечи тјесо у наћвама.

-“Ајде Анка престани кукати, сад је ово најважније, остало све муре чекати. Ружи је најтеже, па ми јадница ћути.“- пресјече је Марица и обриса Ружи чело шугаманом.

Аница отресе шаке од мрвица тјеста, поклопи наћве говорећи: “Нека сада киса.“ и оде до ковчега те на дрвени пијат стави прегршт сувих смокава и  узе литренку ракије, па постави све на округлу чамову столицу. Из мљекарића узе бићерине, нали их ракијом и један пружи Марици:

-“Ајде угри старачке кости!“

Марица га прихвати сједећи на стоцу код Руже и рече јој:

-“Отпи мало Рујка, биће ти лакше.“

-“Ма, није још…“- поче Ружа, али јој ова принесе бићерин устима и она мало отпи, а Марица се прекрсти промрмљавши неку молитву и попи остатак и пружи Аници ребрасту чашицу.

-“Молим ти се Боже, па има ракије, шта је цједиш кроз зубе.“- рече Аница и нали поново бићерн и поново пружи Марици.

-“Полако Анка, отићи ће и ово мало памети што још имам.“- бранила се Марица и попи у два наврата трсући главом.

-“Сад ћу и ја, па шта буде!“- нали себи Баба Аница бићерин, врати боцун на столицу, прекрсти се и плугласно дода: “Боже помози.“ И плако искапи ракију. Отпуну жестину и пружи Марици пијат са сувим смоквама, ова узе једну и насмија се показујући два преостала зуба:

-“С овим зубима се мугу забављати до подне.“- рече  отклањајући пијат од себе.

Ружа одмахну главом њечно на понуду, па Аница стави пијат поред ракије.

Дан већ ојутрио. Кокоши скочиле са гранчина код свињца, што их је ту Марко набаца за потпалу, па се разишле по авлији. Велика пјевчина закукурика и лупну крилима, а Аница се трже и узе оку па заграби у кашун до по оке и излети на авлију вабећи:

-“Пи,пи,пи,пи, срећу вам враг одњо, куд ћете раније, дјецу ћете ми пробудити.“ – успут бацајући куруз код мурваћа. Оне се сјатише, тукући се међусобно, часком позобаше зрњевље и она их истјера из авлије првом гранчином што јој би при руци.

Утом Зорка на врата:

-“Добро јутро баба, шта се љутиш најраније?“

-“Баш сам ћела слати по тебе, кад си знала.“- пречу баба питање и дода- “Ружа ми се порађа.“

-“Рече ми Мариша, па сам се вратила од оваца,  он ће и’  с вашима причувати, а послије ћу послати бабу Божицу, кад се дигну Стево и Јово.“ Да видимо ђе је породиља?“- оде она до Руже. Пипну је по дробу, стави јој руку на чело и рече:

-“За једно два сата, све је добро, дјете је на правом путу, испашће ки из торбе, а ми се дотле муремо добро напити.“- насмије се и насу себи бићерин ракије- “а теби ћу Ружо послије наточити, кад дође време, наздравље свима.“- и искрену чашицу допола – “А ти баба Анице, видим да си спремила воду, ајде принеси све што треба, шкипић,

кољевку и робицу.“

-“Зорка, за дјете је све у кољевци, а за мене, нека ти покаже,“- рече Ружа – “све је спремљено одавна на вр ковчега.“

-“Добро, нека је све при руци. А, Марице, просипљу се сваке године, ки штенчићи!? Набрзо ће и Ружа Илина, Сава Јолина неће дуго чекати, нека их добри Боже, послије свега у рату шта смо прошли ово је права радост, заборави се на муку и сиротињу.“ – отпоче Зорка причу, док је баба Аница прекувавала крув у наћвама и пребацла га на лопар. Затим разгрну машом жар на огњишту, почисти грабовом метлом луг и спусти с лопара крув, клипицом га унакрст боцну четри пута те покри пеком. Машом нагрну жар и луг на пеку, усправи се. Отпуну дубоко држечи се руком за крста и рече:

-“Нек се лагано пече, а неће нам више ни димити.“

Тако оне мало о овом, мало о оном, а најмање о оном ради чега су ту.

А ја сам то све осјећао. Кажем осјећао, јер да кажем да сам чуо, видио, омирисао, опипао или окушао, не би било тачно. Нисам знао ништа ни о оном испред ни о ономе иза. Нисам знао шта је то време, нити како се мјери, нисам знао  шта су то боје, свјетлост, жалост,  смјех,  радост,   болест, здравље,  људи, биљке и други појмови за ствари, облике и односе каквим се дефинише добро или зло или кратко речено: нисам имао посебно подјељена чула него само једно једино за које не постоји ни појам, ни име ни презиме, ни опис, ни боја,ништа, баш ништа на “овом свјету“ с чим се то може успоредити. Зато се сужим оним што сам касније научио: то чуло или осјећај је био збир свих нагона које има живо биће по којима се касније влада и која су од зачетка бића у њега уграђена.

Прво чега се сјећам сам ја, тама и збрка око мене. Све се кретало у свим правцима, спиралама, елипсама, мрсило се као куђеља вуне и кошмура конца. У тој збрци се није знало гдје је шта, јер се непрестано испреплетало и мрсило, отплитало и заплитало. Што је било горе за час је било доље или љево или десно и тако непрестано. Чула се потмула бука, тутњава и грмљавина, са правилним се мјешало неправилно, са надним изненадно, са сигурним несигурно, са топлим хладно, са стабилним нестабилно и тако непрестано. А онда се јавио страх од нечега и нада да ће то нешто нестати. И тада глад,стална, трајна и вјечна, за свим и свачим и недефинираним.

С временом сам почео у том хаосу разликовати један глас који ми је умањивао страх, био је дио  мене и пружао ми наду. Све остало ми је тада било мање хаотично и  безопасно.

А онда одједном све се ускомешало, хука је била јача, тутњава и грмљавина несношљива, кретање свега около било је јаче, познати благи глас није био исти. Страх је бивао све већи, глад је нестала, а нада све јача.

Онда се све умирило.

Таман се умирих, а оно поче поново, јаче, брже, снажније и први пут угледах мноштво шарених сплетених трака боје које путоваху према неком незнаном циљу.Усред тога спектра боја био сам ја са чежњом да одем тамо далеко на крај дуге.

-“Још једном, само још једном и готово је.“- чуо се Зоркин глас.

Трзај и осјетих хладноћу и једно дуго “а,аа,аа,ее“ из мене и све боје се стопише у једну жућкасту свјетлост.

Она чежња у мени неста и ја пожелих да се вратим у онај блажени сигурни мир у којем сам досад био. Истовремено ме обузе панични страх од непозатог свуда око мене. Бранио сам се неким неартикулисаним гласовима и дрхтањем и трзајима цјелог бића.

-“Ево Анка још једног голубића, бјел ки лабуд?“- весело ће Зорка држећи вјешто и искусно буцмасту бебу која је кривила уста и стискала очице, трзајући мајушним ногицама и дрхтавим рукицама.

Баба Аница дода јој опањене ножице и кончић и ова уреди пупчић, па бебу спусти у дрвени шкипић пун млаке воде.

Марица је брисала Ружи лице меким шугаманом говорећи јој:

-“Ружо, јунакињао, још једна синчина, све је у реду, да не муре боље, дај му Боже здравља и среће.“

Зорка и баба Аница окупаше бебу, прегледаше све и обукоше јој кошуљицу и повише повојем. Узе га баба Аница у старачке али сигурне руке и донесе до Руже:

-“Ево среће наше, крупан је и пуно те намучио, биће си пожељела јагода кад има биљег изнад десног ува ки јагоде. Види га како шири прстиће, биће паметан чојек!“

Ружа уморно погледа дјете и сањиво се насмјеши, помилова лагнао плаву косицу, а баба Анка тада  заповједи:

-“Ајмо сада средити родиљу, па нека обоје спавају, да дођу себи.“

И тако смо нас двоје заспали, док су Зорка, баба Марица и баба Аница около поспремале употребљене посуде и прибор.

Душан, Стево и Брацо су се раније пробудили и тек сада их баба Аница   примјети код авлијских врата како се грију онако куштрави и крмељви на јутарњем сунцу. Зачуђено су зурили у даљину чекајући да им се неко обрати. Баба изађе носећи лимени кајин и шугаман и позва их:

-“Дођите дјецо, умијте се.“- зове их наљевајући воду у кајин.“ Ти Душане и Стево мурете сами.“ – а она уми Брацу и отра га шугаманом.

-“Добили сте јутрос брата, немујте сметати матери, уморана је и спава, а ви мурете видити бебу, па ћу вам дати јести.“ – рече им и поведе најмалађег Брацу за ручицу, а ово двоје невољко кренуше за њом.

Дјеца погледаше бебу онако незаинетесано, некако им криво, и Душан ће Браци:

-“Сад више ниси маза!“

Брацо се још више уозбиљи, заокружи уста и искриви лице на плач, али га баба узе себи и рече му да претекне цмиздрење:

-“Не слушај га, ти си бабина маза!“- и стаде га љубити у румене обрашчиће. – “А ти лопове ћути, и ти си сра у гаће, њеси се таки родио.“ – брецну се на Душана. Стево је ћутио ка да га није брига.

Дохвати дрвену здјелицу и налу у њу варенику и удроби крува, па ће дјеци:

-“Ајте сада јести.“

Душан и Стево привукоше сточиће ниској округлој  столици, а баба Аница узе Брацу и сједе га на се и поче га хранити дрвеном жлицом. Кад су били готови с јелом уста Зорка и рече Аници:

-“Баба, иден ја нешто спурлити за ручак, а дјецу ћу повести са собом нека се играју тамо са мојима, Стевом и Јовом, да ти ође не сметају. Бабу Божицу ћу послати овцама да Марко дође на ручак, па ћу јопет кашње навратити.“

-“Евала ти родо, не знам шта ћу прије.“- опет баба поче паничаити.

-“Ја ћу ти ставити пуру да се вари, а ти ради шта те воља.“-  ускочи Марица и узе оку да наспе курузног брашна из кашунића.

-“Добро, идем дати прасадима, не муреш слушати њихову скрику, али неће ни данас из свињца.“ – рече ка за себе, узе стару сићину у коју насу куруза и одгега до свињца и усу их у корито. Не обазирући се оде до вучије и нали у сић воду, баци прегршт кукурузног брашана, промјеша то неком клипетином и опет ту смјешу ули у корито, које су прасад зачас очистила од малоприје усутог куруза.

-“Враг би вас наранио, тако лапљиве.“- незадовољно прогунђа.

Једна кокош, која није јутрос отишла с јатом пред авлију, сада се са свињама борила за које зрно куруза. Баба Аница у трену је зграби за крило, ова нагна крештати из свег гласа, али јој она другом руком хитро закрену главом, говорећи наглас сама себи:

-“Доста си ми муке досад задала, ућуно једна, увјек мимо другије си била, а и њесам знала шта би друго сварила за ручак.“

-“Ево, ово ћу сварити за родиљу.“- покаже Марици кокош.

-“Дашта, шта и’  жалиш, ионако и’  ора или лисица пола позобљу, ки мује,“- одобри јој Марица – “а и за Ружу ће бити најбоље јуве и манистре. Ставила сам ти пуру да се вари, а сада мурам и ја ићи себи скувати, ако има у вучијама воде. Дуцу ћу мурати слати на Шпињу, јел’ теби треба вода?“

Баба Аница продрма вучије и каза:

-“Ајде срећо нека доћера и мени.Треба ми данас пуно воде, а ово мало из вучија ћу излити у видру. Одма ћу натоварити магаре тако да неће на ме мали чекати.“

-“Добро Анка, биће тако, а ја ћу послије провирити кад се ово двоје пробуди.“- рече она бацајући пглед на Ружу и кољевку и оде, сагињући се онако висока, кроз ониска врата ватрене куће.

Баба Аница изли воду из вучија у видру, зачепи вучије дрвеним чепом и једну по једну изнесе на подзидак код мурваћа, гдје је стајао самар. Оде до кустелића иза куће, одвеза магарицу и доведе је ту и веза за мурваћ:

-“Е, нећеш ми курво побјећи, њесам ја за трку!“- пуше баба на магарицу знајући јој за вај.

Уто уђе Марко на авлијска врата и рече јој:

-“Чекај мајо, ја ћу!“

-“Ето, роди ти се још један син, благо мени,“-  весело ће баба Аница – “крупан и плав, на нашу Мажибратску лозу, исти ти.“

-“Е,е,е,“- отегну Марко, зграби самар и осамари магарицу, па натовари вучије, и тек онда дода – “нек је жив и здрав, та сва су дјеца иста, а ви све кажете да је пљунути ћаћа.“

-“Ајде, ајде !“- отпуну баба на његово мудровање  – “ Сад ће доћи мали Дуца по магаре, не одвезуј је, знаш какава је, разбила би вучије   само да не нуси, курва! Ајде сад у кућу да ти дам јести.“

Уђоше у кућу, пура је балила у тучаном брунзину на веригама, а Ружа отвори уморне сањиве очи и осмијуљи  му се упирући погледом у кољевку. Марко се нагну над кољевку, погледа бебу како у сну пући усне и стиска очице и упита шапатом:

-“Како си ?“

-“Добро, добро, само ми се спава. Јел’ мали мирује?“- одговори и пита она.

-“Спава, добро, спавај и ти.“- одговори он благо и привуче столац столици и поче јести варенику и удробљени крув из дрвене здјелице што му је баба Аница већ била ставила.

-“А ово ћу за ручак.“- рече му черупајући кокош у великој црној лончини.

Клапчић од десетак година бану на врата:

-“Баба, ево мене, одо ја по воду.“

-“Ајде роде, нека ти ђед Јаков на шпињи помогне натоварити вучије.“- рече баба Аница и настави черупати кокош.

-“Не брини, лако ћу ја то, ки зец упрндец, ето ме зачас.“ –  одазва се он с авлије.

Марко је завршио с јелом и сад је мотао цигарету.Угрија угарком дуван да омекша, лизну папирић и лагано га уви, па је запали, повуче дуг дим да увати, дуну га и замишљено упита бабу:

-“ Мајо, јели данас неки светац?“

Она се усправи изнад лонца:

-“Чекај, Ђурђевдан је бијо прије пет дана, чини ми се да није неки велики, заповједни, а ко зна, зашто питаш?“

-“Ма, јутрос сам чуо звона из Брине, од Манастира, а немугу се сјетити да је неки светац.“- он ће потихо, дубоко замишљен.

-“Ко зна оца Никодима, калуђерска посла.“- она ће  одмахујући руком.

-“Унда мура да се Ћитре дочепа најраније ракијетине, па инатио игуману Никодиму.“- насмија се Марко и дода:

-“Идем ја очистити јару и појату, па ћу видити кашње шта ћу.“

-“Ајде то среди и убаци одма сламе у јасле за краву и парипа.“- опомену га.

Марко метлицом од гркице сландра на брзину јару од овчијих брабоњака, па бадиљом убаци ђубар у шкипину и однесе на ђубриште испред авлије,а затим се врати у појату, утрпа балеге у шкип и опет то изнесе на ђубар, узе тад виле и из љесом ограђеног дјела појате извади два три навиљка јечмене сламе и натрпа је у јасле, равномјерно је распоређујући за краву, волове и коња. Тада се врати у ватрену кућу  и баби ће:

-“Ђе ти је уна ракија, идем рећи комшилуку.“

Баба Аница дода му боцун и рече:

-“Успут реци Сави нека наврати подојити дјете, њен Стево још посе.“

-“Унда ћу прво код ње.“- он ће.

-“А ти немуј дуго, јер послије ручка треба јопет несретним овцама, а знаш да ја навече не мугу све сама стићи.“- опомену га она не дајући му на знање да се она боји да не повуче који ждрокаљ превише.

-“Добро, добро, не зановјетај!“- он ће с врата. Пребаци ресе од капе иза врата, мало је накриви и дигнуте главе крену Периној кући.

-“Чули смо, рече ми Јошо.“- рече баба Пера док угледа Марка на авлијским вратима:

-“Ајд’  у кућу, Јошо таман маренда.“

-“Сједи Мариша, Саво дај му жлицу.“- Јоле ће прије Марка.

-“Остави Саво, малоприје сам ја ио, него Јошо наздрави за малога, јутрос се родио.“- одговори му Марко пружајући боцун.

Јошо прихвати боцу, у испружену другу руку Сава му дода бићерин, а други стави на столицу испред Марка, нали их оба, прекрсти се трипут и рече:

-“Нек је жив и здрав!“- па искрену ракију у грло и отпуну жестину – “Добра је!“- па настави – “Свака част Мариша, пет година, четри сина заредом, дај им Боже здравља и више среће него нама, ма ред је да мало застанеш, пушти нас друге да те стигнемо!“- насмија се Јоле једним крајем уста.

-“Како Ружа?“ – Сава ће -“Растеретила се јадница, била је ки грумила.“

-“Ено их, спавају, рече баба Аница да дођеш подојити дјете.“- Марко ће Сави.

-“Ајде Саво одма, ја ћу овцама, Стевка их сад пази.“- Јоле ће обема.

-“Унда не требам ићи к Стевичиној кући, па ћемо све троје уз улицу к мени.“- рече Марко и диже се са стоца истовремено кад и Јоле.

Сава узе малог Стеву, од непуне двије године старог дјечака куштраве  црне косе и очију, за рукицу па му рече:

-“Ајмо видити малог брацу код стрине Руже.“- па га слатко пољуби у пуне обрашчиће.

-“Ајмо, ајмо!“- скочи мали дижући ручице да га матер носи.

Баба Пера их испрати:

-“Реци баби Анки да ћу и ја предвече догегати, мура да не зна шта ће од среће и посла!?“

Они замакоше за авлијски нуга уз улицу, Јоле послије стотињак метара преко Оградина оде ка Кустеловачи откуд је одјекивала његова клепка и Стевичино ајкање, Марко Ћилитовој кући, а Сава са малим Стевом у нарамку упути се у Аничину авлију.

-“Е, вас двије,“- с врата ће ватрене куће – “чујем да има нешто ново.“ –  и спусти малог Стеву на земљани под, а овај стидљиво окрену главу у материн вуштан и угура палчић у уста.

Баба Аница је кршила дугачку манистру  “ражину“  у плиткој тећи:

-“Добро је Саво, ајде Стево узми смокву, не стиди се бабе, иста је ки и твоја, стара и гринтава.“

-“Јаке сте ви ки вучице, да ја видим шта је са овом мученицом.“ – пође Сава иза огњишта гдје је била кољевка и Ружино узглавље:

-“Ма, баба Анка, па овај мали ти је   будан, види га како сија овом трнинама, ма Ружо, благо теби, овај неће стално кмезити.“

Ружа се већ тргла из куњања и весело погледа уморним погледом:

-“Дај Боже, био је миран и кад сам га у дробу нусила.“

-“Стево, види малог брацу, сад ће му мама дати сисе, не бој се, дао је Бог,има и за тебе.“ –  откопча она блузу и извади сису и обриса брадавицу мокром бјелом крпицом. Стево је грицка смокву и чудом се чудио како то матер узима пуно мање дјете од њега и даје му његову сису.

Ја сам био одавно отворио очи и чудио се жутом свјетлу што игра по прљима и плавом диму што је куљао кроз баџу, час откривајући, час заклањајући далеко свјетлоплаво небо,  те сам заборавио и на све ново око мене: пуцкетање ватре на огњишту, лупу коу је баба стварала час лонцима, час машом и њено старачко пување и тихо мрмљање.

Кад ми је поглед заклонило насмијано лице са два весела свјетлозелена ока и ред бјелих зуба и допро до мене благи пјевушећи глас:

-“Дођи мени малени, да видимо јеси ли гладан.“ – заборавио сам све осим глади и нишанећи устима халапљиво зграбио тамну брадавицу и топли слатки нектар ми цурну низ грло и рашири се по цјелом тјелу. Ширио сам руке и трза њима да ми то не побјегне, а ногама се упињао да ми буде што ближе и што јачи малаз. Одједном осјетих да глади неста, да ми се тјело опушта, очи од тежине капака склапају и нектар ми поче цурити на руб уста. Нисам се бунио кад се чесма одмакла, кад су ми обрисали уста и лаган ме спустили у кољевку. Кроз сан сам чуо да сад познати гласови нешто брује и жуборе  и уз њихову музику уснуо шарене снове.

-“Ето, Стево, видиш да он неће пуно, он је мали, сад ти је он брат по мљеку, скоро све је теби оставио за кашње.“ – тјешила је Сава малог Стеву који је из фазе чуђења скруживањем усница давао знаке љубоморе и скорашње примјене најубојитијег дјечјег оружја, дреке.

-“Сад је он намирен Ружо, реци ми како је теби, мора да ти је све кости раставио? Ово је момчина, ки друга дјеца од три мјесеца.“- помилова Сава Ружу по глави.

-“Бога ми јесте, срећа да није први, не знам како би тад прошла. Али сад је добро, отспавала сам, па ипак сам још уморна.“ – Ружа ће.

-“Баба, дај јој сад те јуве, и гриј јој леђа, недај да се одатле мрда, нека спава, брже ће се повратити, па ћемо јопет предвече доћи. Ружо, ти пусти нека ти мљеко цури, измузи то, нећемо му одма дати да извлачи то мало снаге из тебе.“- Сава ће обема.

-“Саво, сједи и дај малом јуву и манистру, има и меког бјелог меса.“- зауставља је баба Аница.

-“Сит је лопов,“- загрли Сава куштраву Стевину главу – “само би брља. А знаш да ће уна муја дићи ларму шта сам засјела. Е, рекла ти је да ће поподне навратити, замало заборави.“ –  рече Сава, узе Стеву у нарамак и оде.

Са Светог Ћирила и Методија, цркве на Раскршћу у Кистањама, одзвонило је подне. Марко се враћа са чашћавања комшија мало угрушан и нешто је пјевушио улазећи на врата ватрене куће, гдје опет затече бебу и Ружу како спавају, а матер како пурли око огњишта.

-“Ђе су дјечина?“- упита матер и настави не сачекавши одговор – “Још се Дуца није вратио са Шпиње?“

-“Оно троје је код Зорке, муреш их звати на ручак, а Дуца, ја на њега и заборавила !“ – рече баба Аница и сркну за пробу јуху с дна кациоле.

Он се окрену вратима не рекавши ништа и упути ка Зоркиној кући кад на вр Равнице срете Дуцу, Душана, Стеву и малог Брацу како иду за магарадима натовареним вучијама, мокре од воде.

-“Ајте дјечурлијо, готов је ручак,“- рече маленима, а тад се окрену Дуци  – “ко ти је пумуга натоварити вучије?“

-“Ђед Јаков, само сам га мура чекати, био је на Раскршћу, док је ун доша са својом лулом, охо, хо,“  – навезе Дуца -“  а Душан, Стево и Брацо су били ту код Зорке, па сам и’  пове.“

Дуца продужи својој кући, а Марко зграби улар од магарице и поведе је у авлију, пошто она крену , како то магарад увјек чине , кривим путем, и завеза је за мурваћ.

-“Душане, деде, подбочи с друге стране, да скинемо вучије.“ – заповједи Марко петогодишњем дјечаку, а он одвеза уже и скину једну вучију и унесе је у ватрену кућу и стави на камени подзидак иза улазних врата , врати се и то учини с другом вучијом.

-“Мајо, оће ли магаре још за нешто требати?“- упита и када она одману њечно главом, он расамари магарицу и одведе је у Гувно код одтале крупне стоке.

Дјеца су још стајала на авлији не усуђујући се ући у кућу. Душана је било стид, знао је да ће сад сви питати: “Како беба ?“,  а он је велики и већ има два млађа брата на грбачи,   Стеви је било свеједно и из солидарности је чекао на Душанов потез, да се случајно не замјери ако му не држи страну, а Брацо је осјећао да губи досадашње привилегије, док су сва тројица осјећала да од данас више неће бити исто ка прије.

Враћајући се из оближњег Гувна Марко је схватио очему се ради, па ће им:

-“Тако је то, ти ћеш Душане догодине у школу, даћу те годину раније, а вама двојици, Стево и Брацо, он неће сметати, ви ћете се скупа играти. Ајмо сад прати ручице, па ћемо ручати.“

Узе кајин, нали у њ воде и опра најмањем Браци руке и румено лице, па га обриса и дода шугаман Душану, а овај Стеви, кад се обриса.

Баба Аница подиже поглед према њима кад су крочили мирно и озбиљних лица преко прага и полугласно рече им не обазирући се на њихове муке:

-“Ђе сте ви, пулчићи бабини, немојте ми сад галамити да се не пробуди беба. Сједајте за столицу, сад ћемо јести.“

На округлој ниској чамовој столици пушио је лонац јухе са манистрим, а на дрвеној  здјели жуте ботешке пуре. Дјеца узеше сваки свој сточић и привукоше га столици, а баба им усу манистру у лимене пијате и рече:

-“Само плако, пушите у жлицу, још је вруће.“- и узе Брацину жлицу и рече му: -“Ти си још мали, тебе ће баба  “ранити.“

Јело се шутке, а дјеца су криомице бацала поглед према матери и кољевци иза огњишта.

Баба Браци изабра бјело кокошје месо, истрга га у комадиће и стави на пијат говорећи му:

-“Ово муреш сам, само добро жвачи. Кумадић меса, кумадић пуре и добро се наједи, немуј ми рећи за по уре да си гладан.“

Сада је она сркала манистру и стално пратила како Брацо  жваче.

Ручак се брзо обеди, а дјеца се већ спремише изаћи кад их  матер позва:

-“Дођите видити бебу, брат вам је, шта га се стидите?“

Они дођоше до кољевке да испуне обавезу, мада су били одавна на матер љути чим су видили да је куљава, бацише поглед, па трком излетише на врата не заустављајући се до испред авлије, док је бабин глас летио за њима:

-“Душане, будите у близини, немујте да вас тражим!“

Окрену се тад Ружи: “А сад ти једи.“- и поможе јој да се подбочи стављајући јој још један јастук испод плећа. Дода јој тећицу јухе и манистре и рече:

-“Мураш све појести, бар на силу, да вратиш снагу, а и дјете зтеба дојити.“

Марко је сједио и пушио.

-“Е, сад сам се сјетила, цјело време мислим на то, а никако се сјетити.“ – приђе ковчегу и извади црвени вунени кончић и полако завеза беби око гојазне ручице, одмах иза шакице – “Да ми га не урекну ове бабетине, сад ће долазити видити.“

Марко попуши и уста:

-“Идем ја овцама, а кад их доћерам постараћу се за куња, волове и краву, ти се бави кућом.“

Ја сам се пробудио кад сам огладнио, у кући сам чуо многе гласове, познате и непознате, па сам настојао дати неки знак, а он се сведе на трзање рукама и ногама и некаквом “а,е,а,е“, Сава дође, узе ме из кољевке и као први пут ме подоји, и мени се опет приспава.

У заласку Марко је окупљао овце код Манастирске њиве и усмјераво их према Аничиној улици. Прољетни лахор је начас застао, миомириси јесенића, рашељке, брестића, купина и разног ливадског цвјећа  су се ширили на све стране, он заста да од звоњаве клепака издвоји откуцаје сата са Светог Ћирила и Методија и изброји их седам. “Муре се полако на починак…“  помисли, кад иза њега из дубине Брине разли се дубоки звук великих манастирских звона и рашири по цјелом крају, прекинувши му ток мисли. Прекрсти се и прошапута:

-“Хвала ти Свети Аранђеле.“ – и даде знак Вучку да покрене овце кући.

Ја сам се пробудио и осјетио неку блажену тишину. По прљима и сапонима су играле румене зраке залазећег сунца, а кроз отвор баџе руменило се небо према којем је извијао танки прамен плавичаста дима са огњишта.

-“Ајмо срећо ручкати.“- чух познати глас и осјети познати мирис тјела и укус нектра који сам и до сада јео.

Тад први пут угледах најљепше лице и очи на свјету, лице моје мајке. Од радости ми заиграше руке и ноге, и она се сретно осмија, разумила је шта јој рекох.

Заспао сам смирен и сретан, са двије капље мајчина мљека на крају усана.

_______  о  _______

Четри бабе и један ђед

Тога маја 1948.године у засеоку су живјеле четри бабе и један ђед: баба Аница Мажибрада, баба Марица Безбрадица, баба Пера Лалић, баба Јока Крнета и ђед Ћилит Крнета.

Бијаше то чељад прошлог вјека. Све што је ваљало: младост, љепота и мирни живот догодило им се у том прошлом деветнаестом и почетку двадесетог вјека, а након тога превалише преко главе два свјетска рата те уђоше у ново доба са пуно опреза и неизвјесности. Сад на заласку овоземаљског живота притискала  их је сиротиња на коју су одавно отврдли и нада да ће им  потомци бити боље среће те су им  вечерње молитве Богу пред спавање биле том циљу упућене. Облачили су се по “старински“, бјеле дугачке кошуље од куштеланца, помало извезене по кољеру, вунена црно омурена сукња зими, а вуштан љети, прегача, вунени омурени џемпери, садак, црне вунене докољене чарапе и гумаши зими, а трике љети. На глави бјеле повезаче преко косе раздјељене по средини главе и уплетене  у двије просједе плетенице.

Ђед је носио платнене дуге гаће, од плавог радничког кепера, џемпер и јаккету, а на глави црвену буковачку капу са  црним ресама на затиљку.

Бабе и ђед су боравили зими углавном у својим ватреницама уз огњиште гријући ноге и крста, успут варећи пуру свакодневно, и друго што би се нашло: варицу, орзо, купус, манистру и пекући под пеком кисели крув од мјешаног јечменог, раженог  и пшеничног брашна или прешку кад нестане квасца, а прилично често и кукурузовницу, већ према стању у кашуну.

С прољећа би почели излазити пред авлију и протегли би ноге, гегајући се, подбочивши крста с једном руком, а другом правећи засјен за старачке очи, да би осмотрили околину, враћајући се брзо назад да их вјетрина не пробије.

Тек за врућих њетних дана састали би се до попаска у ладовини испод којег бајама или кустелића пред нечијом авлијом и пребирали  успомене из давних нама непознатих дана, о непознатим људима и догађајима. Најчешће су та окупљања била или пред  баба Анице авлијом испод великог бајама, обзиданог великим каменчинама прекривеним салиџи, на којој  су неке претходне генераије шпицом урезале   трље, или пред ђед Ћилитовом авлијом испод исто тако уређеног мјеста, овисно од тога ко је од њих двоје прије изашао пред авлију послије подневног дремања. А ево  још зашто ?

Баба Аница је била најстарија, већ онемоћала на ногама, па се није упућивала на далеко од своје авлије, него би узела плетаће игле и клупко вунена конца и плела калце унуцима, обавезно носећи садак да га стави на камену плочу прије него сједне. Кад би она заузела мјесто тако да види на све стране, а нарочито да надзире дјецу која преко дана ни по највећој врућини не би спавала, домало би из својих авлија излазили и стари и млађи, неко бришући опоћени врат, а наеко зјевајући и полако се око ње окупљали. На крају би и ђед Ћилит видио да му није друге него би дохватио штап и потштапајући се дошао на данашње зборно мјесто. Млађи би се склонили са његовог мјеста, пошто је као инвалид морао сјести на повишен  положај и укључио би се у разговор који је већ почео.

Та старачка изборана лица, одјећа коју су носили и спори шкрти говор са пуно архаичних рјечи из турских и ћесарских времена још више су их одвајали од млађих, ововјековних генерација. Кад би их исправили да се тако више не говори, да се тако сада не каже, љутито би одбрусили:

-“Ви знате своје школе,ми смо имали своје и немамо времена,  ни потребе ,ни воље да учимо и ваше!“

х х х

БАБА АНИЦА се родила у задњој четврти деветнаестог вјека у Руделама, по презимену Масникоса. То је сјеверно од Кистања око пет километара према Книну, уз Мармонтову, некада Римску цесту. Тамо је провела дјетињство и цурство радећи што и друга женска чељад. Од малих ногу учила је да ткаје, преде, плете и везе и све домаће женске послове око кувања и прања и чишћења. Уз све то ишао је рад у пољу: ђубрење и сађење куруза, жетва ражи и шенице и куруза, чупање јечма и леће, вршидба бјелог жита и чемушање куруза. Морало се знати и научити све око стоке: чување, мужа, храњење, солење, појење и љечење.

До удаје се тако Аница обучила у свему, а успут припремила и руво за доту: за себе везене кошуње, прегаче, садаке, сукње, џенпере, калце, зовнице, торбе, канице, капе; за мужа: беневреке, ђилете, џемпере, кошуље, капе, аљке и кабане и за цјело кућанство: постељину, мутапе, биљце, јастуке.Све је то почињало рано да се спрема у овећи масивни ковчег изрезбарен с предње стране, са бравом и ручкама за ношење на бочним страницама. Тај дио намјештаја је пратио до смрти. Кад је дошло време за удају окитили су је ђерданима, цурском капом и обукли у цурску ношњу, па се ишло по сајмовима у пратњи родитеља и друга. Обично се на први сајам ишло уочи Приобржења Манастиру Светог Аранђела у кањон Крке, поклони Манастиру бравче или жито, одслуша вечерња литургија и ту ноћи, па сутрадан уз Брину на Раскршће у Кистањама све до вечери. Ту су се играла кола, сретала родбина, пило и јело се и наравно пуно пјевало.

Тај пут је прошла и Аница. Није дуго прошло од сајма кад су је дошли просити за Јандрију Мажибраду из Кистања. Одлука је пала, иако га је једва видјела, акамоли познавала, на сајму за Приобржење у Кистањама. Знала је да има брата Саву, кућу-кулу у Мажибрадама, пар дана орања, ограде и ливаде у Лашковици, гдје им је била и старинска кућа под плочом. Њени су рачунали да је то добра прилика и нису је пропустили, а њој је остало још нешто времена до Светог Андрије да се припреми за када су уговорени сватови. Тог дана Мажибрадама је Слава, па ће истовремено организирати и свадбу да обе свечаности споје у једну. Све је то било сређено без ње, а она се није противила, јер је тако морало бити, тако су се и друге удале. Та не желе јој ћаћа и маја ништа лоше.

На Светог Андрију по изласку сунца изнад Промине у близини пуче пушка. Кокоши се од страха ускокодакаше, а пас бјесно залаја, диже му се длака на леђима, али се ипак стратешки повуче у дно авлије, бацајући љуту пјену кроз бјеле очњаке и поглед на колобуру у авлијском зиду за случај бјега у одступању пред силом. Опет опали пушка, а сада се чуо и крес потковица и тандркање кара на каменом путу. У кући се ускомешаше стављајући ракију, суве смокве и бајаме на столицу, склањајући стоце уза зид. Аница и сестра јој Јања по ко зна који пут су провјеравале опрему на њој дрхтавим рукама. Она је зором почела облачење, а Јања јој помагала. Ковчег је био напуњен њеном дотом, а на себе је обукла фино ткану сукњу уз рубове украшену ручним везом, бјеле чарапе докољенице од најфиније вуне са шареним подвезицама, кожне опанке са жутим мједеним гвоздацима, бјелу везену кошуљу широких рукава, шарено извезену каницу, тамномодри садак с накројеном чојом и украшен  свиленим и срменим везом, прегача ткана од тањгана конца, а на глави црвена дјевојачка капица прекривала је раздјељак, а њене двије црне плетенице су уплетене с црвеним концем и фјокићима на крају. На грудима јој је био ђердан од дуката, талира, двокрунаша и круна, цекина и форинти,што од сребра што од злата. Кад се чу трећа пушка, топот коња у мјесту и преста тандркање карова пред авлијом и  разазнаваше се весели мушки гласови, сестра јој тутну у руке јутрос убрану киту цвјећа и рече:

-“Сејо моја, другарице моја, Бог ти да рода и порода, здравља и среће, а сад збогом!“ –  и двије крупне сузе прелише јој се преко насмијаних усана. Загрли је и трипут пољуби у од узбуђења румене образе , прекрсти је трипут и изађе пред кућу.

Баба Аница је причала да се као кроз маглу сјећа свега тога, да су по авлији мушки пили ракију, пјевали и будалакали, да је јутро било мирисно ки прољетно и да је брат извео пред кућу и предао ђеверу:

-“Их, да ме је нако тада пита за име не би му мугла рећи, тако сам била збуњена тада.“

А онда су је подигли на коња чије је узде ђевер држао и јахао другог поред ње. Сви млађи су јашили коње окићене прапорцима и марамама, обучени у свечане народне ношње, а на челу је био плећати барјактар са српским барјаком  који су уели за ту прилику од Манастира. Старија чењад је сједила у каровима на љесама прекривеним дебелим биљцима.Хтјела се окренути да још једном види родну кућу, матер, ћаћу, брата и сестру, али ђевер тргну узде коњу и она се сјети шта су јој раније говорили:

-“Не ваља се окретати за прошлим, кад идеш правим путем у будућност! Памти је и извуци из ње уно шта је добро, да би га за свој бољитак увећала.“

Она прогута тугу растанка с дјетињством, цурством и родитељском кућом која ју је гушила, забаци главу и ведро погледа бјелу цесту испред себе што се губила у даљини у Шушњима и у мислима сама себе охрабри:

-“Биће дибро, даће драги Бог!“

Сватови су ишли кораком, прапорци на коњскојо преми су циликали, пили су ракију из дрвених чутурица и пјевали пошалице, а онда би неки од момака обо коња и истрчао из колоне и испалио кубуру увис, враћајући се опет у колону. Нека се чује да иду сватови. А чељад би на пољима зачас застала и весло махала, ка и они које би срели на путу, застајући са стране и вичући:

-“Са срећом младенци, Бог вас благословио!“

Вјенчали су се око подне у Манастиру, па онако окађени тамјаном кренули уз Брину Манастирском цестом у Мажибраде. Спустише је с коња пред авлијом, дадоше јој ситницу и  шенице да виде како реди жито, а тада кроз направљену стругу у авлијском зиду уведоше у авлију и зазидаше стругу и предадоше свекрви. Ова је узе за руку, пољуби је трипут и зажели добродошлицу, а онда јој дода метлу од гркице и пред свима строго заповједи да очисти ватрену кућу. Тад је поведе за руку, док су слушале напите мушке гласове: “Тако треба одма!“,  и уведе у кулу.

-“Јеси ли уморна родо,“ – упита је стара жена – “и гладна и жедна  и препата?“ – и не чекајући одговор даде јој бићерин ракије и дода:

-“Попиј ово све, да повратиш снагу и одагнаш стра,“ – узе јој метлу из руке коју је Аница у збуњености још држала и баци у нуглић код огњишта – “ и пушти мушке будалаше, знам ја како је мени било. А сад сједи и једи ође самном, па ћемо кашње изаћи међу сватове и придружити им се на авлији. Ја њесам имала ћери, ти си ми прва, а ми жене имамо само наше муке, које мушки не разумију. Зато ти мени реци све што  треба, ки рођеној маји, ја ћу ти пумагати и штитити те.“

Кад год би  баба Аница то причала глас би јој утша, овлажиле очи и додала би:

-“Била је добра жена, ки рођена мајка, лака јој црна земља.“ –  и прекрстила би се трипут.

Трећи дан послије свадбе и Славе она и Јандрија су кренули у Лашковицу. Тамо су већ биле овце, коњи и говеда. Натоварили су на магаре врећу брашна, врећицу соли и понешто других потрепштина и кренули зором. Остали су тамо цјелу зиму, чували овце и осталу стоку, поорали Барице и посијали јечам. Одмах по доласку Јандрија је направио љесу од грања и одвојио огњиште и њихову коћету од стоке на свјетлијем дјелу плочанице, а по зидовима су одраније висили лонци и теће и нешто најнужнијег алата.

Нису били сами, у десетак кућа, неке под плочом, неке под ражином, било је десетак млађих људи и жена, који су ту као и они боравили преко зиме, а неки и цјелу годину, јер им куће у Мажибрадама нису још биле готове. Дан је био кратак, ноћи дуге, па би с вечери била прела, час код овог, час код оног, али увјек весела. Старији би причали догодовштине из њихова живота и сјећања из младости које су им преносили њихови стари, или би гуслали, а младост ка  младост, ругала им се и играла своје игре. Доњели би  од Буњеваца из оближњих Крстача вина и ракије, пекли полице кумпјера и остајали тако до дуго у ноћ.

На прољеће, кад су узорали Барице, Јандрија је отјерао волове и коње у Кистање да тамо узоре Подворнице, Виноградину, Сушила, Попрекушу и Оградине, а Аница је остала сама петнаестак дана, те по повратку Јандрије закалали су овце и јањце, закључали кућу и вратили се у Мжибраде. Дошло је време окопавања куруза, па жетве јечма, тада ражи, па шенице, вршидбе жита, вијање и садјевање стогова, стижа оваца, мужа оваца и крава, прављење скуте и сира, па прање вуне на Крци, онда жетва куруза, чемушање и млаћење истих и ето ти јесени, па опет у Лашковицу. А Аница је те јесени родила ћер Милицу, двије године касније Саву, у истом размаку Манду, па опет ћер Ружу.

Тај круг се прекину, четрнаесте године поче Први рат. Јандрија избјегну мобилизацију, као рекоше због слабих плућа, а баба је знала да је потплатио неког од чиновника и то масно. Момци, млађи људи су се и скривали, када се разгласилао да се ратује против Србије, а жандари на коњима и под пуном ратном опремом по цјели дан и ноћ су патролирали и тражили бјегунце. Виђеније људе у Кистањама и по селима су држали под присмотром и гадно кажњавали свако оговарање ћесарске власти, а поготово истицање православних и српских обичаја. У Манастиру је била стална жандарска посада и контролирала путеве и шуму по кањону Крке.

Брата јој мобилисаше у војску и послаше у рат, а сеста Јања се удаде у комшилуку, у Руделама.

Глад и бједа су биле из дана у дан све веће, васт је реквивирала за рат све од реда, жито, овце, коње и волове. Они се склонише у Лашковицу, само да су даље од квартира и Кистања, надајући се да ће тамо бити мирније, али није било ни тамо Бог зна како пуно боље. Сада се острвили и Буњевци из Рупа, па сјекли дрва у оградама, отмали стоку и претили све више: Јандрија оде у Крстаче и позва се на кумство са Силовима те их пустише на миру, а он им обећа дрва  колико им треба.

О брату јој не бијаше ни трага ни гласа. Чуло се да ће рат убрзо престати,  а он се не јавља, нити ко зна шта је са њим. Наиђе и  “шпањола“, побољева и помре пуно свјета, арочито нејачи и старчади. Умреше јој родитељи, мало потом и свекрва и свекар.

Објавише крај рата, дође и бефел да јој је брат погинуо -“Далеко,тамо неђе далеко,“-  није запамтила мјесто – “тамо је јадник и сарањен, у туђој земљи, лака му била.“ –  говорила би.

Одржаше  помен у Манастиру, свима, и кад се вратише у Мажибраде Јандрија рече једне вечери  кад дјеца одоше на починак:

-“Анице, четри ћери су, нема насљедника, шта мислиш да одемо у Бјевчено село,  да видимо шта ће рећи Ђуро Врачар?“

-“И ја сам на то помишљала, али сам се бојала да ти то кажем, знам колико то до тога држиш.“ –  сложи се радо она.

-“Скоро ће Петровдан, тамо је сајам, а ми ћемо ићи рано. Да се комшије не досјете  реци им да идемо на сајам гледати неке куње, а ти припреми све шта треба, ићићемо каром.“- нареди он.

У зору, на Петровдан, Јандрија упреже коње у кар, а Аница набаца биљчина, торбу са раном и друге потрепштине што ће им требати на путу. Док је Јандрија затезао штрангу и набацивао алку на вагир, коњ нехотице, мичући се за корак уназад, ману репом и опали га преко очију. Он од боли суну главом увис, забрештима,  и кроз сузе угледа једну шарену козу на вр врце сламнатог крова јаре. Онако њут опсова:

-“ ‘Ем ти Светог Петра!“ – зграби шкриљу и пуздркну је пут козе, која погођена мекну и сруши се с крова – “ И Аранђела!“ – дода још једну псовку и упути се у приторак, тарући очи шударићем, гдје се коза и дање дерала.

-“Враг јој срећу одњо, пуче јој нуга! Дајде жено неке кончине.“- обрати се Аници.

Узе двије башчице и дебели конац и намјести кози сломљену ногу и још љут дода:

-“Ако јој не прирасте заклаћу је кад се вратимо! Ајмо сад, сад ће сванути!“

Кад се попеше у кар цимну уздама: “ Ио,ио, враг и вас одњо, овако најраније!“ –  још је бјеснио и брисао шударићем очи.

Аница оћути у први мах, сачека да се упуте и да се он стиша, па примаче му главу да је чује од тандркања кара:

-“Јандрија, брате, шта сујеш најраније, када не знаш куд си и  рашта си поша!? Ево ти, потегни и испери грло и тај јед из себе.“ – пружи му боцун с комовицом.

Он се трипут прекрсти, потргну добар ждрокаљ и отпуну:

-“Када унај вјештац шта зна, али нека ти буде!“- одговори он нешто блаже као да је то била њена идеја да се иде Ђури Врачару.

Ђуро Опачић, познатији по цјелој Далмацији и шире као Ђуро Врачар, живио је у Бјевчену селу, десетак километара западно од Кистања. Као младић, чувајући овце, нестао је петнаестак дана. Тражили су га по Велебиту, гдје су овце биле на паши, и изгубили сваку наду. Свашта се причало:

-“Упа неђе у шпиљу, удавио га међед или вуци,скрену и ко зна ђе одлута…“

Појави се сам послије петнаестак дана, у зору, некако продуховљен и необично смирен:

-‘Ћаћа, мене су отеле виле, од данас нећу овцама, љечићу људе. Томе су ме виле научиле и немујте ме питати никад ништа о туме.“

О тој његовој способности се чуло даље него о пријашњем нестанку. А увјек би,  сваке године, у иста доба ка и први пут, средином љета, изненада неста петнаестак дана и никоме није говорио гдје је био и шта је радио, нити га је ко о томе смио питати.

А многе је љечио и изљечио, што рјечима, што травама: услуге није наплаћивао, колико ко и шта хоће да да по изљечењу. А свакодневно су му долазили многи из близа и далека, из села и градова, Срби, Буњевци, Бодули, православни, католици и атеисти. Свако, кога би мука натјерала. Ниси му морао говорити ко си и што си и зашто си дошао. Он је то знао!

И тог јутра, на Петровдан, док је Јандус с Аницом улазио каром у Ђурину авлију, он изађе пред кућу одговоривши на њихово “Добро јутро“:

-“Јандрија, има дана, њеси јутос мура журити и најраније совати Бога и Свеце и лумити кози нугу, а ако немаш вјере у мене не одвраћај друге који вјерују да им мугу пумући.Ајте, ајте, у кућу.“

Понуди их да сједну и сувим смоквама и ракијом:

-“Биће добро муји, Јандрија и Анице. Добро вас је Бог упутио да дођете мени. У мају идуће године видићемо се јопет, али из других разлога, веселији него данас. У ваше здравље, Богу и данашњем Светом Петру вала.“- прекрсти се и испише ракију.

Оде у другу собицу и донесе неке замотуљке и даде Аници:

-“Овај је за тебе, а овај за Јандрију, свари ујутро, а пијте увече, док се не потроши.“

-“Ђуро, шта сам ти дужан, мураш нешто узети.“ – нуди Јандрија.

-“Река сам ти да ћемо се видити у мају идуће године радосним поводом, па ћеш частити!“- потапша га Ђуро по рамену – “А сад иди док други не пристигну, ионако си ћио да други не знају да си мени долазио.“

-“Опрости Ђуро, не знам шта ми би!“- Јандрија ће.

-“Људи смо Јандрија, људи, зато и грешимо, а Бог је да прашта, ајд’ с Богом.“- испрати их Ђуро Врачар до кара.

Кад су поодмакли Јандрија заустави кар и окрену се Аници:

-“Ма јеси ли видила ово, како ми ун име зна, мурда је од неког за ме чу, али откуд му о совању и кози, па ми смо ишли равно к њему, ником њесмо причали и ниђе  њесмо стајали!?  Ту нешто Божје или вражје има!“ –  закључи он.

Кад су дошли кући оде Jандрија у приторак да види шта је с козом, окрену се и викну:

-“Анице, дођи брзо!“

Она спреши у приторак и угледа козу како се предњим ногама попела на зид од приторка и брсти лишће са најнижег грања рашељке што је расла уз тај зид. Дашчице и кончина којом су јој јутрос намјестили сломљену ногу биле су искошмуране у нуглу приторака, погледаше се и прекрстише:

-“Ун зна и муре, вјештац један!“

Идуће године, десетог дана по Ђурђевдану Аница  роди сина Марка.

Са сестром Јањом требало је подјелити ћаћино имање на равне дјелове. Јања се отимала тврдећи да је све њено, јер се с мужем преселила у покојног ћаће кућу. Долазило је до тешких рјечи и клетви, али се Аничин дио морао испалтити. Сестре се послије тога не помирише до смрти. Баба Аница није о томе волила причати, само би рекла:

– “Од истих родитеља обе потичемо, несрећа је наша што брат погибе, Бог му души да спокоја, а ја и људи знамо да ме тај дио по праву припада. Што то уна неће да свати, ја јој не мугу помоћи, али ми дјецу није смјела клети. Просто јој од Бога и мене и за то било, али је на њој да мени опрости и да ми дође на покајање, бар јој је успут кад иде к Манастиру. А, доста о томе!“ –  нагло би прекинула са сјетом у очима и пребацила разговор на нешто друго.

Од добијене доте Јандрус купи од старог Јанковића и сина му Нике До на Влаци, Стару и нову Градину при Брини, дан орања у лавануши, Гувно-ливаду уз До, озида авлију испод Гувна и у њој  појату и варену кућу покривену карловачком циглом, свињац уз ватрену кућу под плочом, а нешто касније уз ватрену кућу и дугу кућу под плочом са двије просторије, од којих једну потавана и ту су он и Аница спавали. У авлији засади испод ватрене куће мурваћ, а испред веће плочане куће бјелу мурву, испред авлије и око ње бајаме, смокве и наврну рашељке на трешње. Да би могао краћим путем каром долазити  проби кроз Торнице код Брчинове појате стотињак метара колног пута. Комшије на Влаци нису испочетка радо гледали како се уљез у засок брзо шири, па му Пеја из ината  одмах уз авлијски зид направи и загради башчицу, а кад му Јандрус приговори, он одговори:

-“Њесам на твом негао на државном, ки и ти своју авлију!“

Овај одману руком и тако до данас оста.

Син им Марко добро напредова, мажен и пажен од њих и сестара, па и цјелог комшилука. Послаше га у школу, јер је Јандрус увидио да треба знати писати, читати и рачунати, што је њему фалило код обрачуна с трговцима за које је китија. Кад је Марко има десетак година деси се невоља. Око Божића играла се дјеца пушкарицама, Марко нађе у ћаћиној баули капислу за минирање камена и да се покаже како његова пушкарица боље и јаче пуца, актививира је и повреди око. А сњег напада до перваза. Доктор Таузовић поможе колико се могло, али је малога требало водити у болницу у Шибеник. Није се могло ни докторовим аутом ни Јандрусовим каром од велика сњега. Кад се време смирило за десетак дана, стигоше у болницу и малом се морало одстранити упањено око и набавити протеза. Јандрија није жалио новца и стиже умјетно око из Беча. Сад су Марка још више размазили и штедили од тежих послова. Он се привкао на умјетно око, па ко га није познавао једва би или никако примјетио да је умјетно.

Киријајући за трговце чуо је да се све више прича о рату и те је вјести преносио по комшилуку. Знао је шта је рат па је све земљиште, чак и прелоге, заорао под жито и курузе, није продавао јањце и јарад, за коње и волове и краве навозио сјено у балама из Лике и наредио да се строго штеди на свему. Док има траве и лишћа у кувину и оградама није се смјело давати сјено ни слама овцама и козама, само се понешто бацало у јасле крави, воловима и коњима, крави да би било варенике, а волови и коњи да би могли радити. Папирни новац није држао, што је било вишка претвара је у ситне сребрењаке и златнике и спремао на тајно мјесто, за које су знали смо он и баба Аница. Озида од плочаша камена, из кава у Плочама поред Манастирске цесте, засад јару под шеваром и ражином, а ако буде мира лако ће ставити прави кров од цигле и ту смјестити Марка кад се ожени.

Али није све испало по плану. Рат је већ бјеснио по Европи, надвио се и над Краљевину, а он по налогу трговаца крену у Книн око Мученика да довезе неку им робу. Било је зимско прохладно време, без сњега, суво. Поподне, изненада, кад се враћао, код Старе Страже ухвати га сњег. Пожури да стигне до крчме крајпуташице и спаси узнојене коње и товар, али пуче на кару задње коло. Он испрегну коње и одведе их у шталу уз крчму, истрља их, па пожури да с људима промјени коло на кару. Требало је дио товара истоварити, ставити коло, па опет утоварити и увести кар под тезу уз крчму. У тој преши и  муци Јандрија се добро презноји иако је бура убацивала сњег под кабан и ладила му ознојена прса. Ухвати га исту вече грозница, попи у крчми кувану ракију и би му нешто боље, вечера с људима иако му се није рачило, попише и букару вина, па  се замота и заспа уз пећ. Ујутру се осјећа боље, и време се прољепшало,те он крену за Кистање. У Радучићу одмори коње, поједе нешто чорбасто, напи се и вина, и до мрака стиже у Кистање.

Касно навече стиже кући, поједе нешто и исприча шта му се десило. Аница угрија тикуле на огњишту и стави му их на леђа да се угрије, скува му и вина, али му поред свега сутра не би боље. Цјелу ноћ се патио, она га утопљавала и пресвлачила, али га је стално држала слабост и ватра. Позваше и доктора Таузовића, он му добро послуша плућа, заврти главом, даде неке прашкове и заповједи Аници да га масира ракијом како би пала ватра:

-“Анице, бојим се најгорег, ради како сам ти рекао, а ја ћу сутра опет доћи, па ћемо видјети шта и како даље.“ – рече јој потихо на авлији.

Сутрадан му је било још горе.

-“Ако преброди данашњи дан и наредну ноћ, кренуће набоље.“- рече доктор – “Ухватио је гадну упалу плућа.“

И поред љекова и масирања, лежања  и мировања, ватра никако није падала, а Јандрија је све теже стењао и бунцао. Узору се умири, мало и одспава, убрзо се пробуди и прошапута између напада кашља:

-“Анице…, дај свјећу…, нећу ти дочекати јутро…“

Она засузи и заусти да ће нешто рећи, али он показа на ковчег гдје су стајале свјеће и она донесе једну, прекрсти њега и себе, запали је и стави уз узглавље.

-“Жени ми ..Марка, ..одма, …немуј чекати, …рат долази …нећу ..да ..ми се угаси..лоза, ..зашто ..смо се …мучили.“ –  сад је већ шаптао у прекидима  – “и опрости, …с  Богом, …ако сам  …ти …шта згрешио.“

-“Просто ти било, добар си ми бијо.“- зајеца Аница  – “Ма ,биће ти боље, шта ћу ја сама без тебе!“

Он је погледа ка с оног свјета, пламен на свјећи задрхта.

Из полуотворених уста изађе му посљедњи дах, у очима се угаси сјај, Аница гласно забугари, пробудише се Марко, Манда и Ружа и у први мах се окаменише:

-“Како!? Ајме нама!“ – придружише се мајци.

Аница се трже, затвори покојнику очи и рече Марку:

-“Сине, ти си сад глава куће, ајде по Маркету и стрица Саву, знају уни шта треба чинити.“

Сутрадан, кад одјутри одњеше покојника низ Брину, ка Манастиру, и уз дубоко брецање звона и појање игумана Никодима спустише га у гроб, поред предака на парцели Буљића.

Мало дана прође, или се баби тако чинило, кувином и цестом повлачила се Краљевска војска у расулу, бацајући пушке, ашовчиће и сикирице те другу војну опрему која им бјеше вишка. Марко чувајући стоку у кувину покупи неколико пушака, два аутомата “Стен“, неколико сикирица и доста пушчане муниције и оквира за аутомате и све сакри у неку суву шпиљу у Градини,не говорећи никоме ништа.

У Кистање дођоше Талијани. Опасаше их бодљикавом жицом, оставивши четри капије са митрањеским гњездима: према Книну код Лазине вјетрењаче, према западу код Шарлијине куће, према југу код одвојка за Лалића драгу, а према истоку и Манастиру иза Шукића кућа у Мажибрадама. Осматрачнице и митраљеска гњезда поставише и на звоник цркве Светог Ћирила и Методија у центру Кистања и на торањ млина вјетрењаче Лазе Крнете. На ливади испред Опћине направише бараке и хангаре облика пререзане гвоздене бачве  са великим двокрилним дрвеним вратима и све то оградише бодљикавом жицом. У Опћину смјестише штаб, а полицију у жандармеријску станицу.Пар дана наста тајац, талијански војници су били на својим положајима, а домаћи људи се нису одмицали од својих авлија, младићи су ноћивали у оградама, а дјецу су упослили нечим да не би из радозналости одлутала на Кистање.

Мало по мао народ се навикну на Талијане, а потребно је било набавити соли и петроуља, продати које јаје, кокош, варенику или дрва онима у граду, па се почело ићи на Кистање. Талијански војници су били уљудни, без неког разлога нису никог дирали, а дјеци су дјелили бомбоне и шепурили се пред рјетким цурама и снашама ка пјевчићи.

По протеку четрдесет дана одоше на гробље и запалише на покојниковом гробу свјеће уз чатање игумана Никодима. Враћајући се с гробља Аница, гледајући Марка, сјети се покојникових рјечи  и   одлучи да не треба чекати више с његовом женидбом. Кад се послије ручка родбина поче разилазити да за сунца стигне кући, рече дјеверу Сави и стричевићу Маркети да мало застану. Кад остали одоше њих двојица и Марко слушају Аничине намјере:

-“Покојникова жеља на самрти била је да се Марко одма жени. Рат је, њега нема, није ни обичај да не прође бар годину дана од саране, није неко згодно време за женидбе, али је то била његова пошљедња воља, та  и мени треба пумоћ. Марко, ти си говорио нешто о уној цури из Мјеркача,Миркана Штпца,јел тако?“

Кад он кимну главом поцрвенивши, она се окрете оној двојици:

-“Оћете ли ме послушати, ви сте ми најближи род и отићи у Мјеркаче и договорити се са Мирканом око тога. Уговорите за ову неђељу или најдуље за петнајст дана да дођемо по њу .Објасните све, да неће бити свдбе, од доте се ништа не тражи, нека се обуче и то је све.“

Тако и би.

У недјељу сједоше она, Марко, ђевер Сава и стричевић Маркета у кар и одвезоше се у Мјеркаче. Поњеше дарове за младу и  родитеље јој, ови их љепо дочекаше, млада Ружица се опрости са својима и одма кренуше назад, укрцаше и њен ковчег са дјевојачком опремом и кренуше кроз Кистање пут Манастира. На Кули оставише коње и кар, позваше Обру и Босу Бјелановић, који су ту стновали и чувли манастирске овце и говеда да буду кумови и спустише се низ Брину у Манастир. Кад тамо Талијани, чета војника и колонело.

Скупише се око њих пркелајући нешто, загледајући Марка и Ружицу у свечаним буковачким ношњама. Ови се сметоше, шта од стра, шта од непознавања језика, ко ће знати шта они намјеравају, кад изађе игуман Никодим у друштву колонела који одмах заповједи:

-“Basta !“- и војници се одмакоше од њих на пристојан размак смијући се и дање весело пркелајући, не скидајући поглед са младенаца.

-“ Не бојте се људи, ајмо у цркву, они само моле да гледају како се то код нас ради, какви су нам обичаји. Па нек гледају!“-разјасни игуман.

Отац Никодим их вјенча, пожели на изласку из цркве срећу и пунодјеце, па се обрати Марку:

-“Овај Талијанац, колонело, моли те за допуштење да те слика. За њих је ово интересантно, нешто ново, жели слике за успомену, каже да нам је ношња најљепша од свих што су његове очи у животу видиле.“

Шта ће друго, они допустише и колонело их стаде намјештати по шуматорији и сликати, код улаза у цркву, код водоскока, па  уз колонаде код нове кужине, час саме, час заједно, час с кумовима, све вичући:

-“Prego! Bravo! Bravissimo! Grazie!’’

Једва га се рјешише, попеше се уз Брину до Куле и сви скупа кренуше на ручак.  Предвече се малобројни гости разиђоше, младенци пресвукоше и спремише ношње у ковчег, обавише скупа послове по авлији и кући и одоше сви на починак.

Десетак дана касније, у петак, кад је Марко отиша на Кистање да набави дувана, шибица, петоуља и неке друге потрепштине за кућу опази да га зове Талијански официр и даје му знаке рукама да приђе. Прођоше га жмарци, али се колонело весело смјешио и поведе га испод руке до команде. Даде му знак да чека код стражара и зачас се врати носећи у рукама слике. Једну је давао Марку, а другу такву исту остављао себи и тако му даде неколико комада:

-“Grazie, molto bene, grazie!’’- пружи му руку на поздрав.

Марко се насмјеши и крену назад на Раскршће и осјети да му се кошуља заљепила за леђа.

Баба Аница упозна младу с комшијама, објасни јој какав је који и како се према њима понашати, показа јој гдје се шта  по кући и авлији налази и дода:

-“Ја сам стара и гринтава,лако планем и лако се повратим, не узми за зло прву и памти другу, радићу све што мугу, договараћемо се, а нећу заповједати. Пази ми Марка и са њим се слажи, а ја сам одгојила четри ћетри, па ћеш ми ти бити пета. Ако погрешим, оћути, немуј ми одма одговарати, пошље ми реци шта те воља и све ће се рјешити како треба. Така ми је нарав, касно је мјењати. И ослободи се, ово је сада твоја кућа, а ја сам ти матер!“

-“Добро мајо, биће како кажеш.“- стидљиво ће Ружа.

Талијанци се ослободише, долазили су без оружја у засеок и куповали јаја и    “ galine“ , варенику, овце и козе и одмах плаћали лирама. Частила су дјецу и цуре бомбонама, продавали старијима цигарете или их мјењали за ракију и вино, смокве и бајаме. Баба Аница није разимила њихово пркелање, погађали су се на моте, а они су непрестално говорили и правили гримансе. Али је она једва чекала да их враг носи од куће у коју их није никад пуштала. Такво стање трајаше кратко.

У Манастир и Кистање почеле су стизати избјеглице из Книна, Дрниша, Лике и других јеста гдје је била Павелићева НДХ. Тамо су усташе одмах позатварале виђеније Србе, а прочуло се да их негдје одводе и у јаме бацају. У Кистањама се појавио неки поп Ђујић и заједно с учитељем Владом по гостионама почео оснивати неку крањевску четничку војску. Истовремено су и Талијани оснивали неке српске добровољачке чете. Али у то време су се по буковачким селима појављивали непознати људи и потајно одржавали разговоре о оснивању народних партизанских одреда за ослобођење земље од окупатора, клонећи се главних путева и сеоских кућа.

Баба Аница заповједи Марку и Ружи да насјеку драче и добро заграде авлију “да ни тица не муре ући“ и да паса ноћу затварају у авлију, а не ка досад да ноћи лута куда оће.

А тада дође  једва жив Јово Цвјетковић у Кистање. Побјегао усташама из Велушићких рударских јама гдје су га живог бацили жицом везаних руку и ногу. Био је високи чиновник у Книну, тамо га заскоћише ноћу, везаше жицом ноге и руке, убацише у камион и право у рударске јаме. Судбина је хтјела да избјегне клање, рачунали су да ће се поломити при паду у ту дубину и да неће моћи изаћи онако жицом везан, али се то њему ништа не догоди и у јами се некако отпетља и прко проминског кувина ноћу се скривајући дође до Крке, преплива је онако ледену, и дође родној кући у Кистање. Огуљене надлактице и крвава стопала и листови су више казивале од рјечи. Ко до тада није вјеровао избјеглим Рашковићима из Дрниша сад је повјеровао. А и  шенлучења сваке ноћи усташке братије по проминским селима ударило је печат на његову причу. Поп Ђујић је по кистањским гостионима држа ратне осветничке говоре и наговара  да се њему пријављују добровољци, а то досади Талијанима и домаћинима који су сматрали да су га доста појили и хранили мукте, па га отјераше из Кистања.  Дочуше Талјани од својих шпијуна  да се по селима нешто комеша, па свакодневно кретаће њихове ненадне оружане патроле у села, похваташе неке млађе сељане на које су сумњали по Радучићу, Мокром Пољу, Вујасиновићима и другим селима, затворише их у Шеганове магазине, мучише данима и ноћима и на крају побише у Деворовој долини.

Кад видјеше сеоски момци да се трговачка дјеца из Кистања, школована по великим градовима склонише у шуму, кренуше и они са њима. Дубајића, Цвјетковића,Будимира, Мартића, Мажибрада  и других фамилија момци са својим кистањским Буковчанима удружише се са Бодулима из Шибеника, Скрадина, Муртера, Водица , Биограда, Угљана, Задра, Новиграда и Србима из Обровца и Бенковца и основаше  Буковачки партизански одред. Нападоше они талијанску колону код Мацура и осветише невине људе побијене у Деворовој долини и поче прави рат. Није било ноћи кад Талијани нису пуцали из својих бункера у Кистањама на најмањи шушањ.

Једне ноћи пас у авлији поломи зубе лајући, а Марко чу котљање пиљчића по крову. У кући се сви разбудише и он  упита кроз пенџерак:

-“Ко је у ово доба?“

-“Ја сам Марко, Стево “Пићина,“- чу одговор  –  “пушти ме да уђем, сам сам.“

Марко препозна глас брата од стрица и оде на авлију и открачуна полако врата и кад Пићина уђе, поново их без шкрипе закрачуна.

-“Гаси стрина свјећу, довољно је огњиште.“ – заповједи он – “Ако има шта јести, дајте, од јутрос њесам ништа окусио.“  – дода он стрини, а онда се окрену Марку:

-“Доша сам да се нешто договоримо. Ми смо браћа од стрица, први род, мураш ми вјеровати. Знамо да немаш ока и да ради тога њеси за војску, за терен и борбу, али муреш нам као нико користити. Ти знаш да те доста њи зове “Србин“, сви мисле да си више наклоњен краљу, та исто си годиште  ка и Краљ Петар, него партизанима. Е, баш зато, ми те нећемо дирати, јер знамо да си наш, а ти ником ништа не говори, нека мисле шта оће, ради свој поса ки досад, бићеш стално код куће, а кад нам будеш треба нешто пумући, познати чојек ће ти јавити.“ –   иговори  у душку.

Баба Аница и Ружа су му додале пуре и варенике у дрвеној здјели и он халапљиво навали јести.

-“А шта он то треба  чинити?“ – пита баба Аница.

-“Ево ово, понекад некога наранити, дати кумад робе, склонити неког  у појату или ограду, или неком ко не зна овај крај показати пут. Ту је близу Брина и Смреке, Талијани се боје од нас нући ићи, а ви ћете имати нашу заштиту.“- објашњава Пићина.

-“Да ми је други то река не би олако приста, волио би да ме пуште сви на миру, али кад се мура и кад треба, пумућемо својима, знам да се не муре стати по страни у рату.“- обећа Марко и настави:  – “Треба ли вам оружја , Стеване?“

Овај прекину јести:

-“Шта треба ли ?“ – зину пуних уста, прогута залогај:

-“Има нас двојица, тројица на једну пушку.Откуд теби?“

-“Покупио по кувину кад су бјежали краљевски војници од Задра, па сакрио.“- одговори Марко поносно – “десет пушака, аутомат “Стен“,нешто “крагујевки“ и муниције.“

-“Неће ми вјеровати, паметнији си од свију нас!“- одушеви се Пићина – “Нећу мући сам поњети, него шутра ће доћи нас тројица, ђе?“

-“У Градину, код Старог растића, бићу тамо код оваца, око подне.Важи?“- предложи Марко.

-“Договорено, а ти снајка испеци један крув па дај Марку да понесе.“- заповједи Пићина и уста са сточића – “ Мурам пуно тога до зоре још обићи, здрво да сте ми.“

Марко га испрати до авлијских врата, овај скочи преко зида у Гувно, па уза зид од Дола оде лаким кораком ка  јелен према Брини.

-“Марко, треба се чувати, добро пази шта радиш!“- прикричи му матер.

Сутрадан ради освете за партизански напад Талијани попалише неколико кућа у Мажибрадама међу којима бијаше и стричевића Маркете, Пићине и Ћане, а малог Саву Маркетиног затворише. Њихова чељад дође код стрине Аннице и ту их она размјести, што у ватрену кућу, што у јару и појату. Маркета и жена му Златка, по договору, скупише у једно стадо све овце и отјераше их у Лашковицу, гдје ће бити до прољећа. Неко ће им једном седмично долазити и на магарету дотјерати потрепштине, а од њих односити скуту и сир, што у међувремену направе. Дан два након њих дође и ћер Милица удата за ковача Дују Бунчића, чија је кућа била уз цесту код Руделске шпиње и стално на удару војсци, па се број избјегле чељади увећа.Дођоше и Савина дјеца и од дјевера јој из Безбрадица, несало им хране, а Шпиро, муж јој, и брат му отишли у партизане.

Баба Аница одреди сваком задужење и људи, жене и дјеца без поговора су радили свој посао. Поље су обрадили до задње стопе, сјекли лист, поправљали сувозидове по оградама и пољу, сјекли дрва и чували стоку. Срећом, година је била родна, киша би пала кад је најпотребније, па су се поља зеленила као пођубрена.

Падоше и прве жртве у засеоку. Пеју ноћу у кући избодоше на смрт непознати људи. Прескочише авлијски зид, упадоше у кућу и искасапише ножевима Пеју пред женом и малом дјецом и нетрагом несташе. Нико није знао ко су били и зашто су то учинили. Послије се причало да се на њега сумњало да шпијунира за Талијане, јер је као пољар обилазио крај, и у гостионама уз вино причао кога је гдје срео. Што је истина, оста тајна, а њега сахранише на брзину у Манастирско гробље. Сама оста Марица са петеро нејачи да муку мучи.

Мало након тога, Анку Крнета “Родешку“,цуру што је сама становала у кућици испред Перине авлије, а рано оста сирота без родитеља, па је по препоруци кистањских газда намјестише у Шибенику за служавку, једне љетне ноћи на превару одведоше у Пригреду неки момци, а одатле на силу у Јесеновац, убише и бацише у голубинку. Несретница се, по доласкуТалијана, вратила  из Шибеника, газде је отпустише, обучена и ошишана по градску. Да би се прехранила радила је понешто у кућама кистањских трговаца, а у Шибенику је научила по коју талијанску рјеч, па су је ови саљетали, што је било довољно да се оптужи за шпијунажу и донесе пресуда. Дуго послије тога су страији чули њено запомагање у љетној ноћи кад је осјетила шта јој се спрема. Тада би покупили мутапиће с гувна гдје би љети спавали и будни дочекивали зору под плочаним кућним кровом.

Друге године рата роди Ружа Душана. Баби Аници пуно срце. Прво унуче, па мушко! А колико се она намучила и нажелила да добије сина. Заборавила је све тегобе рата, бригу кад Марко оде ноћу са врећом брашна и врати се у зору, пуну кућу чељади и пиљчиће који су ноћу шкогрљали по крову све чешће. Важно је да је унук ту, рат ће проћи као и други што су прошли, али породична лоза остаје. Ружи је рекла да увјек има спремну опрему за дјете кад треба бјежати у Брину. Талијани се све више плашили, нарочито послије партизанског напада на Кистање, па сад и минобацачима ноћу насумице туку по кувину.

-“Не дај Боже и Свети Аранђеле да погоде кућу:“- стално се молила баба Аница.

У аугусту 1943. године паде Италија. Војска им брже боље побјеже према Задру, а иза себе остави посјечено Борје на Влачинама и доста војне опреме. Дођоше партизани и то покупише и за сваки случај склонише на сигурна мјеста по селима, срушише Лазину вјетрењачу и талијанске бункере, мобилизираше преостале младиће за одред да замјене оне који одоше са пролетерима, а њеног Марка задужише да ради у Одбору.

Не потраја дуго, донесе враг Швабе. Гори од Талијана. С тенковима обилазе села и засеоке и све претресају. Марка јој сретоше у Периној улици с празним врећама, које он непримјетно пребаци преко зида у Павлинов окрајак, и одведоше са собом у Кистање. Тај дан јој се одужи као вјечност, а ноћ поготову. Дође себи кад он стиже у зору.

– “Ја те већ прегорила.“- зајеца.

– “Спасило ме око.“- одговори он уморно и леже.

Мало, па мало, па скоро свакодневно ето ти Шваба. Некад протутње тенковима право до Брине, па удри топовима и митраљезима насумице. Аница се сјети, па кад их чују да долазе, они набацају зелене смрекове гране на огњиште, да задими, а онда они нешто псују на швапском  док им сузе очи, па брзо одлазе претећи. Ипак им то није сметало да скину панцету са прља: “Speck,gut!“ и однесу је, али зато не нађоше Мирка, Ружиног брата, партизана, затрпаног у пљеви у појати.

Дође и крај рата, бар за тај крај. Из Кистања се на брзину покупише Швабе и одоше према Книну. Остадоше уништена школа и многе друге куће, Швабе попалише сав намјештај и дрвене подове за кување и гријање. За њима су наступали партизани са свих страна, али времена за славље није било. Чула се топовска рика од Пађена, Старе Страже и Книна и ноћу и дању. Марко је скоро свакодневно из куће односио по нешто; брашно, жито, овцу или козу. Срећа, година је била родна.

А онда Ружа роди опет сина. Дадоше му име Стеван. Баби Аници пуно срце. Рађале су јој и ћери: Милица родила Стеву, Пешу, Ићу, Душку и Милана; Сава у Безбрадицама: Манду и Марицу, Шпиру и Ружу; Ружа у Нунићу: Мирка, па двије ћери; Манда у  Руделама: Јову, Ружу, Милана и Мирка; али све је то напосе. Ово је у њеној кући на њеном огњишту, њено презиме и насљедници.

Прогласише да је рат коначно готов. Многи се не вратише из партизана и логора по Њемачкој. На Раскршћу у Кистањама направише споменик костурницу и сахранише прикупљене кости из привремених гробова по крају и уписаше у бјели камен испод камене звјезде петокраке на хиљаде имена, цвјета овог краја, момака и дјевојака. Почеше радне акције да се обнови порушено и засади ново Борје. Основа се задруга и прузе дућане бивших трговаца. Година не роди, завлада суша, а појавише се и вукови. Презбројише стоку и видише да је све спало на мало. Од стотине оваца, једва да оста десетак, од тридесет коза остаде пет, од крупне стоке крава Зекуља и коњ Сивац, старо кљусе. Магаре се не рачуна.

А онда се роди трећи унук, Јандрија. Баба Аница заборави све муке. Нека мушкића. Издржаће се. Све је у Божјим рукама, нек су ми они живи и здрави, родиће идућа година, преживиће се.

Прогура се некако ова година, па још једно сушно љето и лош род, насјече Марко ујесен јасенових грана и сади лишњаке у Долу, Гувну и Градини да преко зиме прехрани оно стоке, оде и у Миљацку у Пешину воденицу и самље коруне, насјече у Градини дрва и довезе у авлију да дочека спремно зиму.

Прође посна зима и пети дан по Ђурђевдану роди Ружа четвртог унука, Милу. Баба Аница заборави  све муке и неимаштину и благосиљаше Бога за ударену јој срећу.

х   х    х

БАБА МАРИЦА се родила ту у засеоку, крајем деветнаестог вјека. Ту је провела дјетињство и цурство, па је удаше доље у Вариводе, али она послије кратка времена побјеже назад родитељима. Ругали су јој се : “Видила Марија вариводско поље, па кад се сагла да копа курузе и није видила уврати њиви, она баци мутику и посла кврагу њи и њихове њиве говорећи да ће радије бити мало гладнија и слободнија, него мртва уморна и сита, вјечно забијене главе у разо.“ Она се томе смијала: “Лако је вама данашњим женама. Муја покојна матер  није ћаћу смила именом звати. Такав је био адет. Једном ун иша копати на Манастирску луку за надницу, а уна га звала на ручак са Пиштаваца: “Ој, ти на Луци, мутика ти у руци, ајде кући ручати, пуре и капуле!“, а ун доша кући па је пребио држалицом од мутике: “Зашто си ме тако звала да ми се свјет руга!? “ Ето, женско увјек криво!“

За мало времена у лаштво јој дође Илија Безбрадица – “Пеја“, и са њим се добро слагала и изродила Косу,  Милицу-Мику, Ђуру, Росу и Душана – Дуцу, Дулу. Пеја је поред обрађивања своје потрепштине обављао и посао пољара за Кистањске газде-трговце, чувајући им поља и ограде. Подносећи извјештаје газдама знао би засјести у гостиони, а признавали су му да муре добро повући из букаре. Једном згодом се окладио у гостиони да ће појести сто сланих срдела, онако из бачве без чишћења, уз дволитраш вина и кад је преша половину окладе, признаше му окладу бојећи се да не цркне. Он их утјеши рекавши им да иде обићи Дубраву и Ролу, ограде удаљене око пет километара, па ће остатак довршити по повратку.

Бабу Марицу су звали и баба Драма. Ни она ни они који су је тако назвали и звали нису знали одакле тај надимак и шта значи. Она га је носила као рођено име и није се због тога на никога наљутила. Била је то висока, окошта жена, лаког корака па се чинило да лети а не да хода. Сва у црнини, осим просједе косе и бјеле повезаче, дуга љепа лица и сјајних очију, смјешећи се стално не скривајући своја крезуба уста, обилазила је све своје комшије, посјела би мало и прозборила по коју новост и отишла даље. Често би скокнула до своје Косе удате за Обру Црног у Мажибраде, Росе удате у Крнете у Пољу за Никалу Швикаловог или најчешће код Мике удате за пензионисаног милиционера Николу Шегана, чија је кућа била одма испод Плаца, насупрот Ветеринарској станици.

Пеју јој почетком рата убише устаници, по ноћи, у властитој кући избодоше га ножевима, па она изгура рат са нејаком дјецом, обрађујући оно нешто њива у Њивици, Њивама и башчу у Дочоћу, те држећи нешто оваца, коза, кокоши и магаре, напосе кују Бањару. Дочекала је да јој се ћери поудају, Ђуро ожени и увесели јој старе дане унучади Росом и Илијом – Ићом. Душан се не ожени, остаде момак који ју је обожавао и помагао. Ђуро, увјек болежљив, умре изненада, у средњим годинама. Баба Марица се повуче у себе и угаси се тихо као догорјела свјећа, недуго послије свог Ђуре.

х   х    х

ЋИЛИТ КРНЕТА, ђед, је рођен као и остала старчад крајем деветнаестог вјека и бијаше тада једини ђед у засеоку, оћу рећи ђед свој дјеци. Он је био Маричин млађи брат. Био је то окошт старац са хајдучким брковима, великом брадавицом на вр носа, која зачудо није му ружила лице. Као прави ђед имао је штап и цотао је.

Ђед Ћилит, скраћено ђед Ћико, је био инвалид из Првог рата. Враћајући се кући послије распада црно-жуте монархије, негдје у Љубљани, у гужви, паде под воз који му осакати ногу и руку, нога оста краћа, а рука без пола прстију. Зато је од државе добија специјалне ортопедске ципеле и штап. Па и поред тога није могао дуго пјешачити, већ би на мало дужи пут иша сједећи постранице на засамарену магарету. А то је било једном недјељно, петком, до Брице, јер се сам није мога устром обријати, због недостатка оних пола прстију на шаци, која настрада кад и нога  “у тој несретној Љубљани.“

За Краљевине прима је нешто инвалиднине, али то бијаше јадно мало, па се морало у Брину по дрва, на магаре, па у Кистање за оку пуре. Ожени се, родише се Илија и Мирко, још се не замомчише, у Другом рату умре им матер. Илија оде онако нејак у партизане, па осташе сами он и Мире, да се сналазе како знају. Дошли тако Талијани, па га питају гдје је рањен, а он слага: “У Русији.“ Они нешто траже по авлији, а он мисли да они знају да је он ратова на Пјави, па привуче неопазице цјепаницу ближе здравој руци, па шта буде. Коначно нађоше шта су тражили, скидоше уже са самара па праве омчу, он протрну, погледа цјепаницу па одлучи у себи: “Е, неће  ме се мукте дочепати, лупићу бар једнога, па унда радите шта оћете.“ Трајало је то подуже, Талијанима се не жури, а он се већ скаменио. Коначно бацише уже преко гране мурве у авлији, завезаше омчу и објесише антену радиостанице, па почеше нешто пркелати, а њему лакну. Тек сад осјети да му је кошуља на леђима ладна и мокра. Молио се и хвалио у себи Богу : “Хвала Ти, Боже, да је крену само корак према мени, ја га лупи цјепаницом, а сада би сигурно летио Теби на орловским крилима.“

По свршетку Другог рата ожени се Иле и ђед Ћилит се обрадова унуку Милану и унуци Милици. Сад су унучад била радост и забава и на њи се није смјело завикати, акамоли их тући. Тако је штитио и снају Ружу, мирну и вредну жену, која се старала о њему боље него да му је рођена ћер. Титова држава му даде инвалидску пензију, а Иле се баци на зидање кућа, тако да су за оне прилике и времена у засеоку најбоље стајали, нарочито када се Мире ожени и одјели од Иле. Ђед пође са Илом и они озидаше нову кућу на спрат, нову ватреницу, ископају у авлији густерну, засадише испред куће воће и цвјеће, а мало одаље направише појату, свињац и гаражу. Ђед је спавао у приземљу на гвозденом војничком кревету, а за љепа времена сједио би испред куће испод терасе, пушио “Драву“ и увјек био у друштву, старијих или млађих комшија. Кад престари није више одлазио на магарету у Кистање, већ ја Брицо долазио њему, што из поштовања према старом муштерији, што због доброг црњака, што се примјећивало по цик-цак вожњни бицикла у повратку.

Ту, на дрвеној катриги, испод терасе сједио је ђед Ћилит са пребаченим штапом преко крила, послије уобичајеног доручка од удробљеног крува у варенику, кад му Анђел прелети испред очију и шапну Божју поруку. Он позва унука Милана, који је ту испред авлије мештра око неког аута, да му помогне доћи до кревета у кужини. Овај се зачуди што ђед иде раније на подневно дремање и упита га да ли му је добро, треба ли му нешто. Ђед одговори да је све у реду, да је дошао његов ред за вјечно путовање и да од тога не треба правити циркус. Милану тргоше сузе крупне ка ораси и брзо дозва остале укућане и аутом довезоше доктора, али није било помоћи. Доктор потписа умрлицу и рече за утјеху да се ђед није патио и да сам себи жели таку смрт, од старости. И тако ми, већ поодрасли, неки и ожењени, осташмо без ђеда Ћилита. А откуд му име Ћилит, то ни сам није зна објаснити. Говорио је да му је то име задало доста проблема, прво што нико није вјерова да му је то право име, па да за такво име никада нису чули, да га ни у књигама нису прочитали, те је мора носити стално узасе крштеницу из Манастира, да их увјери да је то он и његово име.

А ми, млађи, смо га звали ђед Ћико, онако од миља, та другог ђеда у засеоку није било.

х   х    х

БАБА ЈОКА,Крнета, је дошла у засеок из Бјеланиовића драге. Удала се за Васу Крнету-Васиља, који бијаше у сродству са бабом Марицом и ђедом Ћилитом. Била је то ситна, мршава, сједа и наглува старица, челичена сиротињом, глађу и тешким радом. Родила је двије ћери : Драгињу – “Драшу“ и Ђују. Драша је преузела улогу домаћина од старе Јоке, кад јој је ћаћа пред Други рат умро, а бабе Јоке обавезе су се свеле на кување пуре, чување кокошију, те се по цјели дан чуло ајкање из њене авлије или око ње.Она је то насумице викала, јер је наглуве уши нису могле упозорити кад се привлачи ора или шуља лисица. Често су је ради тога комшије слале кврагу, јер није поштивала подневну паузу, коју она није користила говорећи да ђавлина никад не спава.Као и остала стрчад није знала ни читати ни писати, али за разлику од других она се из засеока за живота није нигдје мицала. Ближа родбина у Бјелановића драги је одавно изумрла, тако да јој није има ко доћи, нити она камо отићи. Незнање читања и писања и рачунања је надокнадила тако што је све и свашта завала по имену, тако је свакој овци дала  име: Врба, Гала, Лиса, Жуна и друга, кокошима : Пирга, Бјела, Талијанка, док је овновима и пјевцима давала људска мушка имена и тако их наглас звала. Јадан онај ко јој се замјери: било мушко или женско добило би свог имењака или имењакињу  у њеном стаду односно кокошјем јату. Кад су почеле држати посјека, послије Другог рата, најпознатије име у крају од новопечених функционера допало би њега. Мада се могло помислити да је она тиме главешину до зла деградирала, било је то у Јокиним очима највеће признање које му се могло додјелити. Када је мало то да ти се чује име по цјелој Влаци од јутра до мрака, што у глави Бабе Јоке значи право благостање, послије цјелог посног живота, на пури и капули.

Не дочека баба Јока зета, отпутова она у најближи комшилук, Манастирско гробље, и одједном у засеоку и на Влаци завлада тишина, чудна нека тишина новог доба, нагрђена звучницима радиоапарата и буком аута.

х    х     х

БАБА ПЕРА, Лалић, је припадала  тој генерацији рођеној крајем деветнаестог вјека.Родила се ту, у својој кући, презимена Крнета, а кад јој дође чојек у лаштво из Лалића драге, поста и она Лалић.

Била је то ситна, мршава, црне косе и очију, цотава жена, продорна и звонка гласа. Обучена као и све остале, у црно са бјелом повезачом, поштапала се по авлији и око ње, првим згодним матраком који би јој био при руци. Често је то био неки суварак са дрва, али и колац од којег би се могло изђељати добра држалица за бадиљ. Како се отежано кретала, то је надокнађивала јаким и звонким гласом, било да је ћерала орла или лисицу, или звала укућане или имала шта поручити комшијама. Остала је удовица пред Други рат са ћери Јањом, која се уда у Крнете у Пољу, синовима Јованом – “Јошом“, “Јолом“ и Шпиром“Лесом“. Обојица одоше у партизане, Јоле се врати и ожени Савом из Вујасиновића, која је исто мало шепуцкала, ки и свекрва јој, али није носила штапину ки она. Родише се унуци: Стеван, Јован, Рајко,унука Ружа, па опет унуци Шпиро и Милан. Тако се кућа напуни чељади и баба Пера заборави ратну самоћу и стрепњу за синовима, тамо негдје у партизанима. Шпиро “Лесо“ се скраси у Марибору и доби и он чопор дјеце, али задуго није долазио у посјет матери, тек по које писмо да је жив и здрав.

Пошто се Јошо да у грађевину, на баби Пери је остало да се стара о домаћинству. Није јој падало напамет да команду да Сави, њој је препустила да обавља вањске радове, а она је кувала и распоређивала унучади оброке, није се имало колико је ко ћио и мога, него колико  баба даде. Дјеца, ки дјеца, радије би радила своје дјечје послове, разне игре, али се морало чувати овце, краву, копати курузе и жети бјело жито и курузи, али је ту била баба Пера да одређује приоритет, а неслушање бабе је подразумјевало казну која се састојала у закључавању кашунића за тај оброк, можда и на цјели дан.Није било друге, дјеца су брзо расла и све брже бјежала испред бабине штапине, па јој није друго преостајало него да  им прети својим звонким гласом и јавном објавом да је за тај дан, што се тиче јела, за тог и тог готово.

Сава је морала слушати као и дјеца јој, а баба Пера није скривала да је Јошо поштеђен гдје год је могао бити. Причало се да се тако једном Јошо попео на велику мурву у авлији да набере и натресе мурава дјеци, а кад је то видила баба Пера строго заповједи да силази  с мурве, а Сави да се пење, јер недај Боже ако се падне и сломије врат, боље да се то деси Сави него Јоши. Та она је женско, а не мушкарац, зна се ко више вреди. Но, то није било само бабино мишљење, тако су вредновали мушко и женско сви из њене генерације у цјелом крају, а богме и млађи.

Кад је први Руски сателит крену ка небу са живим створењем кујицом Лајком, чула зато баба Пера, па свом женском штенету да име Лајка. Дуго је Лајка пратила бабу Перу куд год крене и доњела на свјет небројено штенади, а када би она викала или звала, Лајка јој је здушно помагала својим лавежом, настојећи да опонаша газдарицу.

Одрасте унучад, расу се по свјету, пооженише и Ружа удаде, дођоше праунуци и праунуке, све то баба Пера доживи. Доживи и Савину прерану смрт и оплакиваше је као ћер, а онада и она пође своме друштву и комшијама на гробље код Манастира Светог Аранђела, да вјечно слуша шум Крке, жубор Старог Врела, појање калуђера и звоњаву великих Манастирских звона.

х   х    х

Тако су та старчад, нама, као живи свједоци и учесници, прењели своја знања и обичаје из прве руке из деветнаестог вјека и ранијих покољења, што им њихови стари оставише, а све се сводило нато да се треба пуно радити, бити поштен према себи и другоме, помоћи кад муреш и колико муреш, а одмагати и не чинити зло ни у сну.Иако неписмени знали су кад су који свеци и кад се не смије радити, знали су да се мура поштивати десет Божјих заповједи и мулити оченаш. Иако у цркву нису ишли без љуте потребе, што због обавеза, што због старости, са побожношћу су дочекивали калуђере на славама и од срца даривали њих и Манастир, са чим су могли и колико су могли: “Та Бог је свуда, чуће те ако га из срца мулиш, па ђе био и услишиће те, ако не тражиш  уно што не приличи земаљском створу и шта је непоштено.“

______ о  ______

Главе породица

У засеоку, селима око Кистања, па и самим Кистањама, породице су имале једног члана који је био главни у кући, па се по њему фамилија и звала. Нису то биле старјешине породичних задруга ка у стара времена, пошто таквих задруга у овом крају одавно није било. Сестре су се удавале, а барћа би се убрзо по женидби дјелила. Рјетко је то ишло мирно и у један дан, обично би настала побуна млађе снаје и брата, па би вербални дуели почињали потихо у кући, па у авлији, онда желопојке код комшија, док коначно неби пукло и почело с главном свађом, без устезања од комшилука, не обазирући се на то шта ће људи о њима мислити. Невоља зближи људе, забораве се свакодневне ситнице и настоји се заједнички проблем рјешити. Тако и код диобе, кад дође до усијања, прискоче главе породица из комшилука, спусте ватру, и настоје објективно подјелити куће, појате, авлију, њиве и ограде, овце, крупну стоку и остало ако се шта има дјелити. Старчад, која су тада постала свјесна да је њихово газдовање прошло, припадне на бригу једном од синова и снаја по њиховој жењи. То доноси повластице овом сину, јер има право да први бира од онога шта се дјели, а то покрива труд који ће уложити за бригу око њих док су живи. Тада наступа хладно затишје и кајање за изнесени прљави веш пред комшилук, али време, тај универзални и ефикасни љек, љечи све ране, па се то убрзо заборави и претвори у смјешну догодовштину, којој се смију учесници и слушаоци.

Тако би умјесто једне главе породице постале двије. Старе би још пајдаши из генерације ради солидарности рачунали као главе породица или нешто по њима звали, али је од тога било за њи мало вајде.

Глава фамилије би обично био мушкарац у пуној снази, потпомугнут својом женом, па био и у криву, окружен дјечурлијом разна узраста и са по једним или оба стара немоћна родитеља. Пошто су старчад и дјеца били  једнако немоћни, пазили су једни на друге. Старчад, да дјеца пуно не дивљају, а дјеца, да се они не запале од ватре с огњишта уз које су највише времена проводили. Дотле су глава породице и његова дружица обрађивали поље, чували стоку и обављали друге теже послове. Како су дјеца пристизала, тако су и она добијала задужења да им помогну, а успут и науче како се ти послови обављају. Почињало је од кокоши и авлије, а завршавало најтежим физичким пословима ђе је требала снага и вјештина, на орању и копању њива и винограда.

Глава породице је сносила одговорност за породицу према држави, цркви и осталом фамилијама. Ако би дјеца нешто згрешила на њему је било да их казни према заслузи. Његово је било да организира рад и свакодневни живот породице, тако да сви буду преуба задовољни, а то се рјетко дешавало, да осигура контролу и да научи, покаже и оцјени обављено. По сваку цјену требало је одржати хармонију и углед породице.Чини се да је то лако, можда и јесте кад има, али кад нема, то је права мука и умјетност. Грешке се плаћају одма, цвилењем гладне дјечурлије и роњањем старих родитеља, чије се свјетовање није слушало.

По глави породице су зване покретне и непокретне ствари и жива бића. Имало је то све своје име и презиме, обавезно и надимак, али није то ништа.  Кад се каже: “Аничина улица“, “МаришинСивац“,“Перина Лајка“, “Зоркин окрајак“ ,“Ћилитов орас“, “Цуричина башча“,“Брчинова појата,“ “Ћубанова кућа“, “Стевичино гувно“,“Ђурин виноград“, “Миле Маришин“, “Стево Јолин“ ,“Брацо Мирин“, “Јокина грумила“, одма се знало шта је , ко је и ђе је. Такав назив би се користио за живота оног чије је име носио, а често и вјечно, ако би га усвојила цјела околина или држава уписала у своје књиге. То је била једина привилегија коју је глава породице за живота стицала.

Нерјетко, глава фамилије је била женско. Умре или погине муж, остане удовица са чопором дјеце, и ето ти новог задужења. Удати се не муре, ко ће је са толико дјеце, стара за момка, а удоваца баш и није било, а ако јесте узимали су цуре, и нема друге него натоварити ново бреме на главу и носити га како знаш и умијеш. Тако су је и други прихватали и по ничему није била подређена мушким главама фамилија, приликом договарања о заједничким пословима цјелог засеока или оклине.

Тако је било и у нашем засеоку.

х   х   х

МАРИША

Иако је био притиснут ауторитетом ћаће, који бијаше агилан и подузетан, Марко Мажибрада је истовремено био и размићен од матере и старијих сестара. Ћаћа му, Јандрија, је о свему одлучива и његова је била задња. Од Марка се тражила послушност, као и од остале дјеце, али као мушко, уз то најмлађи, дуго чекани насљедник, послије четри ћери, имао је привилегију да му се прогледа кроз прсте. Ради тога му је допуштено да иде у основну школу, да научи читати и писати, а Јандрија је зна шта то значи, јер је радећи са трговцима увидио да се без тога не муре. С друге стране то је повећало његов углед међу људима : “ Та његов син сједи у школи с трговачком и господском дјецом!“ и давало им до знања да је способнији и богатији од њи.

Марко, назваше га од миља Мариша, је био добар у школи, можда најбољи, али се то никако није смјело јавно признати. Поред толико чиновничке и трговачке дјеце да најбољи буде сељачки син! Ту неправду је дјете осјетило одма, по првим оцјенама, али га је тјешило сазнање да он неће мући на даљње школовање, већ ће наставити тамо ђе ћаћа стане. Држаће стоку, обрађивати десетак дана орања, сјећи дрва у Градини и Лашковици, имати своју жену и дјецу, превозити трговцима робу каром и коњима и на томе зарађивати и неће бити глади. Неће се ни физички сатрати  копањем и орањем, моћи ће платити надничаре и то је то, видиће се шта живот доноси, па се томе прилагођавати. За овдашње прилике је добростојећи, сестре ће се удати, а он јединац нема с ким дјелити имање, све остаје њему.

Несрећа шта се деси око Божића, кад му је било дванаестак година, кад изгуби око од пушкарице, присили и њега и родитење му да га се не излаже пословима који би му угрозили друго око или испадање протезе из настрадалог.Тако је он све физичке послове обавља пажљиво и споро у односу на свој разум и стас.

Био је то висок, окошт чојек, висока чела, свјетлосмеђе оштре косе, дуга лица и мужевна носа. Брада и бркови су му били оштри, прорјетки и накострешени, тако да се избријава ки фратар, не остављајући никакве бркове или бафе послије првог покушаја одма по женидби, а маркантност лицу давале су му наглашене црте око уста и на челу. Као и осталим људима из тог краја кожа му је била опаљена сунцем и буром, иначе је имао тен бјел ки сир. Био је добар говорник, а пошто је чита све шта му стигне под руку, рјечник му је био богат и осавремењен. Ради тога је изводио специфичну подругљиву врсту хумора на рачун себе и других, намјештајући полуозбиљни израз лица, не изазивајући љућу реакцију код саговорника, већ доброћудно прихваћање шале.

Кад му нагло ћаћа умре цјело бреме невоља сруши му се на неприпремљена плећа. Рат је био ту, требало је брзо одлучивати, а он брзини није био склон. “Брзо-кусо“, говорио би. Али ту је била матер, баба Аница. Живећи са агилним и подузетним мужем научила је доносити брзе и промишљене одлуке, те га, као шта само женско зна, подстаче. Он се ожени Ружицом Штрбац из Мјеркача, Миркановом ћери, коју је био одраније примјетио, а и највише му се свиђала, од свију које је познава.

Рат је био ту, требало се опредјељивати, а ништа се поуздано није знало. Послушао је матер, а и сам је био таке нарави, да се не истрчава. “Са свима љепо, кад траже дај, ћио не ћио, уни ће ионако узети, а нећеш им се бар замјерити.“ – одзвањали су му у глави материни савјети. “Помири се унапред с тим да ћемо патити од стра од свију, а на неимаштину треба бити спреман, главу треба сачувати. Главу, то је најважније, уна се немуре надокнадити, а ово ће протутњати ки све невоње, па ће живот крнути својим током, као и досад, како други и јачи одлуче.“

Талијани су убрзо увели ред, само се главешине промјениле, а они се комотно шетали крајем у малобројним патролама, лако наоружани, а војни интенданти долазили су по селима без оружја и куповали овце, кокоши и јаја. Дјеца су им била омиљена публика, учила су “пркелети“ талијански и добијала бомбоне. И неке градске дјевојке нису им измицале пажњи. Људи су ишчекивали, осјећали су да тако неће дуго трајати. Почели су стизати гласи о покољима Срба по Лици и Босни, а онад и о нестанку виђенијих Срба из Книна и околине, Дрниша и Петрова поља, који су били под влашћу некакве Павелићеве независне државе Хрватске. Стигоше и прве избјеглице, цјеле породице са робом на себи, душом у носу и понеким малим завежљајем у рукама и страшним, невјеројатним причама о паљевини, мучењима и клању српске чељади без обзира на пол, доб, стање и звање. Ту су били људи и жене свију сталежа и доби из Книна и околине, Дрниша и околних српских села, гдје год су на власт дошле усташе, који од јучерашњих комшија посташе најљући бикари. Смјестише их људи  у Манастир и у бољестојеће куће по Кистањама, Талијана баш није било пуно брига. Домаћи народ је захваљива Богу, послије избјегличких прича, што је код њих талијанска војска и управа, самар је самар,али овај мање жуља, садно спорије избија.

Некако у то време се поче говорити да поп Ђујић са учитељом Владом оснива некакав четнички одред за одбрану српског живља у книнској и дрнишкој околини, тамо ђе од памтивјека живе. Скупови са групицама млађих људи, којима мутика баш није била драга и који почеше пуштати косу и браду, одржавали су се по кистањским гостионама, на терет газде, а домаћина је изиграва поп Момчило.

Некако истовремено, по селима су се виђали непознати људи у друштву  школованих трговачких синова из Кистања, који људима говораше друге приче. Било је међу њима школованих и обичних људи из Шибеника, Водица, Скрадина, Биограда и задарског краја. Говорили су да је све краљ изда и спасио себи и својој камарили гузицу, а народ оставио на милост и немилост окупатору, нека се сам сналази. А кад је тако, ми ћемо се снаћи и без њега и његове подрепашке клике, која је до сада пила крв и зној радника и тежака, шта данас чини окупатор, али нек не мисли да ћемо га примити назад на готово. Распопу Ђујићу су поручивали да се придружи њима, ако жели слободну земљу, а на да лоче по гостионама с талијанским подофицирима. Што се тиче његовог војводства, признаће му, ако каже који га је то народ и војска изабрала за тај чин, ако не мисли да је тај народ оно пар пропалица што сједи с њим повазда у гостиони и троши туђу имовину. Да се ишћера окупатор треба узети пушку и у шуму, потаманити домаће изроде усташе и оћерати Талијане и Швабе, као и њихове подрепаше, јер сви они оће да нам пију крв, за њиову покварену госпоштину и културу.

Марко је чу од поузданих људи да о бившем попу Ђујићу не мисле добро ни калуђери, да му нису мрске женске, да он игра неку чудну игру ни тамо ни амо, све у своју корист, богато живити  и из топлог управљати, а то је префригана поповска игра, слаткорјечива, а која тражи само туђе жртве, а као и увјек, себе добро осигуравају и добро заштите своју гузичину, те док други пате и гину они се богате. Рече му у повјерењу и игуман Никодим, да ради свој поса, а кренуће тамо ђе и кад и остали крену. “Сви сад обећавају рај земаљски, а њега неће бити нити га они могу створити. Ти за војску ниси, имаш изговор због ока, а политике се мани, слушај, а не говори док је ова мутљавина, помози колико муреш сиротињи, ње ће бити и превише.“ – посавјетова га игуман.

Талијани отјераше распопа Ђујића, почеше учестало обилазити крајем тражећи ове друге герилце који се назваше партизани, похапсише сумњиве, затворише неке у Шеганов млин, дуго их мучише и на крају побише у Деворовој долини. Народу би јасно шта је шта, ко је ко, и куда треба кренути.

Партизани дочекаше у засједи једну талијанску колону, осветише погубљене симпатизере и сад је било свакому јасно ко је ко и зашто се бори.

Преко ноћи нестаде талијанске латинске галантности, сада показаше право лице. Да би некако повратили углед код српског народа у крају протјераше усташе и НДХ из Книна, али је било касно. Пушке су проговориле, крв је пала, свак је своју крваву игру заиграо, на истоме терену није било мјеста за двије војске. Талијани се оградише бодљикавом жицом у Кистањама и одатле, нарочито ноћу, пуцаше панично на сваки шушањ. Партизани овладаше крајем, маневришући Одредом час тамо, час амо,не усуђујући се још да истјерају Талијане из Кистања. Преко Буковице, уз кањон Крке и Зрмање, клонећи се главних путева, из Шибенског, Водичког, Биоградског и Задарског краја, пребацивале су се групице Бодула, до Одреда, а одатле даље за Лику, Крајину и Босну, у веће партизанске јединице. Многи од њих се одморише у засеоку, снабдјеше се храном и одјећом и одоше даље, благосиљајући домаћине.

По договору, боље рећи директиви, са Пићином, Шпиром Мажибрадом, братом од стрица, Марко је предано скупља оружје, сакрива га у Градини, што га одбаци краљевска војска у повлачењу од Задра, и настављао је помагати храном и одјећом  партизане. И све друго што су тражили,те прихвати на ноћење, покажи пут, обавјести шта се дешавау у засеоку и околини, а да то незнају комшије, акамоли неко други.

Од својих доушника Талијани су сазнали ко се одметну у партизане и да застраше народ попалише у Мажибрадама неколико кућа, већину од његове браће од стрица. Све их он прими код себе на Влаку, на стан и храну, те су заједнички обрађивали своју и њихову земљу и чували благо. Послије пар мјесеци из талијанског затвора се врати Сава Мажибрада, Маркетин син, више дјете него момак, обрастао косом и пун ушију и бува, сама кост и кожа. Окупаше га , потпарише и обукоше, он се мало опорави и оде у Одред. О затвору и Талијанима није пуно причао, само толико да су га учили пливати вежући га за ноге и спуштајући у бунар усред циче зиме, те да га нису пустили, него да је побјега из транспорта за Јасеновац, тамо негдје у кањону Уне, кад су их све предавали као поклон усташама, кад су оцјенили да је ђаво одњо шалу.

Капитулира Италија, војска им у расулу побјеже према Задру, остављајући објекте, опрему и отужје, а у Кистање скоро истовремено уђоше партизани и организираше народну власт.Талијанске сараднике казнише, оне који не побјегоше с њима, одредише народу обавезе за исхрану војске, именоваше органе власти, мобилизираше преостале способне за војску, порушише талијанске бункере и митраљеска гњезда и почеше штошта друго, али се убрзо морадоше повући у шуму пред Швабама.

Швабе поправише бункере и запосјеше објекте које су раније изградили и користили Талијани. И све поче поново, само још горе. Изненада су упадали у села и засеоке и извводили сумњиве и водили на испитивање у команду у Кистањама.

Тако бануше у засеок и пресреше Марка у Периној улици, таман се враћа из Лашковице гдје је оћера на магарету двије вреће брашна партизанима. Успије му неопазице бацити празне вреће преко зида у Павлинов окрајак и наоко мирно крену према њима. Поче одмах испитивање преко тумача у швапској униформи, како је касније разумио неког нашег Швабе из Баната, гдје је био, шта је радио, гдје му је кућа и све шта војска у таквим приликама пита.

Поведоше га у његову авлију, гдје су окупили све комшије, одвојише га и заповједише да крене с њима. Попе се у њихов камион и около преко Куле одвезоше га у Кистање. Било је то у рано поподне, а тамо у згради Опћине стрпаше га са осталима у једну малу просторију и оставише без рјечи. Чекао је до зоре, тек тада га позваше на испитивање. Није знао шта ће га питати, о некима из групе нешто су знали, о некима ништа, али никад се незна шта ће ко излајати. То је закључио по осталима из групе, неке би враћали, па поново испитивали, неке нису, а шта је са њима било, могло се само нагађати.

Лакну му кад спозна да ће га испитивати официр редовне швапске војске и да је преводиоц неки бивши чиновник из опћине, којег је зна по виђењу.

Послије личних података, које Швабо педантно уписа у своју књигу, као гром из ведра неба, ошину га питање :

-“Виђаш ли партизане ?“

У тренутку одлучи да треба потврђивати чи њенице, а негирати везе са њима:

– “Да, виђам.“-  одговори без окљевања.

-“Колико их има у овом крају ?“-  Швабо помало изненађен одговором.

-“Говоре да их је пуно.“ –  одговори он.

-“Јеси ли их ти пуно видио ?“- пита Швабо.

– “ Да, у Кистањама, кад су отишли Талијани.“- одговара он у истом тону.

– “А сада ?“- даде до знања Швабо да га се не тиче лањски сњег.

– “Наиђе нека групица, од два три члана.“- говори им оно што и сами знају.

– “ Јесу ли наоружани ?“- наставља Швабо.

-“ Јесу, добро су наоружани.“-  потврди  Марко.

– “Како добро ?“- зачуди се Швабо.

– “ Ови које сам видио прије десетак дана имали су пушкомитраљез, машинке, пушке и бомбе.“- описа Марко.

-“Чије су производње, то оружје?“-  детаљише Швабо.

– “ У то се , Бога ми, ја не разумијем. Мугу  бити Талијански, Југославенски, Њемачки, Инглески, то је мени све исто.“- повлачи се Марко.

– “ Знаш ли ти пуцати ?“- окрену Швабо тему и дода – “Окрени дланове!“

– “Незнам, гледа сам друге, али ја незнам.“- одговори  Марко показујући жуљевуте  дланове.

– “По годинама ти си требао служити војску!“- строже ће швапски официр.

-“Њесам регрутован,њесам способан.“ –  Марко ће и показа на умјетно око.

– “ Was !?“-  устаде Швабо и окрену му лице према свјетлу.

– “ Умјетно је, из Беча.“- одговори Марко.

– “ Од које године, кад си то око изгубио !?“- ублажи Швабо и погледа тумача.

– “ Од 1933.године, зими, као дјете,“- објасни Марко.

– “ Помажеш ли партизане ?“- настави Швабо.

– “ Да, мурам !Узимају сами.“- Марко се мало ослободи.

– “ Ich verstehe !“-  кимну главом швапски официр и настави нешто записивати у своју књигу и рече му кад заврши :

– “ Gut, gehen Sie zu Haus! Passen Sie auf !“- и пружи му руку.

Преводилац му рече да је слободан и да иде право кући и да се чува кад изађе кроз стражарски пункт, да не скреће с пута бар један километар, иначе ће стража пуцати и дода мало тише :

– “ Имаш среће што се Швабо уморио.“

Изведе га из зграде и позва једног војника којем нешто изгракта на њемачком.

Овај га поведе кроз Мажибраде до стражарског пункта. Један од стражара чизмом згази бодљикаву жицу на огради поред капије и показа му гестом да се провуче кроз направљену рупу у огради.

– “ Forverz !“- показа руком прво низ Манастирску цесту и дода – “Ein kilometer!“

Марко уједначи корак сузбијајући нагон да полети и тек код Ораса скрену у Пригреду и дође кући. Затече матер и жену будне и само им рече :

– “ Ајмо спавати.“

Заспао је исти час дубоким сном без снова.

Даље се наставило по старом. Носио је храну и одјећу кад су тражили партизани, а кад би наишле Швабе, набацали би зелене смрекове гране на огњиште, ставили пеку и тако задимили кућу, а они би краће боравили и псовали, али би ипак са прља поскидали све суво месо шта би нашли и стрпали испод шињела.

Из Кистања се Швабе повукоше у Книн без борбе. За њима су преко Рошког слапа и Брљана ишли партизани. Имали су сада топове, камионе и тенкове. Настаде битка за Книн.

Склонише се жена и дјечурлија у Брину, испод Пиштаваца, да се заштите од насумичних топовских и минобацачких граната којима су Швабе уносиле несигурност у позадину фронта и испаљивали их са својих положаја око Пађена, Оћестова и Старе Страже. Кад се народ увјери да од тога не прети непосредна опасност, врати се кући, па шта Бог да. И дјеца су толико галамила, а Брина од тога одјекивала да то и није било никакво скривање.

Марко у петак, у пазарни дан, оде на Кистање и види да се организира нова власт, али  и да партизани спроводе швапске заробљенике у Талијанске бараке. Како му рекоше, доводе их сваки дан, уморне и прашњаве, сломљена духа и подераних униформи. Ко би река да су то они бахати, угланцани и арогантни војници који су ту до  скоро чизмама превртали брунзине на огњишту и дерали се “Scheise!“ Народ их је поиздаљега гледа, сјећао се своје дјеце која су тамо ко зна гдје, не зна се жива или мртва, крстио се и одлазио помјешаних осјећања: “Шта има користи да се ови несрећници побију? Оће ли то вратити наше синове и ћери? Е, да су онако изгланцани и напувани, побити и’ него шта! Али овако дроњаве јаднике!? Не вреди руке прљати њиховом крвљу!“

Кад заврши пуцњава око Книна, постројише заробљене швапске војнике, прозваше мањи дио њих и вратише у бараке, а остале постројише и отпремише под стражом пјешке пут Задра. Сутрадан је засједа војни суд и јавно, пред народом, судио онима из барака. Ко би и помислио  колико је зла починила та шачица људи! Наредне ноћи одведоше их у Јасеновац, код голубинке и извршише пресуде. Цјелу ноћ чуло се штектање митрањеза.

А онда наста тишина. Народ схвати да је за њих овдје рат завршен.

Али земља још није слободна. Борбе су се прењеле тамо даље, а овдје је почињала обнова. Из партизана су се враћали рањени, долазиле вјети о погибији неких, а о некима се ништа није знало.

Марка мобилизираше !Кад је стига у штаб, ови се зачудише :

-“Ко те посла ?“- упиташе и опсоваше блесаву матер и ћаћу и написаше нешто на комад папира, заљепише у куверту и рекоше му да то преда ономе ко га је посла и да иде кући. Тамо је потребнији, а овдје је у војсци без ока нескористан.

Идући назад он схвати о чему се ради. Требало га је склонити из Кистања, послати га да се попуни број, а некога ради тога заштитити у позадини. Они који одоше у партизане на почетку рата сада су били далеко или су погинули, а ови “теренци“ који нису ни омирисали барут ни видјели борби сада су заузимали положаје у новој власти. Док се врате главни организатори и први устанички борци, ако се врате и  ако су живи, ови ће се већ распоредити на правим мјестима у власти, величајући своје а умањујући туђе заслуге. Уз то, он је колико толико писмен, ангажиран цјело време рата у позадинском раду, што њима фали, па га треба склонити да им не би случајно био сметња на путу за положај, а и живи је свједок њиховог ангажирања у покрету, а што се сводило на скривање од окупатора али и партизана, све док се не види која ће страна побједити. Сада му напамет дође све учесталије ословљавање са надимком из дјетињства “Србине“, иако га већ дуго прије рата и у рату тако нико није звао. Дјечечки надимак из школе којег заради што је добро зна народне епске пјесме и историју и што га је учитељ похвалио  “да тако треба знати прави Србин“, сада је изронио из заборава у друге сврхе. “Опасне сврхе“, размишљао је корачајући преко кувина “да све ово шта сам помага неће користити.“ Донесе одлуку да су њему кућа и породица: стара матер, жена Ружа која чека друго дјете, син Душан сада најважнији и да се треба клонити њихове игре и да треба радити свој поса. “Ако буду дали?“- упита се и утјеши га помиса да ће од оних с почетка рата добити заштиту.

Коначно рат заврши, почеше се бројати мртви и утврђивати штете и обнављати порушено.

Иако се о томе већ дуго говорило сад је било јасно да Краљевине више нема. Стари нису могли схватити каква је то држава без краља, бана, ћесара или како му већ драго, а објашњавати им да је ово сада народна држава није имало смисла. “Јадно је стадо без овна клепчара!“ закључивали су они послије слушања објашњавања надугачко и нашироко. Млађи су их опомињали да своје поданичко понашање не износе јавно на шта би се они насмијали: “Ми смо стари, осим смрти нас ништа друго не муре задесити!“ и настављали пребирати успомене из свог такорећи прохујалог живота – “ Власт ће увјек бити власт, а народ ће остати народ, говорите ви шта оћете, тако је било прије, биће и сада, сачекајте мало, ми знамо ко ће плаћати.“

Ни Марку многе ствари нису биле јасне, али се настоја држати по страни. Видио је да су на власт засјели неки који се на пушци нису показали, а они први и прави који покренуше отпор и организоваше покрет погинуше диљем земље, а рјетки преостали осташе на дужности по већим градовима. Није вјеровао “да ће се на бјелушику навртати шеница, на купину лоза, на драчу питома драча, на трнину шљиве, да ће радити свако колико оће и муре, а узимати колико му треба и шта треба,“ али је сматра добрим “да сва дјеца иду у школу, да  одлазак доктору и љечење буде бесплатно и да нико не смије бити гладан “ и друге сличне пароле које се могу наћи и у учењу Исуса Христа. Али је незгодно било то што се на све морало чекати, једино су дјеца почела ићи у школу и могло се бесплатно ићи код “доктора  Руса“. Знао је да ће бити глади, јер ове године није родило, и да ће бити пуно посла на обнови.

Роди му Ружа  опет сина, Стевана.

Почеше долазити, најприје родбина  и  комшије:

– “Марко, узори ми ово, адј првези ово или оно.“, а нико нити плаћа нити храни коње и волове, нити се обавезује да ће надницом одрадити или новцем платити, а кад се он побуни да је стока исцрпљена и да ни он ни стока не могу сваки дан тако некоме радити, стиже наредба од власти “да нема одмора док је обнова“ и онда још више их поче долазити по коње и волове, кар или плуг, и сами их користише, а навече их измучене враћаше њему на храњење.

Презброји се Марко:“Остадо на мало оваца, коза, једеној крави, нешто кокошију, магарету, ова два стара вола и још сарија два кљусета. Ако се овако настави и буду их раубовали сваки дан, уз слабу исхрану, и без њи ћу остати, а шта ћу тада?“ Одлучи да прода волове и једног коња, а са другим ће у сувез, да пооре своје и сувезниково поље, а лакше ће бити исхранити сву стоку. Врати кар Дуји “Ковачу“, зету, да га растави и поправља и да не жури, док се не види шта ће и како ће бити. Знао је да ће он и Ружа својим леђима плаћати такав потез, али нека, бар ће се мучити на своме, а не као сада, како коме падне напамет. Чуо је да тако раде и други, па неће се окомити на самог њега. Али није он сам чуо, чули су и они “одозго“ те смјенише бахатог Црног Илију, који је знао само “навртати купину“ и истјераше из школе Божу Вилића, приученог учитеља, који је био умислио да се већ живи у комунистичком благостању, те да дјеца у школу долазе без књига и задаћа зато што неће, а не зато шта немају, па их шибом тјераше кући.

Дођоше школованији људи из градова, родом из краја, упослише пријератне чиновнике, основаше Задругу да ради на откупу и снабдјевању становништва у бившим газдинским дућанима, те крену живот нешто смиреније и боље. Омладину ангажираше да сади ново Борје, поправља цесте и путине и у рату попаљене куће, дружи се кроз разна спортска такмичења и културне приредбе, колико да им се осигура један дневни оброк толико да их се не препусти стихији.

-“Ако овако наставе, муремо се нечему надати “- говорили су људи- “ и треба то подржати.“ Тако је мислио и Марко.

Тада му се роди и трећи син, Јандрија.

Мировало је тако неко време, говорило се о некаквој свађи са Америком, о Трсту, а сад одједном, као гром из ведра неба, о раскиду са Совјетима и Стаљином. Шта је сад то ?

Колико до јуче, није било скупа гдје се није ковао у звјезде, а сада најљући непријатељ! Додуше, то се Марка није пуно тицало, он није био Партијац, нити су му нудили да уђе у Партију, нити је он то тражио. Али чу да похапсише преко ноћи истакнуте бивше партизане, од којих је неке и лично познава. Он им није ни у чему мога наћи замјерку као људима, већина се вратила кући из рата и наставила радити оно што је радила и прије рата. Нису се бусали у прса хвалећи се својим заслугама нити су се отимали за положаје у новој власти. А зашто, није мога докучити. Потајно сазна да се ради о Партијским стварима и неслагањима, а да су опет умјешани они који су послије рата заузели позиције у власти да би отклонили  “конкуренцију“ у заслугама, оптуживши ове да потајно роваре против Партије, те се на овај начин уздигоше још више и приписаше још једну “заслугу“у своју корист. Од похапшених неко се врати након годину, а неки, већина, након више година робије, сломљени и тајновити, повучени у себе, не излазећи међу људе.

А њему Ружа роди и четвртог сина заредом, Милу.

х   х   х

Ј О Ш О

Јован Лалић,Јоле,Јошо, Перин син, оста пред рат без ћаће, ка клапац. Сестра му Јања се пред рат удаде за Обрада Крнету из Крнета у Пољу. Остадоше у кући матер Пера и млађи брат Шпиро- Лесо. Матер Пера је од дјетињства цолава и није била за неки тежи физички поса. Све су то он и брат му морали обавити, иако момчићи, ни дјеца ни зрели људи. Рано је било за женидбу, а и рат је ту, ко зна шта ће он доњети, добра сигурно неће. И он и брат му ишли су нешто мало у школу, тек да науче читати и писати, и да се држави не плаћају глобе, а све остало је било рад на пољу и око нешто блага. Све би се некако подносило да је хране довољно. И поред сва труда и рада од кад зна за себе, зна је и за сталну глад, од јутра до мрака, од Божића до Божића. Знао је он да није боље ни код комшија, ни у другим селима, али слаба је то била утјеха.

Такво стање ствари створи од Јоле затворена човјека од мало рјечи. Висок, окошт, црномањаст, оштра мрка погледа, корачао је он дугим оштрим кораком, с висока гледајући право преда се у даљину. Није он бјежа од дружења, само је он мало више од осталих био свој, о свему би са пар шкртих рјечи да свој суд и готово, нема образложења, нема одступања или промјене мишљења. Тако клапци из засеока оду на купање на Крку код Горње башче, не зна нико од њих пливати, а Јошо каже да зна и готово. Остали се пљускају уз обалу, улазе у косу и склиску плићину до шевара и изазивају Јошу :

-“ Лако је теби, ти знаш пливати, муреш и у дубоку воду!“

А Јошо уђе у воду, нема се куд, обача се једном ногом о тврдо дно и винта пливање, али заврага, поклизну му се нога на косој склиској  плићини и Јошо заврши у дубанац иза шевара. Млати он рукама и ногама из све снаге и поче да виче, испочетка тише, па све јаче :

– “ ‘Ем ти, јебем ти, јебем ти … !“-  док друштво не увиди да се он уствари дави, те му некако са неком штапином помогоше да изађе из воде, а он кад се дочепа травнате и тврде обале доврши псовку коју  започе у води, а бојећи се изговорити:

– “ … Свету Неђељу !“

Кад га упиташе зашто сад псује, зашто није у води, призна да се боја да га “Света Неђеља“ не повуче на дно.

Није добро кад младић има осамнајст година а рат почиње. Сви га маме на своју страну, а непријатељ подозриво гледа и прати неће ли направити погрешан корак, да га на најмању сумњу шчепају. Увиди Јоле да нема шале кад настрада Пеја и прва му комшиница Анка – Родешка и крену куд и већина осталих, у партизане. Брат му Шпиро-Лесо, као “млађи и луђи“, не хтједе остати са старом матером Пером, него побјеже и он за братом и није било силе која га могла вратити кући, некако му пушка бијаше лакша од мутике, а и храна је била боља него код куће.

Одслужио је Јоле своје до краја и вратио се кући. Шпиро-Лесо одабра свој пут, оста је у Марибору и тамо се оженио Словенком, запослио у фабрици камиона ТАМ и није никако долазио код матере. Писа би повремено, на све  лошијем српском, али никакву помоћ матери није сла, нити је шта од родне куће тражио. Обоје је знало која је ура, није се имало одвојити од чега.

Јоле се одма по свршетку Другог рата ожени Савом, из Вујасиновића, зеленооком мирном женом, која је шепуцкала нешто мање него матер му. То њему није сметало, та већ се од дјетињства на то навика, а Сава је све радила ки остале жене. Од оно мало земље и стоке није било пуно вајде, те се запосли као зидар на обнови централе у Манајловцу. Познаници се зачудише откуд њему зидарско звање, кад нигдје за то није завршио занат, нити се мога похвалити неком градњом, али је он сматра да свако ко је рођен у камену зна све око камена, па се ту нема шта учити. Та и женске у крају знају зидати и зашкаљавати сувозидине, довољна је само јака воља и магарећа издржљивост. И тако Јошо мартелином и шпицом обликује ивицу кантунчине, види да му бјежи правац и да не иде како је замислио, али неће да призна да тако није добро, иако му стари мајстори говоре:

-“Јошо, оде убалот !“,

већ одговара да ће се у тако великој зидини наћи мјеста и за његова кресанца.

И тако с грађевине на грађевину поче Јоши нови живот, а Сава, баба Пера и нешто касније дјеца обрађиваше оно мало прљуше и чуваше краву и нешто вуњачи.

х   х    х

И Л Е

Илија Крнета, Иле, бијаше старији Ћилитов син. Родио се ту у засеоку и одрастао у друштву Јоше, Шпире-Лесе, Драгиње-Драше, Косе и Мике – Бршине Маричине и Анке – Родешке. Сви му они и оне бијаше ближа или даљња родбина и били су сличних година. С њима је одмалена чува овце, жео жито и трошио свакодневницу. Ћаћа му је био инвалид из Првог рата, па је Иле одмалена морао преузети дио његових мушких послова. То га је рано осамосталило и уозбиљило, а силно га је вукла жеља да буде мајстор зидар. То би он мога радити дан-ноћ, да се не умори, а сама помиса на њиве, копање, орање, а нарочито овце била му је мрска. Гдје год би мога нешто би зидуцкао, креса камен и тако вјежба да би некад, кад му се укаже прилика, мога на том нешто зарађивати. Сам је за своје потребе зида куће, појате, свињчиће и друге оградне зидове, око башче, око горе, тамо гдје је требало, али и гдје није била нека нужда. Док се другима јежила кожа од шкрипе камена, он је то доживљава ка најљепшу музику.

Једноставно, Иле је волио камен.

И изглед његов је на то упућива. Осредље висине, окошто љепа лица, јаки мишица и увјек од камене прашине забјељених радничких гаћа. Свјестан тога, кицошио се, увјек избријана лица и титовке накривљене на једну страну.

Рат и окупација затекоше га ка клапца, у годинама кад тјело не да мира, тежи сталном кретању, не обазирући се на упозорења разума, да треба прије размислити, па онда учинити. Какав разум, кад је и душа сва у облацима!

Таког га ухватише старији и промишљенији у своје коло и укључише у своје илегалне дјелатности око припреме устанка. Или порастоше крила, све је више ноћи боравио ван куће него у кући. Џабе је ћаћа говорио да је рат велика патња и рушење душе и тјела, да не треба срљати ки мува без главе, показујући притом своју кљасту руку и ногу. Ни материне старачке сузе нису помагале. Или то није долазило до памети, а и како би кад је напољу љепше спавати по овим љетним врућинама, а дању ладовати по становима у Лашковици или у Дубрави и Роли испод густих крошања растовине. Па и храна је боља него код куће, увјек се нађе неког мрса.

Кад се оформи Одред би још љепше. Школовани трговачки градски момци су описивали будућност као рај на земљи за који се исплати патити нешто мало, ако се може рећи да је ово патња, јер је горе код куће поваздан копати и једном дневно кусати кашу и пуру. Стално се патиш и мучиш, а од тога ти за живота неће бити боље. Уосталом, кад могу они којима ни до сада ништа није фалило, чији су очеви били богати и омогућили им лагодан живот и школе и љепу будућност, бити партизани и борити се за љепшу будућност, зашто неби мога и он који нема Бог зна шта, осим голе коже, изгубити. Али дође јесен и кише поваздан, па зима и буретина, па први борбени окршаји и стра,  те се Иле поколеба,али нема сада одустајања, све и да оћеш. Посијано сјеме је пустило клицу, нека дрво расте, па шта буде другима биће и њему.

Тамо доље код Лишана први пут је осјетио стра. Осоколиле се усташе и почеле нападати и пљачкати околна српска села, не либећи се злочина и паљевина. Талијани се правили невјешти, говорећи да су то спорадични инциденти и обећавајући да ће то они средити. Но, ништа од тога. Из Одреда им послаше поруку да за њих ту нема мјеста и да ће им бити опроштено ако се предају и ступе у партизане, а казну за крвнике нека одреде и изврше сами или ће то у  супротном партизани извршити. Неки од њих просудише да је за њих паметније да послушају партизане, пошто им је у партизанима било неколико комшија и који су им јамчили сигурност и опрост, те дођоше у Одред са оружјем и муницијом, али група крвника сокољена фратром и пасивношћу Талијана настави по старом. Једне љетне зоре , кад измаглица пуши из крша, опколише у тишини партизани усташко легло и изненадише усташе. У тој стрци, у оној измаглици, угледа Иле неку цјевчину како вири са прозора првог спрата неке камене куће уз цркву и онако у трку, празне главе, заскочи се и објеси о њу. Ни у сну му није било да је то митраљез. Кад поче из цјеви сјевати, а она пећо длан, хтједе се откачити, али у трену просуди да би га рафал пресјека напола кад падне на земљу. Цјев се ужарила, длан змириса на печено месо, а он не зна шта би. Махинално му друга рука зграби бомбу за пасом, зубима је активира и убаци поред цјеви у прозор. Истовремено падоше на земљу и он и митраљез и двојица искаспљених усташа. Он се придиже, закашља да одглуми уши, и погледа изгорјели длан, док остало оста лежати. Притрчаше му саборци:

-“Браво Иле, мислили смо да те ђаво лизну !“, а њему се замагли пред очима и он свом тежином ка балван тресну на земљу. Осјети капљице воде на врелу лицу и пожели “још,још“ и дође себи.

-“Добро је, није му ништа, дај зови болничара да му превије руку, остало је цјело.“ –  чу како неко говори, али је одмах зна да није више онај стари Иле. Послије неколико дана, кад се брија, угледа да су му залисци побјелили.

У Одред су пристизали у све већем броју момци и цуре и млађи ожењени људи. Од више команде је затражено да се ту обуче и шаљу даље гдје се одреди. Пожели и Иле да иде даље у бригаду, али му комадант неда, каже:

-“Нама у Одреду требају такви ка шта си ти. Познајеш терен и људе, видиш и сам да се стално премјештамо, јер нас је мало, колико овај народ може хранити, а тамо у већој јединици ти би био само пушка, тамо се другачије ратује. Зато остајеш овдје, ту си најкориснији.“

И оста он у Одреду до краја рата.

Врати се кући, матер умрела, сами ћаћа и млађи брат Мирко-Мире, муку муче. Поче орати и копати, старати се о овцама и одлучи да се ожени. Њима тројици требало је женско у кући, да пере, кува, чисти и окрпа.

Стевица, сада удовица, одавно му је упала у око. Натукну он о томе ћаћи Ћилиту. Овај ни  да чује. Није та за његову кућу, она је већ научила сама живити, па неће никога слушати и доњеће немир у кућу, а њему трба мирна, вредна и кућевна жена. Није се Иле лако помирио с тим, зајогунио и неће другу, али Ћилит не попушта.Трајало то годину-двије и Иле мораде попустити.

И ожени се Ружом Бурзом из Радучића, а тада поста свјестан да је он сада глава породице и да је на њему да се стара о свему.

Сљедеће године роди му се син,Милан.

х   х   x

Ђ У Р О  С   В Л А К Е

Ђуро Безбрадица је био старији Маричин син. Старије од њега су биле сестре Коса и Милица, а млађе  Роса и брат Душан. Као прво мушко дјете у породици, а још мршав и болежљив добијао је већу пажњу од матере и старијих сестара него што уобичајено добијају остала дјеца. Раста је у висину ки из воде, лаган ки перце и у сталном покрету. Штедили су га од физичког рада све док се није замомчио и мало попунио. Растући више у женском неголи у мушком друштву, нешто је од тог дружења и попримио. Разговорљив ки женско, зна је све женске послове: плести, прести, препредати, ткати, а шта је најважније и све њихове љубавне тајне, које се за ништа не би пред другим мушкарцима говориле. Док би се од мушка очекивало да учи и зна јуначке народне пјесме, Ђуро је више волио лирику, напамет је зна безброј тих пјесама, а нешто је и записа што је сам измислио. Ту су била и љубавна писма, сва у стиховима.

Израсте Ђуро у висока коштуњава момка, мало се попуни, пусти бркове које је над усном поткресива и врло рано преузе водити бригуо породици. Била је ту и Марица да посавјетује, да је се приупита, али је одлуке доносио он.

Ђуро, горштачког мушког изгледа и стаса, имао је лирску душу. Волио је и зна је пјевати, а игра је кола ки нико у крају. Само по себи дође да је коло које води Ђуро највеће, да су у том колу најљепше цуре и момци и да се ту пјевају најљепше и увјек нове пјесме.

А Ђуро је све радио са лакоћом, која се не може научити, већ се са њом човјек роди или не роди.

Ако треба заклати и одрати бравче, ту је Ђуро. Што би други петљали сатима, прогризли дроб на пар мјеста, те задлакавили месо, Ђуро   шалећи се,  као да се то њега не тиче, среди то учас и чисто.Тако и у копању куруза или винограда: тешко копачима гдје је Ђуро први, гдје он води. Његова се мотика не чује, а он оде и друге вуче за собом, а ови се запували и опотили, па га моле да успори, а он пита: “Ко преши !?“ Такав му је темпо, шта он ту може!

И мушко и женско због такве његове нарави поче пјевушити што јавно, углас, што тајно, потихо:’ ‘Ђуро с Влаке, воли пичке млаке.“ по цјелој Буковици.

Уда му се сестра Роса у Крнете у Пољу за Николу Швикалова и дође ред на њега да од многобројних, које би без размишљања пошле за њега, одабере своју драгу.

И одабра он: Љубу Вајкарину из Драге.

х   х  х

М И Р Е

Мирко Крнета,Мире, био је други, млађи Ћилитов син. Био је подоста млађи од Иле, старијег брата му. Рат га затече ка дјете, умре му тад и матер,  Иле оде у партизане и он са ћаћом Ћилитом некако прогура рат. Кад се Иле по рату ожени, он је био клапчић, а Ружа Илина, снаја му, тетошила га је као млађег брата. Прала је она њему робу, бољу храну му намицала, штедила га од тешких послова и бранила га од ћаће и старијег брата кад би одскита од куће.

Мире, како су га тада звали остали, а снаја Ружа Брацо, био је налик на ћаћу, мада нешто растом нижи од њега, црн, средње висине, сјајне гавранасте валовите косе и бјелих зуба на правилном лицу. Научи нешто читати и писати послије рата, а њму баш и није пуно било стало до школе. Више је он волио момковати, а кад год би стига бјежа је цурама у кувин, да неби био при руци ћаћи или Или за неки поса. Све је он некако волио радити, али овце чувати, то никако: “Шта се мене тиче, дабогда их вук подавио, све и једну на кугли земаљској!“, најсажетије би он описа своју “љубав“ према овцама и чобанству. Тако, до мог рођеља, Мире је још био момак, а о осталоме ћемо други пут.

х   х   х

ДРАША

Драгиња или, како су је звали, Драша Крнета, Јокина је старија ћер. Омалена, црне косе и очију и пути, мушких црта лица и кривих ногу, ка да је на бачви јашила, тек што се зацури оста без ћаће. Сиротиња, мушки послови и бриге о фамилији начинише је још више мушкобањастом, тако да о удаји није ни мислила. Надала се да ће се млађа сестра Ђука удати, која је била сушта супротност њој, плаве косе и финијих женских црта лица, па је китила шареним вештама и блузама, док се она облачила у тамнију одјећу као старије и удате жене. Запослише је у Задрузи да чува овце и краве и тако је зарађивала неку цркавицу, што је помогло да њи три женска бића некако преживе, јер је њива било мало, а од оно нешто вуњачи мало вајде. На матер, бабу Јоку, се није могла ослонити која  рано оста наглува, а Ђука је била задужена за оно мало оваца, док би заједнички окопале оно мало башчи и узорале једину њиву. Према комшијама и свјету наступала је она као глава породице, не дајући да јој наметну нешто што није право, али не избјегавајући и не умањујући своје обавезе на рачун тога што је женско.

х  х   х

З О Р К А

На почетку засеока била је Зоркина кућа. Ту су јој се свекар Јошица и свекрва Божица и муж доселили из Мажибрада, отуд јој и то презиме. Родом је била из Бјељине, хитра и уредна жена. Оста удовица са два сина: Стевом и Јовом, ратном дјецом, а на глави су јој још били свекар и свекрва, стари и немоћни. Обоје умреше по свршетку Другог рата, што од старости, још више од жалости за јединцем сином, који погибе на четничкој страни. Подносила је Зорка стоички своје невоље, дјеца мала, старчад немоћн, обрађујући нешто поља и држећи двадесетак оваца.Трпила она тако, трпила, па кад помре старчад, уда се за Милошоћа Крнету, старог момка, те продаше имање и одселише у село Мачковац код Воћина у Славонији. Мишко Бјелановић из Јасеновца купи ту кућу и имање, али се не досели ту, па се мало по мало куће урушише, а оста успомена на Зорку, која је знала својим кључем љечити чиреве и набоје.

х    х    х

Ц У Р И Ц А

Јока Крнета, Цурица, је рођена у Мажибрадама и ту се удала за Човину, који се послије Другог рата из партизана не врати кући. Ни гласа о њему, ни да је мртав ни да је жив. Дуго је тако трајало, она се помири с тим и натовари на себе бреме које јој судбина додјели. Имала је ћер Манду и њи двије се организираше и подјелише терет. Манда је била цуретак, висока, блага и њежна лика, исто таке нарави и говора, док јој је матер била средње висине, окошта и жилава тјела, веселе нарави и звонка гласа. Баци она бригу на весеље, а кад треба извиче се на Манду, а ова нато навикла, па све прође како треба. Шалила се она на рачун своје неимаштине: “А да имам више земње и стоке, само би се леђа више дерала, а вајда ми иста, сажеже суша или однесе мраз, подави вук и мени исто припадне као и сада: бота пуре, струк капуле и ћикара варенике.“

х   х     х

РОДЕШКА

Анка Крнета, Родешка, како су је звали, ту се у засеоку и родила. Оста сирота као цуретак, умреше родитељи, па је на препоруку запослише као слушкињу у Шибенику. Кућица под плочом јој је била испред баба Перине авлије. Почетком рата врати се из Шибеника и за кору крува помагаше у Кистањама код богатијих фамилија. Почела се носити по градски, како је научише у Шибенику, па је већ тиме одударала од околине. Матер јој је била Буњевка из Рупа, а ћаћа ту из засеока, даљњи Ћилитов род.

Посумњаше и оптужише је да шпијунира за Талијане и једне топле љетне ноћи, на превару да иду у Пригреду код оваца на прело, гдје су сви остали момци и цуре, одведоше је у Јасеновац, убише и бацише у голубинку. На по пута се досјетила да јој се зло спрема и звала помоћ по имену, али се помоћи није могло. Старији су причали да се и сада као и оне ноћи чује њено запомагање и пушчана паљба и да им се кожа јежи.

Тко је оптужи, одведе и уби ни данас се незна, стрији би одговарали:

-“ Сумња се на неке, али и ти су на оном свјету, ако има правде, тамо ће им се судити.“

Ако за немоћну сиротињу игдје има правде.

х   х   х

С Т Е В И Ц А

Стеванија Ступар, Стеевица, удала се из Мацура за Саву Ступара – Сајуна пред Други рат. Ступари су тада Живили на Кули, чували Манастирску стоку и обрађивали калуђерска поља. Сајун од Крнета купи дио дугачке плочане куће и авлије изнад Долова и нешто поља и ту се скући. Остали Ступари се вратише у Руделе, гдје су им иначе биле родне куће и поља, пред Други рат, раскинувши у тим ванредним околностима погодбу са игуманом. На Кулу тада досели Обре Бјелановић са женом Босом и дјецом да замјени Ступаре.

Стевка или Стевица бијаше срчана жена, здрава и јака, једра тјела, веселе природе, пуних сочних усана и румена лица, сјајних зелених очију и бујне немирне свјетлосмеђе косе. Роди ћер Мару почетком рата, а Љубу крајем рата. Муж јој Сајун, срчан човјек и немирна духа међу првима оде у партизане, а пред крај рата, послије битке за Книн, продужи да гони Швабе, усташе и четнике кроз Словенију. Напредова је у војничкој каријери до чина капетана и Стевица се већ осјећала као официруша која ће кренути за мужем тамо гдје буде службовао. Ошиша она и косу по градски, али не лези враже, погину Сајун тамо у Словенији у задњим данима рата. Сви јој се снови срушише у дубанац, у најљепшим годинама оста удовица, ту на шкртој земљи, која више узима него даје, у кући под плочаним кровом, са десетак оваца и двије нејаке цурице. Није се смјело дуго туговати, требало је прехранити дјецу и нема друге него у њиву и башчу, к овцама, у дрва и пртити бреме. А млада и пунокрвна удовица била је на удару многих мушких погледа.

И роди се љубав. Салета је Иле Ћилитов, још момак, и она попусти. Али Ћилит ни да чује, у кућу му неће, а Иле нека чини шта му драго. Био би се Иле успротивио ћаћи и отишао под Стевичин кров, али она није хтјела. Убједила га је да не треба ни започињати оно што је од почетка проклето и осуђено на пропаст. Она се неће удавати, а он нека се жени, како би био мир и у његовој и њеној кући, са оном коју му ћаћа прихваћа. Та има цура и вишка послије рата, може да бира.

Ожени се Иле, Стевица оста удовица, али је веза остала, тобоже тајна, иако су за то сви знали. Само се пред њима и њиховима о томе није говорило.

х   х     х

Тако бијаше стање у засеоку у време мога рођења, када је послије Другог рата настајала нова држава, са новим људима, са новим државним уређењем од кога су била опипивљива само Партија, сиромаштво, обећања и велика жеља да се та обећања остваре.

И срећа, велика срећа што више нема рата и страха.

______  о  ______

ТРИ КУЋНА КАНТУНА

У цјелој Далмацији, па тако и њеном сјеверном дјелу Буковици, камен је главни грађевни материјал. Од камена су зидане куће, појате, јаре, свињци, наслони, тезе, авлијски зидови; каменим зидовима ограђиване су шуме, поља, долине, дочићи и долинице; у камену су копани бунари, корита и појила; каменом су насипани путеви, авлије или нешто друго што је требало изравнати; међе су биле од камена, а и гробови и крстови су клесани од камена.Од рођења до смрти вукао се живот у камену и са каменом и тако затвара камени круг.

Има тамо и дрвећа, али се оно користило за градњу у што мањој мјери и гдје је баш неопходно, јер камен је вјечан, а дрво трули, кратковјечно је и ето ти невоље кад га у тим каменим градњама треба замјенити.

Овисно о грађевини зависила је и врста камена. Тако за ограду или неку другу сувозидину узимаш онај камен који ти је при руци, ту испод ногу. То је могло радити мушко и женско, старо и младо, ко се нађе. За авлијски зид већ је треба бити бољи мајстор, јер се зид зашкаљава, а обично на прочељу била би колико – толико љепша градња и уграђивање камених прагова за авлијска врата. А прочеље је као образ, оставља први дојам, па што је љепши зид и кресани прагови око врата и сама врата, то је љепши утисак о фамилији. Појате, јаре, свињци и наслони су зидани од љепших и обрађиваних комада камена, зидови су зашкаљавани, а прозори и врата могли су и нису имати камене прагове. Прљи и сапони правили су се од погодног дрвета из ограда или кувина, а кров обично од шевара и ражине. За нужду су могле бити набацане и гранчине од смреке или неке друге кокаре.

За кућу је требао прави мајстор, јер је камен требало бирати и обрађивати клесањем.

У ископане темеље уграђивао се крупни клесани камен, а нарочито у кантуне, гдје се ломила под правим кутем ивица прочеља и ластавице.Тај камен је тако имао обрађене двије стране, као дио стране прочеља и дио стране ластавице.То би захтјевало посебни поступак: доваљао би се на само мјесто уградње што већи здравац камен, увалио у ископ, а онда би ту мајстор мацом, мартелином и шпицом обрађивао камен да добије прави облик. Е, тај камен са назива кантун, а пошто су куће углавном биле правоугаоне, на свакој кући било их је четри комада. Они су уствари давали стабилност кући и по дужини и по ширини и по висини. А зашто су били највеће каменчине на кући јасно је одма кад се  у виду има количина камена коју су на себи носили, што од зидова, што од плочаног крова. Отуд кажу: “Стабилан и јак ки кантун !“

Ако је глава породице била један кантун, његова жена је била остала три кантуна. А ево зашто! Док је он био стратег, водио “високу пулитику“ и доносио главне и коначне одлуке, дотле му је жена била свакодневни оперативац који је примао ударце и одозго и одоздо и трнутно их  рјешавала, као посљедицу извршавања тих одлука. Она је обављала све кућне послове: кување, прање, чишћење; она је рађала дјецу и бринула се да буду сита и чиста и да испуњава дјечје прохтјеве да се глава породице неби узнемиравала; она се бринула око стоке: музла, хранила, чувала; она је прела, плела, ткала и крпала; она је поред свега тога ишла у поље, у виноград, на гувно, у дрва, по воду, гдје је радила исте послове ки глава породице. Он би зна прилећи послије ручка, она није имала када, он би отиша у комшилук или град, она није имала када, он би се зна “угрушати“ у друштву, она није смјела, то је велика срамота; он би смио викати и приговарати свему и свачему, она није смјела одговарати. Једноставно, време им није једнако пролазило, док се његово цједило ки уље, њено је текло ки бујица и никад га није имала довољно, иако је прва устајала а задња љегала. А опет је било њено да предлаже, да га покрене, да захтјева, иако је знала да ће ударати главом у зид, па је морала да тражи варијанте и бира тактику како да он то прихвати и реализира. На крају, заслуге су биле његове, њу нико неби спомиња, а ако нешто не би добро испало, зна се ко је за то био крив, она. А опет се није могло без обоје, ка шта воденица не може без два млинска камена, наравно да је он био доњи, а она горњи, ни кућа не може без четри кантуна.

Знали су сви да је тако и сматрали да тако треба бити, па је никла пословица, која је служила и као  обичајно правило:

-“Жена у кући држи три кућна кантуна!“

х    х    х

Р У Ж А   М А Р И Ш И Н А

Ружица, Ружа Маришина, је држала три кантуна у његовој кући. Дође она за Марка из Мјеркача почетком Другог рата из куће Мирка, Миркана, Штрпца. Старија сестра Стеванија – Стева уда се у Братишковце, брат Мирко оде у партизане као момак, а оста у Мјеркачима млађа сестра Милица-Мика, брат Миле, Душан и Славко, клапчићи.

Чула је она за Марка, а видјели су се једном прије њене удаје, онако у пролазу. Марко и ћаћа му Јандрус возили су дрва из Лашковице, а њени из из Кистања возили снопове жита, гдје су претходног дана пожњели њиве. Мада је сусрет био кратак симпатија је била обострана и тренутна. Кад су се карови мимоишли, окренули су се још неколико пута, све да им не примјети родбина. Кад су је дошли просити за Марка, није била противна, а ни ћаћа јој Мирко и матер Боја. Знали су да иде у бољестојећу кућу, а прија Аница није тражила никакве доте, ни покретне ни непокретне.

И дође она тако почетком Другог рата у Маркову кућу. Тамо је дочека свекрва Аница, о којој је чула да је строга, и заова Ружа, док су му се остале сестре биле поудале.

Ружа Маришина је била љепа жена, румена баршунаста тена, сјајних смеђих очију, њежна и необично женствена, смирених промишљених кретњи и у покрету од ране зоре до мрака, вредна ки мрав. Све је она стизала да обави, ништа није остављала за сутрашњи дан. Одмалена научена радити све послове, знала их је паметно распоредити, па се чинило да ти послови и нису тешки, а тому утиску је придоносило и њено ведро расположење. Свекрви се није супростављала, иако је ова знала да јој поремети план, већ би то обавила мало по своме , мало по њеном, на обострано задовољство. Од свекрве је сазнала све о комшијама и њиховим наравима, па није жељела да се сврстава на било чију страну, мирно би саслушала свакога, задржала то за себе и настојала да се проблем сведе на праву мјеру. То је довело до тога да су јој се све жене у засеоку повјеравале, знајући да то неће ићи даље од ње. Разумије се да са никим није била у свађи, а на рочито не ради дјеце или стоке: “Они не знају да чине зло, ако направе нешто што не ваља то значи да нису свјесни тога, па их треба поучити, а ко се свађа ради тога, чини већу глупост од њих.“

Прве године брака текле су  истовремено са првим годинама рата. За њену  мирну нарав свака свађа, не дај Боже туча, била је зло, а рат и страдање поготово.Човјек цјели живот ради, гради, мучи се, рађа и одгаја дјецу, а онда  се то у рату у трен уништи, па остају ране које доживотно боле, које се не дају заљечити. Колико се бојала тих страхота, толико је била кивна на оне који то чине. У једно је била сигурна :“То није с Божје стране !“

Упознала је Маркову нарав, нарав штићеног и размаженог сина, па се прилагодила. Никад није рекла ружно њему, нити се кому на њега жалила. Схватила је да га треба подстицати изокола, да то испадне као његова идеја, његова замиса и његова заслуга. Почела би то на време да он то направи баш онда кад је рок, јер је знала за његову неоћност.

У другој години брака роди сина, Душана. Био је крупна и зрела беба, црне косе и смеђих очију. “На Мјеркаче, Ружо, личи!“ закључи јој свекрва Аница, а она је потајно била поносна, знајући да ће се развити у љепа младића ки шта је њен брат Мирко, кога је необично волила. Волила је она и другу браћу и сестре, али брат Мирко је био нешто посебно, онако наочит, црне косе и вјечитог враголастог смјешка на руменом и љепом лицу. Свекрва јој је била пресретна: “Жељна сам мушке дјеце Ружо!“,  па је омекшала и према њој и на рјечи и на дјелу. “Ти се не секирај кад је он самном, боље ћу га чувати него зјеницу ока, срећа бабина, а ти добро једи и не премарај се, треба дјете дојити, то ниједна рана не муре замјенитуи.“ савјетовала је. А чим би с Кистања запуцало, баба Аница би тјерала њу и друге жене из комшилука да бјеже у Брину, склоне се испод Пиштаваца или Градине, а она и остала старчад су остајали да чувају куће: “Мени неће ништа, ја сам стара, а пуно је мује муке уграђено у ову кућу, па ако нестане куће нека нема ни мене.“ – правдала би своју храброст и мирење са судбином.

Рат се вукао, време се цједило, иако је била по цјели дан у послу и није имала кад о невољама да мисли. Одоше Талијани, дођоше Швабе. Зло смјени горе. Чешће би ноћу чула пиљке на плочаном крову, Марко би устајао, враћао се по крув или пуру и опет излазио, или би приша њој и тихо је зва да устане. А онда би она, док би придиошлица јео и причао са Марком, уз петроуљку крпала му џемпер или јакету или му давала вунене чарапе да се пробује, а они би одлазећи захваљивали: “Фала невиста!“, “Здраво другарице!“, и одлазили у ноћ.

Тако једне ноћи зашкогрља пиљак, скоро пред зору, Марко спава дубоким сном, а она послуша, па кад чу други пиљчић, пробуди га и рече му:

– “ Ајде Марко, неко зове !“

Он буновно прошапута:

-“Овај је нешто окаснио, па зора је!“- и оде и отвори авлију.

Странац уђе:

-“ Здраво зете, Марко!“ –  био му је то шура Мирко.

Ружа је већ била на ногама кад су обојица ушли тихо у кућу и упали лућерну:

-“ О, брате, откуд ти !?“ – загрли га, пресретна што га види.

– “Сејо, пуштили ме накратко, да одем кући и преобучем се, ово на мени све се усмрдило и распало, али ево свануће, па сам одлучио да код вас станем, преданим, кући за мрака немурем стићи.“ –  објасни јој он.

-“ Добро си урадио, не муреш тамо по дану, а ја ћу ти опрати и окрпати робу или дати нешто Марково, а ти једи па се наспавај, док ја то обавим, па сљедеће нући сврати у Мјеркаче.“ – предложи му она, а срце јој игра од радости да је брат на њеној бризи. Даде му она Маркове нове гаће, кошуљу, џемпер и чарапе кад видје каква је његова одјећа.

– “ Ајде у појату, ево ћу поњети топле воде, па се окупај и пресвуци, а дотле ћу ја спремити јело.“ – узе она велики тучани брунзин са верига и комад домаћег сапуна. Марко узе кљешта и јемчерице  и ухвати се поправке Миркових опанака. Ружа напржи сланне и јаја  у великој тави и Мирко без нуткања навали на топло јело, као да одавно је није видио.А тада га ухвати сањивост:

– “ Ја би прилега Марко, али није паметно да будем ође у кући, шта ти мислиш ?“

-“ Намјестићу ти у појату, тамо има нешто јечмене сламе и пљеве.“ – рече Ружа и они се сложоше.

– “Марко, ако не дај Боже,наиђу Швабе, пробуди ме на време, да сви не настрадате.“ –  опомену га Мирко.

Ружа разгрну у једном нуглићу појате сламу и пљеву, стави мутап и рече му:

– “ Ајде Брацо спавај, ми ћемо бити на опрезу.“

Мирко се спусти на лежај и заспа исти трен.

– “Јадна ти младост.“- прошапута Ружа  –  “ у шта ти прође.“

Није се ни разданило, чуше се швапски тенкови и камиони на Равници. Ружа, Марко и баба Аница претрнуше. Прва се снађе Ружа:

-“ Ја идем у појату затрпати Мирка, а ви остало!“

Отрчи тамо, а Мирко спава “мртвим сном“.Узе мутап, баци га преко њега, а одозго прекри сламом и пињурицама набаца пљеву. Мирко се трже, а она тихо заповједи:

-“ Да се ниси мрдну, ту су Швабе, док ја не дођем !“

Овај се следи и укочи.

Она брзо погледа, учини јој се да је све у реду и узе мутику и поче чистити оближњи свињац. Истовремено са смрадом ђубра уђоше и Швабе са упереним стројницама у авлију. Пред ватреницом су стајали Марко, баба Аница са малим Душаном у наручју и остали погорјелци који су још од почетка рата живили код њих.

– “ Partisanen? “ – оштро одсјече вођа патроле на некој мјешавини српског и њемачког.

Они заједнички зањекаше главом, али се Швабе на то не осврнуше, већ један оде у ватрену кућу пуну дима и колико му је дим дозвољава прегледа по кући и кад не нађе никога попе се на кашунић и дохвати комад панцете и изађе бришући сузне очи:

-“Gut Speck !“

Истовремено је други Швабо поред Руже уша у појату, боцнуо два три пута бајунетом по слами уз врата, гдје је била најдебља, окренуо се и пролазећи поред Руже и свињца прстима зачепи нос мрмљајући:

-“ Fuj, Scheise !“  –  и рапортира вођи патроле:

– “ Nichts !“

Вођа патроле је мириша панцету:

-“Gut, gut!“ – запрети прстом присутнима и изађоше сви из авлије.

Ружи се учини да ће јој срце искочити из прса и сједе на први камен. Чело јој ороси ледени зној и једва прошапута Марку који јој приђе:

– “Дај брзо цукра и воде.“

Тада се сјети дјетињства и таког лупања срца.Била је дјете и дали јој да чува кокоши од орла и лисице. Мало се заиграла, а кокоши се раздвојиле трчећи за шкакавцима поред пута. Бојала се да ће на њу викати ћаћа, ако коју изгуби, трчала љево и десно, сва се ознојила и на једвите јаде скупила кокоши. А срце јој је залупало, тукло ки чекић, и осјетила је слабост. Пожали се баби, а ова јој стави  длан на прса, заврти главом, па послуша увом и даде јој воде и цукра:

– “Срећо муја, мураш се чувати, ђаво одњо кокоши. Никад немој тако пуно трчати, све ради на тенане. Кад ти срце тако залупа ти попи цукра и воде, стави мукру крпу на прса, а ја ћу ти сварити чај од шипурка да ти помугне.“

Кад попи воду са цукром што Марко донесе дође себи и оде у појату да види шта је с Мирком:

-“Отишли су Брацо, сад мирно спавај.“ – рече му благо, откри му главу да може дисати и отпува пљеву с лица и косе.

– “ Ако будем муга.“ – простења он још укочен.

Она га помилова и остави и нађе бабу Аницу како скида пеку с огњишта и прогорјеле гранчине зелене смреке, које су набацали да задими Швабама, како псује:

– “Кврагу и дим и Швабе и рат … пуј, пуј, пуј !“ – запува у опечене прсте и окрену се Ружи:

– “А ја Миркову титовку сакрила у Душанове пелене.“

Ружа узе повезачу, натопи је леденом водом и стави на прса, сједе код кољевке и гледа у малог Душана како весело игра ручицама и гуче:

– “Шта тебе у животу чека ?“ – рече тихо, ки засебе, и срце јој се умири.

Предвече је Мирко уста, отреса се од пљеве, обука се, нешто својом опраном и чистом, а нешто Марковом робом, вечера и уста да оде:

– “ Идем сад да видим оне старе у Мјеркачима, ко зна кад ће ми се понуво пружити прилика.“

– “ Куд журиш, чекај да смркне, нисам те се још добро ни нагледала.“ – зауставља га Ружа.

– “ Мурам се још нућас вратити у Одред, цјелу ћу нућ бити на нугама.“ –  одупире се он и помилова је по образу.

– “ А ти унда кроз Пригреду, на Кланац, па испод Драге, ту ти ниђе нема чистине, издалека те нико неће мући видити.“ –  загрли га Марко  – “ Сретно и чувај се.“

– “Збогом сестро, здраво Душане!“ – загрли Ружу и помилова малог Душана по обрашчићима.

– “Збогом, збогом, Бог те чува !“ – засузи Ружа и испрати га до Маричине башчице.

Он пребаци пушку преко рамена, по ловачки, стави титовку на куштраву косу и одману руком у полуокрету и лаким хитрим кораком крену. На западу закрварило небо, а на истоку над Промином стидљиво је трептала Вечерњача. Ружа се стресе од ненадне леденице, а мали Душан заплаче.

Послије годину дана Ружа роди другог сина, Стевана.

Буцмаста беба била је мирна и смеђе равне косе:

– “ Е, овај је на Мажибраде, Ружо!“ -рече баба Аница док је повијала бебу – “Срећа бабина, нек је жив и здрав!“

Заврши се рат, ухватише се посла у пољу и око оно мало стоке шта је остало, а требало је помоћи око обнове порушеног и попаљеног.Тамо је одлазио Марко, а баба Аница је чувала дјецу и привређивала по кући и авлији, док је на Ружу спало и поље и стока. Дошла би подојити Стеву, а онда опет у њиву. Кући је долазила мртва уморна.

Средином љетапочели су се враћати кућама момци и цуре из партизана, свако вече на Кистањама састајала се младост и играла кола и пјевала пјесме што их тамо научише и разилазила се касно ноћу, док су родитељи погинулих поред огњишта или у кутку авлије гутали тихе сузе оплакујући тамо негдје сахрањену своју дјецу.

И као гром из ведра неба пуче глас: “Погину Мирко Штрбац Мирканов из Мјеркача! Тамо у Словенији, задњих дана рата. Тамо је и сахрањен.“

Ружа се обездани:

– “ Па то није мугуће! Мирко, како Мирко муре погинути!?“

А онда се сјети како су је прошли жмарци кад су се задњи пут опраштали, како су једно другом несвјесно рекли: “Збогом“, као да се заувјек опраштају, па јој сузе саме потекоше цурком низ образе, а срце хоће да искочи из прса. Ноге је издаше и она паде немоћно на кревет. Баба Аница размути цукар у ћикари ледене воде и насилу јој да да пије. Зграби с главе повезачу, гурну је у видру и стави јој је на прса. Дјеца зацврчаше.

– “ Води их одавле!“ – издера се на Марка који је укочено стаја не знајући шта би са собом. Онда је намјести на кревету и поче тјешити:

– “ Плачи ћери, плачи, души ће ти бити лакше. Мнуги данас плачу и плакаће док имају суза и душе, док су живи. Ето, и ја сам у Првом рату изгубила брата, јединца, као сад ти, плакала сам дању и нући кад се пробудим, али га њесам вратила. Али сам научила да се прошло и љепо неће вратити, па сам се окренула чојеку и дјеци и ту нашла утјеху. Ни теби друго не преостаје. Имаш малу дјецу, имаш радост док су малени, сад припадају само теби, а кад одрасту јопет ћеш дрхтати над њима, јер ће и други полагати на њи право иако их њесу родили нити се мучили око њи. Мир драгих нам умрлих не доноси нама живима смирење, утјеха нам је само то да су у Божјем царству небеском.“

Обриса јој лице од суза и чело од зноја, попипа јој прса да чује срце, устаде са бадрњаче кревета гдје је сјела и полако је повуче за руку:

– “ Ајмо му запалити свјећу, да му се душа смири, они тамо то сигурно њесу учинили.“

Донесе свјећу из свог ковчега, прекрсти се, пољуби свјећу и запали је и стави у чаку коју је напунила житом из кашуна. Ухвати Ружу за руку:

– “ А сад се помулимо за душу нашег Мирка, лака му црна земља била.“

И њи двије почеше се молити полугласно, полако изговарајући рјечи које су навирале из дубине ојађене душе. Прекрстише се на крају молитве, трипут изговарајући гласно:

-“У име Оца и Сина и Светога Духа. Амин.“

Сједоше на сточиће поред огњишта и баба Аница настави:

– “ Ето, сад му је лакше, ма ђе да је сарањен. А није једини. Мнуги наши су сарањени далеко одавле. Кад треба младе крви, сви су нам браћа, гоје своје земље нашим месом и костима говорећи да је заједничка, њиова и наша, а када све прође, кад седочепају свога, унда нас забораве, унда ми немамо тамо шта тражити, то више није заједничко, то је њиово и само њиово. А наше гробове покрије сјекавац и кокара, да остану непознати, ничији. Тако је од памтивјека, наша младост изгине борећи се за себе и своје и за њиово, за друге, а њиова остане сачувана, да би нам се шутрадан ругали и подсмјевали. Ни свјећу нашим не запале, гоје своју стоку на гробовима наше младости. Бог нек им прости!“

У том уђе у кућу Марко, носећи малог Стеву и водећи за рукицу Душана. Душан се отрже и долети матери, љубећи је :

– “ Не плачи мајо, ја ћу те чувати!“

– “ Оћеш срећо, оћеш, ти си велики.“- пољуби га и помилова по коси – “А сад дај да подојим бебу.“

Узе од Марка малог Стеву, откопча блузу и намјести га да посе. Дјете зграби брадавицу, поче вући, али након мало заста и закриви се.

– “ Ајме, нема мљека!Шта ћу сад ?“- завапи Ружа.

-“Надоће, смири се, то је зато што си се узрујала!“ – рече баба Аница – “Даћу му ја сада крављег, дајде Марко бочицу.“

Стево се смирио кад се нахранио из бочце, мада није онако халапљиво вукао као мајчино мљеко. Заспа је на бабиним рукама.

Мљеко јој је сутрадан надошло, али га није било доста ки прије. Стеву су морали дохрањивати из бочице. Није се бунио, али није напредова ки Душан.

Почетком љета 1946.године роди Ружа трећег сина. Говорила је Марку и свекрви да би му хтјела дати име Мирко, поновити ујаково име. Баба Аница се успротиви:

-“Немој Ружо, рано је да му се обнавља име, а ти би у тузи живјела гледајући како дјете расте с тим именом, а то би била неправда према дјетету. Ето, њесам дала да се Душану и Стеви даје име на ђеда Јандрију, јер је мало времена прошло откад је Покојник сарањен, а сад мурете овом малом дати ђедово име.“

И тако дјетету дадоше име Јандрија, иако је тјелесно и по нарави био  “пљунути ујак Мирко“, па су га звали Брацо.

Почеше неродне, сушне године. Подбаци бјело жито, подбацише и курузи. Није било ни сјена. Скупише све с поља, до задњег струка, а најесен насјекоше грана јасеновине и садише неколико лишњака за стоку. За прасад самљеше коруне. Срећа, најесен се крава Зекуља отелила, па ће цјеле зиме бити варенике за дјецу. Ружа набра дивљих шипака, кадуље и иве кад је била у Брини код оваца и стави да се то у појати, испод прља, суши. Добро ће доћи за чај кад се дјеца прехладе.

Прође година као трен. Дјеца су била здрава и расла су ки из воде. Душан и Брацо су били буцмасти, али је Стево оста коштуњав. Кад би Ружа споменула да је то због дојења, бабаАница би одговорила:

– “ Ма није,то је така врста. Погледај мују Саву, исте је врсте ки уна. Чим га год ранио исти ће бити. Важно је да је здрав!“

И дође 1948.година.

Петог дана по Ђурђевдану, у уторак, Ружа роди четвртог сина, Милу.

х  х    х

С А В А  Ј О Л И Н А

У Јолиној кући три кантуна на својим плећима носила је Сава. Родила се у Малим Ивошевцима, презимена Вујасиновић, и дође за Јолу послије Другог рата, одма пошто се он вратио из партизана, те доби презиме Лалић.

У оно време свадбе се нису правиле, што ради неимаштине, што ради сјећања на погинуле из куће, шире фамилије, рода или комшија. Млада би се обукла у најљепшу робу што има, а то је припремила још као цура, па пут под ноге у младожењину кућу. Заклало би се бравче, попило нешто вина и ракије, посркала манистра, појело лешо и испечено месо, и то је све готово у један дан. Младожења са кумовима би обично кроз јутро отиша по младу, тамо мало посједили, па пјешке младожењиној кући. Навече би се говорило:

– “ Тај и тај дове младу.“

Комшије ту вече неби сметале, а сутрадан би их нудили ракијом, а жене би постепено, узгредно упознавале младу на заједничким пословима или случајним сусретима. Наиме, већ сутрадан би млада скинула цурски шудар и ставила повезачу и кренула да обавља послове које би јој свекрва одредила.

Тако је било и са Савином удајом.  Доша Јоле са кумовима ујутро код њених и предвече су се вратили у засеок у Јолину кућу, гдје их дочека баба Пера и сестра му Јања. Сутрадан је Сава прва устала, очистила авлију и чекала да се баба Пера извуче из поњава.Туђа кућа је туђа, па незнаш гдје шта стоји, какве су навике укућана, каква је нарав свекрве и остале чељади, па ти не користи све знање које имаш, док ти се не покаже и не упути те се.

Сава је била средње висине, шепала је помало при ходу, свјетле косе и зелених очију, мека сладуњава осмјеха и свјетла погледа, мека и пјевна говора, што је све чинило женственом и благом особом, коју није лако наљутити и која радије послуша него се супротстави. Одрасла у сиротињи и неимаштини, ни ова нова је није изненадила, није је изненадила ни свекрвина рогата нарав, од малена је учена и научена да слуша, ради и рађа и да ће се ту тешко шта промјенити. Зато се прихватила оваца и поља, кокоши, башчица, вучија и воде, дрва и бремена, плетења и крпања, од јутра до сутра.

Послије годину дана роди Сава сина, даше му име Стеван, на покјног ђеда.

Упознала је с временом своје комшије и комшинице, с њима копала и жела и дјелила муке и радости свакодневнице.Тако се није ни изненадила кад су јој рекли да је Ружа Маришина родила четвртог сина. Узела је малог Стеву у наручје и пошла да подоји новорођенче. Такав је ред.

х   х  х

РУЖА ИЛИНА

Ружа Крнета прихвати се држања три кантуна Илине куће. Њу доведоше за Илу из Радучића, из Бурзиних кућа. Тамо остави брата Јову и Дану и старе родитеље и уочи Божића дође за Илу у ђед Ћикину кућу. Ту је дочека запуштена ватрена кућа и до ње мала кућица плочаница са двије собице и појата под ражином, гдје одавно није била присутна женска рука.

Ђеду Ћилиту умре жена уочи рата, а Иле заврши с партизанима, па он и мали Мире се сналазише како су знали и умјели односно могли. А онда се Иле врати из партизана и увати се облетати око Стевице, удовице из комшилука са двије мале цурице, што ђеду Ћилиту није било по вољи. Ако се Иле ожени Стевицом, отићи ће из куће, па тражити свој дио, а шта ће он и Мире?

А Стевица није од оних “питомих“ жена које ће беспоговорно слушати њега, водити бригу  о Мири, јер је обавезна према својим цурицама и већ научила да буде сама свој газда.

Дуго се водио тврдокорни рат, пун оштрих рјрчи и дугих мучних шутњи, између ђеда Ћилита и Иле, док Иле не попусти. Ожениће се другом, али ће чинити шта га воља, ту му ћаћа ништа не може. И тако доведоше Ружу Бурза.

У кућу је уша мир, наоко су сви били задовољни. Ружа бијаше вредна, мирна жена, свјетлосмеђе косе и отужна осмјеха, тиха и малорјечива, пуна доброте према свему и свакоме око себе. Не желећи никоме зла наивно је вјеровала да се тако и други према њој односе. Као и остала женска чељад из краја знала је гдје јој је мјесто и према томе се понашала. Слушати и удовољавати мушку, био то свекар “ћако“, муж  “чојек“, дјевер ,,брацо“ или син “муј мали“ се подразумјевало и дубоко ушло у крв и под кожу да никаква сила то није могла промјенити. Пошто није знала шта се раније у кући дешавало, није ни вјеровала ако би јој нешто набацио о томе, него је наставила као да се то ње не тиче.А и у кући је сад било све у реду. Прихватила је дјевера као свог млађег брата, та почео се момчити, мора бити чист и уредан, па кад одслужи војску ожениће се, а да то не чини сва би руга пала на њу.

Послије годину дана роди Ружа сина. Ђедово чудно име нико није спомињао, нити је он тражио, па кад су Маришином малом дали име Миле, онда нека се и њихов исто зове, та парњаци су и заједно ће одрастати.

Дође Ружа Маришина и подоји крупну буцмасту бебу.

х   х    х

И тако, старчад су гринтала и заповједала, дјеца кмечала и стално нешто питала и радила шта не терба, главе породица цједила време код оваца или у пољу, а све то у правилан троугао везале “три кућна кантуна,“ летећи као челе радилице од ране зоре до мркле ноћи.

И нико не упита како им је ?

Та то је њихова дужност !

_______  о   _______

Ц У Р Е  З А У Д А Ј У –

– М О М Ц И   З А  Ж Е Н И Д Б У

Док је Други рат трајао рјетко се ко женио или која удавала. Тако бијаше и у засеоку. Кад партизани отјераше Швабе даље од Книна уда се Ружа, Аничина најмлађа ћер за Ђуру Шушу у Нунић. Имала је нешто опремице, напунише јој ковчег и испратише у Нунић за Ђуру. Нити сватова, нити весеља, оде ки да одлази у дрва или овцама у Лашковицу. Тамо је дочека оно што је и код куће имала, сиротиња и тежак рад  јутра до сутра, никакве разлике није било. Она је припадала пријератној генерацији, па је благодет новог доба дочекала у својој кући, са својим чојеком и стањем.

А у засеоку у то рано прољетно доба у цуре су стасавале Роса Маричина, Манда Цуричина и Ђука Јокина. Оне су биле из крнетске лозе и међусобно рођакиње, а и становале су под истим плочатим кровом, само свака у свом дјелу куће. Роса на почетку, Манда у средњем дјелу, а Ђука у задњем дјелу куће. Док је рат трајао нико није ни обраћа пажњу на њихов узраст, а кад се рат заврши сви се зачудише да су се већ зацуриле, да су више од матера и да разговарају ки одрасле жене. Колико су се други зачудили толико су и оне саме. У рат уђоше ка дјеца, а изађоше ка одрасле Рат им одузе оно шта је најљепше- младост. Није било ни пјесме, ни кола, ни сајмова, ни момака, ни сјела, ни прела. Све то што младост воли и што јој припада оде бесповратно, а у замјену добише стра, погибије, глад и сузе, муке и рад, оно што би по природи ствари трбало припасти старијима.

х  х   х

Р О С А  М А Р И Ч И Н А

Почетком рата оста без ћаће. Сестра Коса се пред рат удала за Обру Црног у Мажибраде, Мика – Бршина оде  с партизанима и пред крај рата се удааде за Николу Шегана, милиционера у Стрмици, а она постаде најстарије дјете у кући.

Браћа Ђуро и Душан била су млађа, па на њој и матери јој Марици остаде кућа. Трчи тамо, трчи амо, направи ово, направи оно и прпође младост, заврши рат и треба се удавати. Од школе не бијаше ништа, а сада када је почела радити, срамота је да она одрасла иде у школу с малом дјецом. Треба нешто и за опрему спремити. Кад заврши рат, с новим добом дођоше и нови обичаји. Почеше жене носити умјесто тканих сукнених сукњетина црне вуштане, а цуре шарене котуле и веште. Умјесто бјелих  везених кошуља почеле су се носити куповне блузе, умјесто капица носили су се шудари, а оста једино садак и прегача, више из практичних него ли из украсних разлога. Нашла би се још покоја каница, ђердан и везене чарапе, али и то су почели замјењивати кожни и платнени каијши, памучне чарапе и гумаши. Стари су се чудили тим новотаријама и остајали код свога, а младост је брзо те новотарије прихваћала, ем је било практичније и брже се до њега долазило, ем су пркосили старости и ругали се њеној заосталости. Ипак, и тада је свака цура, па и Роса Маричина држала у ковчегу по коју зовницу, торбу и прегачу, вунене чарапе и калце и још по коју  “ страинску “  ситницу.

Роса Маричина бијаше висока и витка плавокоса и плавоока цура, румени образа и женствена лика и осмјеха, окретна и лака корака и доброћудне нарави. Сви су говорили да је иста матер из млађих дана, а она се смијала и говорила само да је не зову Драма, ки матер.И нису, остала је само Роса, Роса Маричина.

х    х    х

М А Н Д А  Ц У Р И Ч И Н А

Као и Роса Маричина, оста без ћаће почетком рата. Разлика је била у томе што Росин погибе у својој кући, а Мандин Човина одлута негдје с партизанима, а нити се јавља, нити је долазио, нити је ко зна о њему било шта рећи. Матер у поље, Манда у поље, Цурица у дрва, Манда у дрва, Цурица овцама, Манда овцама, тако крену од почетка рата, а касније би се раздвајале, па би Цурица узимала теже бреме, а Манда лакше послове и тако протутњи рат, прође она опијена младост и Манда поста цура.

Висока растом,свјетлосмеђе косе и очију, бјела и женствена лица, смирених и благих кретњи и говора. Као и друге цуре њене доби поче носити веште и блузе, шарене шударе и трике или гумаше, а у ковчегу је држала по који садак и прегачу, везене чарапе, торбе и зовнице. Додуше,већина тога је остало од материне доте, за рата се тим послом нико није бавио. Школско доба прогута рат, а сада се треба удати. Пошто у кући није било мушке главе, гледало се да се нађе неко ко ће доћи у лаштво, нек је сиротиња, али да је вредан и поштен.

По свршетку Другог рата ишла је Манда са омладином на обнову, на радне акције, на зборове и сајмове, али је то није пуно заносило. Било је њој доста посла и код куће, а који је чека, није Цурица то све сама могла обавити.

И у лаштво дође Илија Шуша, звани Диле, Вајићев син од прве жене, из Драге.

х   х    х

Ђ У К А  Ј О К И Н А

Крнета Ђука, Драшина млађа сестра, као дјете оста без ћаће. Умре он пред рат и остави три женска чељадета у кући, саме. Слабо имовно стање од раније, а сада поготову, натјера их да раде тешке послове од малих ногу. Драша преузе бригу о свему, Ђуку задужише овцама, а кад је требало обрадити оно мало поља, радиле су све три, док би овце биле ту у неком окрајчићу у близини.

И тако Ђука, по цјели боговјетни дан, и зими и љети, од раног јутра до касне вечери, је боравила с овцама, а од усамљености и досаде би из свег гласа пјевала, ајкала или викала на овце. Разумије се да је зовницу са комадом крува или чешће пуре, плетаћим иглама и клупком вуне обавезно носила са собом и плела, час чарапе, час џемпере, час мараме, рукавице и шалове за себе, за Драшу, матер или замишљеног будућег ђувегију.

Набавила је Драша и за њу шарене веште и хаљине и блузе, шударе и марамице и све остало шта цуре носе, али она то није имала гдје показати обичним данима. Отишла би на сајам на Приобржење, навече Манастиру, а сутрадан на Кистање, понекад и у касну јесен на Светог Аранђела на Кистање, и то је била једина прилика да у колу заигра и запјева и исити се за цјелу годину. То ни за какве новце не би пропустила.

Била је ониска, плаве косе и зелених очију, оштрих црта лица од ледене буре и врела сунца и необично снажна за своју ситну физичку конституцију.

Као и осталима њена узраста рат јој однесе дјетињство и младост и школу, прешније је било преживјети.

х     х     х

ЂУРО МАРИЧИН

Браћа од ујака или тетке, с које се гледа,почетком Другог рата по узрасту су били ни тамо ни амо. Да су  мирна времена ишли би у школу, а сад им нема друге него чувати овце и припомагати код куће. Премлади да оду у партизане, та још су дјеца, а школе није било, па нису знали шта би са собом. Нису за орање и копање, нејаки за неке теже радове, остајали су им само они помоћни послови као што је чување оваца, кресање гранчина, крчење њива и тако нешто, а што дјеца у тој доби највише мрзе радити. Али мора се !

Ђуро Маричин, штркљаст и болешљив, нађе неко задовољство код оваца пошто упозна чобанице, углавном своје доби и ту се испољи његова лирска душа. Научише га старије цурице пјесме које оне пјевају, па плести, прести, препредати, вести и друге женске послове с иглама, преслицом и вретеном. Уз то сазна и њихове цурске тајне које су без зазора пред њим износиле. С друге стране као најстарија мушка глава у кући научи и мушке послове, од прављења држалица за мотику, грабље, виле, пињурице до клања и дерања оваца. По природи брз и вјешт, радио је све са лакоћом и шалом, а тако се и крета од куће до оваца, од тамо до њиве, од њиве до ограде, па кући на пуру и варенику. Како су казивали, није га држало мјесто.

Кад заврши рат Ђуро је био престар за школу, научи нешто читати и писати, укључи се ки остали у радне акције у обнови и ту се испољи његов дар за игру и пјесму. Када почеше сајмови мјесто зборова, Ђуро поста први пјевач и играч у колу, познава је све и свакога, а нема га који њега није познава или бар  чуо за Ђуру с Влаке.

х   х    х

МИРЕ ЋИЛИТОВ

Мире Ћилитов, црнопураст, валовите црне косе, присиљен од нужде за време рата чувати овце, једва је гледа да их се рјеши. Радије би радио и најтеже послове, него да их чува. А нема ко него он. Иле оде у партизане, а ћаћа Ћилит, инвалид из Првог рата, није мога трчати за овцама по кршу и Брини, већ би, колико му је инвалидност допуштала, нешто скува и привредио око куће. А да би се имало шта скувати требало је прије тога насјећи и исцјепати дрва, натоварити их на магаре, па одњети на продају у Кистање.

Дружио се Мире с другим чобанима, али његове овце не бијаше мирне ки осталих, све крену у једном смјеру и мирно пасу, а његове обрнуто, увјек настрану, па се раштркају, па се раздвоје, па нека упане у рупетину насред крша, а он онда трчи и тражи је до касно у ноћ по цјелом кувину, неби ли је наша прије вука. Омрзну то Мири да једва дочека повратак Иле из партизана и његову женидбу. А онда се и он нешто описмени кроз радне акције, крену копати на мобу или надницу, чекајући да га позову на одслужење војног рока.

х  х   х

Д У Ц А

Душан Безбрадица,Дуле, Дуца, како су га још звали, био је најмлађе Маричино дјете. Старијој младости бијаше на терет, а млађих од њега није било, па је био препуштен да сам себи крати време и измишља забаву. Од рата је памтио бјежаније по Брини, што је њему било необично драго, те како је вук удавио на вр Деманије магарицу, а Марица, матер му, клела злу срећу, како је једном иша у Њиве да набере куруза за пржење у некаквом црвеном тањганом џемперини, па га видила швапска “Рода“ авион, пилот мислио да је партизан, па се спуштио тако ниско да му је Дуца видио очи ки у шоле-боле и побјега у грмље одбацивши црвени џемпер. Сјећа се тако да га је Мариша учио како се лови зец и да му је ради тога страдало кољено и крастало се цјело љето:

“ Кад видиш зеца ти Дуца немуј зањим летити, нећеш га стићи, већ зграби прву плочу па клекни и тресни шњом по кољену. Зец ће истог трена стати, а ти га мирно зграби за уши и ето ти ручка.“ –  учио га Марко. А он једне прилике на вр Дола види зечину ки пулац, бјежи према Манастирској њиви, зграби овећу плочу да буде сигурније, клекну, па опали по кољену. Видио је он тада све звјезде небеске с обе стране земаљске кугле и галаксије до “црног бездана“, зеца како замиче у густиш и крваво болно кољено. Мариши је наглас изговорио “мулитву“ спомињући све свеце из календара, посу кољено земљом да заустави крв и доша кући шепајући. Кад су га питали шта му је било река је да је па и огулио кољено и повјероваше му сви, само се Мариша смијуљио и наоко вјерова. Дуго, дуго послије тога, Дуца је исприча праву истину.

По свршетку рата Дуца крену у школу, у први разред, гдје су првашићи на одмору пушили, понеки се бријали или остављали брке, некако у двије године заврши четри разреда и занећа му се. Онда он крену на радне акције, у Борје садити бориће и около, па на предвојничку обуку у Миљацку, па скитај амо-тамо до војске.

Био је то висок и јак клапац, вјечито гладан, а необично чист и педантан. Зграбише га у морнарицу на три године и засеок оста некако пуст. Све сама балавурдија и старчад, кмезљиво и гринтаво.

х    х     х

Рат дође, трајаше и прође. Сломи се време. Пријератно и ратно доба повуче за собом старе обичаје, начин живљења, ношњу, многе старе и младе животе, пјесме и шале, мирну колотечину живљења и многе снове. Ново доба поче са новим људима, новим обичајима и ношњама, новим пјесмама, бржим живљењем, великим надама и сновима. Глад и сиротиња оста. Оста и свакодневна мукотрпна борба против њих. Али стра замјени нада, она је била бесплатна и сваком доступна. Бесплатна и доступна је била и звоњава великих звона Манастира Светог Аранђела и циликање звона- сата са Светих Ћирила и Методија са Раскршћа из Кистања.

Тако и у засеоку на Влаци, млађи се окуражише и отимаше од вјековима наметнутих обичајних стега, ругајући се старима што не схватају и не прихватају нови живот и обичаје. Старчад се повлачила у нуглиће код огњишта, озбиљно кимајући главама и мрмљајући: “Само се ви ругајте, остарићете и ви, неће вам се имати ко ругати ки нама, јер ћете бити сами и напуштени. А власт је увјек власт, ко год да је тамо: цар, краљ, туђин или домаћи, има силу којој се мураш покорити, било ти право или не. А кад остарите ки ми, сјетићете се ви нас и завидити нам !“

А ко да мисли на старост, ја сам се тек родио !

_____ о _____

Крај прве књиге

Књига друга

Миле – Марко Мажибрада

П Л А В О   Д Ј Е Т И Њ С Т В О

( Први круг )

1

Која су доба била кад сам се пробудио нисам знао. Ништа се није чуло осим познатог дисања које је било некако подаље него шта сам навико, али ми је давало сигурност као и раније. Хтио сам покренути ноге као шта сам то раније чинио, али нисам могао, нешто их је чврсто стезало. Покушао сам више пута, па сам одуста кад сам угледао нешто свјетло изнад себе,што до сада нисам примјетио. Гледао сам и гледао тај свјетли плави  квадратић који је полако постајао све свјетлији, а онда сам примјетио да  и са стране има исто такав квадратић свјетлоплаве боје. Очи су ми летиле час тамо час амо док су квадратићи губили плавину и постајали румени.

А онда се чула бука и руменило продре у кућу. Надамном се појави старачка глава, прекрсти се и чу како полако и тихо рече:

– “ Овај се пробудио, срећа муја, а не криви се.“ – а онда јаче:

– “ Ружо, мали ти је будан, јеси ли чула да плаче ?“

– “ Њесам мајо, мало се мешкољио и стењао, али није плака.“- одговори познати ми глас.

– “ Нека га, нећемо га дирати кад је миран, а ја ћу зачас наложити ватру и сварити варенику, угријати воду, па ћемо га окупати и наранити. Како је теби ?“ – говорила је баба Аница док је машом чистила луг са огњишта, враћајући жишке на средину.

– “ Добро сам, наспавала сам се, а остало знаш.“-одговори познати материн глас.

– “Само ти лези, требају се кости вратити на мјесто, ако раније устанеш упропасти се за цјели живот, а мугу ја ово око куће …. пу, пу, пу,… обавити, а Марко ће остало.“ – говорила је баба и распиривала ватру на огњишту.

Букавац плану, а она набаца суварака смреке, па онда дода грабове гране и на крају притисну са двије растове одуље цјепанице. Стењући овјеси овећи тучани брунзин пун воде на вериге, а затим други мањи поред њега, помакнувши првога мало даље на верижњаку.

За  то време ја сам гледао за плавим димом који куљаше кроз онај плавичасти квадратић изнад мене. Сад ми је дим и квадратић био близу, а плаветнило врло, врло далеко и сад се смјешило чудном љепотом. Около квадратића скупљао се плави дим као да се хоће заљепити за црне прље и плоче, али га је квадратић бескрајно увјек у различитим куђељама гутао.

Баба је стално нешто говорила и нечим звецкала, али нисам на то обраћао пажњу, већ гледао игру дима, баџе и неба.

У игри ме прекинуше тањи гласићи од бабиног и материног и учинише ми се познатим. Окретао сам очи на ту страну, али нисам мога видјети од кога долазе.

– “ Овај гледа, баба!“- протепа Брацо и притисну ми прстићем нос.

–  “  Беба се не смије дирати,  Брацо !“ – оштро повиче баба и одвуче га од мене – “ Сједи ту и једи !“ – постави га за столицу – “ А кад поједете, Душане води их ван, па тамо скачите.“- доврши наредбу.

Чу се тресак сточића што их дјеца у преши поваљаше и излетише ван и бабин глас:

– “Не зна се с којима је теже, с малим или великим, никад краја бригама и никад мира.“

Подиже сточиће на ноге и скину дрвене здјелице са столице, обриса је и постави чамов шкипић,што га је Марко купио прије неки дан на Плацу.

– “Сад ћемо окупати овога доброга буцу.“ – запјевуши она за себе и да је Ружа чује док припрема повоје, пелену, кошуљицу и шугаман.

С обе руке ме узе из кољевке и дода Ружи:

– “ Ево ти га, да најприје намјестим кољевку и улијем воду у шкипић.“

У полусједећем положају матер ме почела развијати из повоја и пелена и осјетих велико задовољство што сам опе могао веслати ногама. Од задовољства сам пућио уснама и лизао језиком безубе десни.

– “ Дај ми га.“ – рече баба, понесе ме и стави у топлу воду, држећи ми руку испод главе. Сјетих се да сам тако плива и раније и почех весело веслати ногама и рукама. Баба ми је поливала главу водом и почех се мрштити кад ми вода поче улазити у очи. А онда изненада:

– “ Пук, пууук!“ – пуче чамови шкипић на два мјеста и вода пљусну по столици и бабиним ногама.

– “ Ето ти враже шкипић,  осим овог дјетета!“ – брзо ме зграби другом руком и замота шугаманом.

– “ Дај да га брзо обучемо да се дјете не прелади.“ – почеше ми обе навлачити кошуљицу, баба спретно стави пелене и повојем ми умота ноге и тјело све до прса. Стави ми некакву капицу на главу и дода Ружи:

– “ Сад га подоји, па ће ун спавати.“

Док сам ја поса баба је окретала пукнути шкипић, гледала са свију страна и закључи:

– “ Нема од овог ништа, наложити и готово, а стопут сам рекла Марку да добро погледа кад купује,  у чему ћу сада дјете купати?“

Баци половине шкипића на остала дрва код огњишта и крпетином обриса поплочани под око и испод столице, гурнувши је устрану према кашунићу.

Не сјећам се кад сам заспа и кад су ме вратили у кољевку.

2

Дани су истовјетно пролазили. До мене су допирали неки непознати звуци, али се нисам плашио све док сам чуо материн глас или дисање, осјећао њену близину, а касније бабино или осталих укућана. Виђао сам само насмијана весела лица, сјајне радосне очи и благи говор. Понеко би ме пипнуо по лицу или носу и ја би инстиктивно залепрша рукама и ногама. Али ми ноге нису биле као руке слободне. Нешто их је чврсто стискало, па сам их мора помјерати заједно, а не како сам раније научио, сваку посебно. Зато сам, кад је било свјетла гледао у свјетли квадратић и дим како одлази према далеком плаветнилу, а када би било тамно, гледао сам далеке свјетле трепћуће тачкице, којих кад је квадратић био свјетао није било.

А онда, једног дана, нисам чуо материн глас ни дисање, само се чула баба како стење и пуше и нешто лупа око огњишта. Мало сам гледа у свјетли квадратић, а онда сам осјетио глад. Вртио сам рукама и ногама, али се није појављивало познато старачко лице. Тада сам почо јако и брзо дисати и у једном трзају руку и ногу нагло издахнем и из мојих уста се зачу:

–  “ А,а,а,а,…“

Бабино насмијано лице се појави одмах изнад кољевке:

– “ Види, види, он се пробудио и зове. Срећо бабина, скоро сам помислила да нешто са грлом није у реду. А он,  мудрац, већ зове!“

Узе ме из кољевке, стави на велики кревет и размота повоје, а ја од среће завеслам слободним ногицама и рукицама. Она ме покри шугаманом:

– “ Играј се мало док ја припремим купање.“ – и оде, па се чуло пљускање воде и лупа тећа. Дође, узе ме и стави у топлу воду, а ја сам наставио да плетем ногама и рукама, она ме поливала по лицу и одмах мокром руком  брисала воду са очију. Смијала се и лагано руком прелазила преко цјелог тјела, стално нешто пјевушећи. Тада ме обрише и опет уви ка и прије и стави на кревет. Чуо сам како нешто виче и убрзо дође матер и сједе на кревет поред мене, подиже ме у крило и стави ми у уста тамну и топлу брадавицу и ја почех халапљиво посати. Док сам ја прионуо на јело, њих двије су непрестано нешто говориле и смијале се. Слатка топлина из дроба ми је кренула према глави, очи су се саме склапале и ја заспа.

3

Не знам послије колико времена су ме први пут изнјели из тамне куће под мурву, у хладовину. Очи су ми се од прејака свјетла стискале и сузиле, док се не навикох на ту бјелину. Ту су били сви они  чије сам гласове слуша у полумрачној кући и сада су се стално надвиривали у кољевку да виде шта ја радим. А ја сам уживао у цики безброј гласића и хуци дубоких гласова. Нека лица и гласове сам већ разазнава, а нека су ми била нова, али сам осјећао сигурност због присуства матере и укућана. Тада су дошла нека весела одрасла лица и почеше ме љубити и штипати по образима, док ме напосљетку не узеше и изнесоше из кољевке, те се почеше играти са мном.

– “ Ружо, зашто га овако повијаш, ун ти је велики, ки да му је годину дана.“ – рече Роса Маричина.

– “ Језик прегризла, клапузо, урећеш ми дјете, та видиш ли да је још нејачак!“ – прекори је баба Аница.

– “ Ма нећу баба, ко уто више вјерује, те ваше уроке, вјештице и ђаволе.“ – весело ће Роса, а и друга је младост подржи.

– “ Муре да код вас нема, дај Боже, али ја мислим и искушала сам да тога има. Та немуре зла одједном нестати. Било га је и биће га, само се мало притаји, па долети веће него што је било.“ – на то ће баба Аница и испљуну комадић вуне што одгризе од конца који је прела.

– “ Кад ви стари отпутујете Манастиру, то што је остало мало зла поњећете са собом, па га више неће бити нимало.“ – ругаше се омладина мислећи на гробље у јарузи Старог врела изнад Манастира.

– “ Добро, добро, само запамтите, све брзо пролази и само се једног дана пробудиш стар и немућан, проћи ће и вас ваша сила!“ – закима баба Марица озбиљно главом, сјетивши се оних који су тамо у дебелој хладовини, рјешени свих овоземаљских мука.

И тако се настави њихово надмудривање, а ја сам осјећао некакву превелику врућину и почео зјевати као риба на сувом. Матер то примјети, унесе ме у кућу и поче дојити, али ја нисам био гладан, мљеко ми је било грко. Матер се зачуди, пипну ми надланицом чело и зовну бабу Аницу:

– “ Мајо, мени се чини да је врућ, пипниде ти!“

Баба Аница пипну моје чело и ноге:

– “ Дашта је, враг одњо и цуретине, урекоше ми дјете, трба га од тога пазити, ун овако гојан и плав сваком је мио, па га урекну и нежелећи му зла. Треба Душана послати стрини Златки да прелије воду, а сад га измасирајмо ракијом.“ –  донесе баба одлуку.

Позваше Душана, дадоше му боцу и моју кошуљицу, он се бунио под утиском малоприје вођених разговора, али ипак оде:

– “ Ђаво одњо и враџбине !“ – шапутао је гњевно одлазећи, као да ради узалудан поса.

А мени је било мутно пред очима, болила ме глава и почео сам се дерати из све снаге од непознатог страха. Није помагало ни љуљање, ни хладноћа ракије ни, ни близина матере, ни њена умирујућа пјесма. А онда дође Душан с водом:

– “ Ево, на !“ –  помирљиво ће.

– “  Шта је рекла стрина Златка ?“-упита матер.

– “ Да су га урекле двије младе женске особе, а ја сам видио како двије жишке цврче, а остале ништа.“ – расприча се Душан поколебан у своме мишљењу о уроцима и враџбинама.

– “ Ето, јесам ли рекла, знала сам ја, видићеш како ће се умирити одма!“ – славодобитно ће баба Аница и ули ми кућерин преливене воде у уста, а онда ми уми лице и попрска цјеело тјело. Затим ми даде још два пута кућерин воде да попијем и ја престадох плакати. Престала ме болити глава, поглед ми се разбистри и осјетих да страх побјеже из мене, па ми се приспава. Ставише ме у кољевку и ја одма заспа.

– “ Роса и Манда, кујетине младе, знала сам ја, док су га спопале цмакати. И не оћијући муреш дозвати зло, у ничему не ваља прећеривати. Нек се наспава, прошла је неваљаштина.“ – чујем бабин глас кроза сан, како умирује себе и друге.

Спавао сам цјелу ноћ чврсто без шарених снова и ујутро се осјећао као да ништа није било. Преко дана су ме опет одњели у хладовину испод мурве, у друштво, са дебелим отањганим црвеним сукненим концем око запешћа љеве руке.

4

Тог дана сам био испод мурве у друштву матере и бабе. Душан и Дуца су играли трље на каменој плочи и зањели се у игру. Баба је прела и сваки час пњуцала чвориће вуне, а матер је плела и слушала чаврљање ове двојице. Мало даље, код каменог корита, кокоши су дахтале у хладу од мурваћа, полуотворених кљунова из који је вирио танки језик. Била је подневна омара.

Ја сам гледа како понекад задрхти лише на крошњи мурве и настојао дохватити некакав шарени клупчић који су завезали изнад мојих руку за страницу кољевке.

Матер доврши плетење подвезице, убоде игле у клупко, погледа у сунце и рече:

– “ Брже ли, попасак је, идем ишћерати овце на приторак да се избалегају прије муже.“

Остави клупко, игле и плетиво на зид приторка и поче дизати овце што лежаше у хладовини јаре. Баба Аница забоде вретено у куђељу на преслици, обриса уста од длачица вуне и одгега у кућу да нешто узме. Изађе са коричашићем и рече Ружи:

– “ Одо ја до мале башчице набрати блитве и капулице, то ћемо за вечеру.“

Ружа уђе у кућу и узе лонац за мужу, дође до мене, погледа и кад се увјери да је све у реду рече Душану и Дуци:

– “ Припазите малога, док ја помузем овце.“

Њих двојица, којима је досадило трљање, дођоше до мене, Душан ме узе у руке, док се Дуца кревељио устима и мава рукама да би ме насмија. Онда му поглед запе за самар који је био одложен уз зидић башчице и рече Душану:

– “ Чекај, окренућу самар, па ћемо га у њему љуљати.“

Како рекоше, тако и урадише. Испочетка полако, па кад су видили да се то љуљање мени свиђа, почеше све јаче. Али изгубише синхронизацију покрета, самар завагну, и ја свом тежином испаднем из самара у успут челом закачим руб камена на којем је самар стаја. Цвркнуо сам од оштра бола, крв ми зали љево око, Душан и Дуца се следили, а матер баци лонац с вареником и учас се створи и диже ме изпрашине.

– “ Ајме мени, шта му направиште!“ – завапи кад види како липти крв по љевом оку и стргну повезачу с главе и обриса крв да види рану.

Утом се створи и баба на авлијским вратима и кад ме види како сам се заценио, зајаука и брзо донесе чаку воде и некакву чисту крпу и испра рану и одахну:

– “ Добро је, хвала ти Свети Аранђеле, није око, а ово ће зарасти. Сад ћемо то испрати и ставити бјеланце.“

Матер чистом крпом притисну рану, а баба оде и донесе угрушано бјеланце, ставише га на посјекотину и замоташе ми завој око главе.

Некако истодобно смо се умирили све троје.

Дуца и Душан су искористили стрку и побјегли из авлије. Душан се вратио касно навече, кад се већ смркло и кад се увјерио да неће бити истучен, а вику ће некако подњети. Дуца није долазио у авлију два-три дана чекајући да се ствари смире.

А ја сам научио шта је то физичка бол и задобио први ожиљак за цјели живот.

5

Дошла је јесен, па зима. Научио сам јести шта и Душан, Стево и Брацо, али ме матер још дојила. Једном приликом док сам пуза око огњишта, а баба Аница ме пазила, изненада ме зграби да се поигра са мном, ја се од изненађења трже и испаднем јој из руку, па десном руком право у жар на огњишту. Док сам од бола скрикну и заценио се, баба ме већ зграбила и ладила ми рукицу у чаки пуној ледене воде и кроз сузе тјешила:

– “ Ђаво ће бабу одњети, не бој се ти, то ти је за мене сигурно, она је стара, блесава и луда, мјесто да те чува, она се почела стобом играти, видиш да је подјетињила, њој ће враг кожу на шиљке растегнути, прије него дође Манастиру, а теби ће бити добро, ти си мушко, мало пече па шта, мушкарци не плачу, њесу уни плачипизде, већ прави јунаци. Ето, Краљевић Марко није плака, има је на стотине рана, ни Милош Обилић није плака, ни Цар Лазар, ни Стојан Јанковић, ни твој шукун шукунђед Тодор Буљ,…. “ и тако све је набрајала, док се ја нисам умирио, а онда ме сјела у крило, љуљала кољенима и нешто тихо-тихо пјевушила, а мени се учинило кроз полуотворене вјеђе да видим како јој бисери из очију клизе низ наборано лице. Или сам само сањао.

Навече, кад су се сви окупили, исприча им она шта се десило и на крају закључи:

– “ Ја сам крива, ћедо се поиграти, срце ми заиграло од драгости, а нагрди дјете, треба ме убити, скроз сам подјетињила.“

Тад ја научи шта је ватра.

6

На прољеће сам прохода. Нико се није нада да ће онакав дебељко, као шта сам био, тако брзо проодати. До сада су Душан, Стево и Брацо мало водили бриге око мене, али сад је почела њихова мука. Брацо одовно није било право што су на њега заборавили и шта је изгубио престо мазе, али су га Душан и Стево тјешили:

– “ Шта те брига, ти си велики, тако је било и нама кад си се ти родио, дођи ти овдје код нас.“

Пошто је јесенас Душан поша у школу, уписали су га прије рока са шест година, а давали су му и озбиљније послове, као шта је чување јањаца у Гувну или сађење куруза у прољеће, он се извлачио од чувања на учење, домаћи рад и те друге послове, па су Стево и Брацо били моји главни чувари у авлији и испред ње. Нису смјели потрчати, јер би то чинио и ја, а онда би се десило да панем и ето ти дерњаве, а онда долази неко од старији, и невоља.Зато би они најрадије мене водили у Гувно, гдје је било равно и травнато, па ако панем сам сам крив, а они би могли на миру градити кућаре на грумили. Ја би трча док они трче, а кад би они престајали преста би и ја и ето ти живе муке. Што би они градили, ја би рушио, и једва су чекали да ме се рјеше или оставе мало подаље, измишљајући разне начине да тамо останем што дуље и не ометам их у њиховим пословима. Њих двојица су се добро слагали, иако је Стево био старији годину дана, али је био ситнији па су изгледали ки близанци и требало је доста времена да прође да ме прихвате у друштво као равноправна члана.

Пођоше они са мном за петама према Равници, одмакнуше подалеко, кад ми усусрет дође од ђед Ћилитове Бунарине неки омалени човјек кривих ногу с буковачком капом на глави и смотаном  шкуријом у руци.

– “ Чи си ти,мали!“ – упита ме он строго, мислећи да ја сигурно знам говорити.

Ја, са једним прстом у устима, покажем другом руком на нашу авлију и укипим се.

– “ А, Маришин !“ –  рече он и оде.

Кад је стига кући зовне жену:

– “ Зорка, ђе ти је мали ?“

– “ Ђеће бити, у кући, шта ће ти ?“ -зачуди се она шта он уопће пита за дјецу, то му није био обичај.

– “ Баци га на ђубар, одма !“ –  љуто ће он.

– “ Ајде кврагу будалашу,ти си скроз полудио, бацити дјете, шта ти је данас!“ –  накоструши се Зорка ки квочка пред лисицом.

– “ Кад сам видио малог Маришиног, а видим нашег Бошка, сад би га бацио! Оно је дјете, а не ова наша крпуша! Неђељу ти јебем, истог мјесеца су се родили.“ –  кисело ће он.

– “ Ајде кврагу маниташу, још једном, кад ти будеш крупан ки Мариша, унда ће бити и твоја дјеца!“ –  сад Зорка плану.

И тако малом Бошку приљепише надимак “Крпуша“, а касније у школи му додашмо и други “Бува“, све због ситна раста и велика срца.

7

Тог љета поче сам се дружити са својим парњаком, неколико мјесеци млађим, Миланом Крнетом, Илиним и Ружиним сином, а ђед Ћилитовим унуком.

Био је крупан и буцмаст као и ја, мирне нарави и скроз доброћудан. Милан и ја смо се по васцјели дан играли, час код његове час код наше куће. Једина разлика међу нама је била што сам ја био плав, а он кестењаст. Гдје би се затекли ту би нас и хранили, једино што нисмо дјелили, то је дојење. Носили смо исте вештице и трикице. Вештице су биле плаве боје са неким смеђим ситним коцкицама, па су нам се ругали да су нас посрале буве преко ноћи.Треба знати да су тад дјеца, мушка и женска, носила вештице без икаквих пелена скоро до првог разреда основне школе, па су сва личила на мале калуђечиће. Тако ни ми у засеоку нисмо били изузетак.

Преко ноћи пала киша, прави поводањ, а свануло плаво прозрачно јутро, гране и лишће пуно крупних капи росе. Дивота једна за мене и Милана. Идемо ми тако путем и повлачимо гране за вршкове и прскамо један другог. Он повуче, па пусти грану и стотине бисерних капи ме попрска, а тако направим и ја њему. А тек на путу према Зоркиној кући, на стотине локвица. Дођемо до локвице, режентане од ноћашње бурице, па скок усред ње, а вода пршти на све стране. Кад смо тако се играјући стигли до коловоза Оградина видимо да на Зоркиној њиви има право језеро. Благо нама, идемо се купати и пливати. Ушли ми усред сплавине, али нам ноге упадоше у блато, па ни напред ни назад. Што се више трудимо оно све горе. Шта ћемо сад?Почели смо полако, па послије све јаче и јаче звати, али нико не долази. А вода до гузе, почела нас трести дрхтавица од ладноће и нема нам друге,  ки по договору почмемо се дерати из свег гласа. Око кућа дигла се узбуна, чујемо ми, али они, трчи до Бунарине, трчи до локве Варвоткиње, у Аничину улицу гдје има посред ње Водено, а ником не пада напамет да овамо завири. Тек послије дужег времена чули су нас Стево и Јово Зоркин и дозвали остале. Обојица добијемо шта нас слеледује,  јер се до памети долазило преко гузе, али то и није пуно важно, главно је да су нас извукли из блата и спасили од модре ладноће.

– “ Тако вам и треба, пливачи !“ – руга нам се  Брацо док смо пипкали и расхлађивали ужарене гузе.

8

Измилила нас тројица, Стево, Брацо и ја, из кревета рано ујутро, а у кући никога од страијих нема. Одемо пред авлијска врата и гријемо се онако крмељави на сунцу које се који трен прије издигло изнад Промине. Попели смо се на подзидак уз авлиски зид, гдје би старији сједили и придикали поподне, бистрећи свакојаке догађаје и проблеме. Мени се учини да се на крају њиве што иде уза зид Дола нешто миче, па покажем Стеви и Браци. Они се загледаше, дланом наткривајући очи од сунца:

– “ Ајме, оно је вук ! Види га колики је !Задавиће јањце!“ – ван  свог обичаја завика Стево.

А тад сва тројица почмемо викати:

– “ Ено вука, вук, вук !“

Однекуд долети Дуца, улети у До и почне викати и бацати шкриље, али мало поиздаљега, није има срца баш да му приђе близу.

Вук, да ли од вике или своје памети, лагано, без журбе скочи преко зида Дола и неста у Смрекама.

– “ Јесте ли видили како се уплашио од мене! Да ми је била пушка при руци погодио би га равно међу очи, тако сам му био близу !“ – каже Дуца, а ми потврђујемо.

Мене су хвалили да ћу бити добар ловац, а кроз нашу причу вук само шта није пио из каменице у авлији. Дуца је броја у заслуге да је спасио јањце што су пасла у ливадама поред кућа, а баба Марица пркине нашу причу:

– “ Јеси спасио јањце, али зато је платила главом наша магарица на вр Деманије!“

Та несретна судбина магарице умањила је наше заслуге, бар привремено, док се није заборавила. А магарад се брзо заборавња, та сваке године их се опули више него што домаћинима треба, па се пулад мора бацати у јаметину иза Јокине куће.

9

Дуца, Душан,Стево и Јово Зоркин ишли су у школу и тамо видили како се игра ногомет. Али није било лопте. Некако су намолили Ружу Маришину да им сашије од старе сукнене чарапе прву лопту, али старији нису дали да се играју на ливадама, јер ће потрати траву. Требало је направити игралиште. За прву руку, да се испроба лопта, одабрана је Равница и Дуца је организира радну акцију. Сви смо се ангажирали да крчимо простор који је Дуца оцрта ки геометар. И вредно смо радили, а старији би рекли:

– “ Види шта и ђаво мучи, да их сад наћерамо да крче њиве, нашли би стотину разлога да не мугу !“

И тако су утакмице почеле. Већи, као Дуца, Стево Зоркин и Душан су рачунати као двојица, а мене и Милана нису могли због младости ангажирати као играче, па смо им послужили као голмани, додуше, више за трчање по лопту тамо далеко у ауту. Ипак су морали водити рачуна да нас директно не погоде крпењаком, јер није био пуно мекши од бабуља. Сезона је трајала цјело љето, а прекиди првенства су настајали из техничких разлога, кад би се искида крпењак, што је било врло често, или нечије трике, па их је требало окрпати жицом. До другог крпењака било је тешко доћи, јер нам нису давали више чарапа, ма колико биле старе и изношене, а трике крпљене жицом су биле убојито оружје за противника у игри, па се такав играч, ако није хтио играти бос, дисквалифицирао.

Утакмице су одиграване у највруће доба дана, између подне и попаска, кад би старији прилегли, јер су дјеца морала кроз јутро и предвече радити, осим мене и Милана. Ми смо били ослобођени свих обавеза, јер смо још посали. Тако смо нас двојица кроз јутро и предвече играли своје игре: градили кућаре на грумили, башче и винограде негдје гдје је било мрвицу земље или код Баба Маричине кује Бањаре мазили штенчиће, док их она неби подјелила. Брацо, кад би наиша и видио шта радимо, порушио би нам све и одлетио раширених руку глумећи авион:

– “ Р,р,р,рр,р,…“, – вичући издалека да он није крив што је рат и авион бомбардира наше грађевине.

А шта нам је преостајало, био је јачи, морали смо испочетка.

Тог дана, по понашању одраслих, осјетили смо да нешто није у реду. Раније   него обично су се скупили сви испред наше авлије. Старе бабе и ђед Ћилит су посједали на подзидак испред авлијског зида и око великог бајама, док су Мариша, Иле и Јоле стајали и нешто утихо засе говорили.

Ми, дјечурлија смо се мотали између њих неби ли нешто сазнали и разумили, али без успјеха. Нису се на нас обазирали. Утом дођоше Дуца и Душан, загрљени рукама преко рамена, пјевајући:

-“Друже Тито љубичице,

Недај Трста и Горице….“

– “ Ајте кврагу, чему се веселите, реците шта се ради и шта говори на Кистањама !?“-  упита баба Аница.

– “ Пуне су Кистање народа, ки на Приобржење, неки главоње држе говоре, а народ виче:

– “ Живот дамо, Трст недамо !“

Играју се кола, пјева се, гужва, ето шта!“ – рече Дуца, а Душан потврди кимањем главе.

– “ Боја сам се ја тога, кад нам га унда њесу дали, неће ни сада! Талијани су курве, знају уни водити политику. Сад су Америка и Енглеска за њи, а против нас. Наша младост изгинула да га ослободи, а сад га дај Талијанима, који су били на супротној страни и нама и Американцима и Енглезима. Али то су Латини, Ватикан је код њи! Не дају уни да им православље и комунизам дођу у авлију. Изгубићемо га и готово. Не вреди узалуд гинути.“ – јетко ће Мариша.

– “ Знам да је тако, право кажеш. Само кад се сјетим Катарине и кад сам од тамо извука главу, ух, захваљујем Богу за сваки дан живота.А сад би било још горе. Које нуво оружје,атомске бумбе и шта све још! А од Руса нема користи, уни су далеко, а брига њи за Трст. Ово међу нама људи, немујте овако причати са другима, ко зна шта би нам приписали: да смо против Тита и државе.“ – забринуто ће и опомињуће Иле.

– “ Бог с тобом, дакако, међу нама! Али ако позову мураћеш ићи. Друге ти нема. Ваљда до тога неће доћи!?  Сад има довољно редовне војске, доста смо се ми напатили глади, стра и ладноће. Ако позову нас, унда годинама неће бити мира, а шчим ратовати, кад је и овако све још порушено и гладно, голо и босо.“ –  замишљено се укључи Јоле.

– “ Ем ти Неђељу, готово је, диће ме у војску !“  – прикључи се зајапурени Мире Мариши, Или и Јоли, који управе пристиже из Кистања.

– “ Враг одњо Трст, Горицу и Пјаву. Ђе ја настрада ради њи, сад да ми и дјеца јопет гину тамо.“ – љуто ће Ђед Ћилит – “ Зашто сад требамо сви ићи тамо да гинемо, а ко је видио Словенце у овом рату да се боре за Србију и Црну Гору, Далманцију и друге. Њесу се мрднули из свог кувина, већ се на крају рата прикључили и сад испада да су једнако, ако не и више, борили за ову државу.“

– “ Тако је Ћико! Кад треба гинути унда идите Срби, вас је највише, најачи сте, добри сте борци, ми ћемо помући колико муремо, а кад рат заврши унда смо једнаки, једнако смо дали, једнако се жртвовали, а кад споменеш наше жртве, унда си Великосрбин, националиста, централиста, непријатељ и незнам шта њесмо.“ – надовеже се Мариша.

– “ Па шта, ако те и позову у војску, Мире! Три мјесеца требаш бити на обуци, а дотле ће бити све готово. Најгоре је првима, а уни су већ тамо.“ – смирује Јоле Миру.

А дјеца предвођена Дуцом, ухватила се у коло и пјевају :

– “ Друже Тито љубичице,

Недај Трста и Горице …“

Баба Марица гледа дјецу и каже баби Аници :

– “ Гледај Анка, благо њима кад ништа незнају!“

А кад старији умукоше, са Кистања се чула граја и пјесма, но рјечи се нису могле разабрати.

11

И наредних дана Трстом су се бавили одрасли, а ми дјеца смо наставили по старом. Играли смо ногомет на Равници. Деси се опет незгода, пуче крпењак. Зграби га Стево Зоркин:

– “ Ето ти му враже срећу, брже ли се искида, а јуче сам га крпио цјело поподне. Треба направити нови!“ – рече замуцкујући и баци га у велику купину на дну Равнице. Онда се старији окупише и почеше између себе нешто шапоркати, да ја и Милан не чујемо, и онда наглас рекоше :

– “ Ајмо кући, доста је за данас.“ – и почеше љено, ногу пред ногу, разилазити се свак својој кући.

Ја и Милан такође, кренушмо према нашим кућама размишљајући шта би сад радили и паде нам напамет да видимо шта   раде Бањарини штенчићи. И док се ту играли штенчићима, гледајући им зубе и шапе и мудровали који ће бити најбољи ловац, Бањара се раширила колико је дуга и широка, као да је једва чекала да је одмјенимо и да на миру одспава. Мора да је заспала дубоким сном кад није шкљоцала зубима да отјера муве које су је гризле око очију и по њушци, ни буве које су весело искакале из олињале златномрке длаке. Изненади нас баба Марица :

– “ Шта вас двојица ту радите ? Ајме, изјешће вас буве, види колико и је ! А ђе су вам Дуца и остали, зар њесу на Равници ?“

– “ Пукла им лопта, ишли су кући спавати.“ – објаснимо јој ми.

– “ Јебем ти Створца! Уни спавати, то су уни вас преварили, сигурно су отишли на Брестовачу!’ –  ражести се она и зграби овећу шибу од рашељке. Мора да је била јутрос убрана младица, свјетлоцрвена кора јој се злочесто сјајила на љетном сунцу. Дугим лаганим кораком оде она према Наволама. Иза сна скочи се Бањара и крену за њом, не обазирући се на штенчиће, ваљда је рачунала да су у добрим рукама.

Није прошло пуно времена када ки ушум поред нас пролети Дуца гол голцат, затим Бањара и леже на пријашње мјесто дашћући отворених уста, а у Маришину авлију замакоше Душан, Стево и Брацо. На крају, убрзаним дугим кораком, ето ти бабе Марице, повремено сјекући ваздух оном рашељкином шибом. Уђе у авлију и нас двојица смо чули брештимање, гдје се спомиње и Света Неђеља и Свети Аранђел у Брини и Дуцину скрику, док то све не зачини Ђурин глас:

– “ Пушти га мајо, јеси л луда, та видиш ли да је бруца, а вода у Брестовачи није му ни до кољена!“

Из Маришине авлије чула се нека цика и ајмекање, а ја и Милан би се окладили да су то Душанов, Стевин и Брацин глас. Послије су се Стево и Јово Зоркин хвалили како су лишо прошли, али нико им није вјерова, а они нису хтјели показати гузицу да би то доказали.

То вече у засеоку је било необично мирно, није било уобичајеног вечерњег дјечјег цилика, ишло се рано лећи, неко с вечером, неко без ње. А ја и Милан морали смо у видру пуну воде уз обавезно сапуњање са домаћим сапуном који гризе очи ма колко их тврдо затворио. Успут су нам и вештице опрали, а док је Ружа Маришина режентавала вештицу и загледала није ли која бува остала Мариша прокоментира:

– “ Ђаво одњо и Бањару, докле ће се више котити, та откад знам за себе увјек је иста.“

Сутрадан увече Дуца је призна да би приста и на више батина него на трку од Брестоваче кроз улицу до Панине виноградине, поред Ћубанове куће и кроз Торнице онако го и бос. Срећа да у то доба дана никога није срео, сад би за његову муку знали  и у Кистањама.

12

Како је прилазила јесен примјетио сам да ми је матер нешто дебља, а од других сам већ чуо да је куљава. У то доба и ми мали смо знали шта то значи, јер се та рјеч између баба често употребљавала. Тако су говорили да је куљава Сава Јолина, Ружа Илина и Ружа Маришина. Сад ми је било јасно, а и мом другару Милану, зашто су нам прије петнаестак дана огадили посање.

Окупили се тада испред Маришине авлије скоро сви из засеока, причали нешто о Задрузи која ће се основати, а ја и Милан уз зид ђеда Ћикиног виноградине градили неке кућаре, пошто нисмо ништа разумили шта они причају и жесте се док се спомене Задруга. Преко ува смо чули да нешто зову Брацу и крајичком ока видили да му матер нешто шапорка. Он весело одлети до Мале башчице и донесе убрзо руковет пелима. Нас двојица нисмо на то пуно обраћали пажњу, та стално су  варили некакве чајеве од купинова листа, иве, шипурака, кадуље, коприве, пелима и других трава. Одједном се друштво утиша, а Брацо дође до нас са осмјехом који смо познавали кад нам се нешто спрема и рече, успут нам ногом рушећи грађевине:

– “ Доста тога, зову вас матере !“

Ми се мало зачудишмо, обично би ми сами тражили, кад нам матере понудише да посемо, јер ће сад морати ићи радити, па послије неће бити могуће. Иако смо слутили да нешто неће бити у реду кад одједном сви шуте и кутре и гледају у нас како ћемо посати, ипак смо кренули да узмемо свакодневни оброк, али при првом гутаљу мљека кроз уста нам се разли горчина и ја и Милан истодобно пљунушмо, чудећи се шта  је сад то. А онда сви заграјаше :

– “ Срам вас било, колике мумчине, брзо ће у школу, а још посу !“

– “ Нема више сисе, догодине ћете добити брата или сестру !“

– “ Види им зубића, орасе и бајаме мугу слумити, а уни би посали !“

Усред те граје, ја и Милан сиђошмо са материнског крила, црвених образа и одошмо у Маришино гувно, попешмо се на стари грабић дуплог дебла у облику латиничног слова В и сједошмо свак у своју кућицу у великој крошњи. Мало смо шутили и слушали како се они тамо подругљиво кикићу и на крају закључишмо:

– “ Сад да нас муле по стотину пута,  нећемо више посати и готово !“

Тако је и било !

Први пут осјетили смо шта је то стид или срам !

13

Рудила је рана јесен. Послије киша око Велике Госпојине више није било великих врућина. Милан и ја по цјели смо боговјетни дан шврљали около берући купине, дренине, трнине, глогиње и долазили кући црно-црвено-модрих образа и уста.

– “ Дјецо, полако с тим, види шта су се забрљали, не смијете одма пити воде!“ – кричили су старији и прали нам лица.

Али џабе, нама дренине нису биле киселе, купине су биле преслатке, а  с глогиња би скинули руњаву главицу и прогутали их заједно са шпицом. Трнине су биле опоре, али кад се помјешају са осталим воћем, могло се подњети. Кад би нам досадиле цјели плодови ми би правили колаче тако што би нашли двије чисте плочице из зида, обрисли их о  вештицу и међу њима стискали набрано воће и цједили сок, а након тога појели сатрвени остатак. И није нас никад заболио дроб.

А онда би по озелењелом кувину почела цвјетати  “мачја муда“, кише би падале све чешће, бура је била све јача и ладнија и ми би играли нове игре у близини огњишта.

Душан и Стево су ишли у школу, Брацо, кад га неби нечим упослили, дружио се са Стевом Јолиним, Стево и Јово Зоркин исто су ишли у школу или око ње, а Дуца, како кад, некад у школу, а некад у друштво истог узраста на Раскршће у Кистањама. Баба је кувала и гринтала по кући и авлији, а матер и ћаћа су трчали око стоке или ишли у поље.

Навече би се окупили око огњишта, вечерали шта има, а онда смо слушали како ћаћа чита из Душанове читанке, бајке или неке народне јуначке пјесме. Само он није пјесме чита ки Душан, он их је пјева ки гуслар,али без гусала, испочетка тихо, кроз нос, с прекидима, а онда кад га пјесма понесе, гласно, уносећи драматику у казивање. Одложио би он тад Читанку и онако напамет, како је још као дјете научио, додајући понеку своју строфу или рјеч. А знао је он пуно ти пјесама. Баба би плела или препредала, матер гаргашала вуну, а ми дјеца би им помагала да смотају клупко или куђељу или канчеле, све слушајући ћаћу како пјева, а баба и матер би понекад коментирале :

– “ Како јој срце неће пући, толико синова одједном погибе !“ – мислећи на Мајку Југовића или :

– “ Шта ће јој виноград, кад јој нема сина !’ –  кад је ћаћа пјева о Стојану Јанковићу.

Скоро сваку вече доша би неко из комшилука, па би се сједило до касно у ноћ, пјевало и причало о свему и свачему.

14

А долазила је Слава! Свети Јандрија. Ми смо се, дјеца, веселила Слави, што ради мрснијег јела, што ради родбине која ће доћи, а међу родбином је било доста дјеце. Мариша би петнајст дана пред Славу узе и опра мјешине и ставио их на авлијски зид да се вјетре, те думијане и неке боце плетерке. То би наредног дана натоварио на магаре и правац кроз Лашковицу, пут Рупа. Кренуо би код кумова из давнина у Крстаче, сада је главни кум био Силов Јосо. Тамо би га дочекали, као шта су њихови очеви, ђедови и прађедови и остали преци из давнина дочекивали једни друге. Спремио би се ручак, налило вино у мјешине, ракија лоза у думијану, а маслиново уље у плетерке. У торбе и зовнице кума Луца би насула суви смокава за куму Ружу и бабу Аницу и Мариша би по ручку добрано угрушан црњаком крену назад истим путем преко Лашковице кући. У Лашковици би преконтролира струге на Новој и Старој огреди, Окрајку и Брањевини и кућу под плочом, је ли закључана и да ли је неко нешто дира. Обично би ту затека стрица Маркету, па би га обавјестио да ће кум Јосина сјећи дрва у Новој огради, као накнаду за вино и у разговору би из попутњака добрано потегли. Кући би стига у први мрак наглас пјевајући неке веселе пјесме. Цјеле вечери би био добре воље, прича сликовито шта има новога у Крстачама и пјева јуначке пјесме.

Два дана уочи Светог Јандрије закла би двије јаловице, једну за кување, а другу за печење на ражњу. Жене би уз помоћ дјеце добро очистиле куће и авлију, припремиле кревете, намјестиле велики сто и двије дуге сјеђе за славску трпезу. Сутрадан би се пекло бравче и неколико крува  под пеком, а навече уштипци. Ујутро, на сам дан Славе, сви би се обукли што смо љепше могли, а матер би ставила да се у великој бакри кува оно друго бравче. На велики сто би се ставиле боце с ракијом, дрвени пијати и здјеле са сувим смоквама, бајамима, орасима и уштипцима, а на средину дупљер у чаку са шеницом и окићен гранчицама чемпреса и зеленике или би се за то испекла дебела украшена прешка.

Први гости почели би стизати пред подне. Најприје они из даљега, тетка Ружа или тетак Ђуро  Шуша из Нунића, тетка Сава или тетак Шпиро Безбрадица из Безбрадица са ћери Мандом или Марицом, тетка Манда или тетак Марко Ступар из Рудела са сином Јовом или Мирком, тетка Милица или тетак Дуја Бунчић са сином Миланом из Рудела, а од материне стране доша би ујак Миле или Славко. Некада би дошло по двоје – троје, а некада нико. Долазећи у авлију, љубили би одреда све, дјеци би пружали бомбоне, а за кућу би даровали боцу ракије или думијану вина, вјенац трештина, јабукама, бајамима и орасима. Баба Аница би прекорила ћери што је рјетко обилазе, а оне се правдале свакодневним обавезама, та она то добро зна. Како није било дјеце мога узраста, ко ће их водити на тако далек пут у то доба године, ја би потражио Милана и он је цјели дан са мном грицкао смокве, бајаме и орасе, као мој гост. С ручком се отезало, чекало се калуђера, а кад би се  увидило да он неће прије вечери, онда се почињало и без њега. Ћаћа би очита молитву и кренуло би се са врућом манистром, па куваним и печеним месом, које се више није склањало са стола. Тако су они јели и пили, а дјеца су улазила и излазила, али нису се одмицала даље од куће, јер кад дође калуђер требало је бити ту. Некада је калуђер долазио најприје код наше куће, па онда иша у Мажибраде, а некада би погодио обрнуто.

Већ се поче ватати мрак када је отац Никодим са Ћитром, као помоћником,доша у авлију и ради реда, послије поздрава, упита јели слободно.

– ‘ ‘Оче, шта питаш, кад знаш да јесте!“ – одговори Мариша од вина сјајни  очију.

– “ Добра вече свима и сретна Слава домаћине!“ – тада би он честита, а затим одговори Мариши:

– “ Има сада и таки кућа ђе ме не примају, а обојица знамо које су то.“

– “ Њиова воља! У овој кући се Свети Јандрија слави од памтивјека, па ће и док сам ја жив, неће се Оче на мени слумити традиција и обичаји.“ – одлучно ће Мариша нудећи  Игумана вином.

– “ Чекај Марко, најприје оно ради чега сам доша.“ – извади златни крст и нуди га на љубљење свима по реду, па тако и мени. Прекрстим се како су ме учили и пољубим крст и осјетим се велик ки остали.

Баба Аница принесе машу са жаром, Ћитро, како су звали Илију Бјелановића из Ђеврсака, пресу га у кадионицу, а Отац Никодим убаци пар зрна тамјана у кадионицу и неколико на машу, диже се бјели дим и замириша опојним мирисом цјела кућа. Док је Игуман обилазио око трпезе и чатао славску молитву, баба Аница је позвала Душана, дала му машу и рекла да пажљиво окади ватрену кућу, појату, јару и све около по авлији. Када је Игуман завршио посједоше га на почасно мјесто у вр стола и доњеше посебне пијате и прибор и нуде га јелом и пићем. Он се правда како је већ јео и пио, узо би мало печеног и корицу крува, похвалио домаћине и проба вино, наздрављајући домаћину слављенику. Дотле би баба Аница питала Ћитру треба ли му шта од робе, а он би одговара да има све, да га у Манастиру облаче добро, ма вунене чарапе му не би шкодиле, јер не воли уне градске, некако су танке. Она би га позвала у своју собу и у торбу му ставила пар чарапа, меса и боцу ракије, а он се бунио да то не треба, бар вина и ракије имају у Манастиру, ки да Крком дотиче, а и јела не вали.

– “ Кад дођеш, огладнићеш, када си се данас мало наода!“ – говори баба и гура му руку са вр торбе да јој не смета.

Игуман је сједио за столом, грицка печење ки тић, распитива се о овом и оном и на крају упита:

– “ Марко, добро ти ово вино, ђе си га набавио ?“

– “ Из Крстача, од кума Јосине, стално ја од њега набављам.“ – објасни Марко.

– “ Видим ја да је доњанско, скоро је исто ки из нашег Гошићког винограда. Реци куму Јосини, кад га видиш, да и мени дотури двије думијане, једну овога и једну жутине. А, добро је то шта чувате кумство, нека је он католик, од истог смо рода. Ови што направише зло у рату, Бог ће им судити, а паметни људи неће дозволити, уз Божју помоћ, да зло надвлада. Даће Бог! Код мене у Манастир долазе једни и други, католици и правосславни, из Промине и Буковице, и даље, пуно даље, перу савјест,  а то је добар знак. И добро је што то власт прилично добро објашњава и осуђује, нека и није по Светом писму.“ – поучава Игуман.

– “ Ма да ти Оче ниси уша у Партију?“ –  насмија се Мариша.

– “ Боже сачувај, али судим по дјелима, подржавам све шта је добро за народ па ма од кога долазило. Ето, добро је шта дјеца иду у школу, добро је шта се народ може  љечити, добро је да се људи уче радиту нове послове, добро је шта уводе струју и воду у села, добро је шта се раде путеви, а за политику ме није брига. С временом људима дође памет у главу, па ће све наћи своје мјесто ђе је Бог одредио.“ – прихвати шалу Игуман и диже се од стола:

– “ Ајмо Илија, ухвати нас мрак! А ти Мрко још ниси крстио овог малог. Видим, добро га учиш, али крстити треба!“

–  “ На прољеће Оче, нека запамти ђе се и ко га је крстио“ – окељи се Мариша.

– “ Та ти је паметна, иако није по канону.“ – насмија се Игуман.

Сви га заустављше, нудише још једном чашом вина, али он захвали, пожели лаку ноћ и њих двојица старачким кораком одоше према Кули, за Манастир.

Неке од тетака одоше кући, а ћаћа посла Душана да зове комшије, и они, један по један долазише, сједоше за трпезу и почеше наздрављати.

И крену пјесма. Она мушка, јака и опора, испочетка тихо испод гласа, док се грла не очисте, док се не сложе гласови, а онда јаче и сложно. И одјекиваше у тихој зимској ноћи, ломећи се кроз камењар и ударе буре са бјеле Динаре. А ми, мали,  ту вече смо имали привилегију да идемо спавати кад нас буде воља.

15

Како почеше ладније ноћи, тако се направи нови распоред гдје ће ко спавати у креветима. Кољевку су испразнили, опрали и спремили, а мене премјестили да спавам са бабом у њеној собици. Ја сам се опира свим силама, али није било помоћи. До сада су Душан и Стево спавали скупа у великој коћети, а сада је матер ставила још један јастук напуњен вуном и ту је дошао Брацо, који је до сада спава са бабом. Кревет је био довољно велик, мога сам стати и ја, али је баба тражила да неко дјете спава с њом у кревету, да је ноћу грије. Прву вече сам оплака од муке која ме спопала, али баба мало оћути да се исплачем, па ће мекано:

– “ Ајде роде, немаш рашта плакати, ође ти је пространије.“

– “ Ма нека је, ја волим спавати с њима, дјецом.“ – кроз плач и јецаје јој одговарам.

– “ А уни су већи од тебе, заспу чврсто,а ти се откријеш, па се преладиш и ето невоље.“ – мило ће баба.

– “А ја се нећу вртити!“- јогунасто ћу ја, без јецаја.

– “ Е ,хе,хе, чојек неће штошта да направи погрешно, па направи, превари се.“ – убјеђује баба.

– “ Како то !?“ – зачудим се ја.

– “ Сјећаш ли се кад си упа у блато, ти и Милан,у Зоркиној њиви ?“-подсјети ме баба.

– “ Сјећам, нисмо ћели!“-браним се ја.

– “ Ето видиш, а јопет сте упали! Тако и нући ти нешто засањаш, сањаш да је дан, вртиш се и откријеш. Кад се пробудиш или док те неко прије не покрије већ је готово. Прелађен си, боли те грло, нус и недај Боже нешто горе. Зато смо ми ту, одрасли, да вас пазимо и чувамо, за ваше и наше добро.“ – акључи баба.

– “ А како јањци, мачићи, пилићи, сви они спавају без кревета и не покривају се биљцом ?“ – питам је сада ја, мени се још не спава.

– “ Све је то Бог одредио, њима је да вуну, крзно и перје, а нама да се мучимо и правимо себи одјећу, куће и ватру. А јеси ли видио да и уни мурају слушати родитеље и старије. Квочна кљуцне пиле кад неиде куда уна оће, па се навече уни увуку њено перје под крила, а мачка умива мачиће и учи их ловити мишеве. Ето, сви ви мали мурате учити. А теби ће баба дати шутра нешто из ковчега, сад спавај.“ – зијевну баба.

– “ Добро, добро баба.“ – и ја ћу сањивим гласом.

Ујутро би она раније устала, отишла за послом, а ја би спава докле ме воља. С времена на време баба би однекуд, из тајне скашеле, извукла шаку ораса, бајама или коју суву смокву и тако ме подмићивала да се навече прије љегања не буним.

16

Тада би доша Свети Никола, њега су славили Лалићи, наше комшије у засеоку, па онда Бадњи дан и Божић. Календарску или државну годину се није славило нити се посебно чекала, само Душан и Стево нису ишли у школу.

За Бадњи дан се постило. Ни нама малима нису дали мрсити, да нам поп не одреже језик. А ћаћа је иша у До, и ми смо дјеца смјели с њим ићи, усјекао би дебели растић, окреса му гране, дао сваком према узрасту да носи нешто од грана, а он би поњео дебло и тако би се скупа вратили кући. У крај авлије, близу ватрене куће, то би спремили и чекали вече да ћаћа уноси бадњак.

Иако су дани били кратки једва би дочекали вече. Кад би сунце зашло, матер би око огњишта и по кући посула сламе, а баба узела оку жита и стала код преклада и рекла Мариши да уноси бадњак.

Пошто је растић био овећи, дебо и тежак, онако сиров, помага му је Душан, а Стево и Брацо ишли су за њима и уносили “мали бадњак“ и опонашали ћаћу и Душана. Мени би дали чакицу жита, па би ја радио шта ради баба и маја. Ћаћа би назва  “Добро вече“, као да се до вечерас нисмо видили, и пита јели слободно, а баба и матер су одговарале “Добро вече, бадњаче, добро нам доша“, а то би понављали касније и Стево и Брацо. Исто би им матер и баба одговориле и све скупа смо их посипали житом, онако пуне шаке, не штедећи. Мени је то било драго и смјешно, што се ето и одрасли играју ки дјеца, а нарочито како се Душан, Стево и Брацо праве велики. Ћаћа би узе чаку с вином, наздравио бадњацима и свим осталим, добрано отпио и полио цурком по бадњацима, прекладима, прсну по ватри и огњишту, па би чаку дода баби, а она даље матери, Душану, Стеви, Браци и мени. Ја би мало лизну вино, било ми је грко, љуто и опоро ки трњине и сав би се намрштио, али ако оћу бити велики мора се пробати. Утом би се заноћало, сједили би око огњишта, ћаћа би нагиња чаку која му је била надохват руке на рубу огњишта, да вино прозукне, пјева и приповједа којекакве догодовштине и тако би вече брзо прошла. Бадњаци су горили дан ноћ и тако би горили све до Малог Божића.

Сутрадан, на Божић, палиле су се свјеће, двије, за живе и покојнике, спремала цицвара, а остало ки за Славу. Прије ручка  ћаћа би се наглас помолио, а онда смо се мирбожили:

– “ Мир Божји, Христос се роди.“, “Ваистину се роди“ – и трипут љубили у образе сви међусобно.

А пслије ручка, дјеца су се играла, ишла по кућама, а то су радили и старији мушки.

Није било свађа, није било туча, сви су били некако доброћудни и мирили се посвађани током године. А нама дјеци је строго заповјеђено да се на Бадњи дан и Божић не свађамо и ногатамо, јер ће нам иначе гузице очиравити. Нешто због свеопћег мирног и спокојног расположења страијих, а нешто због стра од чирева и ми смо се играли без и најмање свађе.

Пред залазак старији би мушки излазили  пред авлије да се провјетре и запјевају онако мушки на рачвању путића који воде кућама, а увече би у нечијој од кућа, уз огњиште, пили вино и пјевали до касно у ноћ.

– “ Све им враг одњо, недај Боже, биће најесен мали глаша.“ – смјешила се баба Марица својим јединим зубом.

– “ Ћути манитачо, нека и, жа теби шта те прошло.“ – тобоже ће љутито баба Аница.

За Мали Божић матер би испекла чесницу, ишарану чашом и капицама од жира, на средини пробушену, сутрадан у зоро нас пробудила и послала на гувно, гдје би ми доњели нешто сламе и посули по плочама и глуматали вршидбу, стављајући чесницу на стожер. Кад би се добро искакали, код куће смо ломили чесницу и доручковали, па свак својим послом.

Учас дође Јовандан, то је била Миланова Слава, па сам му ја био гост, затим Свети Сава, а онда Свети тривун, кад нисмо смјели ништа ножићем ђењати да се кућа не напуни мишима, а вук у кувину да недави овце, тада Свети Лазар, када би клепкама и старим тећама и лонцима правили буку по авлији и около по засеоку и пјевали: “Бјежи змијо плазара, ево Светог Лазара..“, па Цвјети, кад би набрали цвјећа свију врста и стављали у воду у којој би се умивали, па Ускрс.

Вече прије Ускрса, на Велику Суботу, матер и ми дјеца шарали би и кували јаја. Нека смо тањгали у црвено, нека у плаво, нека у зелено, неколико у љупини капуле и испала би смеђа, а некима смо цртали разне шаре и фигурице, па кад би сва била уређена, била их је пуна кртола и чекала сутрашњи Ускрс. Али смо највише водили рачуна кога ће припасти које јаје да би било јаче у туцању, на сутрашњем такмичењу које би организирали. Било је ту и подвала, камених и дрвених јаја, тучији јаја, али би на крају све било поравнано. Дропчићи су нам навече били тешки од прождераних јаја, а старчад се чудом чудила колико их муремо појести, а да нас не заболи дроб.

17

Послије Ђурђевдана прелазило се на љетну робу и почињале су ногометне утакмице крпењаком, а домало и купање на Брестовачи.

Некако у то време водио се велики рат у Кореји. Иако је то било далеко људима није било драго што сад капиталисти из Америке туку и убијају јадни народ који се патио у Другом рату ки и ми овдје, па сад поново гине бранећи право на слободни живот у својој земљи. И старији и ми дјеца смо навијали за Корејце и Кинезе који су им помагали.

Али друга догађања су скоро посвађала народ у цјелом крају. Основали су Земљорадничку задругу и све је било добро док је Задруга држала дућане бивших трговаца у Кистањама. Сад почеше прописивати ко ће ђе орати и копати, а сад и жети. Ћаћа је са коњима ора цјело прољеће и нама и другима гдје му одреде из Задруге, а сад поче жетва, окупили су млађе жене и цуре и оне би ишле од поља до поља, од њиве до њиве, желе жито и оно би се возило на Кулу, тамо се обављала вршидба на два велика гувна, која су раније припадала Манастиру, па подјела жита по фамилијама. Кад су добили колико их следује, нико није био задовољан. Они који су имали мало њива, очекивали су више жита, а они који су имали више поља сматрали су да им је превише одузето. Нису помагала увјеравања да је подјела извршена праведно, народ је гунђао и почео избјегавати заједнички рад проналазећи разне изговоре. Тако је и ћаћа говорио:

– “ Ето видиш, ја цјело прољеће орем, мучим себе и куње, нусим рану за себе и за куње, поправљам плуг и оштрим лемеше и то се не рачуна, а већина их није ни орала ни копала, ни ранила ораче и копаче, а сад добија жита по глави ки и ја. И мени од муји њива однесоше жито и дадоше тим нерадницима. Е, неће мући тако!Уно шта је криво насађено, мура да и пропане.“

И он прода коње. Купише их неки људи испод Велебита,  гдје још није било задруга. Тада оде у Градину, насјече од лугара Пане одобрена и обиљежена стабла, отеса јарам и сави тељиге, ођеља шпице и поче орати воловима. Купио је Јелаша од Личана, а Волаш је био одгојен код куће и тако је најесен, учећи их, орао. Волиови су ишли споро, ма колико их боцка батом, али је он био задовољан:

– “ Узораћу своје, а за друге ме није брига.“ – говорио је, знајући да ће док то обави проћи сезона орања.

Увидјело је и руководство да тако не може, па се Задруга реорганизира, остадоше само дућани и откуп, стада оваца и говеда на Кули, у Чучеву, Јасеновцу и Траживуцима. Откупљивали су се бајами, ораси, купине, љековито биље и јаја, али ако прије не откупи пиљар Ћакич, који је држа бољу цјену.

Баба Аница је одахнула. Није могла прежалити бјело жито које пожњеше у Подворницама, Перићинки и Долу, изнад улице, и одвезоше га у Задругу. Још се и данас сјећам како је плакала и клела са авлијских врата док су омладинке пјевале и срповима желе шеницу у Долу, а ми је за вуштан вукли да уђе у авлију, да не дође до већег зла, којег смо инстиктивно ки ловљени зец осјећали.

– “ Колико труда смо Покојник и ја уложили, и колико смо гладовали, и колико смо радили да купимо овај До, а гледај сада, други моју муку однесе, а вас, пилиће мује ,оставља гладне. Ко им је бранио да крче њиве, има кувина, ал им било тврдо!“ – неутјешно је плакала ронећи крупне старачке сузе једа.

Кад се чуло да тако неће више бити, смирила се и рекла:

– “ Будале, па ко ће у Буковици дати кулака! Неби га наша да га свјећом тражиш. Да сав овај крш претвориш у њиве, јопет неби било довољно жита, одњела би га зима или суша. Видила жаба да се куњ поткива, па и уна дигла нугу.“

Ћаћа је мислио да јунца Пауна одгоји за јарам и орање, али му она рече:

– “ Продај га,размићен је, почео се бости ђе и кад стигне, направиће штету и још горе нагрдити некога, па купи брашна или жита да презимимо ову зиму.“

Он тако и учини.

18

Једне неђеље матер ме рано ујутро окупа, љепо обуче и да отклони моју побуну рече да ме води на крштење. Брацо ми објасни да се то ради у Манастиру и да се добро чувам, јер су калуђери опасни и да ми лако могу одрезати језик, ако утврде да сам нешто згрешио.

Баба је чула његово објашњавање па га мучицом што јој се нашла при руци опали по гузици и запрети му:

– “ Ти си се сад огрешио и ето ти казне одма, лопове лаживи А ти роде не бој се ништа, то је нешто најљепше и за дјецу и за родитеље што им се у животу муре догодити. По томе се разликујемо од стоке.“ – објасни ми и утјеши ме баба.

И ми кренушмо у Манастир преко Куле. Ишли смо кроз Нанину улицу, па кроз Смреке до Манастирске њиве, која је сад била задружна, па десно поред Долине дођошмо на Кулу.Ту су била два велика салиџана гувна, пуно већа он нашег код куће, а поред њих нека чудна камена грађевина под плочом, зидана танким плочастим каменом у беспрекорним редовима и која се спуштала низ страну Брине. Нисам издржа и питам матер:

– “ Мајо,  каква је ово кућа ?“

– “ То ти је Ћемер, тако се зове, а Турци су то давно зидали и ту им је била стража, одатле су контролирали Крку и пазили на ајдуке.“ – објашњава она, а моја сљедећа питања на по уста заустави весели повик:

– “ Марш Гаре, ајде кумо напред, ун ти само галами, неће ујести.“

Пас се умири, поче доброћудно мавати косматим репом и пође за кумом Босом нама усусрет, која је долазећи ширила руке, сагла се и подигла ме до свог насмијаног доброћудног лица и почела сочно љубити:

– “ А то је мује нуво кумче! Ајте амо, да се ја и кум Обре спремимо, нешто нам се јутрос спетљало. Ево и муга Дуле и Радојке, нек се уни ође на равном забављају, а припазиће на њи Обрица, Сакица и Славко. А, ево и, цјела черга, ајте припазите на кума Милу.“

Спусти ме на зелену ливаду испред двију великих кућа на спрат и огромне мурве. Око мене се окупише дјеца разна узраста, од малог Душана моје доби до Обрице који је већ био момак. Ту нам се придружи и пас гаре и почеле су игре ки да се одувјек познајемо.

Али не задуго. Из велике ватрене куће изађе кума Боса, матер и кум Обре, приђоше нам и кум Обре рече:

– “ Дјецо, ви се играјте ту пред кућом, а ми ћемо доље Манастиру на крштење кума Миле. Да се, Обрица, њесте одмицали даље од куће, доћемо ми до ручка. Јесте ли разумили ?“

– “ Добро ћаћа!“ –  рекоше сви углас.

Тада ме кум Обре узе у наручје:

– “ Дођиде кумашине, тамо је стрмо низа страну, ја ћу тебе нусити. О, Бога ми  си потежак, ки и муј Дуле, скоро ћете ви у школу и кроз живот.“

Стрмим нугоступом почеше се спуштати кроз зеленику низ Брину, а ја угледах доље дубоко црвени квадрат кровова и високи бјели  витки звоник усред њега, а мало даље зелене луке и као срма сјајну водену нит што благо вијугаше посред њих. Доље десно се на сунцу цаклила равна водена површина и кум Обре ми поче објашњавати:

– “ Уно преко ти је Буњевачка брина, а уно доље зелено су луке, а уно сјајно танко је Крка, а уна велика вода ти је Рит, а Манастир су уне куће и звуник, а ово бјело, на по наше стране Брине, је Гаража. Ту је прије остављан поповски ауто, јер се није муга спуштити од велике стрмине до Манастира, а уно око Манастира високо и шиљато дрвеће су ти чемпреси, ко зна кад засађени. А видиш, ту је Старо врело, ође љево, гдје се пуно зелени уно велико и густо дрвеће, а ово друго, исто тако, је Ново врело, а уно треће је гробље.“

Док је он тако објашњава нисам ни опазио да смо већ стигли на зелену ливаду испред Манастира. Сад оно што је малоприје било испод мене, створи се изнад мене. Велики чемпреси су парали небо, а улазна врата у Манастир у односу на на висину зграда изгледала су мала као колобура на авлијском зиду. Од Врела је допира клокот воде, а уз Крку су се љено љуљале високе врбе. Док смо прилазили порти одјекнуше звона дубоким топлим пјевом, одговори им јека од Буњевачке брине, Доње брине и Чучевске брине, па се све стопи у један непресани напјев који се утапа у дно душе.

– “ Добро је, таман заврши литургија. Стигли смо у право доба.“ -рече кум Обре, а ја сам широким погледом хтио обухватити све око себе, али новинама које су долазила никад краја. Уђошмо у поплочану шуматорију насред које стајаше округли камени водоскок, чије су капљице летиле увис, позлаћивале се на сунцу и падале у зеленкасти зденац. Звона престадоше звонити и одједном наста дубока тишина, мук, што разбише кораци неке жене у бјелој повезачи и црној одјећи:

– “ Добро вам јутро, сад ће Игуман, причекајте ту пред црквом.“ – рече и помази ме по коси.

– “ Како си Вајка ?“ – упита је кума Боса.

– “ Добро Босо, сама сам, посла има, а и нека га, брже ми прође дан.“ -одговори она и замаче између безброј камених стубова који на својим плећима држаше спратове високих кућа.

Низ камене степенице одзвањао је мушки тврди корак. Појави се човјек средње висине са камилавком на просједој глави, чији су образи били покривени његованом брадом, у црној мантији низ коју му се од врата спуштала сјајна и жута, као злато, извезена марама.

– “ Добро јутро, добро ми дошли комшије!“ – пружи руку Обри смјешећи се бјелим зубима  – “ А Босо, како си, како дјечурлија, а ти Ружо, ђе је Марко ?“ – настави питати не чекајући појединачне одговоре.

– ‘ ‘Ма, доље у Лашковици, има одраније неки поса са унима из Крстача.“ – правда га Ружа.

– “ Вајка, дођи, бићеш баба, кад не може доћи стара баба Аница, па да крстимо овога јуначину.“ – помилова ме по образу меком бјелом руком.

А ја сам зањемио. Широко раширених очију гледао сам око себе, а у ушима ми је шумио неки чудни непрекодни вјетар,  док ме је опија благи мирис тамјана и воска из цркве.

Дође Вајка и кренушмо за игуманом Никодимом у цркву. У полутами обојаној свјетлом осликаних прозора гледале су ме многе благе очи брадатих људи са свјетлим и златним кругом око главе и љепа буцмаста дјеца пупастих уста, широко раширених очију са бјелим крилима на леђима и која су летила између бјелих облака. А на једној слици једна љепа жена држала је у крилу дјете и мило га гледала, а мени се учини да личи на моју матер, на Ружу Илину, на Саву Јолину и остале жене из засеока, које су исто тако имале отужне и топле миле очи. А међу свим сликама  највише се истицала она на којој бијаше насликан полугол омршав брадат човјек раширених руку и скупљених ногу из којих су вириле главе великих  ковачких чавала и крупне капи крви око њих, с којима је био закован на велики дрвени крст. Глава му је клонула  према десном рамену, а благе очи су гледале некуд, с чудним миром,  некуд у даљину.

Опијен дојмовима са тих слика, мирисом тамјана и восака и тихим говором и пјевањем Игумана, прелазио сам из руку кума Босе у руке кума Обре и трга се мало, на трен, кад ми Игуман окваси главу, па се опет вратих у стање блажена спокојства.

– “ Ето, готово је мој Миле.“ – благо ме за обрашчић уштину Игуман.

Кад смо изашли из цркве позва нас Игуман:

– “ Ајмо сви у трпезарију, а ти ћеш Ружо начас са мном у Библиотеку да упишем малог Милу у књиге. Вајка, почасти их ракијом, сад ћемо и ми.“

Матер оде за Игуманом и убрзо се обоје вратише, а он узе бићерин и наздрави:

– “ У здравље нашег малог хришћанина Миле !“

Из велике бјеле посуде извади шаку сувих смокава и гурну ми у ручице.

Кренушмо назад уз страну, већ бијаше угријало, мени се спавало и наслонио сам питомо главу на кума Обре раме. Кад смо изашли на Кулу ставише ме у кревет и кроза сан сам чу куму Босу:

– “ То је увјек тако, сва дјеца заспу ки анђелчићи послије крштења. А дашта су него анђеличићи, док су вако мали.“

Предвечер смо се вратили кући, а ја сам ки пасић трчка весело испред матере.

19

У рану јесен заболише ме очи, матер их је испирала камилицом, али није пролазило, па ме однесоше у Амбуланту код доктора Руса.

…… наставља се ……

Advertisements