Књига друга

Миле – Марко Мажибрада

П Л А В О   Д Ј Е Т И Њ С Т В О

(Први круг)

1

Која су доба била кад сам се пробудио нисам знао. Ништа се није чуло осим познатог дисања које је било некако подаље него шта сам навико, али ми је давало сигурност као и раније. Хтио сам покренути ноге као шта сам то раније чинио, али нисам могао, нешто их је чврсто стезало. Покушао сам више пута, па сам одуста кад сам угледао нешто свјетло изнад себе,што до сада нисам примјетио. Гледао сам и гледао тај свјетли плави  квадратић који је полако постајао све свјетлији, а онда сам примјетио да  и са стране има исто такав квадратић свјетлоплаве боје. Очи су ми летиле час тамо час амо док су квадратићи губили плавину и постајали румени.

А онда се чула бука и руменило продре у кућу.Надамном се појави старачка глава, прекрсти се и чу како полако и тихо рече:

«Овај се пробудио, срећа муја, а не криви се.»- а онда јаче:

«Ружо, мали ти је будан, јеси ли чула да плаче ?»

«Њесам мајо, мало се мешкољио и стењао, али није плака.»- одговори познати ми глас.

« Нека га, нећемо га дирати кад је миран, а ја ћу зачас наложити ватру и сварити варенику, угријати воду, па ћемо га окупати и наранити.Како је теби ?»- говорила је баба Аница док је машом чистила луг са огњишта, враћајући жишке на средину.

«Добро сам, наспавала сам се, а остало знаш.»-одговори познати материн глас.

«Само ти лези, требају се кости вратити на мјесто, ако раније устанеш упропасти се за цјели живот, а мугу ја ово око куће …. пу,пу, пу,… обавити, а Марко ће остало.»- говорила је баба и распиривала ватру на огњишту.

Букавац плану, а она набаца суварака смреке, па онда дода грабове гране и на крају притисну са двије растове одуље цјепанице.Стењући овјеси овећи тучани брунзин пун воде на вериге, а затим други мањи поред њега, помакнувши првога мало даље на верижњаку.

За рто време ја сам гледао за плавим димом који куљаше кроз онај плавичасти квадратић изнад мене.Сад ми је дим и квадратић био близу, а плаветнило врло, врло далеко и сад се смјешило чудном љепотом.Около квадратића скупљао се плави дим као да се хоће заљепити за црне прље и плоче, али га је квадратић бескрајно увјек у различитим куђељама гутао.

Баба је стално нешто говорила и нечим звецкала, али нисам на то обраћао пажњу, већ гледао игру дима, баџе и неба.

У игри ме прекинуше тањи гласићи од бабиног и материног и учинише ми се познатим.Окретао сам очи на ту страну, али нисам мога видјети од кога долазе.

«Овај гледа, баба!»- протепа Брацо и притисну ми прстићем нос.

« Беба се не смије дирати, Брацо !»- оштро повиче баба и одвуче га од мене – «Сједи ту и једи !»-постави га за столицу.- «А кад поједете, Душане води их ван, па тамо скачите.»-доврши наредбу.

Чу се тресак сточића што их дјеца у преши поваљаше и излетише ван и бабин глас:

«Не зна се с којима је теже, с малим или великим, никад краја бригама и никад мира.»

Подиже сточиће на ноге и скину дрвене здјелице са столице,обриса је и постави чамов шкипи,што га је Марко купио прије неки дан на Плацу.

«Сад ћемо окупати овога доброга буцу.»-запјевуши она за себе и да је Ружа чује док припрема повоје, пелену, кошуљицу и шугаман.

С обе руке ме узе из кољевке и дода Ружи:

«Ево ти га, да најприје намјестим кољевку и улијем воду у шкипић.»

У полусједећем положају матер ме почела развијати из повоја и пелена и осјетих велико задовољство што сам опе могао веслати ногама.Од задовољства сам пућио уснама и лизао језиком безубе десни.

« Дај ми га.»- рече баба, понесе ме и стави у топлу воду, држећи ми руку испод главе.Сјетих се да сам тако плива и раније и почех весело веслати ногама и рукама.Баба ми је поливала главу водом и почех се мрштити кад ми вода поче улазити у очи.А онда изненада:

«Пук,пууук!»- пуче чамови шкипић на два мјеста и вода пљусну по столици и бабиним ногама.

«Ето ти враже шкипић, осим овог дјетета !»-брзо ме зграби другом руком и замота шугаманом.

«Дај да га брзо обучемо да се дјете не прелади.»- почеше ми обе навлачити кошуљицу, баба спретно стави пелене и повојем ми умота ноге и тјело све до прса.Стави ми некакву капицу на главу и дода Ружи:

« Сад га подоји, па ће ун спавати.» Док сам ја поса баба је окретала пукнути шкипић, гледала са свију страна и закључи:«Нема од овог ништа, наложити и готово, а стопут сам рекла Марку да добро погледа кад купује, у чему ћу сада дјете купати?»

Баци половине шкипића на остала дрва код огњишта и крпетином обриса поплочани под око и испод столице гурнувши је устрану према кашунићу.

Не сјећам се кад сам заспа и кад су ме вратили у кољевку.

2

Дани су истовјетно пролазили.До мене су допирали неки непознати звуци, али се нисам плашио све док сам чуо материн глас или дисање, осјећао њену близину,а касније бабино или осталих укућана.Виђао сам само насмијана весела лица, сјајне радосне очи и благи говор.Понеко би ме пипнуо по лицу или носу и ја би инстиктивно залепрша рукама и ногама.Али ми ноге нису биле као руке слободне.Нешто их је чврсто стискало, па сам их мора помјерати заједно, а не како сам раније научио, сваку посебно.Затосам,кад је било свјетла гледао у свјетли квадратић и дим како одлази према далеком плаветнилу, а када би било тамно, гледао сам далеке свјетле трепћуће тачкице, којих кад је квадратић био свјетао није било.

А онда, једног дана,нисам чуо материн глас ни дисање,само се чула баба како стење и пуше и нешто лупа око огњишта.Мало сам гледа у свјетли квадратић, а онда сам осјетио глад.Вртио сам рукама и ногама, али се није појављивало познато старачко лице.Тада сам почо јако и брзо дисати и у једном трзају руку и ногу нагло издахнем и из мојих уста се зачу:

«А,а,а,а,…» Бабино насмијано лице се појави одмах изнад кољевке:«Види,види, он се пробудио и зове.Срећо бабина, скоро сам помислила да нешто са грлом није у реду.А он, мудрац,већ зове!»

Узе ме из кољевке,стави на велики кревет и размота повоје, а ја од среће завеслам слободним ногицама и рукицама.Она ме покри шугаманом:

«Играј се мало док ја припремим купање.»- и оде, па се чуло пљускање воде и лупа тећа.Дође, узе ме и стави у топлу воду, а ја сам наставио да плетем ногама и рукама, она ме поливала по лицу и одмах мокром руком  брисала воду са очију.Смијала се и лагано руком прелазила преко цјелог тјела, стално нешто пјевушећи.Тада ме обрише и опет уви ка и прије и стави на кревет.Чуо сам како нешто виче и убрзо дође матер и сједе на кревет поред мене, подиже ме у крило и стави ми у уста тамну и топлу брадавицу и ја почех халапљиво посати.Док сам ја прионуо на јело, њих двије су непрестано нешто говориле и смијале се.Слатка топлина из дроба ми је кренула према глави, очи су се саме склапале и ја заспа.

3

Незнам послије колико времена су ме први пут изнјели из тамне куће под мурву,у хладовину.Очи су ми се од прејака свјетла стискале и сузиле, док се не навикох на ту бјелину.Ту су били сви они  чије сам гласове слуша у полумрачној кући и сада су се стално надвиривали у кољевку да виде шта ја радим.А ја сам уживао у цики безброј гласића и хуци дубоких гласова.Нека лица и гласове сам већ разазнава, а нека су ми била нова, али сам осјећао сигурност због присуства матере и укућана.Тада су дошла нека весела одрасла лица и почеше ме љубити и штипати по образима, док ме напосљетку не узеше и изнесоше из кољевке,те се почеше играти са мном.

«Ружо, зашто га овако повијаш, ун ти је велики, ки да му је годину дана.»-рече Роса Маричина.

«Језик прегризла,клапузо, урећеш ми дјете, та видиш ли да је још нејачак!»-прекори је баба Аница.

«Ма нећу баба, ко уто више вјерује, те ваше уроке, вјештице и ђаволе.»-весело ће Роса, а и друга је младост подржи.

«Муре да код вас нема, дај Боже,али ја мислим и искушала сам да тога има.Та немуре зла одједном нестати.Било га је и биће га, само се мало притаји, па долети веће него што је било.»-на то ће баба Аница и испљуну комадић вуне што одгризе од конца који је прела.

«Кад ви стари отпутујете Манастиру, то што је остало мало зла поњећете са собом, па га више неће бити нимало.»-ругаше се омладина мислећи на гробље у јарузи Старог врела изнад Манастира.

«Добро, добро, само запамтите, све брзо пролази и само се једног дана пробудиш стар и немућан, проћи ће и вас ваша сила!»- закима баба Марица озбиљно главом, сјетивши се оних који су тамо у дебелој хладовини, рјешени свих овоземаљских мука.

И тако се настави њихово надмудривање, а ја сам осјећао некакву превелику врућину и почео зјевати као риба на сувом.Матер то примјети, унесе ме у кућу и поче дојити,али ја нисам био гладан,мњеко ми је било грко.Матер се зачуди, пипну ми надланицом чело и зовну бабу Аницу:

«Мајо, мени се чини да је врућ, пипниде ти!»

Баба Аница пипну моје чело и ноге:

«Дашта је,враг одњо и цуретине, урекоше ми дјете, трба га од тога пазити, ун овако гојан и плав сваком је мио, па га урекну и нежелећи му зла.Треба душана послати стрини Златки дапрелије воду, а сад га измасирајмо ракијом.»- донесе баба одлуку.

Позваше Душана, дадоше му боцу и моју кошуљицу, он се бунио под утиском малоприје вођених разговора,али ипак оде:

«Ђаво одњо и враџбине !»-шапутао је гњевно одлазећи, као да ради узалудан поса.

А мени је било мутно пред очима, болила ме глава и почео сам се дерати из све снаге од непознатог страха.Није помагало ни љуљање, ни хладноћа ракије ни,ни близина матере, ни њена умирујућа пјесма.А онда дође Душан с водом:

«Ево, на !»- помирљиво ће.

«Шта је рекла стрина Златка ?»-упита матер.

«Да су га урекле двије младе женске особе, а ја сам видио како двије жишке цврче,а остале ништа.»- расприча се Душан поколебан у своме мишљењу о уроцима и враџбинама.

«Ето, јесам ли рекла, знала сам ја, видићеш како ће се умирити одма!»- славодобитно ће баба Аница и ули ми кућерин преливене воде у уста, а онда ми уми лице и попрска цјеело тјело.Затим ми даде још два пута кућерин воде да попијем и ја престадох плакати.Престала ме болити глава, поглед ми се разбистри и осјетих да страх побјеже из мене, па ми се приспава.Ставише ме у кољевку и ја одма заспа.

«Роса и Манда,кујетине младе, знала сам ја, док су га спопале цмакати.И не оћијући муреш дозвати зло, у ниему не ваља прећеривати.Нек се наспава, прошла је неваљаштина.»- чујем бабин глас кроза сан, како умирује себе и друге.

Спавао сам цјелу ноћ чврсто без шарених снова и ујутро се осјећао као да ништа није било.Преко дана су ме опет одњели у хладовину испод мурве, у друштво,са дебелим отањганим црвеним сукненим концем око запешћа љеве руке.

4

Тог дана сам био испод мурве у друштву матере и бабе.Душан и Дуца су играли трље на каменој плочи и зањели се у игру.Баба је прела и сваки час пњуцала чвориће вуне, а матер је плела и слушала чаврљање ове двојице.Мало даље, код каменог корита, кокоши су дахтале у хладу од мурваћа, полуотворених кљунова из који је вирио танки језик.Била је подневна омара.

Ја сам гледа како понекад задрхти лише на крошњи мурве и настојао дохватити некакав шарени клупчић који су завезали изнад мојих руку за страницу кољевке.

Матер доврши плетење подвезице, убоде игле у клупко, погледа у сунце и рече:

«Брже ли, попасак је, идем ишћерати овце на приторак да се избалегају прије муже.»

Остави клупко, игле и плетиво на зид приторка и поче дизати овце што лежаше у хладовини јаре.Баба Аница забоде вретено у у куђељу на преслици, обриса уста од длачица вуне и одгега у кућу да нешто узме.Изађе са коричашићем и рече Ружи:

«Одо ја до мале башчице набрати блитве и капулице, то ћемо за вечеру.»

Ружа уђе у кућу и узе линац за мужу, дође до мене, погледа и кад се увјери да је све у реду рече Душану и Дуци:

«Припазите малога, док ја помузем овце.»

Њих двојица, којима је досадило трљање,дођоше до мене,Душан ме узе у руке, док се Дуца кревељио устима и мава рукама да би ме насмија.Онда му поглед запе за самар који је био одложен уз зидић башчице и рече Душану:

«Чекај, окренућу самар, па ћемо га у њему љуљати.»

Како рекоше, тако и урадише.Испочетка полако, па кад су видили да се то љуљање мени свиђа,почеше све јаче.Али изгубише синхронизацију покрета, самар завагну, и ја свом тежином испаднем из самара у успут челом закачим руб камена на којем је самар стаја.Цвркнуо сам од оштра бола, крв ми зали љево око, Душан и Дуца се следили, а матер баци лонац с вареником и учас се створи и диже ме изпрашине.

«Ајме мени, шта му направиште!»-завапи кад види како липти крв по љевом оку и стргну повезачу с главе и обриса крв да види рану.

Утом се створи и баба на авлијским вратима и кад ме види како сам се заценио, зајаука и брзо донесе чаку воде и некакву чисту крпу и испра рану и одахну:

«Добро је, хвала ти Свети Аранђеле,није око, а ово ће зарасти.Сад ћемо то испрати и ставити бјеланце.»

Матер чистом крпом притисну рану, а баба оде и донесе угрушано бјеланце, ставише га на посјекотину и замоташе ми завој око главе.

Некако истодобно смо се умирили све троје.

Дуца и Душан су искористили стрку и побјегли из авлије.Душан се вратио касно навече, кад се већ смркло и кад се увјерио да неће бити истучен, а вику ће некако подњети.Дуца није долазио у авлију два-три дана чекајући да се ствари смире.

А ја сам научио шта је то физичка бол и задобио први ожиљак за цјели живот.

5

Дошла је јесен, па зима.Научио сам јести шта и Душан,Стево и Брацо, али ме матер још дојила.Једном приликом док сам пуза око огњишта, а баба Аница ме пазила,изненада ме зграби да се поигра са мном,ја се од изненађења трже и испаднем јој из руку,па десном руком право у жар на огњишту.Док сам од бола скрикну и заценио се, баба ме већ зграбила и ладила ми рукицу у чаки пуној ледене воде и кроз сузе тјешила:

«Ђаво ће бабу одњети, не бој се ти, то ти је за мене сигурно, она је стара,блесава и луда, мјесто да те чува, она се почела стобом играти, видиш да је подјетињила, њој ће враг кожу на шиљке растегнути, прије него дође Манастиру, а теби ће бити добро, ти си мушко, мало пече па шта, мушкарци не плачу, њесу уни плачипизде, већ прави јунаци.Ето, Краљевић Марко није плака, има је на стотине рана,ни Милош Обилић није плака, ни Цар Лазар, ни Стојан Јанковић, ни твој шукун шукунђед Тодор Буљ,…. « и тако све је набрајала, док се ја нисам умирио, а онда ме сјела у крило, љуљала кољенима и нешто тихо-тихо пјевушила, а мени се учинило кроз полуотворене вјеђе да видим како јој бисери из очију клизе низ наборано лице.Или сам само сањао.

Навече, кад су се сви окупили,исприча им она шта се десило и на крају закључи:

«Ја сам крива, ћедо се поиграти, срце ми заиграло од драгости,а нагрди дјете, треба ме убити, скроз сам подјетињила.»

Тад ја научи шта је ватра.

6

На прољеће сам прохода.Нико се није нада да ће онакав дебељко, као шта сам био,тако брзо проодати.До сада су Душан, Стево и Брацо мало водили бриге око мене, али сад је почела њихова мука.Брацо одовно није било право што су на њега заборавили и шта је изгубио престо мазе, али су га Душан и Стево тјешили:

«Шта те брига, ти сивелики, тако је било и нама кад си се ти родио,дођи ти овдје код нас.»

Пошто је јесенас Душан поша у школу, уписали су га прије рока са шест година,а давали су му и озбиљније послове, као шта је чување јањаца у гувну или сађење куруза у прољеће,он се извлачио од чувања на учење, домаћи рад и те друге послове, па су Стево и Брацо били моји главни чувари у авлији и испред ње.Нису смјели потрчати, јер би то чинио и ја,а онда би се десило да панем и ето ти дерњаве,а онда долази неко од старији, и невоља.Зато би они најрадије мене водили у гувно, гдје је било равно и травнато, па ако панем сам сам крив,а они би могли на миру градити кућаре на грумили.Ја би трча док они трче,а кад би они престајали преста би и ја и ето тиживе муке.Што би они градили, ја би рушио, и једва су чекали да ме се рјеше или оставе мало подаље, измишљајући разне начине да тамо останем што дуље и не ометам их у њиховим пословима.Њих двојица су се добро слагали, иако је Стево био старији годину дана,али је био ситнији па су изгледали ки близанци и требало је доста времена да прође да ме прихвате у друштво као равноправна члана.

Пођоше они са мном за петама према Равници, одмакнуше подалеко, кад ми усусрет дође од ђед Ћилитове Бунарине неки омалени човјек кривих ногу с буковачком капом на глави и смотаномшкутијом у руци.

«Чи си ти,мали!»- упита ме он строго, мислећи да ја сигурно знам говорити.

Ја, са једним прстом у устима, покажем другом руком на нашу авлију и укипим се.

«А,Маришин !»- рече он и оде.

Кад је стига кући зовне жену:

«Зорка, ђе ти је мали ?»

«Ђеће бити, у кући, шта ће ти ?»-зачуди се она шта он уопће пита за дјецу,то му није био обичај.

«Баци га на ђубар, одма !»- љуто ће он.

«Ајде кврагу будалашу,ти си скроз полудио, бацити дјете, шта ти је данас!»- накоструши се Зорка ки квочка пред лисицом.

«Кад сам видио малог Маришиног, а видим нашег Бошка, сад би га бацио!Оно је дјете, а не ова наша крпуша!Неђељу ти јебем, истог мјесеца су се родили.»- кисело ће он.

«Ајде кврагу маниташу, још једном, кад ти будеш крупан ки Мариша, унда ће бити и твоја дјеца!»- сад Зорка плану.

И тако малом Бошку приљепише надимак «Крпуша»,а касније у школи му додашмо и други «Бува», све због ситна раста и велика срца.

7

Тог љета поче сам се дружити са својим парњаком, неколико мјесеци млађим,Миланом Крнетом,Илиним и Ружиним сином, а ђед Ћилитовим унуком.

Био је крупан и буцмаст као и ја, мирне нарави и скроз доброћудан.Милан и ја смо се по васцјели дан играли, час код његове час код наше куће.Једина разлика међу нама је била што сам ја био плав,а он кестењаст.Гдје би се затекли ту би нас и хранили, једино што нисмо дјелили,то је дојење.Носили смо исте вештице и трикице.Вештице су биле плаве боје са неким смеђим ситним коцкицама, па су нам се ругали да су нас посрале буве преко ноћи.Треба знати да су тад дјеца, мушка и женска, носила вештице без икаквих пелена скоро до првог разреда основне школе, па су сва личила на мале калуђечиће.Тако ни ми у засеоку нисмо били изузетак.

Преко ноћи пала киша,прави поводањ, а свануло плаво прозрачно јутро,гране и лишће пуно крупних капи росе.Дивота једна за мене и Милана.Идемо ми тако путем и повлачимо гране за вршкове и прскамо један другог.Он повуче, па пусти грану и стотине бисерних капи ме попрска, а тако направим и ја њему.А тек на путу према Зоркиној кући,на стотине локвица.Дођемо до локвице, режентане од ноћашње бурице,па скок усред ње, а вода пршти на све стране.Кад смо такосе играјући стигли до коловеза Оградина видимо да на Зоркиној њиви има право језеро.Благо нама, идемо се купати и пливати.Ушли ми усред сплавине, али нам ноге упадоше у блато, па ни напред ни назад.Што се више трудимо оно све горе.Шта ћемо сад?Почели смо полако, па послије све јаче и јаче звати, али нико не долази.А вода до гузе, почела нас трести дрхтавица од ладноће и нема нам друге, ки по договору почмемо се дерати из свег гласа.Око кућа дигла се узбуна, чујемо ми, али они трчи до Бунарине, трчи до локве Варвоткиње, у Аничину улицу гдје има посред ње Водено, а ником не пада напамет да овамо завири.Тек послије дужег времена чули су нас Стево и Јово Зоркин и дозвали остале.Обојица добијемо шта нас слеледује, јер се до памети долазило преко гузе,али то и није пуно важно, главно је да су нас извукли из блата и спасили од модре ладноће.

«Тако вам и треба, пливачи !»- руга нам се  Брацо док смо пипкали и расхлађивали ужарене гузе.

8

Измилила нас тројица, Стево,Брацо и ја, из кревета рано ујутро, а у кући никога од страијих нема.Одемо пред авлијска врата и гријемо се онако крмељави на сунцу које се који трен прије издигло изнад Промине.Попели смо се на подзидак уз авлиски зид,гдје би старији сједили и придикали поподне,бистрећи свакојаке догађаје и проблеме.Мени се учини да се на крају њиве што иде уза зид Дола нешто миче, па покажем Стеви и Браци.Они се загледаше, дланом наткривајући очи од сунца:

«Ајме, оно је вук !Види га колики је !Задавиће јањцњ!»- ван  свог обичаја завика Стево.

А тад сва тројица почмемо викати:

«Ено вука, вук, вук !»

Однекуд долети Дуца, улети у До и почне викати и бацати шкриље, али мало поиздаљега, није има срца баш да му приђе близу.

Вук, да ли од вике или своје памети,лагано, без журбе скочи преко зида Дола и неста у Смрекама.

«Јесте ли видили како се уплашио од мене!Да ми је била пушка при руци погодио би га равно међу очи, тако сам му био близу !»- каже Дуца,а ми потврђујемо.

Мене су хвалили да ћу бити добар ловац, а кроз нашу причу вук само шта није пио из каменице у авлији. Дуца је броја у заслуге да је спасио јањце што су пасла у ливадама поред кућа, а баба Марица пркине нашу причу:

«Јеси спасио јањце,али зато је платила главом наша магарица на вр Деманије!»

Та несретна судбина магарице умањила је наше заслуге, бар привремено, док се није заборавила.А магарад се брзо заборавња,та сваке године их се опули више него што домаћинима треба, па се пулад мора бацати у јаметину иза Јокине куће.

9

Дуца, Душан,Стево и Јово Зоркин ишли су у школу и тамо видили како се игра ногомет.Али није било лопте.Некако су намолили Ружу Маришину да им сашије од старе сукнене чарапе прву лопту, али старији нису дали да се играју на ливадама, јер ће потрати траву.Требало је направити игралиште.За прву руку, да се испроба лопта, одабрана је Равница и Дуца је организира радну акцију.Сви смо се ангажирали да крчимо простор који је Дуца оцрта ки геометар.И вредно смо радили, а старији би рекли:

«Види шта и ђаво мучи, да их сад наћерамо да крче њиве, нашли би стотину разлога да не мугу !»

И тако су утакмице почеле.Већи, као Дуца,Стево Зоркин и Душан су рачунати као двојица, а мене и Милана нису могли због младости ангажирати као играче, па смо им послужили као голмани, додуше , више за трчање по лопту тамо далеко у ауту.Ипак су морали водити рачуна да нас директно не погоде крпењаком, јер није био пуно мекши од бабуља.Сезона је трајала цјело љето, а прекиди првенства су настајали из техничких разлога, кад би се искида крпењак, што је било врло често, или нечије трике, па их је требало окрпати жицом.До другог крпењака било је тешко доћи, јер нам нису давали више чарапа, ма колико биле старе и изношене, а трике крпљене жицом су биле убојито оружје запротивника у игри,па се такав играч,ако није хтио играти бос, дисквалифицирао.

Утакмице су одиграване у највруће доба дана, између подне и попаска, кад би старији прилегли, јер су дјеца морала кроз јутро и предвече радити, осим мене и Милана.Ми смо били ослобођени свих обавеза, јер смо још посали.Тако смо нас двојица кроз јутро и предвече играли своје игре: градили кућаре на грумили, башче и винограде негдје гдје је било мрвицу земље или код Баба Маричине кује Бањаре мазили штенчиће, док их она неби подјелила.Брацо, кад би наиша и видио шта радимо, порушио би нам све и одлетиораширених руку глумећи авион:

«Р,р,р,рр,р,…»,

вичући издалека да он није крив што је рат и авион бомбардира наше грађевине.

А шта нам је преостајало,био је јачи,морали смо испочетка.

Тог дана, по понашању одраслих, осјетили смо да нешто није у реду.Раније него обично су се скупили сви испред наше авлије.Старе бабе и ђед Ћилит су посједали на подзидак испред авлијског зида и око великог бајама, док су Мариша, Иле и Јоле стајали и нешто утихо засе говорили.

Ми, дјечурлија смо се мотали између њих неби ли нешто сазнали и разумили,али без успјеха.Нису се на нас обазирали.Утом дођоше Дуца и Душан,загрљени рукама преко рамена, пјевајући:

«Друже Тито љубичице, Недај Трста и Горице….»

«Ајте кврагу, чему се веселите, реците шта се ради и шта говори на Кистањама !?»- упита баба Аница.

«Пуне су Кистање народа, ки на Приобржење, неки главоње држе говоре, а народ виче:

«Живот дамо, Трст недамо !»

Играју се кола, пјева се, гужва, ето шта !»-рече Дуца, а Душан потврди кимањем главе.

«Боја сам се ја тога, кад нам га унда њесу дали, неће ни сада!Талијани су курве,знају уни водити политику.Сад су Америка и Енглеска за њи, а против нас.Наша младост изгинула да га ослободи, а сад га дај Талијанима, који су били на супротној страни и нама и Американцима и Енглезима.Али то су Латини, Ватикан је код њи!Не дају уни да им православље и комунизам дођу у авлију.Изгубићемо га и готово.Не вреди узалуд гинути.»-јетко ће Мариша.

«Знам да је тако, право кажеш.Само кад се сјетим Катарине и кад сам од тамо извука главу, ух, захваљујем Богу за сваки дан живота.А сад би било још горе.Које нуво оружје,атомске бумбе и шта све још !А од Руса нема користи, уни су далеко, а брига њи за Трст.Ово међу нама људи, немујте овако причати са другима, ко зна шта би нам приписали: да смо против Тита и државе.»- забринуто ће и опомињуће Иле.

«Бог с тобом, дакако, међу нама! Али ако позову мураћеш ићи.Друге ти нема.Ваљда до тога неће доћи!? Сад има довољно редовне војске, доста смо се ми напатили глади, стра и ладноћи.Ако позову нас, унда годинама неће бити мира, а шчим ратовати, кад је и овако све још порушено и гладно, голо и босо.»- замишљено се укључи Јоле.

«Ем ти Неђељу, готово је, диће ме у војску !»- прикључи се зајапурени Мире Мариши, Или и Јоли, који управе пристиже из Кистања.

«Враг одњо Трст, Горицу и Пјаву.Ђе ја настрада ради њи, сад да ми и дјеца јопет гину тамо.»-љуто ће Ђед Ћилит-«Зашто сад требамо сви ићи тамо да гинемо, а ко је видио Словенце у овом рату да се боре за Србију и Црну Гору, Далманцију и друге.Њесу се мрднули из свог кувина,већ се на крају рата прикључили и сад испада да су једнако, ако не и више, борили за ову државу.»

«Тако је Ћико! Кад треба гинути унда идите Срби, вас је највише, најачи сте, добри сте борци, ми ћемо помући колико муремо, а кад рат заврши унда смо једнаки, једнако смо дали, једнако се жртвовали, а кад споменеш наше жртве, унда си  Великосрбин, националиста, централиста, непријатељ и незнам шта њесмо.»- надовеже се Мариша.

«Па шта,ако те и позову у војску, Мире !Три мјесеца требаш бити на обуци, а дотле ће бити све готово.Најгоре је првима, а уни су већ тамо.»-смирује Јоле Миру.

А дјеца предвођена Дуцом, ухватила се у коло и пјевају :

« Друже Титољубичицњ, Недај Трстаи Горице …» Баба Марица гледа дјецу и каже баби Аници :« Гледај Анка,благо њима кад ништа незнају!»

А кад старији умукоше, са Кистања се чула граја и пјесма, но рјечи се нису могле разабрати.

11

И наредних дана Трстом су се бавили одрасли, а ми дјеца смо наставили по старом.Играли смо ногомет на Равници.Деси се опет незгода, пуче крпењак.Зграби га Стево Зоркин:

«Ето ти му враже срећу, брже ли се искида, а јуче сам га крпио цјело поподне.Треба направити нови!»- рече замуцкујући и баци га у велику купину на дну Равнице.Онда се старији окупише и почеше између себе нешто шапоркати, да ја и Милан не чујемо, и онда наглас рекоше :

«Ајмо кући, доста је за данас.»- и почеше љено, ногу пред ногу, разилазити се свак својој кући.

Ја и Милан такође, кренушмо према нашим кућама размишљајући шта би сад радили и паде нам напамет да видимо шта раде Бањарини штенчићи.И док се ту играли штенчићима, гледајући им зубе и шапе и мудровали који ће бити најбољи ловац, Бањара се раширила колико је дуга и широка, као да је једва чекала да је одмјенимо и да на миру одспава.Мора да је заспала дубоким сном кад није шкљоцала зубима да отјера муве које су је гризле око очију и по њушци, ни буве које су весело искакале из олињале златномрке длаке.Изненади нас баба Марица :

«Шта вас двојица ту радите ?Ајме, изјешће вас буве, види колико и је !А ђе су вам Дуца и остали, зар њесу на Равници ?»

«Пукла им лопта, ишли су кући спавати.»- објаснимо јој ми.

«Јебем ти Створца!Уни спавати, то су уни вас преварили, сигурно су отишли на Брестовачу!»- ражести се она и зграби овећу шибу од рашељке.Мора да је била јутрос убрана младица,свјетлоцрвена кора јој се злочесто сјајила на љетном сунцу.Дугим лаганим кораком оде она према Наволама.Иза сна скочи се Бањара и крену за њом, не обазирући се на штенчиће,ваљда је рачунала да су у добрим рукама.

Није прошло пуно времена када ки ушум поред нас пролети Дуца гол голцат, затим Бањара и леже на пријашње мјесто дашћући отворених уста, а у Маришину авлију замакоше Душан,Стево и Брацо.На крају, убрзаним дугим кораком, ето ти бабе Марице, повремено сјекући ваздух оном рашељкином шибом.Уђе у авлију и нас двојица смо чули брештимање, гдје се спомиње и Света Неђеља и Свети Аранђел у Брини и Дуцину скрику, док то све не зачини Ђурин глас:

«Пушти га мајо, јеси л луда, та видиш ли да је бруца, а вода у Брестовачи није му ни до кољена!»

Из Маришине авлије чула се нека цика и ајмекање, а ја и Милан би се окладили да су то Душанов,Стевин и Брацин глас.Послије су се Стево и Јово Зоркин хвалили како су лишо прошли, али нико им није вјерова, а они нису хтјели показати гузицу да би то доказали.

То вече у засеоку је било необично мирно, није било уобичајеног вечерњег дјечјег цилика, ишло се рано лећи,неко с вечером, неко без ње.А ја и Милан морали смоу видру пуну воде уз обавезносапуњање са домаћим сапуном који гризе очи ма колко их тврдо затворио.Успут су нам и вештице опрали, а док је Ружа Маришина режентавала вештицу и загледала није ли која бува остала Мариша Прокоментира:

«Ђаво одњо и Бањару, докле ће се више котити, та откад знам за себе увјек је иста.»

Сутрадан увече Дуца је призна да би приста и на више батина него на трку од Брестоваче кроз улицу до Панине виноградине, поред Ћубанове куће и кроз Торнице онако го и бос.Срећа да у то доба дана никога није срео, сад би за његову муку знали  и у Кистањама.

12

Како је прилазила јесен примјетио сам да ми је матер нешто дебља, а од других сам већ чуо да је куљава.У то доба и ми мали смо знали шта то значи, јер се та рјеч између баба често употребљавала.Тако су говорили да је куљава Сава Јолина, Ружа Илина и Ружа Маришина.Сад ми је било јасно, а и мом другару Милану, зашто су нам прије петнаестак дана огадили посање.

Окупили се тада испред Маришине авлије скоро сви из засеока, причали нешто о Задрузи која ће се основати, а ја и Милан уз зид ђеда Ћикиног виноградине градили неке кућаре, пошто нисмо ништа разумили шта они причају и жесте се док се спомене Задруга.Преко ува смо чули да нешто зову Брацу и крајичком ока видили да му матер нешто шапорка.Он весело одлети до Мале башчице и донесе убрзо руковет пелима.Нас двојица нисмо на то пуно обраћали пажњу, та стално су  варили некакве чајеве од купинова листа, иве, шипурака, кадуље, коприве, пелима и других трава.Одједном се друштво утиша, а Брацо дође до нас са осмјехом који смо познавали кад нам се нешто спрема и рече, успут нам ногом рушећи грађевине:

«Доста тога, зову вас матере !»

Ми се мало зачудишмо, обично би ми сами тражили да посемо,кад нам матере понудише да посемо, јер ће сад морати ићи радити, па послије неће бити могуће.Иако смо слутили да нешто неће бити у реду кад одједном сви шуте и кутре и гледају у нас како ћемо посати, ипак смо кренули да узмемо свакодневни оброк, али при првом гутаљу мљека кроз уста нам се разли горчина и ја и Милан истодобно пљунушмо, чудећи се шта  је сад то.А онда сви заграјаше :

«Срам вас било, колике мумчине, брзо ће у школу, а још посу !»

«Нема више сисе,догодине ћете добити брата или сестру !»

«Види им зубића, орасе и бајаме мугу слумити,а уни би посали !»

Усред те граје, ја и Милан сиђошмо са материнског крила, црвених образа и одошмо у Маришино гувно, попешмо се на стари грабић дуплог дебла у облику латиничног слова В и сједошмо свак у своју кућицу у великој крошњи.Мало смо шутили и слушали како се они тамо подругљиво кикићу и на крају закључишмо:

«Сад да нас муле по стотину пута, нећемо више посати и готово !»

Тако је и било !

Први пут осјетили смо шта је то стид или срам !

13

Рудила је рана јесен.Послије киша око Велике Госпојине више није било великих врућина.Милан и ја по цјели смо боговјетни дан шврљали около берући купине, дренине, трнине, глогиње и долазили кући црно-црвено-модрих образа и уста.

«Дјецо, полако с тим, види шта су се забрљали,не смијете одма пити воде !»- кричили су старији и прали нам лица.

Али џабе,нама дренине нису биле киселе, купине су биле преслатке, а  с глогиња би скинули руњаву главицу и прогутали их заједно са шпицом.Трнине су биле опоре, али кад се помјешају са осталим воћем,могло се подњети.Кад би нам досадиле цјели плодови ми би правили колаче тако што би нашли двије чисте плочице из зида, обрисли их о цвештицу и међу њима стискали набрано воће и цједили сок, а након тога појели сатрвени остатак.И није нас никад заболио дроб.

А онда би по озелењелом кувину почела цвјетати  «мачја муда», кише би падале све чешће, бура је била све јача и ладнија и ми би играли нове игре у близини огњишта.

Душан и Стево су ишли у школу, Брацо, кад га неби нечим упослили, дружио се са Стевом Јолиним, Стево и Јово Зоркин исто су ишли у школу или око ње,А Дуца, како кад,некад у школу, а некад у друштво истог узраста на Раскршћу у Кистањама.Баба је кувала и гринтала по кући и авлији, а матер и ћаћа су трчали око стоке или ишли у поље.

Навече би се окупили око огњишта, вечерали шта има, а онда смо слушали како ћаћа чита из Душанове читанке, бајке или неке народне јуначке пјесме.Само он није пјесме чита ки Душан, он их је пјева ки гуслар, испочетка тихо, кроз нос, с прекидима, а онда кад га пјесма понесе, гласно,уносећи драматику у казивање.Одложио би он тад Читанку и онако напамет, како је још као дјете научио,додајући понеку своју строфу или рјеч.А знао је он пуно ти пјесама.Баба би плела или препредала, матер гаргашала вуну, а ми дјеца би им помагала да смотају клупко или куђељу или кончеле, све слушајући ћаћу како пјева, а баба и матер би понекад коментирале :

«Како јој срце неће пући, толико синова одједном погибе !»- мислећи на Мајку Југовића или :

«Шта ће јој виноград, кад јој нема сина !»- кад је ћаћа пјева о Стојану Јанковићу.

Скоро сваку вече доша би неко из комшилука, па би се сједило до касно у ноћ, пјевало и причало о свему и свачему.

14

А долазила је Слава!Свети Јандрија.Ми смо се, дјеца, веселила Слави, шро ради мрснијег јела, што ради родбине која ће доћи, а међу родбином је било доста дјеце.Мариша би петнајст дана пред Славу узе и опра мјешине и ставио их на авлијски зид да се вјетре, те думијане и неке боце плетерке.То би наредног дана натоварио на магаре иправац кроз Лашковицу, пут Рупа.Кренуо би код кумова из давнина у Крстаче,сада је главни кум био Силов Јосо.Тамо би га дочекали, као шта су њихови очеви, ђедови и прађедови и остали преци из давнина дочекивали једни друге.Спремио би се ручак, налило вино у мјешине, ракија лоза у думијану, а маслиново уље у плетерке.У торбе и зовнице кума Луца би насула суви смокава за куму Ружу и бабу Аницу и Мариша би по ручку добрано угрушан црњаком крену назад истим путем преко Лашковице кући.У Лашковици би преконтролира струге на Новој и Старој огреди, Окрајку и Брањевини и кућу под плочом, је ли закључана и да ли је неко нешто дира.Обично би ту затека стрица Маркету, па би га обавјестио да ће кум Јосина сјећи дрва у Новој огради, као накнаду за вино и у разговору би из попутњака добрано потегли.Кући би стига у први мрак наглас пјевајући неке веселе пјесме.Цјеле вечери би био добре воље, прича сликовито шта има новога у Крстачама и пјева јуначке пјесме.

Два дана уочи Светог Јандрије закла би двије јаловице, једну за кување, а другу за печење на ражњу.Жене би уз помоћ дјеце добро очистиле куће и авлију, припремиле кревете, намјестиле велики сто и двије дуге сјеђе за славску трпезу.Сутрадан би се пекло бравче и неколико крува  под пеком, а навече уштипци.Ујутро, на сам дан Славе, сви би се обукли што смо љепше могли, а матер би ставила да се у великој бакри кува оно друго бревче.На велики сто би се ставиле боце с ракијом, дрвени пијати и здјеле са сувим смоквама, бајамима , орасима и уштипцима, а на средину дупљер у чаку са шеницом и окићен гранчицама чемпреса и зеленике или би се за то испекла дебела украшена прешка.

Први гости почели би стизати пред подне.Најприје они из даљега, тетка Ружа или тетак Ђуро  Шуша из Нунића, тетка Сава или тетак Шпиро Безбрадица из Безбрадица са ћери Мандом или Марицом, тетка Мнада или тетак Марко Ступар из Рудела са сином Јовом или Мирком,Тетка Милица или тетак Дуја Бунчић са сином Миланом из Рудела,а од материне стране доша би ујак Миле или Славко.Некада би дошло по двоје – троје, а некада нико.Долазећи у авлију,љубили би одреда све, дјеци би пружали бомбоне, а за кућу би даровали боцу ракије или думијану вина, вјенцем трештина, јабукама, бајамима и орасима.Баба А ница би прекорила ћери што је рјетко обилазе, а оне се правдале свакодневним обавезама, та она то добро зна.Како није било дјеце мога узраста,ко ће их водити на тако далек пут у то доба године,ја би потражио Милана и он је цјели дан са мном грицкао смокве, бајаме и орасе, као мој гост.С ручком се отезало, чекало се калуђера, а кад би се  увидило да он неће прије вечери, онда се почињало и без њега.Ћаћа би очита молитву и кренуло би се са врућом манистром, па куваним и печеним месом, које се више није склањало са стола.Тако су они јели и пили, а дјеца су улазила и излазила, али нису се одмицала даље од куће, јер кад дође калуђер требало је бити ту.Некада је калуђер долазио најприје код наше куће, па онда иша у Мажибраде, а некада би погодио обрнуто.

Већ се поче ватати мрак када је отац Никодимса Ћитром, као помоћником,доша у авлију и ради реда, послије поздрава,упита јели слободно.

«Оче, шта питаш, кад знаш да јесте!»-одговори Мариша од вина сјајни  очију.

«Добра вече свима и сретна Слава домаћине!»-тада би он честита, а затим одговори Мариши:

«Има сада и таки кућа ђе ме не примају, а обојица знамо које су то.»

«Њиова воља ! У овој кући се Свети Јандрија слави од памтивјека, па ће и док сам ја жив, неће се Оче на мени слумити традиција и обичаји.»- одлучно ће Мариша нудећи  Игумана вином.

«Чекај Марко, најприје оно ради чега сам доша.»- извади златни крст и нуди га на љубљење свима по реду, па тако и мени.Прекрстим се како су ме учили и пољубим крст и осјетим се велик ки остали.

Баба Аница принесе машу са жаром, Ћитро, како су звали Илију Бјелановића из Ђеврсака,пресу га у кадионицу, а Отац Никодим убаци пар зрна тамјана у кадионицу и неколико на машу, диже се бјели дим и замириша опојним мирисом цјела кућа.Док је Игуман обилазио око трпезе и чатао славску молитву, баба Аница је позвала Душана, дала му машу и рекла да пажљиво окади ватрену кућу, појату, јару и све около по авлији.Када је Игуман завршио посједоше га на почасно мјесто у вр стола и доњеше посебне пијате и прибор и нуде га јелом и пићем.Он се правда како је већ јео и пио, узо би мало печеног и корицу крува, похвалио домаћине и проба вино, наздрављајући домаћину слављенику.Дотле би баба Аница питала Ћитру треба ли му шта од робе, а он би одговара да има све, да га у Манастиру облаче добро, ма вунене чарапе му не би шкодиле, јер неволи уне градске,некако су танке.Она би га позвала у своју собу и у торбу му ставила пар чарапа, меса и боцу ракије, а он се бунио да то не треба,бар вина и ракије имају у Манастиру, ки да Крком дотиче, а и јела не вали.

«Кад дођеш, огладнићеш,када си се данас мало наода!»-говори баба и гура му руку са вр торбе да јој не смета.

Игуман је сједио за столио, грицка печење ки тић,распитива се о овом и оном и на крају упита:

«Марко, добро ти ово вино, ђе си га набавио ?»

« Из Крстача, од кума Јосине, стално ја од њега набављам.»-објасни Марко.

« Видим ја да је доњанско, скоро је исто ки из нашег Гошићког винограда.Реци куму Јосини, кад га видиш, да и мени дотури двије думијане, једну овога и једну жутине.А, добро је то шта чувате кумство, нека је он католик, од истог смо рода.Ови што направише зло у рату, Бог ће им судити, а паметни људи неће дозволити, уз Божју помоћ, да зло надвлада.Даће Бог! Код мене у Манастир долазе једни и други, католици и правосславни, из Промине и Буковице, и даље,пуно даље, перу савјест, а то је добар знак.И добро је што то власт прилично добро објашњава и осуђује, нека и није по Светом писму.»- поучава Игуман.

«Ма да ти Оче ниси уша у Партију?»- насмија се Мариша.

« Боже сачувај, али судим по дјелима, подржавам све шта је добро за народ па ма од кога долазило.Ето, добро је шта дјеца иду у школу, добро је шта се народ може  љечити, добро је да се људи уче радиту нове послове, добро је шта уводе струју и воду у села, добро је шта се раде путеви, а за политику ме није брига.С временом људима дође памет у главу, па ће све наћи своје мјесто ђе је Бог одредио.»-прихвати шалу Игуман и диже се од стола:

«Ајмо Илија, ухвати нас мрак!А ти Мрко још ниси крстио овог малог.Видим, добро га учиш, али крстити треба!»

«На прољеће Оче, нека запамти ђе се и ко га је крстио»- окељи се Мариша.

«Та ти је паметна, иако није по канону.»-насмија се Игуман.

Сви га заустављше, нудише још једном чашом вина, али он захвали, пожели лаку ноћ и њих двојица старачким кораком одоше према Кули, за Манастир.

Неке од тетака одоше кући, а ћаћа посла Душана да зове комшије, и они, један по један долазише, сједоше за трпезу и почеше наздрављати.

И крену пјесма.Она мушка, јака и опора, испочетка тихо испод гласа, док се грла не очисте, док се не сложе гласови, а онда јаче и сложно.И одјекиваше у тихој зимској ноћи, ломећи се кроз камењар и ударе буре са бјеле Динаре.А ми, мали,ту вече смо имали привилегију да идемо спавати кад нас буде воља.

15

Како почеше ладније ноћи, тако се направи нови распоред гдје ће ко спавати у креветима.Кољевку су испразнили, опрали и спремили, а мене премјестили даспавам са бабом у њеној собици.Ја сам се опира свим силама, али није било помоћи.До сада су Душан и Стево спавали скупа у великој коћети, а сада је матер ставила још један јастук напуњен вуном и ту је дошао Брацо, који је до сада спава са бабом.Кревет је био довољно велик, мога сам стати и ја,али је баба тражила да неко дјете спава с њом у кревету, да је ноћу грије.Прву вече сам олака од муке која ме спопала,али баба мало оћути да се исплачем, па ће мекано:

«Ајде роде, немаш рашта плакати, ође ти је пространије.»

« Ма нека је, ја волим спавати с њима, дјецом.»-кроз плач и јецаје јој одговарам.

«А уни су већи од тебе, заспу чврсто,а ти се откријеш, па се преладиш и ето невоље.»-мило ће баба.

«А ја се нећу вртити!»- јогунасто ћу ја,без јецаја.

«Е ,хе,хе,Чојек неће штошта да направи погрешно, па направи, превари се.»-убјеђује баба.

«Како то !?»-зачудим се ја.

«Сјећаш ли се кад си упа у блато, ти и Милан,у Зоркиној њиви ?»-подсјети ме баба.

«Сјећам, нисмо ћели!»-браним се ја.

«Ето видиш, а јопет сте упали!Тако и нући ти нешто засањаш, сањаш да је дан, вртиш се и откријеш.Кад се пробудиш или док те неко прије не покрије већ је готово.Прелађен си, боли те грло, нус и недај Боже нешто горе.Зато смо ми ту, одрасли, да вас пазимо и чувамо, за ваше и наше добро.»-закључи баба.

« А како јањци, мачићи, пилићи, сви они спавају без кревета и не покривају се биљцом ?»-питам је сада ја, мени се још не спава.

«Све је то Бог одредио,њима је да вуну, крзно и перје,а нама да се мучимо и правимо себи одјећу,куће и ватру.А јеси ли видио да и уни мурају слушати родитеље и старије.Квочна кљуцне пиле кад неиде куда уна оће, па се навече уни увуку њено перје под крила, а мачка умива мачиће и учи их ловити мишеве.Ето, сви ви мали мурате учити.А теби ће баба дати шутра нешто из ковчега, сад спавај.»-зијевну баба.

«Добро, добро баба.»-и ја ћу сањивим гласом.

Ујутро би она раније устала, отишла за послом, а ја би спава докле ме воља.С времена на време баба би однекуд, из тајне скашеле, извукла шаку ораса,бајама или коју суву смокву и тако ме подмићивала да се навече прије љегања не буним.

16

Тада би доша Свети Никола, њега су славили Лалићи, наше комшије у засеоку, па онда Бадњи дан и Божић.Календарску или државну годину се није славило нити се посебно чекала, само Душан и Стево нису ишли у школу.

За Бадњи дан се постило.Ни нама малима нису дали мрсити, да нам поп не одреже језик.А ћаћа је иша у До, и ми смо дјеца смили с њим ићи,усјекао би дебели растић, окреса му гране, дао сваком према узрасту да носи нешто од грана,а он би поњео дебло и тако би се скупа вратили кући.У крај авлије, близу ватрене куће, то би спремили и чекали вече да ћаћа уноси бадњак.

Иако су дани били кратки једва би дочекали вече.Кад би сунце зашло, матер би око огњишта и по кући посула сламе, а баба узела оку жита и стала код преклада и рекла Мариши да уноси бадњак.

Пошто је растић био овећи, дебо и тежак, онако сиров,помага му је Душан, а Стево и Брацо ишли су за њима и уносили «мали бадњак» и опонашали ћаћу и Душана.Мени би дали чакицу жита, па би ја радио шта ради баба и маја.Ћаћа би назва  «Добро вече», као да се до вечерас нисмо видили, и пита јели слободно, а баба и матер су одговарале «Добро вече, бадњаче, добро нам доша, а то би понављали касније и Стево и Брацо.Исто би им матер и баба одговориле и све скупа смо их посипали житом, онако пуне шаке, не штедећи.Мени је то било драго и смјешно, што се ето и одрасли играју ки дјеца, а нарочито како се Душан, Стево и Брацо праве велики.Ћаћа би узе чаку с вином, наздравио бадњацима и свим осталим, добрано отпио и полио цурком по бадњацима, прекладима, прсну по ватри и огњишту, па би чаку дода баби,а она даље матери, Душану, Стеви, Браци и мени.Ја би мало лизну вино, било ми је љуто и опоро ки трњине и сав би се намрштио,али ако оћу бити велики мора се пробати.Утом би се заноћало, сједили би око огњишта, ћаћа би нагиња чаку која му је била надохват руке на рубу огњишта, да вино прозукне,пјева и приповједа којекакве догодовштине и тако би вече брзо прошла.Бадњаци су горили дан ноћ и тако би горили све до Малог Божића.

Сутрадан, на Божић,палиле су се свјеће, двије, за живе и покојнике,спремала цицвара, а остало ки за Славу.Прије ручка  ћаћа би се наглас помолио,а онда смо се мирбожили:

«Мир Божји, Христос се роди.»,»Ваистину се роди» – и трипут љубили у образе сви међусобно.

А пслије ручка, дјеца су се играла, ишла по кућама, а то су радили и старији мушки.

Није било свађа, није било туча, сви су били некако доброћудни и мирили се посвађани током године.А нама дјеци је строго заповјеђено да се на Бадњи дан и Божић не свађамо и ногатамо, јер ће нам иначе гузице очиравити.Нешто због свеопћег мирног и спокојног расположења страијих, а нешто због стра од чирева и ми смо се играли без и најмање свађе.

Пред залазак старији би мушки излазили  пред авлије да се провјетре и запјевају онако мушки на рачвању путића који воде кућама,а увече би у нечијој од кућа, уз огњиште, пили вино и пјевали до касно у ноћ.

«Све им враг одњо, недај Боже, биће најесен мали глаша.»-смјешила се баба Марица својим јединим зубом.

«Ћути манитачо, нека и, жа теби шта те прошло.»- тобоже ће љутито баба Аница.

За Мали Божић матер би испекла чесницу, ишарану чашом и капицама од жира,на средини пробушену, сутрадан у зоро нас пробудила и послала на гувно, гдје би ми доњели нешто сламе и посули по плочама и глуматали вршидбу,стављајући чесницу на стожер.Кад би се добро искакали, код куће смо ломили чесницу и доручковали, па свак својим послом.

Учас дође Јовандан, то је била Миланова Слава, па сам му ја био гост, затим Свети Сава, а онда Свети тривун, кад нисмо смјели ништа ножићем ђењати да се кућа не напуни мишима,а вук у кувину да недави овце,тада Свети Лазар, када би клепкама и старим тећама и лонцима правили буку по авлији и около по засеоку и пјевали:»Бјежи змијо плазара,ево Светог Лазара..»,па Цвјети, кад би набрали цвјећа свију врста и стављали у воду у којој би се умивали, па Ускрс.

Вече прије Ускрса, на Велику Суботу, матер и ми дјеца шарали би и кували јаја.Нека смо тањгали у црвено, нека у плаво,нека у зелено, неколико у њупини капуле и испала би смеђа, а некима смо цртали разне шаре и фигурице, па кад би сва била уређена, била их је пуна кртола и чекала сутрашњи Ускрс.Али смо највише водили рачуна кога ће припасти које јаје да би било јаче у туцању, на сутрашњем такмичењу које би организирали.Било је ту и подвала, камених и дрвених јаја, тучији јаја, али би на крају све било поравнано.Дропчићи су нам навече били тешки од прождераних јаја, а старчад се чудом чудила колико их муремо појести, а да нас не заболи дроб.

17

Послије Ђурђевдана прелазило се на љетну робу и почињале су ногометне утакмице крпењаком, а домало и купање на Брестовачи.

Некако у то време водио се велики рат у Кореји.Иако је то било далеко људима није било драго што сад капиталисти из Америке туку и убијају јадни народ који се патио у Другом рату ки и ми овдје, па сад поново гине бранећи право на слободни живот у својој земљи.И старији и ми дјеца смо навијали за Кераонце и Кинезе који су им помагали.

Али друга догађања су скоро посвађала народ у цјелом крају.Основали су Земљорадничку задругу и све је било добро док је Задруга држала дућане бивших трговаца у Кистањама.Сад почеше прописивати ко ће ђе орати и копати, а сад и жети.Ћаћа је са коњима ора цјело прољеће и нама и другима гдје му одреде из Задруге, а сад поче жетва, окупили су м лађе жене и цуре и оне би ишле од поља до поља, од њиве до њиве, желе жито и оно би се возило на Кулу, тамо се обављала вршидба на два велика гувна, која су раније припадала Манастиру,па подјела жита по фамилијама.Кад су добили колико их следује, нико није био задовољан.Они који су имали мало њива, очекивали су више жита, а они који су имали више поља сматрали су да им је превише одузето.Нису помагала увјеравања да је подјела извршена праведно,народ је гунђао и почео избјегавати заједнички рад проналазећи разне изговоре.Тако је и ћаћа говорио:

«Ето видиш,ја цјело прољеће орем, мучим себе и куње, нусим рану за себе и за куње, поправљам плуг и оштрим лемеше и то се не рачуна, а већина их није ни орала ни копала, ни ранила ораче и копаче, а сад добија жита по глави ки и ја.И мени од муји њива однесоше жито и дадоше тим нерадницима.Е, неће мући тако!Уно шта је криво насађено, мура да и пропане.»

И он прода коње.Купише их неки људи испод Велебита, гдје још није било задруга.Тада оде у Градину, насјече од лугара Пане одобрена и обиљежена стабла, отеса јарам и сави тељиге, ођеља шпице и поче орати воловима.Купио је Јелаша од Личана, а Волаш је био одгојен код куће и тако је најесе, учећи их, орао.Волиови су ишли споро, ма колико их боцка батом, али је он био задовољан:

«Узораћу своје, а за друге ме није брига.»-говорио је, знајући да ће док то обави проћи сезона орања.

Увидјело је и руководство да тако не може, па се Задруга реорганизира, остадоше само дућани и откуп,стада оваца и говеда на Кули, у Чучеву, Јасеновцу и Траживуцима.Откупљивали су се бајами, ораси ,купине, љековито биље и јаја ,али ако прије не откупи пиљар Ћакич, који је држа бољу цјену.

Баба Аница је одахнула.Није могла прежалити бјело жито које пожњеше у Подворницама. Перићинки и Долу, изнад улице, и одвезоше га у Задругу.Још се и данас сјећам како је плакала и клела са авлијских врата док су омладинке пјевале и срповима желе шеницу у Долу, а ми је за вуштан вукли да уђе у авлију, да не дође до већег зла, којег смо инстиктивно ки ловљени зец осјећали.

«Колико труда смо Покојник и ја уложили, и колико смо гладовали,и колико смо радили да купимо овај До, а гледај сада, други моју муку однесе, а вас, пилиће мује ,оставља гладне.Ко им је бранио да крче њиве, има кувина, ал им било тврдо!»- неутјешно је плакала ронећи крупне старачке сузе једа.

Кад се чуло да тако неће више бити, смирила се и рекла:

«Будале, па ко ће у Буковици дати кулака!Неби га наша да га свјећом тражиш.Да сав овај крш претвориш у њиве, јопет неби било довољно жита, одњела би га зима или суша.Видила жаба да се куњ поткива, па и уна дигла нугу.»

Ћаћа је мислио да јунца Пауна одгоји за јарам и орање, али му она рече:

«Продај га,размићен је, почео се бости ђе и кад стигне, направиће штету и још горе нагрдити некога, па купи брашна или жита да презимимо ову зиму.»

Он тако и учини.

18

Једне неђеље матер ме рано ујутро окупа, љепо обуче и да отклони моју побуну рече да ме води на крштење.Брацо ми објасни да се то ради у Манастиру и да се добро чувам, јер су калуђери опасни и да ми лако могу одрезати језик, ако утврде да сам нешто згрешио.

Баба је чула његово објашњавање па га мучицом што јој се нашла при руци опали по гузици и запрети му:

«Ти си се сад огрешио и ето ти казне одма, лопове лаживи.А ти роде не бој се ништа, то је нешто најљепше и за дјецу и за родитеље што им се у животу муре догодити.По томе се разликујемо од стоке.»-објасни ми и утјеши ме баба.

И ми кренушмо у Манастир преко Куле.Ишли смо кроз Нанину улицу, па кроз Смреке до Манастирске њиве, која је сад била задружна,па десно поред Долине дођошмо на Кулу.Ту су била два велика салиџана гувна, пуно већа он нашег код куће,а поред њих нека чудна камена грађевина под плочом, зидана танким плочастим каменом у беспрекорним редовима и која се спуштала низ страну Брине.Нисам издржа и питам матер:

«Мајо, каква је ово кућа ?»

«То ти је Ћемер, тако се зове, а Турци су то давно зидали и ту им је била стража, одатле су контролирали Крку и пазили на ајдуке.»- објашњава она, а моја сљедећа питања на по уста заустави весели повик:

«Марш Гаре, ајде кумо напред, ун ти само галами, неће ујести.»

Пас се умири, поче доброћудно мавати косматим репом и пође за кумом Босом нама усусрет, која је долазећи ширила руке, сагла се и подигла ме до свог насмијаног доброћудног лица и почела сочно љубити:

«А то је мује нуво кумче!Ајте амо, да се ја и кум Обре спремимо, нешто нам се јутрос спетљало.Ево и муга Дуле и Радојке,нек се уни ође на равном забављају, а припазиће на њи Обрица, Сакица и Славко.А,ево и, цјела черга, ајте припазите на кума Милу.»

Спусти ме на зелену ливаду испред двију великих кућа на спрат и огромне мурве.Око мене се окупише дјеца разна узраста, од малог Душана моје доби до Обрице који је већ био момак.Ту нам се придружи и пас гаре и почеле су игре ки да се одувјек познајемо.

Али не задуго.Из велике ватрене куће изађе кума Боса, матер и кум Обре, приђоше нам и кум Обре рече:

«Дјецо, ви се играјте ту пред кућом, а ми ћемо доље Манастиру на крштење кума Миле.Да се, Обрица, њесте одмицали даље од куће, доћемо ми до ручка.Јесте ли разумили ?»

«Добро ћаћа!»- рекоше сви углас.

Тада ме кум Обре узе у наручје:

«Дођиде кумашине, тамо је стрмо низа страну, ја ћу тебе нусити.О, Бога ми  си потежак, ки и муј Дуле, скоро ћете ви у школу и кроз живот.»

Стрмим нугоступом почеше се спуштати кроз зеленику низ Брину, а ја угледах доље дубоко црвени квадрат кровова и високи бјели  витки звоник усред њега, а мало даље зелене луке и као срма сјајну водену нит што благо вијугаше посред њих.Доље десно се на сунцу цаклила равна водена површина и кум Обре ми поче објашњавати:

«Уно преко ти је Буњевачка брина, а уно доље зелено су луке, а уно сјајно танко је Крка,а уна велика вода ти је Рит, а Манастир су уне куће и звуник, а ово бјело, на по наше стране Брине,је Гаража.Ту је прије остављан поповски ауто, јер се није муга спуштити од велике стрмине до Манастира, а уно око Манастира високо и шиљато дрвеће су ти чемпреси, ко зна кад засађени.А видиш, ту је Старо врело, ође љево,гдје се пуно зелени уно велико и густо дрвеће,а ово друго, исто тако, је Ново врело, а уно треће је гробље.»

Док је он тако објашњава нисам ни опазио да смо већ стигли на зелену ливаду испред Манастира.Сад оно што је малоприје било испод мене,створи се изнад мене.Велики чемпреси су парали небо, а улазна врата у Манастир у односу на на висину зграда изгледала су мала као колобура на авлијском зиду.Од Врела је допира клокот воде,а уз Крку су се љено љуљале високе врбе.Док смо прилазили порти одјекнуше звона дубоким топлим пјевом, одговори им јека од Буњевачке брине, Доње брине и Чучевске брине, па се све стопи у један непресани напјев који се утапа у дно душе.

«Добро је, таман заврши литургија.Стигли смо у право доба.»-рече кум Обре, а ја сам широким погледом хтио обухватити све око себе, али новинама које су долазила никад краја.Уђошмо у поплочану шуматорију насред које стајаше округли камени водоскок, чије су капљице летиле увис, позлаћивале се на сунцу и падале у зеленкасти зденац.Звона престадоше звонити и одједном наста дубока тишина, мук,што разбише кораци неке жене у бјелој повезачи и црној одјећи:

«Добро вам јутро,сад ће Игуман, причекајте ту пред црквом.»-рече и помази ме по коси.

«Како си Вајка ?»-упита је кума Боса.

«Добро Босо,сама сам, посла има, а и нека га, брже ми прође дан.»-одговори она и замаче између безброј камених стубова који на својим плећима држаше спратове високих кућа.

Низ камене степенице одзвањао је мушки тврди корак.Појави се човјек средње висине са камилавком на просједој глави, чији су образи били покривени његованом брадом, у црној мантији низ коју му се од врата спуштала сјајна и жута ,као злато, извезена марама.

«Добро јутро, добро ми дошли комшије!»- пружи руку Обри смјешећи се бјелим зубима- «А Босо , како си, како дјечурлија, а ти Ружо, ђе је Марко ?»- настави питати не чекајући појединачне одговоре.

«Ма, доље у лашковици, има одраније неки поса са унима из Крстача.»-правда га Ружа.

«Вајка, дођи,бићеш баба, кад не може доћи стара баба Аница,па да крстимо овога јуначину.»-помилова ме по образу меком бјелом руком.

А ја сам зањемио.Широко раширених очију гледао сам око себе, а у ушима ми је шумио неки чудни непрекодни вјетар, док ме је опија благи мирис тамјана и воска из цркве.

Дође Вајка и кренушмо за игуманом Никодимом у цркву.У полутами обојаној свјетлом осликаних прозора гледале су ме многе благе очи брадатих људи са свјетлим и златним кругом око главе и љепа буцмаста дјеца пупастих уста, широко раширених очију са бјелим крилима на леђима и која су летила између бјелих облака.А на једној слици једна љепа жена држала је у крилу дјете и мило га гледала, а мени се учини да личи на моју матер, на Ружу Илину, на Саву Јолину и остале жене из засеока, које су исто тако имале отужне и топле миле очи.А међу свим сликама  највише се истицала она на којој бијаше насликан полугол омршав брадат човјек раширених руку и скупљених ногу из којих су вириле главе великих  ковачких чавала и крупне капи крви око њих, с којима је био закован на велики дрвени крст.Глава му је клонула  према десном рамену, а благе очи су гледале некуд, с чудним миром,  некуд у даљину.

Опијен дојмовима са тих слика, мирисом тамјана и восака и тихим говором и пјевањем Игумана, прелазио сам из руку кума Босе у руке кума Обре и трга се мало, на трен, кад ми Игуман окваси главу, па се опет вратих у стање блажена спокојства.

«Ето, готово је мој Миле.»-благо ме за обрашчић уштину Игуман.

Кад смо изашли из цркве позва нас Игуман:

«Ајмо сви у трпезарију, а ти ћеш Ружо начас са мном у Библиотеку да упишем малог Милу у књиге.Вајка,почасти их ракијом, сад ћемо и ми.»

Матер оде за Игуманом и убрзо се обоје вратише, а он узе бићерин и наздрави:

«У здравље нашег малог хришћанина Миле !»

Из велике бјеле посуде извади шаку сувих смокава и гурну ми у ручице.

Кренушмо назад уз страну, већ бијаше угријало, мени се спавало и наслонио сам питомо главу на кума Обре раме.Кад смо изашли на Кулу ставише ме у кревет и кроза сан сам чу куму Босу:

«То је увјек тако, сва дјеца заспу ки анђелчићи послије крштења. А дашта су него анђеличићи, док су вако мали.»

Предвечер смо се вратили кући, а ја сам ки пасић трчка весело испред матере.

19

У рану јесен заболише ме очи, матер их је испирала камилицом, али није пролазило, па ме однесоше у Амбуланту код доктора Руса.Он погледа и рече да се морам одњети  очном специјалисти у Шибеник.Не треба чекати, одма !Написа папире и даде матери.

Ујутро рано су ме пробудили, обукли и упутили смо се пјешице кроз Лашковицу и Братишковце у Скрадин.Ћаћа и матер су ме наизмјенично носили и стигошмо на брод пред полазак.Бијаше топло и сунчано Михоље љето.Бјела лађа је лагано клизила низ широку Крку, кроз Прокљанско језеро,стала у Затону да уђу неки људи и жене и након неког времена пристаде у Шибенику.Иако су ме очи болиле успио сам видјети велике бјеле камене куће и чути пуно људи и жена који су мало друкчије говорили него наши у засеоку, али сам све разумио.

«Ћа је дитету, госпоја ?»-упита жена у бјелом док смо ушли у неку кућу гдје је мирисало на јод и алкохол.

«Посла нас доктор Рус, да специјалист прегледа.»-рече ћаћа и пружи јој папире.

« Уђите ви одма, издалека сте, сад ће то доктор видити.»- отвори врата и уведе нас у другу бјелу собу не обазирући се на гунђање са клупе, гдје је сједило доста људи и жена.

« Сиди овди липи мали.»- попе ме на високу кожну катригу.

Из друге собе, кроз стално отворена врата уђе високи просједи човјек у бјелом, сједе насупрот мене, једном ми руком намјести и придржа главу, а друго, рашири једно па друго око ирече сестри:

«Шјора Винка, оперите раствором очи маломе Влаићу, па ћу још погледати.А ди си то зарадио, Влају мали,ништа се не бој, није опасно.»- настави да умири мене и родтеље.

Док ми је сестра капала неке капи у очи и неком меком бјелом крпом брисала сузе, доктор рече ћаћи и матери:

«Мало тежа упала, али није страшно, вид је добар и није оштећен.Томе су подложна дјеца и људи плавих очију, а зашто, то још нико незна.Даћу капи које ћете укапати по двије у свако око три пута на дан и маст, коју ћете стављати у свако око,око један центиметар, увече испод капка прије спаваља.Не пече ни једно ни друго, а кад потрошите љек отиђите доктору Русу да погледа, он ће ми јавити дали триба још, а ја мислим да неће трибати.Ако се када касније понови само се јавите доктору Русу, не морате код мене долазити, он зна шта триба чинити.То ћу ја све написати.А Марко, како твоје очи ?»

«Добро докторе, служи и једно и «друго.» «- каже му ћаћа.

«Ето и ти можеш користити ове љекове ка и мали, то су нови љекови и могу ти рећи да су добри, ако те којим случајем почне жуљати, само мораш узимати кад почнеш најмање седам дана.»- упути га доктор.

Дође опет до мене, погледа ми још једном очи и рече сестри:

«Додај ми сулфасол капи.»-и укапа ми у свако око по двије капи.

«Сад смо готови мали Влаићу, сам несмиш рукицама трљати очи.»-заповједи ми.

Написа неке папире, а сестра дода љекове и све дадоше ћаћи:

«Папире доктору Русу, а малом стављајте љекове.»- рече доктор и поздрави се са ћаћом:

«Поздрави ми Јанковића и Будимира.Штета за њихове синове, били су добри доктори.»

Изађошмо и кренушмо према Луци, требало је одма ићи на брод.Ишли смо кроз неке уске каменом поплочане улице , гдје се осјећала мемла од влаге,а небо се видјело кроз уске процјепе високо изнад камених кућа са безброј прозора са гриљама.Изађошмо на Риву и угледашмо безброј бродова свих врста, бјелих као галебови који су кружили око њих, разних величина, малих ки кајин и великих ки оток,а мало подаље њихало се подоста тамнихвеликих бродоба од који су неки лагано одлазили тулећи јаким дебелим сиренама, избацујући густи црни дим из огромних чађавих димњака.

Ћаћа ми објашњава шта је шта и ускоо смо кроз велику гужву ушли у наш мали бродић.Устадоше двије цуре, са велике дрвене клупе, и позваше матер и ћаћу да сједну:

«Сидите шјор и госпоја, ми ћемо стајати, млађе смо.» Матер ме сједе на своје крило, а цуре су ме штипкале за образе и љубиле:«Ма види га Луце, ћа је лип,ки лутка, и бил ки галеб.Сад би га поила од сриће.Ма да га не урекнем !- прекрижи се по Буњевачки, пљуцну три пут преко ограде у море и куцну чвргом у дрвени наслон клупе.

«Не замирите јој госпоја, триба се брзо удати, па је сва смантана, баш смо јој куповале робу за винчање.»- кикоће се Луце и отима се са пријатељицом око мажења.

Ускоро смо стигли у Скрадин и упутишмо се узбрдо истим путем којим смо јутрос дошли.Предвече смо стигли кући и ја сам изморен од пута и узбуђења одма заспа.

20

Прођоше Слава, Божић и зима, почели су цвјетати бајами и неко од школске дјеце донесе у засеок веше.Првих дана смо имали велику врућину и по цјели дан смо се ваљали по креветима, а матер и баба нас појиле чајевима и стално опомињале да се не чешемо по пликићима који су нам избили по цјелом тјелу и несношљиво сврбили.Кад почеше крастице би лакше, па смо се мували по кући, јер нам нису дали излазити, а прољетно сунце је просто мамило да се иде ван.Душан и Стево су читали, Брацо је покушава исто, али би се брзо заситио књиге, па ја и он нисмо знали шта ћемо од себе.Све што би започели брзо би нам досадило,неиздрживо нас је вукао ван љепи сунчани прољетни дан.А нисмо смјели!Ипак смо једног дана попустили нагону зова прољећа и измакли пажњи бабе и мало излетили на авлију и изђикали се испред куће.Наишла је баба и отјерала нас назад у кућу и гадно нас изгрдила. Браци је било добро, а мени се повратила врућица.

«Ето ти сад,шта ће од овога испасти?»-питале су се матер и баба и поново викале на мене да ни не помислим да устајем из кревета.

Послије неколико дана пликови и крастице су нестали, а на мени су остале пјеге, нарочито тамо гдје сам онај дан био изложен сунцу, по лицу и рукама.Браци није било ништа.

«Проћи ће и то.»- говориле су матер и баба, да ме утјеше, а ја сам се мора помирити с тим пјегама, које би биле тамније преко љета кад је било пуно сунца, него зимских дана.

«Штета што је тако опјегавио, има је тако љепу кожу.»- говрили су, а мени је било криво на самог себе што сам онда излетио из куће на прољетно сунце, те стално запиткива матер када ће то проћи.

Неко јој је река да ме маже мрављим јајима, неко да ме умива вареником или незнам чим још,она је то чинила, али није помагало.Досадило је то и мени, помирио се с тим и нисам се више љутио када би ми се неко наруга, па су се и други нато навикли, јер су знали да ме на тај начин не могу повредити.

Послије пар шишања коса ми се промјенила, није више била мека и коврчава, већ је постала жута са црвенкастим одсјајем и оштра ки прасећа струња, па онако пјегавом су говорили:

«Ки да те Швабо направио, срећа твоја што си рођен доста по рату.Да си рођен у рату нико ти неби вјерова да њеси потека од Шваба.»

Тако риђ и пјегав радио сам шта и друга дјеца, сунча се и купа, игра у гаћицама ки и они, иако би ми било драже да сам ки они и да свак не примјећује моју посебност.Како сам се на такво стање навикава ја, тако су се навикавали и остали, па на рачун тога више није нико изводио шале на мој рачун, а ако је покуша увидио би да ме то не погађа, па му није било интересантно.Чему ругање, ако не даје никакву протуреакцију.

21

Крајем љета се родила Роса, прва сестра.Изгубио сам положај мазе и прикључио сточић до Брациног кад би сједило око огњишта, а он ми је направио мјеста и река:

«Тако је и мени било кад си се ти родио, нема везе, ниси више мали.»

А у мени су се ломила два супротна осјећаја, жал за изгубљеним положајем и радост шта ме одрасли примају у своје друштво.

А онда се мом парњаку и имењаку Милану родила сестра Милица. Зна сам шта осјећа па сам му озбиљно објашњава наш статус и видио да му је лакше кад има сапатника и да ја ки и он имам исти проблем.То нас је још више зближило, тако да смо били скупа од јутра до вечери, што су други примјетили и прозвали нас .»Два ратна друга’. «Орест и Пилад»- говорио је Душан, који је тада учио античку историју.А Душан, Стево и сад Брацо и Стево Јолин пошли су у школу, па смо нас двојица за њих били испод нивоа, јер још градимо кућаре и играмо трље испред авлије и беспосличаримо, а они имају озбиљан поса:иду у школу.

Тако је билодо прољећа.

А онда поче прољетно орање и сађење куруза.Навече ћаћа рече да ћу ја сутра садити курузе.Ораће њиву у Долу иунад улице.И тако би.

Рано ујутро ме пробудише, таман је сунце излазило изнад Промине кад у авлију уђе Васо Мажибрада-«Чала», «Чалић», омален човјек, округла лица, ћелава тјемена којег је пкрива буковачком капом и поможе ћаћи да зајарме Волаша и Јелаша.Узе бат, боцну Јелаша и потјера волове и плуг у До, гдје је ћаћа носио врећу са сјеменом куруза.Матер је носила дрвени шкип и мотику, а мени је дала важић са порвазом од дебеле жице.Њих двојица прекрстише се и попише ракију и ћаћа узе бат и потјера волове,а Васо Чала намјести плуг и поче се јављати прва бразда.Земља замириша исконским мирисом.

«Ти срећо овако ради:узми шакицом курузе из важичћа и на сваки корачић спусти два зрна у бразду, а ја ћу испред тебе бацати ђубар.Ако ја неђе прескочим, нема везе,ти на сваки свој корак баци два зрна било ђубра или не.Идеш за плугом и садиш,ево вако.»- објасни и показа она.

Узе шкип, натрпа га из прве рпе ђубром и поче га бацати у бразду и ја кренем за њом, испочетка садим полако и неспретно, а послије десетак корака већ је ишло лако:корак-два зрна,корак-два зрна,корак-два зрна, и ја сустигох њу и стаде.

«Не чекај ти мене, само ти сади,није важно је ли прије пало зрно или ђубар.Само пази, зрно мура пасти, а ђубар не мура, јер ако не пане зрно нема из чега нићи куруз,па заништа оремо.»- поучава она.

«А ако пане више зрна ?»- упитам ја.

«Па немуј се сагињати да га извадиш, али два је довољно.Требало би само једно, али за сваки случај се стављају два,ако једно не никне, нићи ће друго, важно је да не остане празно мјесто.Кад се буде копало, унда ће се прорједити.»-одговара она.

Сад ми је све било јасно и ја сам наставио да корачам и бацам зрње и тако сустигох ораче.Волови су без напора вукли плуг, лемеш је сјека земљу ки сир и она се превртала и падала наопако на другу страну.

«Јеси ли роде увјештио ?»-упита Васо не окрећу ћи се према мени.

«Јесам стриче, лако је то мени.»- сам се похваљујем.

«Нема ту мудрости, само полако и сигурно да заништа не оремо.»-пркричи и посавјетова он.

А онда се окрену ћаћи:

« Знаш Мариша, тако сам и ја поче.Откад знам за себе:рад и само рад.Овчине, орање, копање, дрва и тако до данашњег дана.А ево,сад ће ми педесета.На прсте мугу набројати кад сам био докон и сит.Прође живот између Лашковице и овчина, њива, крша, камена и задимљене ватренице у Мажибрадама, Кистањама.Увјек го и бос и пригладан.Сад ми дјеца одоше у град и у праву су, јер мени је и старој ми суђено да цркнемо уз боту пуре.Неће нам се требати навикавати на плочетине на гробу, кад смо од рођења њима оковани.А ни црви се неће имати шта најести, све кожа и жилетина и кошчине.»-говори Васо и пази да му лемеш не удари у камен.

«Тако ти је то, муј Васо!Немереш из ове коже, немаш се чим одљепити од сиротиње.Знао си муга ћаћу, дањива је и нућива на путу, ора и копа, ни тена се није умирива, стече нешто, цркну од рада и шта ?Дође рат и поједе све уно што је стека и ја сада идем испочетка, ки да њега и његове муке није ни било.»- боцну Мариша батом Јелаша без потребе, стигли су на уврати.

Окренуше плуг и почеше нову бразду до оне што су је до сада изорали и земља с лемеша поче је покривати заједно са набацаним ђубром и зрњем које смо ја и матер у њу бацали.

Ја мало сачека и крену полако за њима:корак-два зрна,корак-два зрна, корак – два зрна.

«А зашто се ови курузи не посију ки шеница ?»- упитам ја.

«Сију тамо ђе је богата земња, а ми ође не муремо, требало би бацити три пута више сјемена него овако, па је послије тешко раскопавати, а ако је сушно унда уно шта никне буде губаво.Провали су људи, па није ваљало.Није ти ваљда већ досадило ?»- покуша објаснити ћаћа.

«Ма није, само ми није јасно, оно се сије,а ово се сади, жито једно, жито друго.»-кажем ја.

«Паметно мали пита, видио сам ја доље у Котарима трактор,лако је онако, вуче плуг и сијачицу.Милина једна, један чојек за сат узоре ово што ми оремо воловима цјели дан, а сједи, погледа каткад назад и то је све.»-исприча Васо.

«Али и унај треба окопавати.Ништа без њудске руке.»- приговори ћаћа.

«Ма јебеш унако копање.Копа сам ја и тамо.Мутика им има дршку ки наше грабље, упола је мања и лакша од наше, цјепнеш вишак струкова и не сагињеш се.А код нас сагнеш главу у бразду и туци погрбљен цјели дан.Увече се немуреш исправити од  укочених и болних леђа.»- одби Васо.

«Шта ћеш, код њи нема овог несретног камена.Ође или шодер или плоча или самац, па засуши и ето ти земље ки бетон.Куд наше старе ође враг дунесе, шта њесу тражили нешто боље?-пита се Мариша.

«Дај их кврагу ! Овце, за овцама су дошли, а таку су и памет имали, ки овце.Ово шта има њива, то је било Манастирско или племићко, тако су причали, па унда држава Млетачка, Француска или Аустријска, не знам ни ја која,одузе газдама и подјели народу да га ту завеже.А прије тога, чували су овчине, ратовали за државу, а пољем се скоро њесу ни бавили.»- објашњава Васо.

«Има и тога, а мени су калуђери причали, има то у некаквим њиовим књигама, да смо ми ође од вајкада, откад је и Манастир, прије била пећина и некаква црквица, па кад се Јелена, сестра цара Душана, удала за Шубића Брибирског, изгради се Манастир и доведе у доту неке своје кметове, па се народ унај од прије и овај доведени измјеша.Послије разни ратови, разне власт, бјежанија и селидбе и ето ти га, ту је што је.»- додаде Марко.

«Ма ђаво одњо њи и њиове књиге.Не треба бити пуно паметан, док видиш све ти је јасно.А ја сам гунећи говеда до Шибеника,Задра и Сплита  проша сав овај крај.Народ је исти!Од села до села има нешто разлике у говору, по која рјеч,нешто у обичајима, која ситница,али све у свему је то исто.Иста имена, иста презимена, иста нушња,исти обичаји, исти кувин, исте куће, само неки католици, неки православци,неки  Буњевци, неки Хрвати, неки Срби,неки Бодули, неки Влаји.А пура иста у Дрнишу и у Кистањама и у Скрадину и у Примоштену и у Сињу и шта ја знам ђе још.Само ови дебелгузи ради власти подјаре народ и праве разлике тамо ђе их нема.А уни се лако измире,а народ плати њиова мудровања.Добро је да су ови дошли на власт, ако буду овако радили муре нешто и испасти добро.»- расприча се Васо.

Стигошмо на уврати, они заћуташе док се плуг окрета, а нова бразда се слагаше уз претходне двије.

«Биће добро док их не опије власт, док се не учврсте.Све је то дошло голо и босо, гладно и жедно на власт.Оћеш нећеш, чојек се поквари док му се укаже прилика.А власт је прилика !Ови што су изашли из рата и дошли на власт још ће и пазити,а шта ће њиова дјеца.Е, то ћемо још видити!Бар има наде, иде се напред, народ је то прихватио,али ако се крене погрешно или застане, ето ти невоље.»- поче с новом браздом Мариша.

« Засад се разрачунавају измђу себе, јагме се за положаје,а нема се шта ни украсти,а видићемо кашње.»- скрати Васо причу.

Послије десетак бразди донесе матер маренду на њиву.Они на увратима стадоше и испред волова ставише крошњу сјена, а ми посједашмо око простртог мутапића и једошмо из дрвене здјеле пржену сланину с јајима и младу  љутику с врућом пуром.Мравићи су милили около и ловили мрвице које би испале, пробијајући се кроз густе длачице на мутапићу.

Послије маренде поче се поново орати, а ја настави своје сађење.Долазио је Милан и ишао узаме неколико бразди и кад му је досадило оде кући, увидивши да ме не намјеравају ослободити посла.Тако ја проведе цјели дан.Пред мрак одјармише волове и одведоше за пуне јасле, а ми вечерашмо и ја одох одма спавати.Опијен од сунца и једнолична ритма посла изгубио сам вољу за игру.

«Уморио се и опило га сунце.»- чујем кроз сан како матер неком одговара док ме покривала-«Ех, јадна нејач, док прогледа мура почети радити и тако до смрти.»

Сутрадан поново орање, и тако сваки дан док се није све узорало.

22

А тада дођоше јањци, чување јањаца!

На селу почиње све рану ујутро.То ујутро је доста растезљив појам,то може бити доба када звјезде још сјаје пуним сјајем, а Мјесец сија да игле можеш бројати и тице у дубоком сну престрашено закреште, а може бити доба када сунце само што није изашло изнад Промине и Динаре и небо изнад њих зарумени се као образи застиђене дјевојке,те Мјесец пробљедио или је већ заша у море иза Буковачких брда.Ми , дјеца, смо говорили да је зора док сунце не гране, а јутро од грањивања док сунце не не одскочи два метра изнад Промине и нестане небеског руменила, али старији се нису држали наше теорије.Говорили су да се зора односи на оне који заноће и касно се враћају кући, а ми који спавамо у то доба нисмо је чули ни видјели.За такво мишљење о зори и јутру свако је има свој разлог, дјеца да што дуже спавају, а старији да нас што раније устану и упуте на дневни посао.Уосталом,они би преко дана прилегли, а дјеци то није ни напамет падало, имала су тада своја посла од којих су старији имали само главобоље у виду подераних опанака или трика, гаћа или недај Боже неке разбијене главе или неку другу штету.

«Ајде Миле,устани! Чувај јањце у Гувну !»- будила ме матер.

«Ма мајо,још је мрак, не види се трава.»-трљао би ја сањивњ очи.

«Небој се ти зато, ајде брзо, већ смо их одлучили од оваца.»-пожурује она блажим тоном.

Чујем дреку јањаца из приторка и блејање оваца које су се већ упутиле кроз Аничину улицу у Смреке.

«А зашто ја, зашто нејде Брацо, Стево или Душан !?»- буним се ја тражећи правду и дрхтим од јутарње фришкине.

«Уни иду у школу, имају други поса!»-она ће нестрпљиво и додајеми неку стару аљчину да се умотам.

Ја трчим да отворим колубуру на Гувну, а аљчина се брана за мном.

«Стави аљак код бајама док их ућерамо, да се не плаше тебе, нећеш се смрзнути!»- виче она.

Станем испред Аничине улице, куда су отишле овце,па вичем матери:

«Пушти их !»-  и додајем у себи:

«Дасбогда их вук подавио, кад ћу и ја више у школу.»

Она их пусти из приторка и тјера их из авлије, а они бојажљиво звјерњају кроз капиију на све стране, па онда највећи међу њима упуте се према колубури.Мали лутају љево десно, само не тамо гдје треба.И деру се, а тамо са краја Аничине улице одговара им матер, оним  познатим мајчиним зовом.

Набацим плочу на колубуру, узмем аљчину и пребацим се преко струге у Гувно.Питам се, шта ћу ја сад ту ?Јањци нигдје не могу побјећи, свуда около је високи зид,на средини су плоче гувна са стожером у средини, а около млада зелена трава ишарана безбројним цвјећем.Мјесто да пасу, јањци се окупили  на камене плоче гувна и лижу њих и стожер, трк које овеће грицка траву никлу између плоча.Звјезде се избечиле и подругљиво трепћу,а Мјесечина са запада ми се као неки блесан исцерио.Иза врха Промине тек једна једва видљива црвенкаста трака, а птице у околним крошњама дрвећа хрчу у дубоком сну.

«Их мајо, могла си ме раније пробудити !?»-прецревио се ја и паде ми напамет да се вратим у топли кревет кад она оде.Али се таман чула баба како лупа брунзинима испод мурве и најраније ујутро врага.

«Сад ће угријати, није рано, а ти им недај да стоје на мјесту, нека пасу.»-преко зида ми добаци матер  и оде за овцама које су добрано одмакле низ Аничину улицу.

Окренем се око себе тражећи мјесто гдје би лега, да ли на траву или грумилу, баш ме брига за јањце.Ако су гладни пашће траву, ако нису неће.Прострем аљак на грумилу и легнем, па се настојим умотати од главе до пете.Али се не могу намјестити, жуља ме оштро камење испод аљка..Портражих мјесто на трави, али ми се оросише и следише ноге.Отјерам јањце са гувна и изаберем највећу и најравнију плочу.Добро је, мало је тврђе него у кревету, али немам ништа подглаву, па скинем трике, окренем каијише један према другом, ставим их испод краја аљка и некако се умотам.Влажна и ледена стопала привучем себи и смотам се ки Вучко кад пане сњег и дршћући заспем истог трена.

Не знам колико сам дуго спава кад ме нешто благо грицну за уво.Тргнем се, помисливши да је ћаћа или неко други од старијих, али јањци престрашено фркну од мене, стану мало подаље, па ме гледају топлим зачуђеним очима.

Насмијем се, раширим наузнак и видим да да је небо просвјетлило, а около из свих грмова чује се весели разговор тица.Не мрдам и чекам.Јањци полако и опрезно се примичу, ширећи малене ноздрве, и онда се одлучоше.Лижу ми босе ноге, лице, чупају уши и косу,гурају ме топлим слатким њушкицама и пењу се по мени.Бирам које ћу зграбити  и хоп, зграбим једно бјело ки сњег са црним наочалима око очију.Остали у страху побјегоше неколико корака од мене и питају се шта ће сад бити.А ово бјело у мојим рукама дршће од стра, чујем му срце како бије ки мали чекић испод мојих руку.

«Не бој се, нећу ти ништа, смао ћу те мазити.»-говорим му гласно и милујем му малу њушкицу, па главу, уши, и бјело коврчаво руно.Испод руке осјећам како му срце мирније куца, поче ми лизати руку,а остали се ослободише и дођоше опрезно, корак по корак,око мене и почну ме чупкати за кошуљу, гаће и лизати босе ноге.Сагну главицу, намргоде очи и бум спуштеном главом мени у леђа.Ја се смијем и ловим час једно, час друго, а они се издвоје, па скок, скок са све четри ногице истовремено по гувну и опет дођу к мени.

Разданило се.Сунце се насмија са вр Промине, а зачу се и кевет Вучка из Смрека за неким злосретним зецом.Са Светог Ћирила и Методија откуца седам сати, а Ђуја се јави пјесмом дјевојачком од Кустеловаче.

Душан, Стево и Брацо изађоше из авлије са торбама на рамену и одоше у пколу.Брацо се окрену и преко зида , смијући се, добаци:

­« Како је чобане, јел ти сито стадо ?»

« Пусти га на миру, боље ти је да се прихватиш Буквара, иначе ће те ћаћа одерати !»- мирним гласом га спусти на земљу Стево и пожури за Душаном.

23

Послије неколико времена, једног петка, када је сајмени дан у Кистањама, дође ћаћа кући нешто љут.Шутке поједе пуре и киселог мљека, лагано замота цигару, повуче два три дима, па ће :

«Брацо, дођиде амо !»

Овај се зачуди и опрезно, ногу пред ногу, приђе му.

«Како теби иде школа ?»- мирно упита ћаћа, али се иза те ледене мирноће осјећала бура.

Све нас зачуди то питање, па наћулишмо уши и испод ока погледашмо Брацу.

«Па онако, добро.»- снуждено ће он.

До тада се у кући није пуно говорило о школи и учењу.Подразумјевало се да у школи не треба бити проблема, да је учење лако ако се у школи добро слуша учитељ и напише домаћи задатак.Читати се може и код оваца, још боље и мирније него код куће.Тамо је мирније, нико ти не смета, а стално се крећеш, па не можеш задремати.Можеш учити у себи, а можеш наглас, тако да вјежбаш говор, а успут плашиш звјери.Душанове и Стевине свједоџбе су то потврђивале, па нема потребе нешто мјењати.

«Донесиде Буквар !»- ћаћа ће Браци.

Овај донесе невољко.

«Имате још мјесец дана школе, мура да сте при крају, покажиде докле сте дошли.»-рече му.

«Довле, до слова Ш.»- отвори Брацо ту страну Буквара.

«Па то је на самом крају, па значи да сад понављате научено.Да видимо како читаш !»- отвори ћаћа Буквар по средини.

«Тата има….»- поче Брацо словкати.

«Срам те било, тукац један !Толико изгубљена времена за ништа!Кад треба радити унда имаш домаћи, а овамо незнаш ништа!»- пљусну га по лицу и Брацо се зарумени, више од срама него од пљеске.

«Ја, ћаћа,….»- поче он јецајући.

«Имаш мјесец дана да научиш читати ки поп на олтару!Ако не муреш, унда ти мутика не гине, а и вама осталима!- окрену се према нама- «Па бирајте, ја се нећу срамити пред учитељима ради вас!.Ко није за школу или неће да учи унда не тееба тамо губити време.Ја ћу му наћи посла.»-закључи он расправу и изађе из куће у авлију.

Матер и баба се у то нису мјешале.

Брацо са Букваром пређе у башчицу на дну авлије и сједе испод зидића.Кренем за њим и полако  му приђем и сједнем шутке до њега.Он је јецао из дна душе, а онда се трже, обриса кошуљом сузе и поче читати слова из почетка.Стаде, па ми рече:

«Ето, све их знам овдје, а кад ме у школи пита, ја се збуним и све пође наопако.»

Узмем Буквар са његових кољена и почмем листати од прве стране гдје су биле слике, па онда почеше велика и мала ћирилична штампана слова:

«А,а,велико и мало,па то није тешко, ја их већ све знам.»- кажем му ја.

«Ти !? Лажеш ме, да видимо !»- зачуди се он и поче окретати стране Буквара, а ја му без грешке читам.

«А читај ово !»- покаже ми страну при крају Буквара гдје су били краћи текстови.

Почмем полако читати очима и изговарати гласно написане рјечи.

«Благо теби, кад си научио !?»- чуди се он.

«Гледа сам тебе кад учиш, а послије и друге књиге, мени је то лако.»- мирно му кажем ја.

«Лако је овдје, а кад те пита пред цјелим разредом, то је пуно друкчије.»-правда се он.

«Кад си сигуран да нешто знаш, онда се немаш шта бојати, знаш и готово.»-кажем му ја –«Ајде, учићемо скупа, па ћеш видити да је то лако.»- предложим му, јер сам знао да њега треба везати за мјесто.Напросто, свака жунта на њему је играла и звала на покрет, док сам се ја зна сатима удубити у неки поса искључујући свјет око себе.

И ми почмемо одма.Он чита, ја гледам, скупа изговарамо и све тако до задњег слова.

Матер нас је чила и нагнула се тихо преко зида да види шта радимо, па кад је видила да Брацо учи, тихо се удаљила.

Учили смо заједно и сутра и прекосутра, а онда му ја предложим да се јави и да исправи јединицу, јер сад зна и нема се чега бојати.

Када је доша из школе он сав сретан извади Буквар и покаже слово П:

«Петица,а, види колика је !»

И стварно је стајала ту, на великој бјелој маргини стране,велика црвена петица и потпис учитеља.

Матер и ћаћа погледаше, онако преко ока, насмијаше се, па ћаћа рече:

«Видиш да се муре, кад се оће!»

«Учи срећо муја,та нећеш се патити вако ки ми.Шта год радио у животу немуј бити најгори, да се други ругају стобом.»- посавјетова га маја.

А Брацо испод ока погледа мене и ја осјетих да ми тај поглед продире до дна душе и говори из његове неке рјечи које се устима на могу изговорити нити ушима чути.

Кад је учитељ видио ћаћу на Кистањама, похвали Брацу и дода да га ниједно дјете није тако изненадило ки он.Од најгорег је поста један од најбољих ученика.

24

Заврши школска година па се школарци укључише у обављање свакодневних послова према свом узрасту.Душан, као најачи и најстарији помага је ћаћи, а Стево, Брацо и ја матери.

Копање куруза је прошло без мене, још сам био нејачак за мотику, само су ме похвалили да сам добро садио, на сваком мјесту је дупло никло, а Брацо дода:

«У мом реду мога си неђе и промашити.»

А сада је почињала жетва.Најприје је требало пожети раж у Долу испод Лавануше.Био је почетак жетве, па је то некако ишло, помало и са радошћу.Моја обука је трајала тек толико да погледам како то матер ради и почињем.

«Пази се српа, оштар је ки змија и не захваћај влати пуном руком, па да ти струкови испадају и луме се.Ова ће нам ражина требати за покривање јаре.»-упозорава мене и браћу ми матер.-«Жењите што ниже, при земљи!»- дода, знајући да ражина треба бити што дуља и за нашу склоност, ради болова у леђима,да режемо увише ради мањег сагињања.

«Зашто мајо ћаћа не коси ову раж, висока је и густа, лако би се могла косити ?- упита Стево,увјек обузет неком техником.

«Зна га Створац ! Говорила сам му ја, а ун да нема праве косе, нема добра косишта, па требало би направити жицу неку и шта ти га ја знам.А њива је бранана, баш је муга покосити!»- рече она љутито, прогута муку, па се придржа руком за крста.

«А ђе је ун сада, зашто не жење с нама ?»- укључи се Брацо, схвативши материну гесту.

«Душана је посла овцама, а ун оде да насјече шпруље код Луке, треба ће му за покривање јаре, и успут ће доћерати волове и краву из Градине.»- објасни она, бојећи се побуне.

За бабу смо знали да је код куће задужена за кување и чување мале Росе.

«Е, шпруље код Луке, муга је то насјећи и овдје у Долу, врло важно колико је дуга, ионако се вежу жицом.»- прокоментира Брацо.

«А није, боље и љепше испане кад су витке и дугачке.»- брани га матер, а Стево шутке одобрава кимањем главе.

«Ма, ун увјек нађе неки изговор кад треба радити нешто шта ун не воли.»- неда се Брацо.

«Ајде ћути, не муреш ти то промјенити.»- прекине га Стево, да извуче мају из неугодне ситуације, јер смо сви знали да од ћаћине жетве неће бити ништа, ни сада ни убудуће.То он, ки и остали одрасли мушки у засеоку, осим Ђуре, сматрају женским и дјечјим послом и готово.

Утом, испред мене излети шева и поче нам панично кружити изнад глава, љутито пиштећи.

«Мура да јој је ту неђе гњездо.»- дотрчи Брацо једва чекајући да се нешто посебно у том монотоном послу догоди-« А, ево га !»- показа на малу љепо увијену гужвицу траве из које су вириле три преплашене птичије главице.Матер и Стево приђоше:

« Немујте их руком дирати !Ако им матер осјети туђи мирис, напушти ће их, па су готови.»- рече нам матер и њежно поже раж око гњезда, одсјецајући увисоко.

«Могли би их поњети кући, па их припитомити!»- пожели ја.

«Ма какви,њесу ово кокоши, они друкчије живе, а и каква корист од њи, кад су тако мале.Учићеш о томе у школи!»- објасни ми Стево.

«Тако је, уне живе ту у пољу и ране се бубицама и сјеменом од траве.Каже се да почиње прољеће и љепо време кад се шева дигне и пјева високо изнад поља.А и тићи су јој велики, таман док ми пожењемо раж уни ће пролетити.»- настави причу матер.

Жели смо још неко време, матер погледа у сунце и рече:

«Ајмо на маренду, па ћемо се јопет вратити.»

Ставили смо српове на руковети ражи и пошли за њом, ки пилићи за квочком, кући.Опрашмо руке од сњети и земље и сједошмо за столицу и из дрвене здјелице дрвеним жлицама шутке једошмо пуру и кисело мљеко које је баба поставила.А затим матер узе Росу на прса, подоји је и пресвуче, устаде и позва нас:

«Ајмо, пилићи, још до ручка.»

Шутке кренушмо за њом.

Шева излети из гњезда кад смо прошли стрништем, али није преплашено пиштала.Ваљда се увјерила да јој тићи нису у опасности, па је неколико  корака даље мирно кљуцкала по руковети ражи.А сунце је пржило све јаче и пот ми се поче сливати низ врат.Стево и Брацо скинуше кошуље, обрисаће опоћена леђа и прса с њима и напише се воде ки да су се слани срдела најели.Кад сам и ја ћио исто учинити матер ми рече:

«Да се њеси усудио, сав ћеш изгорити, а пјеге ће ти се проширити и по леђима.Уни имају тамну кожу, мало ће поцрвенити, па поцрнити, а ти би поцрвенио скроз, пекло би те јако ки да си изгорио на ватри,а јопет не би поцрнио ки уни.Зато се не пати узалуд, тако мура бити и стим се помири.»

«Зашто сам се ја таки мора родити ?»- помислих, криво ми, и наставим жети са осјећајем горчине у души проклињући ни сам незнам кога.

Чула се сада само шкрипа српова и шушкање руковети ражи, јавише се цврчци са свију страна, а са Светог Ћирила поче откуцавати звоно:

«Подне је мајо,ајмо кући !»- рече Брацо.

«Кад прије, мура да је једанајст !»-чуди се она, опоћена у лицу и завезане повезаче иза врата.

«Сад ће поновити, тишина….., један,два….једанајст…дванајст…подне ! Река сам ја, подне је.»-потврди Брацо.

«Добро, ајмо !»- рече матер и погледа колико смо одмакли од почетка њиве.

«Ајме мајко, колико тога још има !?»- зачуди се Брацо –«Нећемо бити готови за десет дана.»

«Чини ти се, ако пожуримо, ову њиву смо шутра готови,а унда јечма има три дана, па шенице пет дана, и ето, све је готово за десет дана.»- израчуна матер.

«Па тући раж,па врћи јечам, па врћи шеницу, па жети курузе, па чемуњати курузе, па тући курузе, па у школу, и од празника ништа.Ето ти га на !.»- израчуна Брацо.

«Шта си ти мислио !? Да ћеш на купање!Аха, ништа од тога.Док ми пожењемо Брестовача ће пресушити, а на Крку нам неће дати.Моли Бога да пане киша да се један дан одморимо, а остало отпиши.»- потврди му рачуницу Стево.

Брацо баци незадовољно срп на руковет и полако кренушмо кући.

Баба изнесе на округлу чамову столицу здјелу са пуром и вареником и ми на брзину прогуташмо то јело.Ћаћа сањиво зјевну и оде лећи на коћету, матер пресвуче Росу и подоји је, стваи је на креветац и оде прати робицу у видри на авлији,Душан узе неку књигу и оде под мурву у Гувно, Стево оде мештрити у ватрену кућу,Брацо одлети код Стеве Јолина, а ја се упутим Милану.

До попаска !

25

Милан је сједио испод бајама, пред авлијом,док му се матер, Ружа Илина, бавила  око сестре Милице у кољевци.Једва дочека да се појавих, скочи и пође ми усусрет:

«Ђе си ти данас ?»- упита ме.

«Ма пусти, жењем раж.»- одговорих му.

«Пита ја бабу, она каже да жењете далеко.»- објасни он зашто није долазио.

«Лаже, жењемо у Долу испод Лавануше, онђе код оскоруше.»- речем му ја.

«Ајмо у моје гувно.Тамо ћемо причати.»- каже ми показујући очима на матер.

Кад ружа опази да се измичемо према коловезутихо нам добаци:

«Имају мумци тајне, ма да, припазите срећо на змије.Баците се прије каменом и немујте пуно скакати, будите у ладу.»

«Добро мајо !»- отресе се руком Милан.

Таман смо се заиграли, кад чујем да ме зову.

«Јеби га, морам ићи !»- кажем Милану и полетим кући.

Ћаћа уста и издаје задатке:

«Душане, ти оћерај краву и волове у Градину, па послије овцама, а ви остали наставите жети с матером.Ја ћу плести ужа.»

По нашем мишљењу још је било вруће, а кад смо стигли на њиву било је још вруће, а по материном није:

«Та видите да се мрдају гране на гори.»

«Јесте горе у гранама вјетар, али га нема овдје при земљи, а нарочито кад забијеш главу у ову раж.Пече врелина ки на огњишту.»- Брацо ће.

«Шути и жењи, сад ће са грана вјетар стићи кнама !»- одсјече матер и наста мук.Чуло се само шуштање ражи и шкрипа српова.

Кад сам одлага руковет угледам у Оградинама како се дига вјетар и креће се према нама.

«Шта је оно ?»- гласно упитам.

Сви погледају у правцу Оградина гдје се ковитла зрак и као пирла вука увис лишће, коју мању гранчицу и прашио свуда око себе.

«То је пијавица,тако смо учили у школи.Код нас су мале, а тамо у Америци руше куће, дрвеће и све што им се нађе на путу.»- објасни Стево.

«А прича се да се то бори ђаво и анђо.Ђаво оће да чини штету, а анђелак му неда.»- рече матер.

«Ма какви, то је ки вир у води, само што је ово вир у зраку,а настаје због разлике у темпаратури зрака при земљи и онога у висинама.»- даље научно објашњава Стево.

Вијор је иша цик-цак смјером према нама.Кад дође на стрниште баци неколико руковети устрану, неке подигну увис и оне расуте падоше на земљу, запраши нас и продужи тутњећи кроз непожњевену раж правећи овећу неправилну бразду.

«Има ође ђавола, види шта уради са житом !»- рече матер и прекрсти се –«Ајмо поправити штету.»- дода и поравнашмо сви  разбацане руковети.

Узбуђење неста и почешмо жети шутке.

Са запада од сунца поче ћарлијати вјетрић и ублажи жегу.Из авлија су се чуле клепке на овцама.Лаганим кораком долазио је ћаћа, као да се све ово њега не тиче, приђе нам, узе неколико класова и самеље их у шаци, загризе зрње и кратко одсјече:

« Штура !»

«Да је пала киша мало раније налило би се зрно и добро би родила.Али, шта је ту је,мура се оваква покупити.»-одговори му матер не престајући жети.

«Знам,ма биће слаба слама за покривање јаре.»- измотава се он.

«Е, то неће, зрно би мугло бити једрије, али је струк добро израста.Јара се мура ове године покрити, пушта на све стране воду, како ће иначе стока презимити!»- одлучно ће матер.

«Требало би нажети још шевара, бар десет товара.»- опет ће он.

«А ко ти је бранио досад !?Муре и без њега, није шевар пропа, већ треба скинути трулеж од гњиле ражине и ставити ову нуву ражину,а данас-шутра кад се буде мугло, направити прави циглени кров.»- упорна је матер.

«А добро, идем ја плести ужа.»- преда се он.

«Ма каква ужа плести !?Ми смо ово шутра готови, а пекшутра треба носити снопове у Гувно.Дотле изнеси столину на гувно, накваси неколике руковети и повежи снопове  шњима,без плетења, знаш то и сам , не требам те учити.Припреми и све шта ти треба за јару.Док ми стучемо раж, одма ћемо покривати јару да се не мучимо двапут нусити ражину.Ти ћеш то с Душаном, а ми ћемо жети јечам и шеницу.»- направи му матер план за скоро цјело љето.

«Ако наиђе киша, шта унда ?»- успротиви се он.

«Ма каква киша, дабогда падала сваки други дан, али је нема до Велике Госпе.»- сигурна је матер.

«Добро, добро, идем !»- повуче се ћаћа, зграби двије руковети и однесе кући да их накваси у видри.

Кад се одмаче довољно далеко матер ће за себе и за нас :

«Сад би он кањера сто година !Нема од отезања ништа, кад дође врема да се нешто направи, треба направити и готово.Што отежете више, више правите посла и себи и другима.»

«Па шта није досат наже шевар ?»- упита Стево.

«А данас ћу, а шутра ћу,па Крка ледена,па ко ће то на магаради изгонити !А ја сам му још јесенас говорила да нажење шеварине и доћера кући.Боже, тежак је и непокретан за нешто подузети.Увјек га треба ћерати, иначе чека задње час или кад већ настане штета.А да сад не поправимо кров на јари, овце би се до зиме посмрзавале а јањци  крепавали.Шта нам то треба ? Ето,треба направити поса на време и спречити штету.»- даде себи одушка матер истовремено нас поучавајући.

«Мајо, види ово !»- скрикнем ја из све снаге.

«Ајме, шта ме препаде!»- скочи ки куна до мене и смири се кад угледа да у леглу држим два зечића.

«А замало их не закла српом !Види, што су се препали, како дршћу!Оћемо ли их одњети кући, па их тамо отхранити ?»- предлажем јој сав узрујан.

«Ма какви, још посу.Још уни не једу траве, иначе их неби наша у логи.»- објасни ми матер.

Сви четворо смо их њежно гладили по дугим ушима и свиленом крзну док матер се не трже и заповједи:

«Ајмо жети, њих остави ђе си их наша и покри их једном руковети.Кад ми одемо доћи ће им матер и одвести их на друго мјесто.»

Невоњко послушашмо, с времена на време се осврћући да видимо шта раде зечићи.А они се стопили са стрништем, па си им мога видити само свјетле уплашене очи.

Сунце порумени, матер се усправи придржавајући руком леђа и погледа око себе :

«Доста је за данас!Пола смо њиве прошли, шутра ћемо остало.Ћаћа и Душан мугу шутра везати снупове и пренусити их у Гувно, па ћемо отући раж и шњом смо готови за ову годину.»

Није нам требало два пута рећи.

Сутрадан устадошмо раније, боље рећи да су нас тако пробудили,и правац жетва ражи.Јутарњи вјетрић умива нам је лица, а роса на слатковини квасила руке.Онако поспани смо шутили и жели.Не говорећи нам ништа, од уврати је ћаћа поче везати снопове обичним ужима од наквашених струкова ражине.Кад се дигну сунце два штапа изнад Промине и зачу звук клепака на овцама и брунзица на кравама како прилазе кроз Аничину улицу авлији, матер нас позва да идемо на маренду.Баба нас опет дочека са пуром и киселим мљеком у дрвеној здјели.Матер на брзину подоји Росу и брзо се вратишмо на њиву.Душан натовари вучије на магаре и оде по воду на Шпињу код Плаца.Док смо ми жели ћаћа је везива снопове притискујући кољеном обухваћене руковети и затежући сламнато уже.И то потраја до ручка.Јара се дизала са стрништа иза нас, а цвчци су нам својом дреком дерали уши.

По ручку, истом ки јуче, матер се бавила Росом и њеном робицом, ћаћа оде спавати, Стево доде у ватрену кућу и поче нешто ковати, а ја и Брацо нађошмо његове књиге и почешмо их листати и понешто читати.Баци се убрзо приспава и леже на мутапић прострт на подзидак под мурвом и заспа.Душан дође са Шпиње и ја му поможе да растовари магаре придржавајући супротну страну самара.Баба изађе с преслицом и вретеном, сједе до мене и заспалог Браце и поче прести.

«А шта ти не отпочинеш ки Брацо ?»-упита ме.

«Ма не спава ми се, читам.»-одговорих јој не дижући поглед с књиге.

Душан заста у пролазу, погледа ме и рече:

«Зар т знаш читати !?Да видим?»

Почех му читати наглас с првих страна Буквара, а он трен послуша, окрену задње стране и показа:

«А сад ово ?»

Била је то нека мала причица и ја почех читати прилично добро, без сливкања.

«Охо, добро ти то иде !Само тако настави, читај очима и изговарај цјелу рјеч.А знаш ли писати ?»

«Незнам, треба би покушати, али немам оловку и папир, а несмјем шарати по Буквару.»

«Чекај, сад ћемо то средити!»- оде у кућу и одма се врати носећи пола оловке и напола празну задаћу са линијама.

«Ево ти ово, па ту вјежбај, али најприје штампана слова, да увјежбаш руку.»- показа ми « танко – дебело».

«Теби ће бити лако у школи, али се немој преварити па неучити, јер то већ знаш.Понављај, читај или пиши нешто друго док те друга дјеца не пристигну.Мога би тебе ћаћа послати годину дана прије у школу.»- настави гледати како ја полако прецртавам слова из Буквара.

Зачас дође попасак.

И опет поче жетва ражи.Што смо ближе прилазили уватима то смо брже жели.»Остаће до вечери мало слободног времена»-једнако смо мислили.Али смо погрешно рачунали.Кад смо пожели и задњи струк, а ћаћа завезива задње снопове,Стево по заповједи доћера магаре па смо те снопове товарили и пребацивали у Гувно.Утом сунце порумени, вечерашмо туцња и скорупа с пуно чорбице,мало се проскакашмо испред авлије и  отјераше нас на спавање.

Ноћ је била кратка.Сада је требало тући раж на гувну.Ћаћа објасни како то иде одвезавши један сноп:

«Уватиш ође испод класа, провучеш кроз грабље да извучеш слатковину, грашак и осталу травурину из хвата, па узмеш с обе руке за супротни крај и тучеш класом о овај стари сто док сва зрна не испану.»- говори и практично показује.

Одложи очишћени и истучени хват и рече:

«Ође љепо слажите, а ова ужа стављајте ође у страну, па ћемо поново шњима везати снупове и одњети ражину код јаре.»

И тако је то трајало до вечери са уобичајеним дневним прекидима за маренду и ручак.

Сутрадан смо ми наставили тући раж са матером, па жети и чупати јечам на Лавануши и Оградинама, а ћаћа и Душан су извијали раж и уњели је у велики кашун у ватреној кући, па пошили јару.

«Десет шиника, нисам се толико нада.»- рече навече ћаћа прилично задовољан.

Послије жетве јечма, жетва шенице у Долу изнад улице,у Доловима и на Перићинки.

Сад је требало врћи јечем и шеницу.

То нам је било лакше јер се нисмо одмицали из Гувна и на смјену смо око стожера тјерали магарад.Доша је и Милан, па смо се ја и он у паузама играли наших игара у нуглићима Гувна.Чак су нам дозволили да ту на ледини играмо ногомет кад они оду на спавање послије ручка, па би се окупило цјело друштво из засеока.Имали су и они своја гувна и жито и вршидбе, али је тога код нас било највише и најдуље је трајало, па смо се ту и састајали.

А навечер, послије вечере, матер нас све запосли.Она направи лежај на гувну од овршене сламе, простре мутапе и биљце и рече да ћемо од сада ту спавати.У кући је било превруће, па смо јој радо помогли да донесе јастуке, биљце и мутапе.

Баба Аница је остала у кући:

«Није то за мује кости, радије да претрпим мало врућине, него да их у зору, кад ороси, заладим.»

26

Сунце је одавно зашло, кокоши су посједале по гранчинама у авлији, клепке оваца и ајкање чобана чуло се из кувина, а из Градине каткад звекне брунзица на крави Зекуљи.Душан и Дуца су причали своје приче сједећи на зидићу од Гувна, а ја, Брацо и Стево и Миле Илин играли смо се ватала и скривача по ливади око гувна.Са Јолиног Гувна одјекивала је вриска и цилик његове дјеце, а матер и Ружа Илина су се забављале око Росе и Милице.Баба Аница је већ отишла лећи у своју преврућу собицу, с првим мраком.Окашњело јато врана враћало се са запада према леглима у Брини успаничено гачући.

Тако потраја док се на западу не изгуби руменило и кокоши не престаше свађати на леглу.

Ружа Илина узе у наручје малу Милицу и позва Милана:

«Милане, ајмо срећо кући, треба ићи на спавање, играћете се шутра.»

«Мајо, ја би оста овдје на гувну спавати, ту сви спавају.»- опире се он.

«Неме мјеста, а уни шутра рано устају, још имају врћи цјели дан.»- убјеђује га она.

«А зашто ми не спавамо на нашем гувну ?»- инати се он иако му је стотину пута досад речено да је њихово гувно заједничко за више фамилија и да је оронуло ради неслоге око одржавања.

«Рећи ћу шутра ћаћи да изнесе кревете на авлију.»- обећава му.

«Добро, идем,ако преварите, ја ћу спавати сам на авлији, дабогда се смрза.»-припрети он.

«Ајмо дјечурлијо, намјестите се више и спавајте и немујте се шутра бунити да је рано.»- позва нас матер.

Матер и мала Роса су легле на један лежај, а нас четворо у други.Слама је шушкала на сваки покретр, а да се умиримо матер нам рече:

«Сад бројите звјезде, видите колко их има.»

«А која је она најсвјетлија, ту изнад Промине ?»- упитам је ја.

«Уно ти је Вечерка, а кад се види у зору унда је Зорњача.»- одговара она сненим гласом.

«Правилно се зове Венера.»- поучи нас Душан, знањем из школе.

«А уно су Велика кола и мало даље Мала кола, а уно сјајно ки стаза, путић, је Кумова слама, а уне по три звјезде у реду су Штапи, шта се сада виде са сјевера, а у зору кад уни зађу, тад вам почиње зора.»- објашњава нам матер.

«Како,кад зађу ?»- чудим се ја.

«Па , Земља се окреће око Сунца, а то нису звјезде него далека сунца до којих се удаљеност мјери милијунима свјетлосних година.Иако свјетлост иде тристо хиљада километара у секунди, човјек да се креће том брзином за свог живота не може стићи до њих.»- покушава објаснити Душан.

«Ко зна јели све тако, мура да је Бог то тако и направио да чојек не муре стићи тамо, већ његова душа.»- размишља матер.

«Тако каже наука, а простим оком ми не видимо ни десети дио звјезда.У Аустралији људи виде неке другачије звјезде, другачије звјездано небо, него ми овдје.»- даље ће у научном стилу Душан.

«А причају за Кумову сламу да је настала тако што је кум куму крао сламу, а кад овај није призна крађу, она се показала на небу, Божјој правди се не муре побјећи.»- настави причати матер.

«То је прича, а уствари то нам је најближа Галаксија, које смо и ми дио,односно група од милијуна звјезда, које ми голим оком видимо, а таквих галаксија има у Свемиру безброј.»- објашњава нам Душан.

«А зашто се приказала слама на небу, ако је овај крао куму сламу ?»- заинтересирано ћу ја.

«Зато што је направио светогрђе!Кум ти је више од брата рођеног, јер си кума сам бира, а брата ти је матер родила.Значи, кум у кума мура  и треба имати пуно повјерење, да један другом прискочи у пумоћ у свакој прилици, а кад то неко прекрши, унда чини светогрђе.»- објашњава матер.

«Те су приче настале кад људи нису знали ово шта данас знају.Данас имају телескопе, па се помоћу њих виде звјезде које голим оком не можемо видити, а Венера се види боље него што ми  можемо видити Мјесец голим оком.»- објашњава Душан.

«А шта је оно што сад сјајно, репато, пролети ?»- упита Брацо, а што смо сви видили.

«То је метеорит, обасјало га Сунце горе високо,рефлексијом свјетлости од свјетле стране Земње.Јесте ли видили како се брзо креће ?»- каже Душан.

«Добро је, сад спавајте, има још нући, видићете сваку нућ нешто ново.»- прикричи нам матер и ми зашутишмо, свак са својим питањима у глави, мислећи на сутрашње рано устајање.

Горе на небу звјезде су намигивале,ноћни цврчци су пјевушили љубавни зов, а ми уз њихову пјесму утонушмо у сан.

«Колико је то све велико, а ми смо мали,кад ће се знати истина шта је шта ?»-оста ми у полусну  питање без одговора.

27

Рано ујутро пробудило ме је сунце.Погледам око себе, нема никога.

«Куд су сви нестали, како их нисам чуо ?»- упитам се и пођем у кућу кроз орошену траву.А тамо у авлији Душан товари вучије на магаре и спрема се ићи по воду на Шпињу.Уђем у кућу, а Брацо и Стево спавају на великој коћети, а баба пурли око огњишта и кад ме угледа не усправљајући се добаци:

«Куд ћеш раније, лези тамо код њи!» Послушам је и одма заспем.Чини ми се да нисам дуго спава кад нас пробуди матер :«Ајте дјецо, устајте, доручкујте, па ћемо на вршидбу.»

Умишмо се на брзину на авлији из кајина и тек тад опазим да се Душан вратио са Шпиње, да су овце у приторку и да је одавно угријало.На брзину поједошмо пуру и косело мљеко, а онда јуриш на гувно.Ћаћа је поставља снопове јечма са класом према горе и расипа их, а Душан ставља оглаве магаради.Тада их приведе стожеру, набаци куку на оглаве и поче их тјерати у круг, колико је допуштало уже.

«Сад их Душане ћерајте на смјену, а ја ћу послије доћи.»-рече ћаћа и пд да доручкује и отспава.Он је цјелу ноћ био код оваца и сад му се приспавало.

Матер дође у Гувно и сједе испод мурве, стави кољевку са малом осом поред себе и поче плести,бацајући контролне погледе на вршидбу.Мала Роса је гакала у кољевци и ја јој приђем, почмем је дирати за мале рукице и пућити се и чинити друге разне гримансе и она се поче грохотом смијати безубим устима и сјајним сме3ђим очима, грчећи тјело ки гусјена кад хода.

А мајо, да је учимо ходати ?»-предлажем ја.

«Ма какви,уна је још мала,за мјесец два уна ће тек почети играти, па ће почети зубићи, па тек унда пузање и одање.»- одговара матер не престајући плести.

Дође у хлад Душан сав ознојен и сједе до матере:

«Кад ће ово завршити, Бог те пита ?»

«Данас је готов јечам, а шутра и прекошутра ћемо оврћи шеницу и ето,готово је.»- мирно одговори матер.

«Уха,»- растегну он-«мени је већ све ово дојадило.»

«А шта би да траје мјесец дана, унда би нам кашуни били препуни и не би мурали растезати до идуће жетве.А ово је мало, мураће се докупљивати брашно.»- објасни му матер.

«Споро иде с магарадима, колико би било боље и брже да су коњи.»-замишљено ће он.

«Ко ће купити куње, од чега ?А за куња треба имати сјена и сламе, то што имамо није довољно ни за ову стоку,мураћемо правити лишњаке да се прогура зима.»- одговори матер.

«Шта ћаћа не прода волове па купи коња?»- оставим се играња с Росом и укључим се у разговор.

«Ма, за ова два вола не муре се купити ни један добар куњ, а с једним не муреш ништа.Треба прије купити краву, ова је већ престара, иначе ћемо остати брез варенике преко зиме.Незнам ни како ћемо то.»-објашњава нам матер.

Душан се диже и замјени Стеву и Брацу на вршају, који клонуше опоћени на плочу поред матере.

«Сједите на поњаву, не на голи камен !»-упозори их матер и они се премјестише.

То потраја до ручка, одвезашмо магарад и она одоше под грабић у ладовину и намјестише се главама насупрот једно другом да се реповима бране од мува.

«Кад крене вјетар поподне, то ћемо извијати и уњети у кашун.»-рече ћаћа кад погледа вршај.

Ја, Брацо и Стево се попешмо послије ручка на бјелу мурву у авлији бирајући суре зреле плодове, једући их.

«Ајте натресите и нама 1»- простре матер мутапић испод мурве.Сва тројица почешмо лупати ногама по гранама и зрели подови синуше ки киша на мутапић и око њега.

«Доста, не треба више, види колико их је, већ презреле.»- купи их матер у малу тећицу и додаје ћаћи, Душану и баби.

Сваки од њи узе по пар комада, испразни се тећица и одбише да једу више.

«Видиш како уна сваке године роди, нит ореш нит копаш,сама никла и ништа не тражи.»- поче ћаћа –«А жито, виноград, сјено, свака питома воћка тражи његу и јопет ниси сигуран да ће родити, или узме мраз или суша или крупа.»

«А знаш ли да од мурви пеку ракију ?»- упита Душан- «Ми смо о томе у школи учили .»

«Знам, пио сам је ја, мени се не свиђа.Опије ки друга, ма има чудан окус.Садили су ође мурве и почели гајити дудов свилац, али није ишло.Па послије пекли ракију, па и то пропало.Нема ракије, боље и здравије, од лозоваче.-исприча нам ћаћа, устаде, пружи руку увис да осјети вјетар и дода:

«Идем ја дуњети лопату и варићак, а ти Ружо дај ситницу и вреће, па ћемо вијати.»

Припремише се ткане вреће, дрвена лопата, ситница, варићак, грабље и виле и кренушмо на гувно.Вилама и грабљама бацише сламу у страну, тада грабљама фино изграбљаше крупну пљеву на руб гувна, па их окренуше наопако и почеше скупљати јечмено зрње на једно мјесто ђе је ћаћа одредио.Онда грабовим метлама почистише и задње зрње и  ситну пљеву на исто мјесто, све оно шта је остало иза грабаља, ставише мутап на мјесто ђе ће ћаћа бацати лопатом зрње, да не би бјежало с голох камених плоча,и он поче вијати.Вјетрић је пува на махове и ћаћа је бацање према њему подешава, зрње је падало на мутапић,правећи све већу врпу, а пњева је летила како је вјетар носио по цјелој ливади, али је највећи дио остаја недалеко жита и ту правио другу врпу.

Извија он још једном, а ми с метлама прикупишмо пљеву и притиснушмо је некаквим гранчинама.Ту је чекала, уз руб гувна,на другу пљеву од вијања шенице.Ситницом просијаше оно што је скупљено метлама по гувну и ћаћа поче варићаком сипати јечмено зрно у вреће.Вреће су биле разних величина, откане од дебелог сукна, па смо их сви носили према узрасту и додавали Душану да их искреће у велики кашун у ватреној кући.

«Десет шиника, сто варићака, ка и ражи.»-израчуна ћаћа.-«Подбацила је година пуно, на овим њивама знало је бити дупло.Видићемо како ће бити са шеницом, али ћемо свакако мурати мјешати жито да би било довољно крува.»

Томе мјешању се баш нисмо радовали, више смо волили чисти шенични крув, али шта је ту је.Мураће се јести овај црни.

Навече смо опет спавали на Гувну, а тако ће бити све до првих киша, око Приобржеа и Велике Госпојне.

28

За сљедећа два дана смо овршли и шеницу.Око ње нам је било драже радити иако је било све исто ки са јечмом.Можда зато што смо више волили шенични крув од црног раженог или јечменог са по којим оштрим остатком пљеве.А све се мљело у воденици на Миљацки, мекиње се нису одвајале, па је и шенични крув био црн,али мекан, са пуно шупљина од кваса и солим у пупи.А онда наста затишје, ако не рачунамо вађење кумпјера и припремање башчи за садњу купуса, блитве, љутике и лука.

Послије башчи на ред је долазило млаћење бајама, сви смо се верали по гранама и што руком, што кратким штаповима или дугим шпруљама дохваћали и најдаље и натање гране на којима је било плодова.Неки су се гулили лако, кора им је била попуцала,а друге смо морали стављати у видру пуну воде и остављали их преко ноћи да им пукне љупина и сутрадан их у хладу гулили.Послије тога би их сушили неколико дана на гувну, а након тога носили у Задругу на откуп.

За своје потреба дјеца би набрала дренина, а пошто су такве биле љуте и тврде, убацили би их у кашун у жито да прогњију и тада јели.Свак је бра за себе и знало се његово мјесто у кашуну, али би се понекад десило да се машимо и за туђе, замаскирамо посудбу надокнадом својим незрелим.

На почетку августа требало је мислити на школу.Плодови купина, које су сви звали јагоде,почели су се црнити на грмовима, а њих је било свуда.И по улицама уза зид, и по међама, и по увратима и по кршу.Није се смјело улазити у туђе забране, а за остало је било ко први стигне.Продајом јагода Задрузи дјеца су долазила до новца за купњу књига и осталог прибора за школу.А како ја још нисам иша у школу нити су ми трбали таки издаци, био сам на мети врбовања између браће.Обећавали су ми ово и оно, љепо се и умиљато либили уза ме, неби ли ме придобили на своју страну, ад своје јагоде дам њима, па је на крају испасдало да ћу добити више динара него сви они заједно.Ишло се по оном :»Обећање лудом радовање.»Ћаћа и матер, а нарочито баба, су гледали то врбовање, смијали се, а мени је годило што сам у центру пажње и тако важан.Ћаћа кроз смиј рече:

«Ето видиш,тако ти је у животу!Кад некоме требаш  улизује се око тебе, на голе очи ти лаже и обећава, док те не обрлати, а послије те не позна и не сјећа се да си му помуга, акамоли да му напамет пане да се некако одужи.Вас тројица,шта га облећете, ки муве говно,а ти се мали не шепури ки паун.Овако ћемо:он догодине иде у школу, па ћеш му ти Брацо дати своје књиге у по цјене,а ти Душане даћеш Стеви своје исто тако.Значи да Душану треба купити нуве књиге,Стеви пола, Браци пола, а за Милу ће се видити шта нуво треба, ако се која књига промјени.Значи, свак бере за себе да подмири колико му треба за половину, а половину добија од унога коме даје књиге.Задаће такође треба купити и остало шта буде требало, а то ћемо рјешавати кад почме школа.»

Свима нам је било јасно да ћаћа ту најбоље пролази, па Душан, јер добија нове књиге, а остали крпаре, али се није имало куд.Он је примјетио наше незадовољство па ће:

«Из старих књига се боље учи!Не мураш пазити да ћеш им направити уши кад их већ имају, да се не закаљају, увјек муреш рећи да је то направио неко испред тебе.А садржај је исти, нико им није поје слова.Ако учиш и схватиш уно што ти књига поручује, то зависи од тебе, а не од тога каква је књига, стара или нува.Уосталом, Манастир је пун стари књига, које више вреде него све уне шта ће сва дјеца у књижари купити.»

Мада је истина била ту негдје, нисмо је одма усвојили, па матер дода:

«Шта се искидало то ћете заљепити, а унда ћемо их замотати пак папиром и биће уредне ки нуве.»

И тако је план био скројен, рачуница направљена и ми би ујутро, још за росе, ко важићем од «UNRE», којем су направили од дебље жице порваз, ко крточићем кренули свак на своју страну и брали јагоде.Док су ујутро још биле ладне и росне више их је завршавало у дропчићу него у крточићу, али је послије и он био напуњен.Послије два-три дана брања, носили смо их у Шеганов магацин и предавали у Задрузи.Стево Лалић, задругар који је радио на откупу,би их одвагну и сваком одма поштено исплатио колико треба.Па тако поново.Молили смо Бога да росне мало кише, онда би јагоде биле сочније и теже,а бодљаве гране купина би се зацрниле од њих, па није требало лутати од једног до другог грма, да би се напунио крточић зрелим плодовима.

29

Брање јагода или купина би се прекинуло уочи Приобржења.Тада је навече био сајам код Манастира.Одасвуд би дошли људи, жене , момци и цуре што љепше обучени, носили дарове Манастиру што у натури што у новцу, слушали богослужења и ноћна бдјења, а ујутро би уз Брину Манастирском цестом ишли на сајам у Кистање.Тамо би се прикључили онима који нису били код Манастира и била је велика гужва и непрегледна маса народа.

Оне породице из Кистања и околине су пекле јањце и спремале трпезу као за Славу, пошто је родбина издаљега најприје долазила к њима на ручак и виђење, а послије би скупа ишли на сајам.

Било је и других сајмова у крају, али се ниједан није мога мјерити са Приобржењем у Кистањама.Ни сајам на Петровдан у Бјевчену селу, ни Илиндан у Ђеврскама, ни Света Неђеља у Оћестову нису били тако велики.Сви су они на неки начин били припрема за Приобржење.Ту су долазили Промињани, из Ервеничког краја, од Жегара и Крупе,Пађена,Оћестова и Зрмање,из Скрадинског и Бенковачког краја,Попова поља и Дрниша, од Грачаца и цјеле Лике,од Грахова и Ливна, и још издаљега.Долазили су синови и ћери Буковчана са фамилојама из градова ђе су живили, браћа и снаје, ћери и зетови од Марибора до Ђевђелије и од Суботице до Бара да обиђу остарјеле родитеље или браћу и сестере и да упознају своје брачне супутнике и дјецу са очевином и родним крајем.На сајму би се видјели са родбином, попричали колко се могло, упознали дјецу са крвном везом, измјенили адресе и тско би зачас прошло то поподне.

Цуре и момци су долазили из других разлога, играли кола, њема или с пјесмом, уз цинтаре или без њи.А послије Приобржења ишле су проводаџије и уговарале свадбе.

Ја сам био још мален и нису ме водили на сајам,Душан,Стево и Брацо ишли су сами или са неким њихова узраста од родбине, матер и ћаћа и остали старији изашли би на сат два, а код куће оста би ја са бабом и малом Росом.Једва сам чека да се матер врати, како је обећала доњеће ми бомбона ако будем добар и не цмиздрим зато што сви иду,а ја нисам смио:

«Ићи ћеш, имаш времена пред собом, још ће ти досадити.»

Сутрадан су се препричавили утисци са сајма, ко је кога срео и видио, шта су чули од других и тако за мене неке интересантне ствари, па сам отиша код Милана и он ми рече да је био на сајму и да му је било досадно и да му је жа шта је иша:

«Кад би ја нешто ћио, нису ми дали, а досадило ми вучење за руку, више су ме вукли него водили за руку, да се не изгубим у гужви,а разне тетке и рођаци су стално постављали иста питања, смучило ми се од свега тога, па сам ћута до вечери.» – у душку збрза Милан, додајући:

«Боље би било да сам оста код куће ки ти, заништа неби иша јопет!»

30

Кад сам се навече вратио кући од Милана план је био већ доњет.Док Мјесец гране иду се жети курузи у Подворницама .Тамо су биле четри њиве испод Мажибрада које је ђед Јандрус добио у дио од очевине и ја сам тамо први пут био прољетос кад сам садио те курузе.За мене је то било подалеко, али се и на мене рачунало, неш тешког посла.Легли смо на гувно нешто раније, а ћаћа је иша ноћивати код оваца.

Чини ми се да смо тек заспали, а матер већ буди:

«Ајме, кућемо раније, још је ноћ!»- буним се из лежећег положаја и окрећем на другу страну да продужим спавање.

«Нема намјештања, устајање и готово!Ајде, о рук !»-матер нас соколи-«Мјесец само што није грану, мурамо жети док је роса.Спавајте поподне!»

Устајемо, а кољена нам клецају од недоспаваности, али прохладни ноћни зрак и роса учинише своје, разбудишмо се зачас.Матер је већ припремила све и чекала задњи час да нас пробуди.Ишли смо поред Брестоваче, па Манастирском цестом и ушли у Подворнице испод Бенишове авлије и Буљића башчица.Мјесец се тек тад појавио изнад Промине.Чуло се шушкање комушине и јутарње кашљуцање жеталаца.

Без пуно рјечи почмемо жети куруз брзовац, који се тада садио и жео заједно са стабљиком, а на гувнима се откидали  и шиљком од суве дреновине чемушали клипови.Слама се садјевала у стогове, а клипови на каменим плочама гувна тукли смрековим млацима и тако одвајало зрно од коруна.Зрно, пошто се просуши,сипало се у кашуне и постепено, колко се могло натоварити на магаре, мљело у Миљацки код стрица Пеше,па се варила пура и пекла кукурузовница, а коруни су се исто мљели тамо и помјешани са мало брашна давали прасадима и кокошима као мећа.

До подне смо пожеи четри мање њиве, два дана орања,па смо у стрица Маркете авлији, код Старе куле ручали нови шенични крув и кисело мљеко које је матер поњела.Ту смо чекали да дође ћаћа са воловским колима, која је негдје посудио, те да натоваримо курузе и одвеземо их у наше Гувно.

Ту је био и стриц Марко, Маркетом су га звали, и стрина Златка.Сједили смо у ладовини мурваћа за каменим столом на каменим клупама.

«Ову Кулу је почо зидати неки наш предак Буљ.»- поче он одговарати на Душаново питање о старости велике куће од масивног кресаног камена, љепо исклесаних камених довратака и прагова на великим улазним двокрилним вратима и прозорима са оловом заливеним масивним ковачким шаркама –«Прича се да су он и неки Јошан Мажибрада војевали против Турака са сердарима Стојаном Јанковићем и Илијом Смиљанићем и да су из тог рата дуњели пусто благо, нарочито кад су освојили кулу неког бега доље у Зеленграду.Али изгледа да је тамо почињен велики грех, јер су погубили поред бега и војничке посаде и његове буле и дјецу и да их је пред погубљење була проклела шта јој нису услишили мулбе да се поштеде дјеца.А уни силени, напити од Котарског вина и ратне славе, бисага пуни опљачкана блага њесу марили за клетву немућне жене и крви невине дјеце.Тим више шта их је млетачка власт наградила овом пољем које су им дали одузимајући га Манастиру.Тако уни почеше зидати куле да се види њиова мућ и богаство.Буљ овуође, а Јошан уну у садашњој Ћубановој авлији.Али није било онако како су уни ћели, него као Бог оће.Буљ и Јошан исте нући засањају исти сан.У њему им уна була, бегуша из Зеленграда,поручује да ће њена клетва престати, ако уно благо однесу у Манастир и намјене га да се од њега нешто у Манастиру изгради.А прије тога почела им из чиста мира крепавати стока, чак су им крепали и куњи миљеници, на којума су војевали.Буљ и Јошан оду у Манастир тадашњем игуману и кажу му шта је било и питају га за савјет шта им је чинити.Игуман им послије дугог ћутања и читања неки црквених књига рече:

«Она вас је проклела и сада вам опростила и помогла тиме шта вам је поручила кроз сан шта да радите.Опроштај је највећи чин што људско биће може направити да се приближи Створцу,а она вам је опростила и за себе и за невину дјецу и заслужује Рај Божански, а на вама је да одлучите хоћете ли опростити сами себи, тако што ћете направити оно што је њена жеља.Чин опроштаја мјења људе и оне који праштају и оне којима се прашта, обоје постају Богу ближи.То ви сами морате одлучити.»

«Како Оче игумане муре мене Туркиња проклети, уни нису наше вјере, много су нам зла и патње нањели?Када су уни нас штедили, зар немамо право на освету, вратити истом мјером?То благо су стекли на нашој крви и поту и ми смо само наше повратили!»- Јошан ће игуману.

«Прије него другом судиш, стави се у његов положај, па ће ти бити много бистрије.Само се у Божје послове не мјешај и не стављај у Његов положај!Ниједно људско биће није тога достојно нити може узети овласти Створитеља, па ма како добар и паметан био.А тошто су они били Турци, муслиманске вјере,ништа не значи.Бог је њих створио као и нас!Сви смо ми дјеца Божја, такви смо се родили !А дјеца,сва су дјеца невина, ако има ишта праведно и невино на овом грешном свјету, то су дјеца!Отето- проклето,знате зато, то је из давнина!А сад њуди с Богом, радите с благом како сами одлучите, ја одох да се молим за њену душу, душу невине дјечице и за вас.»

Буљ прекиде градњу Куле, стави овај обичан плочани кров, одуста од спрата,однесе благо у Манастир и тамо калуђери озидаше од тог блага онај тријем с јужне стране, а Јошан не ћеде.Буљ нађе свој душевни мир и би цјењен ки разборит чојек у цјелом крају, па се по њему ми називамо и Буљићи.И сви смо мирне нарави, волимо књигу и причу, не ачимо се и радни смо и скромни.А Јошан не имаде среће са својим богаством.Како дође, тако се и потроши, више је пропадало него се плодило, у најљепшиом годинама мумци  и цуре су скретали.Погледајте Јошаниће данас, његове насњеднике.Крупни су и јаки, паметни су, али дебелокошци, силени и преки.Имају још и Серивуци.Само име им говори да су превртљиви, некако са стране, немарни и неподузетни, хвалисави и на своју руку.Остали надимци, да кажем подпрезимена су Рњци,Вилићи,Шукићи,Шкванци, и не значе ништа више до поближе ознаке фамилија.»

« А стриче, кад су наши доселили у Кистање и добили ова поља ?»- упита га Душан.

«Колко је мени познато ми смо оође одвајкада!Манастир је стар, пуно стар,говоре да су у пећинама које су ту биле,а и данас су испод Манастира,живили први хришћани, да је туда пролазио апостол Павле и био ту неко време, а ђе је Манастир ту је  било и народа којему се богослужило.Било је ратова и селидби, бјежаније, скривања, паљевина, пљачки, али су се тада наши скривали по Лашковици, Јасеновцу, Брини и кад се смири јопет се враћали са стоком и обрађивали поља.Пошто је властеле земљопосједника нестало у тим промјенама, њихова поља су припала народу и Манастиру.Кад су Турци истјерани  са ових простора,Млеци су то озаконили, пописали, средили, а касније Аустријанци и Французи.У Лашковици се дуго живило од стоке и оно мало долина ђе се сдио кумпјер и нешто жита, највише јечма и проса, а за Млечана ође на раскршћу путева никле су државне куће, па трговачке, а унда су и наши досељени, јер су им ође дата поља, а стоку су и даље држали у Лашковици.Кистање су се дуго прије звале Квартир, а трговина је направила овај градић.За Аустрије се изгради и ова црква, Светих Ћирила и Методија, а да би се изградила она, мурала се направити и католичка цркца, иако католика скоро да није било, муре бити који државни чиновник или жандар.Народ овог краја је толерантан и наиван,православци и католици у Промини, које ми зовемо Буњевцима.Проблеми су увјек долазили са стране, од власти или параввласти или којег будалаша на високу положају.Ето, наши Буњевци су католици, а обичаји, пјесме, имена и презимена,нарав, начин живота је исти ки код нас ришћана. Зато једни друге и зовемо побратимима,кад у Брини тражимо овце.Буњевци на дан Светог Аранђела долазе Манастиру, на сајам на Приобржење или кад увати нека невоља.То не смета ни њима ни нама, а и зашто би.Имамо родбину и кумства међусобна,а то је добро и тако би било стално, ад неко извана не засмрди.Дуга је, муј синовац, то прича, нађе се уних који ће је потврдити и уних који ће нешто друкчије причати, али ја мислим да је отприлике вако било.»- набрзо заврши стриц Маркета.

Затрндркаше воловска кола, сви се дигошмо и утоваришмо курузе.Ми се вратишмо кући на Влаку преком путићем преко Сушила и Долова, док су кола морала около преко Брестоваче колним путем.А док су она стигла, ми смо поспали,сутра је односно ноћас требало опет жети курузе на Перићинки.Та њива од два дана прољетног орања задала ми је стра у кости.Курузи су били виши од мене и чинило ми се да ће ме та површина прогутати.Роса је пала,Мјесец је грану кад смо до ње дошли и онако поспани и шутке, почешмо жети.Стали смо и проговорили тек кад  на Светом Ћирилу откуца осам сати.Руке су нам биле земљаве од росе и земљане прашине на слами, а на лицима су нам се видили путићи капи зноја на које се заљепила та фина прашина.

«До подне смо готови, прошли смо половину!»- задовољно ће матер.

«А да оставимо за сутра ?»-упитам.

«Ма још ово и нема више жетве, бар ћемо нормално спавати.»- одлучно ће матер.

«А чемуњање !?»- Брацо ће.

То је нама дјеци био најгори и најдосаднији поса.Сједиш по цјели дан на сточићу и откидаш клип, бацаш сламу на једно мјесто иза себе, дреновим шиљком распараш комушину око клипа, па отконеш клип и бациш у врећу, а бјелу комушину, ону фину до клипа, одвајаш и стављаш у другу врећу, па је матер стављ у кревете, а остатак бациш на сламу.Свила се љепи по тјелу па кожа сврби, а курузима никад краја.Чини ти се да се рпа не смањује.А около ледина и зове да се игра ногомет или нешто друго.Комшије су имали тога мање, зготове за дан два, а код нас би то потрајало седам осам дана.Уби Боже !

«Лако ћемо за чемушање, ту смо код куће, не мурамо нућу устајати и у ладу смо.»- насмије се матер, знајући шта нас мучи- «Ајмо сада,нема стајања до краја !»- бодри нас она.

И нисмо стали!

Таман кад смо завршавали дође ћаћа са воловским колима, значајно осмотри учињено, па ће:

«Ја мислио да сте одавно готови!»- приговори.

«Слабо си мислио, њесмо стали од нућас !»- одбруси матер не прекидајући жетву.

«Лако је њему, он се наспава.»- шапну ми Брацо.

Утоваришмо једна кола, ћаћа сједе на утоварене курузе и рече:

«Душане и Стево, сачекајте ме ту, да ми пумугнете товарити други воз, а ти Ружо ајде кући са та два мала иза кола, да покупе ако који куруз испане.»

Ја и Брацо се погледамо, изјаловила се наша нада да ћемо се возити на курузима.

Док су Душан и Стево дошли ми смо већ заспали на биљетини испод Грабића.

31

Кад смо се навече пробудили,баба и матер су већ чемуњале.Ми смо ту вече били поштеђени.

Сутрадан, од раног јутра па до вечери, сви смо чемуњали, осим ћаће.Он се стара око стоке, а Душана и Стеву слали су по воду на Шпињу, па би бар промјенили поса.Кад би нашли црвенак, ја и Брацо смо могли направити малу паузу, али је таки клипова мало било, па су те паузе биле рјетке и неуједначене.Кад смо стигли до пола рпе, на сат-два придружила би нам се комшиница баба Марица и Дуца, а понекад и више њи, чемуњали би с нама и причало се о свему и свачему, само да прође време и убије досада посла.

Чисти клип се сушио на каменим плочама гувна, ђе смо истресали напуњене вреће.Кад се чемуњање завршило почела је туча клипова.Доњо ћаћа неколико смрекови  млатаца који су на дну били одебљи, а при врху танки и савитљиви.Узмеш за тањи дио, па млати по рпи, сува зрна прште на све стране, али највећи дио остаје на дну рпе, испод коруна.Пошто сам био нејак за млаћење, кад они стану да се одморе, ја и баба смо избацивали из рпе коруне на страну, скидали по које зрно прстима које би остало на њима и чисто зрње гурали на другу страну.Они би нагрнули нове клипове и тако поново, млатили све док је било клипова. Зрње се тада развлачило по цјелом гувну, а мој  и Брацин задатак је био да сваки два три сата босим ногама прошарамо по зрњу и тако га промјешамо да се подједнако и брже суши.

Послије пар дана, предвече,смо уњели зрње у велики кашун у ватреној кући.

«Двадесет шиника, двиста варићака!»- изброја ћаћа-«Таман ћемо се покрити до идуће жетве.Дај Боже да уна буде боља.»

Сутра смо садјели сламу око двије стожине, у два стога,утврдили их љесама и окаченим камењем.

«Мураћемо насјећи листа и садити лишњаке, кад узори лист, ово неће бити довољно за стоку, ко зна каква ће бити зима.»- закључи ћаћа рачуницу око жетве.

Било је и време, за два дана почиње школа.

За мјесец дана сјече се лист.

Послије тога долази јесење орање.

Након тога сјеча дрва за ложење.

Онда Слава, Свети Јандрија.

И тако укруг, Јово наново!

32

Како поче школа,Душан,Стево и Брацо су се спасили од неких домаћих послова, а ја сам почео обављати неке од досадашњих њихових.Та велики сам, догодине ћу у школу.Зато су ме  матер, ћаћа или баба вукли за собом, а након неколико дана пошаљу ме сама.

Тако једног јутра,што је било неуобичајено, баба ме поведе собом да чувамо овце.Бијаше љеп сунчан дан,од оних љепих благих дана Михољег љета,а ми кренушмо Нанином улицом за овцама,док је Вучко ишао испред стада, које је предводио увилашени ован клепчар.То је био онај јањац од прије двије године којега је ћаћа одабра за расплод и одмалена му увија рогове, тако што их је пробушио ужареним шилом и провука жицу и постепено је затеза.Кад су се рогови формирали по његовој замисли он је скину жицу и рогови су сад били усправни и увијени ки бургија.

Кад смо излазили из улице, стадо окрену предвођено Вучком до Шкванчеве крчевине, а онда баба позва Вучка и овај стаде и окрену се према овну предводнику.Како им је то Вучко река, ја незнам,али је то овцама био знак да скрену с путића и раштркају се по кувину према Манастирској њиви и почму чупкати бјелушику или да се завлаче у грмове грабовине и смреке тражећи мекшу зелену траву, која је израсла послије киша око Велике Госпе.Вучко нађе овећи бусен бјелушике и сједе, пажљиво мотрећи шта раде овце.

Баба скиде садак и простре га на овећи камен и сједе.Из зовнице узе плетаће игле, омурени сукнени конац и поче плести.

«А шта ћу ја баба радити ?»- у чуду је упитам.

«Сједи ође до мене и чувај овце, ки и ја.»- рече она благо.

«Па зар оне не могу овако саме, од чега ћу их чувати ?»-још се ја чудим.

«Па да се стадо не подјели, да нека овца не запне у грму драче и остане тако, крепала би,па да иду тамо ђе има листа и траве, па кад крену тамо ђе не треба,у туђу њиву или ограду,да им недаш.Ето, има доста тога.»-објашњава она и плете чарапу.

«Па, оне сад пасу и брсте, мирне су, Вучко је ту и пази, ми овдје и не требамо.Сада нема вукова ки раније, треба само доћи предвече и наћи их и дотјерати кући.»- опет ћу ја по своме.

«А дођеш навече, пребројиш их и фали, шта ћеш унда ?Уна која је запела у грму више не блеји јер се уморила, она која је упала у шкрапу муре слумити нугу и исто тако не даје знака,ако се разлуче нађеш само уне које су око клепке, а за уне друге,ђе су,незнаш.Унад мураш тражити по цјелом кувину и више дана, јер незнаш ђе су биле  и куда су се кретале,а уне које су запеле, крепају,и ето штете.Зашто их држимо ако имамо више штете од користи ?Чојек не ради ниједан поса ако му се не исплати, ако је корист мања од уложена труда и трошка,то запамти!»- поче она објашњавати потребу чувања оваца, иако нема вукова или других звјери, које би их угрозиле.

«А како сада нема вукова?Ђе су нестали?»-питам је.

«Откад знам за себе,било их је, некад више, некад мање,до прије двије године.Свака част овима на власти што нас рјешише тога зла.Организовали су људе, дали им пушке, поставили гвожђа и правили чеке, затровали стрвине и тако их уништили.И тетак Дуја ти је нући и нући прове на чеки, а ун то воли и зна и Бога ми , уништише их,Богу вала.Пуно је тада и лисица и орлушина страдало, потровали се.Ако видиш коју стрвину ту код Пиштаваца или на излазима из Брине, да се њеси усудио ништа дирати.Ту Пане лугар ставља отров, да се трују лисице и орлушине.Нека их ђаво нуси, ниси муга од њи кокош сачувати.»- расприча се она.

Вучко залаја.Баба се ослони на моје раме и уста, стави плетер у зовницу и позва ме:

«Ајмо за њима, одоше према Брини.Нећемо им дати да уђу доље, имаће кад до зиме да брсте зеленику.»

Кренушмо према звуку клепке из густиша, а Вучко се диже и њушкајући око грмова оде испред нас.Између жбунова смреке, грабовине и покојег растића видимо овце, а ми продужишмо напред, до Манастирске њиве и намјестишмо се под њен зид, према сунцу.Баба настави плести.Ја се попнем на високи и дебели сувозид и погледам унутра:

«А ово је та Манастирска њива?Колико има дана орања ?»- упитанм је, јер ми се учинило да је огромна са великим и дебелим растићем на средуни.

«Богами, незнам тачно, али мислим да има седам-осам прољетних дана, куњима.Знам да су ту орала по три-четри плуга, копало курузе по педесет копача.А ето сад,ледина, пасу је задружне овце.Дали Задрузи, уни обрађивали пар година, њесу ђубрили, па кажу да се не исплати.А како ће се исплатити кад је њесу ђубрили и његовали?Ђубар продају Доњанима,а оће да ова посна црљеница рађа!Како је прије рађала, ту су били најбољи курузи и стрмно жито у крају, али се унда по дваест возова ђубра извозило на њу, најесен се обадила и бранала земља.»- љутито ће она.

«А зашто ово около нису њиве кад је равно ?»- питам је, дјечја знатижеља.

«Ја се не сјећам, али се орало.И данас се виде међе и грумиле од крчења.Чије су њиве биле, ни то незнам, а ође је довољно пет-шест година да се њива не обрађује и његује и одма подивљачи.Никне ова несретна смрекетина, купина, бјелушика и са орањем је готово,мура се нануво крчити и пребијати.А то је тешко обновити, а нарочито ралом и воловима, како се прије орало.А мура да су  људи ради нечега мурали све напуштити и тако је остало запуштено, а нувима који су дошли није требало.Има ту на мјестима на вр Брине знакова од темеља и зидина да су некакве куће биле.И с наше и са Буњевачке стране.Нашу Градину тако и зовемо, јер је ту неки кућа било, подоста,градић.Види се да су имали и башче и дрвеће је ту одгојено.иако је израсла около кокара.Па ту,на Брини код Чучева исто су неке зидине, знакови да су биле куће и утврде,па ту доље код Куле имају Зидине, сада је то ограда, а види се да су тамо некад куће биле, па Пригреда, само име каже да су те њиве биле при некакву граду, па наше Подворнице, значи да су њиве под двором некаквим.Има тога још, ко ће се свега сјетити.Ајде ти сад дођи вамо, поњела сам крува и бајама, мура да си гладан.»- доврши причу баба Аница.

Одреже ми коричашићем  кришку шенична крува печеног на огњишту под пеком и пружи ми шаку бајама, које ја са каменом почмем разбијати за обоје.Привуче нам се Вучко и гура ме њушком у ногу, молећиво гледајући у крув.Дам му комадић, она га прогута у два гриза и опет једнако пиждри.

«Доста ти је, ајде марш !»- отјера га баба- «Појео би више него нас обоје.Нека се постара сам за себе.»

Вучко, као да је схватио шта му баба каже, подиже космати реп и поче њушкати око грмова и набрзо замаче између њих.Недуго затим зачу се штектање, овце подигоше зачуђено главе, па наставише пасти траву и брстити лишће, видећи да се то њих не тиче.Штектање се час удаљавало, час приближавало, а онда се зачу неко цвиљење и штектање преста.

«Богами,увати га је.»- рече баба.

«Шта ухватио, зеца ?»-питам ја.

«А шта друго, данас ће се набубати!»- смије се баба, драго јој.

Дигошмо се и кренушмо према Брини, ђе је клепка одмакла, зачас дођошмо до бјелих камених плоча, нечим избјељеним,у односу на оне остале около њих посивјелих од лишаја.

«Ово су ти солила, ту овцама дајемо со.Видиш како се камен бјели, што су излизале овце.А ово су Пиштавци, дођи.»- позва ме и узе за руку.

«Гледај, види љепоту !»- лице јој посвјетли, очи засјаше и учини ми се млађа двадесетак година- «Манастир, Свети Аранђел !»- прекрсти се, а и ја за њом, полуотворених уста.

У зеленом баршуну зеленике с наше стране, са позлаћеном позадином Доње брине и прошараном јесењим бојама Буњевачке брине, међу зеленим копљима чемпреса и јабланова, унутар квадрата црвених кровова стремио је к небу бјели камени звоник са позлаћеним крстом.С љеве стране, па покрај Манастира, кроз зелене луке, међу огромним врбама, ка Брзици, модро се свјетлуцала Крка, а иза и десно, у позадини спавао је зеленкасти Рит.Из дубине кањона ширио се опојни мирис шуме и тајанствени мир светиње који су нам напајали чула и душе.

«Љепо је ово, баба!»- узвикнем занесено, а јека ми једном, па други пут тише, и трећи пут шапатом одговори.

«Није ми синко жа умрети, кад знам да ћу доље поред свог Покојника бити сарањена,поред ове светиње у ову љепоту.»- тихо рече баба, не мени, учини ми се неком тамо другом.

«Ааа, нећеш ти баба умрети, ти си још млада!»- успротивим се ја.

«Да, млада!Једва одам, а најстарија сам у селу.»- неком мирноћом са у лаким уздахом рече и сједе на избочену литицу ставивши претходно садак и настави плести.

«А зашто ово мјесто зову Пиштавци ?»- питам је, дјечачки знатижељан.

«Ту испод има каменица у којој и за највеће суше има воде, не тече, али ни нестаје.Мура да кроз литицу долази и одлази нека водена жила, а у ту каменицу се цједи, пишти,па зато Пиштавци.»- стрпљиво објашњава она.

И тако цјели дан.Објасни ми ђе је Градина,Литичице,Чучевска брина,Дугача лука,извори у Брини:Чесма, Јаворник и Врело, путеви кроз Брину до луку и Крке:Чучевски,Јаворнички и Крчки и много штошта друго.

А онда, заморена мојим питањима поваздан и плетењем, спусти игле и конац у зовницу, узе ми главу и поче биркати по коси, пјевушећи у по гласа неке пјесме чије рјечи нисам разумио, али су биле љепе и успављујуће, скоро сам заспа.

Тад сам бабу Аницу први и посљедњи пут чуо да пјева.

Трже се кад приђе Вучко, облизујући крваву њушку, и лагано залаја, умиљујући се око нас, као да тражи опроштај за привремено напуштање посла.

«Ајмо на поса, крвниче.»-помази га баба по глави и овај весело поскочи,подиже кудрави реп и крену испред нас и полако покрену овце, пазећи да која не скрене с пута.

Баба, држећи ме за руку, крену стазицом према Шкванчевој крчевини, ту мало засташмо уза зид и пребројишмо овце.Биле су све на броју.

«А сад ајмо кући.Вучко, гуни их!»-рече и мени и Вучку, ки да је он чељаде и не обазирући се на овце крену ка улици с којом смо јутрос дошли у Смреке.

«Ајмо ми.Вучко ће њи доћерати!Сад знаш како се чувају овце.Нема ништа на силу, треба бити стрпљив и смирен.Зато, пунеси књигу, шарај, читај, биће ти мање досадно.»-даде ми задње упуте.

Сутрадан сам иша сам.Ако не рачунамо Вучка!

33

Десетак дана касније матер ми навече рече да ћемо ја и она ићи у Лашковицу, по неко сјено.Требам јој помоћи да га натовари на магарад.

«Ма, Богами ћеш се наклипсати»- боцну Брацо.

«Боље и то од чувања оваца.»- дода Стево.

Душан се није мјеша, он је већ био шести разред и имао је дистанцу према нама балавурдији.

Роса се забављала својим крпеним луткама у нуглићу код наћава.

Из приче сам понешто зна о Лашковици, али сам једва чека да дође јутро па да кренемо и да те приче постану и моја стварност, а да не слушам стално:

«Ти немаш појма колко је то далеко!»,па «Колко је то пусто.»,па «Сама шуметина и ограде.»- и тако редом.

Кад смо легли молим бабу да ми прича о Лашковици.

«А шта ти имам причати, видићеш и сам.Само уно шта видиш није уно ки отприје.Прије је то било село, а сада су станови.И не живи се сада ки унда.Ја сам тамо дошла по удаји и било је посла сваки дан, а не ки данас.Данас тамо држе стоку преко зиме да попасе ограде, насјеку се дрва, љети покосе траву, а остатак године су вамо.Тада су старчад, дјеца и одрасли тамо боравили стално, орале су се Барице, чувале овце по кувину,ки и друга стока, правио сир и скута, а овамо се долазило по потреби, по со, уље и друге нужне потрепштине.Данас је обрнуто.»- поче она гринтаво.

«А када су људи преселили овамо ?»- распитујем се ја.

«Па,није то било у једном дану, па ни у једној години, ишло се постепено.Најприје, тада су фамиије биле велике, с пуно чељади, па је дио њи живио ође, а дио тамо.Ови ође су се бавили пољем и виноградима, а уни у Лашковици стоком и дрвима, па би се мјењали, ови одавле би ишли у Лашковицу, а уни овамо.А унда су и старчад доводили овамо, ближе гробљу, јер им око стоке њесу били од користи, а ође су мугли причувати нејач, па почеше давати дјецу у школу, ћерала држава,па се подјеле браћа и тако мало-помало, види један од другога, пређоше сви вамо.И поста уно шта је данас.Послије Првог рата тамо стално није живила ниједна фамилија.»- збрза она.

«О, па то је било давно!»»- закључим.

«Како за кога, ти си се тек родио, а мени се чини да сам јуче чупала јечам на Барицама.Ајмо сад спавати.»- прекрсти се нешто шапућући и дода:

«И ти се прекрсти и помули Богу.»

Прекрстим се три пута и прошапћем:»Боже помози.»

«Добро је, сад спавај.»- зјевну баба и утиша.

Ујутро, послије доручка,потјерашмо матер и ја троје насамарене магаради.У торбу је матер ставила крува и шаку бајама.Кренушмо покрај Брестоваче која се напунила од јесењих киша и још је вода била мутна, што није сметало магаради да се напоји.

«Ајде ти, сад узјаши на једно, заболиће те нуге.Кад се будемо враћали нећеш мући јашити.»- предложи и упозори ме матер.

«Добро мајо, јашићу на овој нашој магарици.»- радо прихватим понуду.

Пређошмо Манастирску цесту и кренушмо према Бјелановића драги.Ишли смо између њива ограђених високим сувозидом, благом низбрдицом, кроз некадашњу јаругу.

«Чије су ово њиве ?»- почеше моја питања.

«Ово десно су од Бјелановића,па Лалића до Кистања,а ове љево су биле Манастирске, па задружне, а богами незнам ко их сада ради.»- објасни матер кратко знајући да питањима неће бити краја.-«А иза њи су Ливадице до Брине и испод у страни Гај.Исто су били Манастирски, а сада их коси и пасе Задруга.Ово што видиш напред је Драга, а ова кућа прва здесна је Вајићева.Ун се презива Шуша, доша је ту из Нунића у лаштво.Ту се наш Диле родио.»

«Па како у овој Дрази не тече нека вода ?»- наставим пропитивати.

«Говоре да је туда текла рјека Марица, извирала је тамо неђе код Нунића и Бјевчена села.А унда се неђе земља проушила на извору и кажу да тече испод земље овог поља, јер се поље протеже у том правцу све до Нунића, и извире на Старом врелу изнад Манастира.А тамо испод Безбрадица, у њиову пољу, има пећина,ђе се силази доље до воде, које има усред љета и за највеће суше и људи говоре да је то та иста вода, јер је у истом правцу ки уна код Манастира.Прије су говорили да за велики киша Марица рикне, па вода потече Драгом, куда је и некада стално текла.»- исприча она.

Док је она причала пењали смо се ногоступом са доње стране Драге благим серпентинама, а кад изађошмо на вр у непреглед се пружа крш прошаран драчом и купином.На сред крша је било неко камено узвишење, које се одавде ђе смо били оцртавало на хоризонту, а далеко иза њега сивила се шума.

«Мајо, а шта је оно ?»- покажем прстом према узвишењу.

«То ти је Велика грумила.Кад будеш иша сам у Лашковицу, знај да си на по пута кад дођеш до ње.»- поучи она.

«Велика грумила?Па нису ваљда то људи направили?Шта су овдје имали крчити кад нема ни шуме, ни ливаде, ни поља ?»- зачудим се још више.

«Сам Бог зна! Засигурно је само то да је направљена од људске руке.Чему је служила, засигурно нико незна.Неко говори да је ту некад давно сарањен неки великаш, неко да је то била осматрачница цјелог краја и старог Римског пута који је овда иша.Превртали су те каменчине чобани, али њесу нашли никаквих зидина нити икаква гроба, ако то није пуно дубље.Гледала сам кад је војска ту постављала некакве дрвенеступове, па тамо код Кистања у Шушњима и некаквим апаратима мјерили нешто, па кашње све покупили и ошли.Душан каже да причају да су то мјерили за некакве војне карте, шта ти ја знам.»- објасни она.

Утом смо пришли близу и ја запазим да се ту укрштају два тврда пута, овај наш је водио право ка југу,а други га је пресјеца од истока ка западу.Од тога раскршћа Велика грумила је била далеко стотињак метара.То је био набацан обичан камен из околног крша без икакве обраде, али није требало више питати, јер је матер рекла све шта је знала.Зато је питам:

-“А куд води овај пут,љево или десно ?“

-“Љево за Јасеновац, тамо су  станови од Крнета из Поља и неки Бјелановића и Задружна стаја, а десно према Кистањама, кроз Лалића драгу.“- објашњава она.

Шума, коју сам видио да је одма иза Велике грумиле утече,и простира се још добар дио пута кроз крш до ње.Осврнем се и видим Кистање ки на длану са звоником Св.Ћирила и методија у средини, а далеко на хоризонту стршила је Радучка главица и Кум у плавој измаглици, а према истоку Промина и иза ње бјеле литице Динаре.На западу се обасјан сунчевим зракама смија бјели Велебит.

Лагано,ногу пред ногу, стигошмо до првих ограда ограђених масивним сувозидовима, с обе стране пута, пуних стабала јасенића, грабића, растовине, смрдељике, брестића и по које смреке, зараслих у кокару око зидова,са пропланцима унутар групе дебелих и одгојених растића.Хладовина падаше на пут, коју мјестимично пробијаше сунчани зраци ,тако да ми шаренило свјетла и таме заигра пред очима.Уши ми зачепи шум лишћа на лаганом јутарњем повјетарцу и покоји цвркут тице из дубине шуме.

-“Ово је Јошканова, ово Ћубанова, ово Шкванчева, ово Вилића, ово Шукића ограда…..“ набраја ми матер како коју пролазимао.

Послије одужег пута изађошмо из улице међу оградама на чистину, с десне стране обраслу застарченом драчом пуном сувих колача и једним огромним старим полусувим растом на средини,а иза њега је стајало десетак старих камених кућа, покривених што ражином што плочом.

-“Ово љево ти је Брањевина, први дио је ђеда Саве, па наша, а унда стрица Маркете.Ови први стан под ражином и са авлијом ограђеном љутом драчом је Јошканов,овај мало ниже је Боже Вилића,овај љево је Ћевин,до њега Илин, иза је Никице Бениша,а ова тврђава од љуте драче је Бокичина.Е, ова кућа под каменим кровом је наша, до ње је од ђеда Саве, па стрица Маркете.“- набраја матер.

Уђошмо у горњи дио авлије изнад куће кроз пролаз који је некад био улазна авлијска врата, што се одма могло закључити по грубообрађеним великим каменчинама, а сличан је био и зид од авлије.Кућа је стајала на благој падини, а између ње и Јошканове авлије био је пролаз у доњи дио авлије из којег се улазило у кућу кроз масивна грубоотесана дрвена врата са огромном ковачком браветином, камену тврђаву без прозора.

Кућа је била озидана од грубо обрађеног масивног сивољубичастог камена из кувина и покривена танким каменим плочама.

Матер се сдагну и испод једне овеће плочетине извади повелик гвоздени кључ, ко зна када искован и рече ми:

-“Ође остављамо кључ, то знамо само ми и стриц Маркета.“

Откључа масивна ониска врата и уђошмо унутра одакле нас удари мирис сјена и очи засјени дебела ладовина полумрака.Кроз камене кровне плоче сјерила се свјетлост и обасјавала на мјестима растове прље, сапоне и шљеме конзервиране дуготрајним димљењем са огњишта.

-“Па шта је било овдје од намјештаја ?“- упитам је кад не примјетих ништа друго осим огњишта и преклада.

-“Наћве и мљекарић су одвезли у ватрену кућу у Мажибраде, а ође су кревете правили тако што би забили подебље коце у под и у зид пречке, ставили исплетене љесе од танки грана преко тога,набацали биљчине и то је све.“- објасни она.

-“Па ђе су унда угонили овце ?“- спонтано пређох на буковачко нарјечје.

-“За топла времена су биле у авлији или се код њи нућивало по кувину, правиле су се и сјенице около, а кад зазими, угониле су се ође, било их је свуда око и испод кревета.На огњиште нису смјеле од ватре, а краву би увели у један нуглић и оградили љесом.Зна и враг, од стоке су живили, а и сам видиш,ки стока.Ко преживи дјетињство, живио је дуго и био здрав ки дренић до дубоке старости.За доктора њесу марили, љечили су се сами чајевима и травама.Ето,то ти је то!“- насмија се она.

Оставишмо магарад ту у авлији и одемо у обилазак Старе, па Нове ограде, Окрајка и спустимо се у Долину до ливада које су звали Барице.Ту у једном нуглу је био бунар, без круне, пун воде, обзидан грубо обрађеним каменом,пречника око два метра,а колика му је дубина матер није знала.Само рече:

-“Повелика је, а нико незна кад је ископан!“

-“Ово им је било поље, сад се то коси, а зими кад нападају кише буде под водом скоро до прољећа, зато га и назваше Барице.“- настави даље објашњавати.

Вратили смо се у стан, презалогајили крува и бајама, а тада натоваришмо навиљке сјена на магарад и кренушмо назад кући.Кад смо били код оног старог полусувог растића окренух се и погледах још једном назад по цјелом крају и учини ми се како у Барицама ђевојке жењу јечам и пјевају, а од правца Крстача и Рупа јаше бркат јунак на чилашу,са црвеном буковачком капом на глави, везеним ђилетом и муреним сукненим беневрецма, бјелим вуненим везеним чарапама до кољена, опасан црвеном марамом око струка.Бљеснуше му токе на прсима и посрмљене ручке кубура  и јатагана за пасом.У подигнутој десници држа је дугу црну пушку кремењачу, а љевицом је држа узде од чилаша у галопу.

-“Ајде Миле, шта ти би ?“- прену ме маја и ја потрча за њом.

Предвече смо расамарили магарад и уњели сјено у јару, други пут ћу у Лашковицу ићи сам.

34

Те јесени одсели се Зорка са својим синовима Стевом и Јовом.Говоркало се о томе раније, чим је Милошић доша у њену кућу крајем љета.Ни Стево ни Јово нису о томе могли пуно рећи, ко је њи шта пита.Док смо играли фудбал на равници рекоше да им је Зорка казала да се удала за Милошића, да им је он нови ћаћа, иако није прави,и да га требају поштивати и слушати.

Милошић је био стари момак, о одгоју дјеце зна је толико, колико је видио у рођеној кући, па је одлучио да се не мјеша и према њима се понаша као  мало млађим другарима.Та, Стево је има дванаетак,а Јово десетак година и није им ни накрај памети било да га зову ћаћом.Онако саможиви било је добро да га трпе у кући.

А те јесени, одма по уласку у лаштво, има је прилику да се покаже ки ћаћа.Задружне овце кренуше чобани од Влачина у Торнице у намјери да их упуте у Наволе на стрништа, а одатле у Пригреду према Кули, а они завршише у Кистањама да купе цигара и задржаше се у Гостиони.Ту их угледа јутарња школска смјена, добро поднапите, у којој су били Стево и Јово Зоркин,Душан Маришин и Лука Николетине Ћубана и кад видише саме овце око Ћубанове куће, паде им напамет да зграбе једно бравче, закољу и испеку га у кршу иза Ћубанове куће.Пијани чобани то неће до сутра примјетити.

-“Уни ће се н.н.напити, неће ни п.п.примјетити да га н.н.нема.Та в.в.видиш да и је в.в.више од т.т.триста“- промуца, ки увјек, узбуђени Стево Зоркин.

-“Идем ја по кољач, баш га је некидан Милошић наоштрио ки устру!“-потрчи Јово Зоркин својој оближњој кући.

Ова тројива зграбе најближу врановку и одвуку је иза Николетинове куће, код јаме за клак.Успут Јово Зоркин сретне Стеву и Брацу Маришина и Стеву Јолина, који су се упутили у другу поподневну школску смјену,и шапне им тајновито о чему се ради, и сви ужурбано одјурише на мјесто будуће гозбе.

Ја и Милан Илин смо били Изнадбашча и видили по њихову понашању да се нешто спрема, па смо их издаљега пратили, пазећо да нас не примјете.И тако се кроз грмље привучемо до њи, а онда се слободно покажемо, јер смо знали да нас не смију отјерати, јер би у супротном били одма издани.

-“К.к.ко ће к.к.к.лати ?“- муца узбуђени Стево Зоркин, држећо велики швапски бајунет, ковачки обрађен,да би мога послужити и за мирнодопске потребе.

Сви се за корак повукоше уназад, иако су сто пута видили како се коље и дере бравче.

-“Д.д.добро,ј.ј.ја ћу!“- муца Стево Зоркин, одлучи се кад види колико је сати.

Лука, Јово и Душан повалише и држаше овцу, а Стево Зоркин поче ножином турпијати јој по врату, како је видио да други раде,а онда јој крв обоји бјелу кишама испрану вуну, она поче кркљати и трзати ногама свом снагом.Она тројица је не пуштају, крв јој пође на ноздрве и уста и мало помало умири се.

Све то ки да огади код свих сањано печење и за трен неодлучно и покајано сташе.

-“Ајде дерите!То би муј ћаћа часком !“-прекину тишину Стевина Николетинов који се однекуд створи из авлије у вештици величине поповске мантије, пошто бијаше крупан дјечак и по висини једнак њима, иако је тек поша у први разред основне школе.Причали су, дјеца и старији,да кад дође из школе и баци зовницу са Букваром, прво шта уради је да посе матер.Многи су у то вјеровали, јер је био најмлађе дјете и да се никако није да одвикнути и да је зато тако крупан.

-“А ђ.ђ.ђећемо о.о.објесити ?“- гледа Стево Зоркин около, небили угледа погодан грабићак –“А н.н.нема ни у.у.ужа, ни в.в.воде, ни с.с.сића за д.д.дроб!“

Ја и Милан смо чучили на повећој литици мало даље и гледали шта се догађа, ка да ми нисмо дио дружине.

-“Питајте Николетину!Ево га долази у авлију!“ – кажем мирно, погледам у Милана и обојица слатко се смијући скочимо с литице и кроз торнички крш трком јурнемо до Равнице.Ту смо чекали резвој догађаја.

На наш знак Стево Зоркин је кресну:

-“Ј.ј.јебем ти Н.н.н.еђељу !“- и друштво се у трен ока увјерило да смо рекли истину и куд који мили моји разбјежало по кршу.

Лука и Стевина Николетинов нису имали куд, него су отишли око авлије и рекли ћаћи да има нека заклана овца код клака и да су то направили они с Влаке,а кад је Николетина видио и мало их притисну, сазна је истину.Вјешто је одра овцу, скреса месо  и да жени Јеки да га свари у бакри.До вечери је месео било поједено, а мјешину је бацио код клака.

Ја и Милан смо мирно чекали на Равници развој догађаја, ликујући унапред ономе шта ће се догодити.

Један по један, са свих страна,покуњено су излазили “месари“ и скупљали се недалеко нас, тихо се око нечега договарајући.Нама су рекли закључак:

-“Језик за зубе, ништа не знате, ништа нисте видили ни чули, иначе јао вама!“

Стево и Брацо и Стево Јолин су отишли у смреке код Варвоткиње да дочекају крај школе, а Душан,Стево и Јово Зоркин сваки својој кући.

Затишје је трајало око два дана, а онда је дошла милиција и обилазила куће.Николетина није има о ничем појма, а за мјешину је река да је сад први пут види, жестећи се на мулце из засеока, да су му то своју неваљалштину подметнули.

Да се не би пуно мучили, а знали су да до праве истине неће никад доћи, напишу милицајци пријаву на Зорку,Николетину,Маришу и Јолу,јер су имали дјецу одговарајућег узраста и ови равноправно плате штету Задрузи,ки да је овца била јуница.

Ја и Милан смо се држали договора због дате рјрчи и могуће освете.А учесници добише, како који.Душан коју пљуску и пуно галаме,тако Стево и Брацо и Стево Јолин, више нама млађима за примјер, него ли ради своје кривње.А Стево и Јово Зоркин су изашли из авлије док је матер викала, а да је и ћела није их могла више тући, док поочим Милошић не умири Зорку:

-“Јеси ли луда, пушти их на миру, никоме штету њесу направили, ионако су ђавоске!“

Послије дуго времена, кад се догађај третира ки шала,Мариша рече Јоли:

-“Ма није ми жа пара шта дадо, него што се Николетина омасти од њи.“

-“Гуни га кврагу,знаш да муре појести двизицу ки покојни му ћаћа Ћубан!Говоре да би џигерицу појео онако сирову и топлу још док би дера овцу.“-кисело се једним крајем уста насмјеши Јоле.

35

Кад се разјутрило у то јесење јутро отишли смо тамо ја и Милан, нашли широм отворена авлијска врата, а у стамбеној кући затекошмо Дуцу,  Ђују,Душана,Стеву и Брацу Маришина и Стеву Јолина како нешто траже и преврћу у празној кући.А тамо није било ничег осим пар стоћића и омање столичице на којој је стајало пола печене овце и крув испод пеке који је био стављњн на чаку пуну црног вина, да се не утруни.

Кад смо обишли ту кућу уђошмо у ватрену и она онако без верига, маше, пеке ,наћава и мљекарића изгледаше дупло веће него прије, а зрак сунца што продираше кроз баџу није отклања тужан осјећај неке тјескобе коју смо осјећали.

-“Ајмо ћа,побјеће нам овце за жирима.“- повиче Ђуја.

-“Па кад су ошли?“-упитам Брацу.

-“Ноћас, дошла јој браћа каром и одвезла њи и нешто намјештаја у Книн на воз.“- одговори он оно што је чуо од других.

-“Ајмо људи!“- пожурује Ђуја –“Сад ће јој браћа доћи и рећи да смо нешто украли.Ђаво их одњо, шта се њесу синоћ поздравили!“

-“Њесу ни они рачунали да ће тако рано ићи.Ајмо ми узети крув,вино и печење и идемо овцама, ено их тамо око Кустеловаче,па нека они долазе колко оће.“- предложи Дуца и тако направише.

Зграбише и однесоше све са столице, ка да мене и Милана нема, а нас двојица уђошмо у малу башчу до ватрене куће, уберемо неколико листова миришљава галопера и побјегошмо кући.Иза нас оста нека стравична тишина и празнина напуштена дома.

Док смо нас двојица на Равници планирали како ћемо у прољеће пресадити галопер и миришали набране листиће, од репишта се чула чобанска пјесма и разљевала некако отужно преко Кустеловаче и Сплавина према Дубрави и Роли.

-“Шта се младост јутрос распјевала?“- пита нас Иле, сумњичаво вртећи главом,када је пролазио поред нас.

-“Ми смо мали, ми ћаћа ништа не знамо.“-каже Милан.

-“Ем вам свеца,ако вас двојица незнате шта се ође догађа, то незна ни Ђуро Врачар!- не вјерује нам, али се насмија и оде вртећи сумњичаво главом:

-“Мулци једни, “ми смо мали“,неби им сад кљештима ишчупа!“

Послије дуго времена доби Душан писмо од Стеве Зоркиног и прочита га свима наглас ђе пише да су се смјестили у селу Мачковац, опћина Воћин,Славонија, да им је добро, али да се њега пита сутра би се вратио.

Дуго се то писмо вукло по кући, често сам гледа поштански жиг ударен преко марке и крупни дјечји рукопис и осјећа неку непознату тугу што Стеве и Јове нема овдје међу нама.

А једном ми се наш Стево смилова и покаже на земљописној карти ђе је Воћин, куда се тамо путује и објасни да је то од нас пуно далеко и да тамо нема камена, али да има пуно магле и блата.А мени је заувјек остало оно из писма:“шутра би се вратио да се мене пита.“

36

Дани су били све краћи, лишће се осу са гарана, а мокри дебели облаци спуштали су се на врхове Великог растића у Долу.Прођоше Славе и Божић, сњег се руга дјечјим жељама, никако да напада довољно висок и дебео да би употребили ћаћине војничке енглеске цокуле из партизана.Посоли преко ноћи, надме се бура и стјера га уз зидове на грмове купине, заледе се локвице воде по путу и у каменицама по кршу и то је све.Сувомразица заруменила дјечје образе и охрапавила кожу на надланицама, што једном наљути Брацу док је грија руке код огњишта, па пуче:

-“Кад се већ смрзавамо, дабогда напа до перваза!“

-“Ћути мали, не жели већег зла, доста нам је овога.“- жалила се баба, којој су ова времена ледила кости и реуматични болови је тјерали да стално грије тикуле и ставља их на залеђена крста.

Ја би, кад остала браћа оду у школу, закала овце и правац у Брину.Кренем их испод Пиштаваца и Јаворничким путем се полако спустим до Луке, а оне испод Везала избију на Луку, успут брстећи зеленику.На по Брине, ђе извире Јаворник,који је у ова доба године хучио пуно снагом, напијем се воде:раскрчим рукама ситни шодер и направим језерце, сачекам да се часком разбистри, па Вучко локне за пробу пар пута, ја послоје њега, а онда трком низ стрмину обојица се спустимо на Луку и полако, играјући се, стигнемо на њен вр.Ту, испод литице наложим ватру и чекам овце, а Вучко се извали у близини ватре и чека моје заповједи.

У Брину би у то доба године сви спуштали овце.Како са наше, тако и с Буњевачке стране.Кад би нам досадила самоћа, ја и Ђуја,Милан и Јово Јолин, Мара и Љуба Стевичина, Дуца и остали који би се затекли од млађих или старијих,скупили би се око ватре и причали разне догодовштине, а за овце нисмо пуно марили, јер смо знали да из ове завјетрине неће бјежати на буру која је дерала изнад Брине.Тако је било и на Буњевачкој страни.Чули су се одјеци клепака, а раштркане овце смо им са наше стране лако могли видити.Кад неби од јеке могли тачно лоцирати клепке позвали би јени друге:

-“Побратиме, видиш ли ми овце !?“

-“А чије, има их на више миста?“

-“Реци за сваку клепку,сви смо ту!“

-“Једне су испод Литичица,једне испод Чучевског пута, једне код јаворника, једне испод Везала ….“- набраја би Побратим.

-“Евала ти, оћеш да ти кажем за ваше.“-одговарамо.

-“Не триба засад,зваћемо ако буде трибало!“- одговара он преко воде.

Тако смо се испомагали више пута на дан, а предвече би поздравили једни друге до сутра.

37

Послије Божића ми смо своје овце отјерали у Лашковицу да попасу ограде, а остали из комшилука су ту остајали преко цјеле зиме.Нама дјеци то није било драго, требало је кренути рано ујутро, било коиша,сњег или бура, остати тамо цјели дан, па онда се касно увече враћати назад, и тако до прољећа.Други разлиг је био, што тамо друга дјеца нису долазила, само старији и по који средњовјечни човјек, рјеђе која жена, па би матери и баби знали рећи:

-“А шта нејде ћаћа, ки и остали ?Ти остали кажу:“Паметан је Мариша, грије ун гузицу,а дјецу шаље на ову далечину!“

-“Нека говоре шта оће, водите ви вашу бригу, а ћаћа има посла и ође!“- бранила га је баба, а матер је ћутала, мада се видило да је на нашој страни.

Знали смо ми да ћаћа отјера говеда у Градину, да данима теше држалице за мутике или бадиље или грабље, да савија тељиге  и виле, направи који стоћић или нешто друго ради у кући или око куће, а матер да кува, пере,крпа, плете и преде и обавезно два три пута иде на Шпињу по воду, да се баба по цјели дан намјешта око огњишта и грије кости, али смо осјећали неку горчину у души имајући осјећај да се он извлачи кад треба и не треба и на нас прбацује дебљи крај.Није ни нама било лако гацати толики пут свако јутро и вече, ићи у школу и умјесто икакове разоноде и игре бавити се са тим проклетим овчинама.Али није било помоћи, матер нам стави нешто крува у зовницу, каквог има, можда који комадић куване бјеле сланине од синоћ за ручак, и пут под ноге.Обично би ишли по двојица, Миле и Брацо, Миле и Стево,Брацо и Стево, а Душан, као старији, иша би сам.

Ујутро,обучени у дебеле вунене џемпере, окрпане гаће, с вуненом капом и марамом и некаквом старом ћаћином јакетином умјесто капута, кренули би низ буру, обично ћутећи до драге док нас прође љутња, а онда чаврљајући до стана.Великом кључином би отворили колибу, истјерали овце у Брањевину, па кад се она попасе у Нову ограду, па у Стару ограду и на крају у Окрајак.Почетком прољећа би се овце почеле бјенити, скупљали би мокру облизану дрхтећу јањад и са матерама их за собом носили у стан.С почетка смо се гадили и трали руке о оштру бјелушику, а послије смо навикли и без гађења носили та мала балава престрашена мала створења.Предвече би стјерали овце,   послије појења на Бунарини у колибу, закључали је и ставили кључину испод плочетине и у друштву других чобана из Мажибрада кренули уз буру до Манастирске цесте, а онда се арстали и стигли кући на касну вечеру.

Звјери није било, овце од тога није требало чувати, па би некад били у огради с њима, наложили ватру и читали књиге које смо поњели или се вратили у колибу и ту, уз ватру с импровизираног огњишта,читали и рјешавали домаће задатке, а некад са другим чобанима нашли се у једној од колиба и слушали њихове згоде из младости.

Комад црног мјешаног крува и мрвицу сланине би обично рано ујутро појели, налили се воде из сића, један пут,други пут, али ни то заваравање дроба није помгало, па је требало издржати до вечери.Од сланине ни тврда кожа не би остала, гријали би је на жару да омекша, дуго жвакали да заварамо глад, а дану никад краја.Сунце ки да је стајало увјек на истом мјесту, ки да га је неко ту великом ковачком чавлином закуца.

38

Тог дана, мене и Стеву, бура је такорећи носила према Лашковици да смо морали кочити новим гумашима које нам      ћаћа неки дан донесе од опанчара Безбрадице уз коментар:

-“Не би вам их Бог натека, дерете их ки да су од картона!Ђаво одњо ваш фузбал!“

Знали смо да не треба контрирати, боље оћутати.

Успоришмо тек кад нас зидине од првих ограда испод Велике грумиле сакрише у завјетрину.Бура је увијала старе гране на растићима, вијала смеђим растовим лишћем по оградама, али је испод зидова било подношљиво, па смо лагано корачали да дођемо до даха.Ускоро смо ушли у колибу, истјерали овце,отјерали их до оближње Старе ограде, одградили стругу и пустили их унутра.

-“Шта ћемо сада ?“- наглас ће Стево-“У колибу или ође у дочић ?“

-“Ајмо у дочић, тамо не пуше.“-предложим.

Сишли смо низ благу стрмину кроз густу грабову шикару и бацили торбе на крај мале травнате ширине на дну дола.Скупишмо около суварака и букавца, наложишмо ватру и огријемо руке.Бура је дивљала изнад нас, а овдје је зимско сунце угодно гријало.

-“Види како је овдје дрвеће право и без вржова!Овдје га не може искривити вјетар, баш ћу ћаћи рећи да може сјећи за држалице.“- одма ће Стево о својим мајсторијама.

-“Када он то незна!Само ко ће га довући овамо !?“- јетко ћу ја.

-“Можда хоће кад буде дољета косио Барице.Нека их тада насјече и стави у стан да се суше у ладу, а онда их можемо помало носити кући, овако успут.“- гласно и рационално је Стево излага свој план.

Од свих нас Стево је био најшутљивији.Душан је има сјајну врану косу и бјели тен, био је подузетан и самосталан и тајанствен.Можда зато што је био првенац, у кући су му и ван куће повлађивали, истицали га у први план, а он је то интелгентно користио и својим добрим учењем оправдано је сматрао да се његова права на уштрб нас не требају умањивати и живио је свој живот као да нас млађих нема и да му нисмо потребни, те своје тајне и намјере није са нама дјелио.Ореол првенца је љубоморно чувао, а ми млађи му га нисмо могли ни смјели дирати, а то га је све више удаљавало од нас и стварало копрену коју је он по вољи благонаклоно, понекад,кад му је требало, отвара.Отварање копрене с наше стране третирало се ки насиље над његовим миром, иако је то понекад била жеља да се осјети братски дах њежности од старијег брата.

Иако млађи од Душана само двије године,Стево није био поштеђен од таквог стања ствари.Душан, љубоморан као свако дјете на млађе од себе и кад нешто с млађима мора дјелити, а дотада је у цјелости припадало њему, није дао да му се емотивно приближи.Стево је то рано спозна, а по природи попустљив и неагресуван, од малена се повука у себе и поста шутљив и рационалан.Ставио се у други план и одатле проматра свјет око себе.Смеђе косе, коштуњава лица и тјела,очију светачке мирноће и тугаљива осмјеха као да је унапред одговара: “Све што ми треба морам и могу сам остварити, знам шта ми је чинити и што год учинио с тим сам задовољан, не треба ме нити кудити ни хвалити.“

У школи је пролазио с врлодобрим, баш зато што се није желио истицати,а кад би се теорија требала преточити у праксу, он је увјек има рјешење, што је говорило да он не учи да научи за оцјену, него да то примјени у животу кад буде потребно односно да је бољи од многих одликаша.

Поучен из Душанова односа према њему, према мени и Браци односио се као раван, на истој висини, уклонивши све баријере на које је као старији има право.Свој ореол стицао је на други начин.Урођена склоност ка техници убрзо му је дала сатисфакцију.Чега год да се дочепа, најпримитивнијим алатом он поправи.Нико неби наоштрио нож, косјер, сикиру,косјерачу, плуг или шило као он.Браве и шарке на вратима, сточић или држалицу, самар или кар и којекакве друге ствари од којих је ћаћа дига одавно руке он би поправио, што овоме понекад није било право, јер је он тврдио да се то неда поправити, те му је на тај начин Стево умањива ауторуитет.Тако Стево нађе старо дљето за дрво или шпицу за камен забодене у авлијском зиду и ту заборављене да их једе рђа,донесе на огњиште, угрије до усијања да изгори рђа,чекићем искује поломљене оштрице, турпијом и брусом их изоштри, па опет угрије на ватри  и искали у ладној води.Ћаћа није мога него преко воље признати:“Не би боље ни тетак Дуја, ковач.“

Према Браци, који је био годину и који мјесец млађи од њега, понашао се заштитнички, често дјелећи казне које је Брацо заслужио,напола са њим.Наиме, Брацо је од рођења био несташан и жив.Свјетлосмеђе тврде и валовите косе, бадемаста тена и звирастих веселих очију с вјечитим смјешком на карају усана, напредан и складно грађен,био је увјек зпреман  нанеку неподопштину.Тај уређени немир тражио је од њега стални покрет.Сједимо уз огњиште, за дугих зимских вечери, ћаћа пјева народне јуначке пјесме, баба препреда пређу, матер гаргаша вуну, Душан зури уз неку од својих књижурина, Стево ђеља коричашићем неки штапић, а Брацо се гега на стоцу љево-десно,напред –назад, док се занесен игром не превали скупа са сточићем.Баба престаје препредати,матер гаргашати,Душан читати,Стево ђељати, а ћаћа остави Краљевића Марка на по Косова поља и дрекне:

-“Па бога му јебем,мали, шта је теби!?“

Вечерња идила је напукла.

Брацо се трга из занесености и тресе луг са тура и исправља и намјешта сточић, баба пљуца накупљене чуперке вуне, а матер скида изгаргашану вуну и мота куђељу,Душан наставља читати, а Стево ђељати гледајући у опанке, а ћаћа принесе чаку и добро потегне:

-“Та умири се и слушај, кад нећеш да читаш!“- и наставља путовати с имењаком Краљевићем по Косову пољу.А Брацо на сто мука, не смије мрднути, а друго нештонеда му се радити.Спаси га смрт Мусе Кесеџије и ћаћино зијевање.

А тако је прекршио и свети породични закон не мислећи на посљедице.Једно приликом никако да послуша матер која га је испочетка молила да је нешто послуша,а кад тако није ишло она заповједи.Знао је да сада нема одступања, јер су санкције неизбјежне,али тврдоглаво одби и заради шибом по туру.А онда се он још јаче занећа и опсује маји матер.То је било први пут да у фамилији неко некога опсује.Материна реакција је била страшна.Зграби га и добро ишиба док није затражио опроштај.А онда заплака.Плакаоје он, не од шиба, већ због материних суза. Ко зна колико су га те материне сузе у животу пекле?

Стево се завука у шикару и ножићем разним знацима обиљежава грабењке,брестиће, растиће и кустелиће.Само је он у својим мислима видио шта ће се од којега моћи истесати.

-“Сутра ћу доњети сикирицу, па ћу их ја исјећи, а онда ћемо их скупа ми одњети у стан!Таман ће дољета бити суви и спремни за тесање.“- говори он о већ смишљеном плану.

-“Јеси ли готов, ајмо јести, прошло је подне.“- опомињем га ја јер онако занесен својом идејом на галд није ни мислио.

Извуче се из шибљака задовољан, угријашмо на жару кукурузовницу која се од хладноће била укочила, а бјелу кувану сланину од репњачњ рецкашмо онако хладну, била је мање масна.Кукурузовница нам је резала десни, а сланина застајала на по грла.Стево, ионако слаб на јелу,застаде и рече:

-“Ја више не могу, једи ти ако оћеш.“

-“И мени је мога доста, не могу ни ја.“- спакујем остатак у зовницу- “Кад је видим овако бјелу, одама сам сит, не могу и готово“.

Изађемо из дочића да видимо ђе су овце, а оне испод зида мирно пасу, у заклоници.Бура се стишала, али је при земљи реза студени сјеверац.Од Рупа се лагано подиза мркобјели облак.

-“Ђе сте се ви сакрили, дјецо?Ја вас тражим по огради, испод зидова,а вас ниђе!?“-придружи нам се стриц Маркета.

-“Ту у дочићу, тамо нам је топлије.“- каже Стево.

-“Е, мене будале, тога се њесм сјетио, а то је најбоље мјесто.А како њесам видио дим, зар њесте ложили ватру?“-упита стриц.

-“Јесмо, али тамо има доста суварака, па не дими.“- озбиљно ће Стево.

-“Знате шта, доша сам да вас пошаљем кући, да стигнете прије сњега, ја ћу напојити и ваше овце и затворити у стан.“- гледа он како се дебља облак.

-“Па стриче, какав сњег, видиш да је још сунце !?“-Стево ће.

-“Муре се десити да не буде, али сумњам.Видите ли унај дебели облак од Рупа, како расте и шири се.До мало ће ун прекрити небо, ћера га јужина горе на небу, а осјећате ли да се бура спустила на земљу и реже ли реже.То ти је Талијанац, крупни влажни пахуља и натрпаће нућас повр зидова.Ајте ви кући, ваљда ћете стићи, неби волио да вас увати на по пута.А ја сам ође, ту нућивам, наложићу ватру, ране имам, па нека пада.За овце не брините, како мујима тако и вашима.Тако реците ћаћи.Ђе вам је кључина од стана ?“- одлучи стриц.

-“Тамо ђе је стално.Под плочом.“-одговори Стево.

-“Добро!Ајте ви одма!“- благо ће стриц.

Узешмо зовницу и упутишмо се , не журећи.

Кад изађошмо из улице испод Велике грумиле, облак је већ био изнад нас и прекрио је већ цјело јужно небо, на западу се изнад Велебита црнио његов руб.

-“СтрицМаркета је у праву, морамо пожурити да смо што ближе кући кад почме.“- закључи Стево и пружи корак.

Прошли смо Драгу и избили на Манастирску цестицу, тада почеше прве пахуље, крупне ки грабов лист.Цјели крај је притисла дубока тишина, само се чуо потмули хук Рошког слапа с јужне стране.

-“Баш Талијанац, чујеш ли Рошки слап?“- пита Стево и смијуљи се.

-“Аха, значи биће велик!“-питам и ја весело.

-“Тако кажу, да буде велик и да добро напада, буде изнад кућних перваза.Ал ћемо се скијати!“-смијуљи се Стево.

-“Како скијати, ђе су нам скије !?“- чудим се.

-“То ћу ја сутра направити.Имам даске, има брокава, имам лимене траке.Испилам, прикујем и готово.“- лаконски од одману руком.

-“Али нема стрмине !?“- забринуто ћу ја.

-“Ехе, има,има, у Брини, на Чучевском путу!“- он је већ имао рјешење за све проблеме.

Кад смо банули у кућу сњег је био већ све побјелио за стопу, а нама се наљепио по одјећи.

-“Добро сте урадили, ајме шта би било да сте заканили, мурали би ићи пред вас!“-матери паде камен са срца.

-“Посла нас струиц.Он ће сатјерати овце.“- рече јој Стево.

-“Евала му до Бога.Увјек је ту кад затреба.“- похвали стрица матер.

А ми излетишмо из куће, напоље, тамо ђе се чула дјечја граја из комшилука.

-“Дабогда да напада бар два метра!“- рече неко од дјеце одушевљено.

-“Видићемо  кад вам се студен увуче под нукте !“- опомену нас баба Драма која је однекуд журила кући.

39

Те зиме је сњег окаснио,али се опоштенио.Бар смо ми дјеца тако мислили првих дана.Почео је падати предвече и утихо је пада цјелу ноћ и сутра до подне.Напада је преко пола метра, што је било доста за наш узраст.

Док је пада ми смо се узнемирили и трчали сваки час напоље , час у кућу, док ћаћа не забрани да се квасимо и уносимо влагу у кућу.Стево се негдје завука у појату и тамо нешто лупка, Душан се по обичају забавио око књига, а ја и Брацо узели смо ситницу, поставили је насред авлије и подбочили клипицом, коју смо завезали сукненим дебелим концем и тај конац провели до прозора ватрене куће.Око ситнице смо просули старе сламе, а испод ситнице бацили мало мрвица пуре.Стајали смо у кући иза зачађених прозорских стакала, ватра са огњишта нам је гријала гузицу,и чекали кад ће наићи која сјеница, зеба или врапчић под ситницу.Таман се једна опрезно привлачила, кад наиђе кокош, накриви главу, угледа пуру, превали ситницу и поквари нам ловачки план.Брацо поскочи и излети на авлију и ногом шутну дебелу кокош, која крекну и залепрша од стра и одјури право у свињац на легло, ђе су биле и остале кокоши.Он закрачуна свињац и поново намјести ситницу и успуван се врати у кућу на чеку:

-“Е, видићемо сад!“- рече румени образа и запуван.

-“Ја сам спремила таву и маст, а вода већ кључа.“- шали се баба.

-“Нека, нека,… ево је!“- викну Брацо нагло повлачећи конац, а затим излети на авлију, подигну опрезно ситницу, узе преплашену и смрзнуту зебу, а другом руком опет намјести ситницу.

Врати се у кућу и показа преплашену тицу, што дрхташе од стра и зиме.Испод накострешеног перја били су само кост и кожа, а мале сјајне очи исказивале су неописиви стра.

-“Ни мачка се од овога не муре најести.Изгледа већа кад је издаље гледаш.“- кажем ја.

-“Дајте јој јести, видите ли колико је гладна, мршава и јадна.“-каже нам Душан, који зачас одложи књигу.

Брацо јој на длану пружи мрвице, али она ни не покушава јести, само дршће.Када мрвице ни не види.

-“Пуштите јадницу, неће вам она тако престрашена јести.“- предложи матер кад смо је се нагледали.

И пуштили смо је.Одлети задњим трзајима снаге и смјести се у заклоницу испод перваза од јаре, гдје је чекало старо друштво, које је већ било отписало.

Наша ловачка страст је била задовољена и једва дочекашмо материн предлог да одемо у Велику башчу и донесемо црног купуса:

-“Сад је промрза, најљепши је за јело.“

Велика башча је била у Долу, далеко око триста метара.Ту је ћаћа почео пребијати земљу за виноград, па је одуста кад је видио како то споро иде.Од извађеног камена озида је зид око башче, засадио у супротне нуглиће смокве, а између њи смо садили кумпјере и капулу, љутику и лук, а кад би то повадили, засадили би купус , док је блитва сама ницала.Брали би је како прираста, а тако и црни купус, који би сварили као прешки, док смо за кисељење узимали главице од Радучићана или Крупљана.

Навратишмо прије поласка код Стеве у појату:

-“Јесу ли готове скије ?“- пита га Брацо.

-“Ма јесу, али нисам задовољан.Неда ћаћа ону дебелу даску, а ова је прогњила и танка.“- мршти се Стево.

-“Ајмо до Велике башче пробати!“-зове га Брацо.

Стево узе склепане скије и ми крадомице прођошмо кроз авлију, успут узимајући уже са самара.Прекочишмо зид од Дола, везашмо уже  и Стево сједе на скије, а ја и Брацо вучемо.Нисмо дуго вукли,а саоне пропадоше под Стевином тежином у сњег.

-“Река сам вам да су даске уске, да неће ваљати.“- љутито се диже из сњега Стево са саоница –“Још је и сњег мекан, бар да заледи!“

-“Ајмо провати Милу, он је мањи.“-предлаже Брацо.

Сједнем на саонице,они повуку, мање је пропадало у сњег, али нисмо били задовољни.Сваки час се морало устајати, намјештати и наново почињати.Тако некако догурашмо до Велике башче.

-“Да оћас сњег заледи, онда би било добро, а овако ништа.“-чезнутљиво ће Стево, разочаран што се његово дјело није показало како је он замислио.

Брацо откопа сњег око купуса и ножићем одсјече главицу са свом листином, па поче откопавати другу, кад га Стево пркину:

-“Гледјте ово!Уватио се зец!“

И стварно,крај зида лежа је укочени зец.Стево отпусти жицу која му је стезала врат и онако укоченог од ладноће подиже увис:

-“Видите га!Велик ки пулац!“

Брзо га ставимо на саонице, а купус у торбу и све повеземо кући.Саонице су клизиле ки по лоју и зачас с њима улетишмо у кућу:

-“Уватили смо зечину!“- викнемо углас.

Ћаћа устане полако са стоца, погледа зеца са свих страна, омирише га, па ће:

-“А који је од вас ставио жицу!?“

-“Ја, синоћ.Сјетио сам се да ће сигурно тражити купус, кад му сњег покрије траву и ево га.“- ода се Стево ишчекујући одговор, па какав буде, више мислећи на саонице него на зеца.

-“Видим да се нућас уватио.Зато је и смрзнут.А знате ли ви да се жица не смије постављати!Мугу нас оглобити ки да смо уватили вола, а не зеца.Зато језик за зубе, никоме не смијете рећи.Да нас одају, ето ти Пане лугара, а ун ће сигурно написатипријаву.Кажем још једном, никуме ни рјечи.“- строго опомену.

Стави зеца уз огњиште да се одмрзне и мало послије га спретно одера.Стеви лакну кад опази да ћаћа не спомиње саонице.

-“А зашто се зец не смије на жицу ловити?“- припомажем Стеви-“Мени то није јасно, исто му је, жица или пушка.“

-“Зашто!? Кажу да се тако мучи, а кад га њиови паси тргају, то није мучење!?Чувају гузоње за себе, да се забављају ловећи их мукте.А нама недју ни жицом ни пушком.Тако су направили пену, укинули козе, све тобоже да се шума обнови.Није то ради шуме и њена обнављања, него радо њи и њиових привилегија.У пени не смијеш сјећи, не смију овце на испашу,коза нема,а уни мугу котити и ловити зечеве и тичурине.А коза не уништава шуму, уне је чисте од кокаре.Права стабла тако брже расту, а коза поједе уно што им смета при земљи.“- надуго ће ћаћа о новим забранама.

-“Ајде Марко, шта дјеца то разумију!Немуј да те ко чује, да тако говориш, знаш какви су.Само муреш навући невољу себи данас, а дјеци шутра.“- умирива га матер.

-“Власт је власт, уна је рогата за нас сиротињу, па ма чија била.Не муреш против ње и зато шути.“- јавља се и баба из свог нуглића.

-“Не може се све поправити преко ноћи, све је било у рату порушено, треба старо обновити и изградити ново.“Ето, сва дјеца иду бесплатно у школу, мукте је љечеље, а биће с временом и друго боље.“- јавља се и Душан.

-“То јест,читам ја твоје књиге и све то љепо пише, али до нас споро долази.А кад дође, скроз се искриви.Ја сам живио у Краљевини, проша ми је рат преко главе, знам шта је било, а књиге кажу друкчије.Ове пуно хвале,а оне у земљу затирају.Па и унда је нешто ваљало.Није са овима почео свјет, па да треба све из темеља мјењати.Уно шта је ваљало, треба оставити, а шта није, и ја сам зато да се мјења.кажеш, школа је бесплатна.Добро, јесте, држава плаћа учитеље, али ја плаћам књиге и остало, а знам да те књиге некима ају и бесплатно.А знаш ли куме: себи и својима, а прикажу да су то дали сиротињи.А сиротиња не смије ништа рећи, до оних изнад не муре, а ови јој одма шаљу милицију, лугара,порезника, да је још више ушуткају.То не ваља!Ако уни горе знају да то ови раде, унда су исти,а ако не знају унда требају омогућити да се муре доћи до њи и да им се каже.Тако ја мислим, а видићемо шта ће бити даље.Ти то сада тако учиш, а кад крене стварност, видићемо да ли си добро научио.“- отвори жуч ћаћа.

-“Ћути Марко, још су уни мали зато!Наше је да их учимо раду и поштењу, друго ништа немају.Па како Бог да,тако ће и бити.“- сад ће мало оштрије матер.

-“Добро, добро,бар имамо данас зечевину за ручак.“- послуша је он окрећући тему.

И тако зечевина спаси Стеву од ћаћине вике, да му је упропастио даску, за прављење саоница.Кад је то ћаћа опазио, прошло је доста времена, а онда није имало смисла викати.

40

По окопавању куруза дође Дуца једне суботе поподне и с врата ће:

-“Рујка,облачи се ки за сватове, вечерас вас водим у кино!“

-“Ма јеси ли ти то Дуле!?“-гледа га матер – “Други младић!“

Дуца је то прољеће копа курузе себи и другима и нешто зарадио.Купио је себи од зараде кошуље и гаће, постоле и чарапе, а баби Марици, матери му,нове повезаче, блузе, травежу и још неке ситнице.

Сад је стаја пред нама у пуном сјају, обријан и ошишан на “тарзаницу“, уредно зачешљане црне косе на раздјељак и намазане бјелим ораховим уљем.Мирис се од њега ширио ки од јоргована из баба Драмине башчице.

-“О,о,о, ма јели то Ремета ?“- чуди се Мариша.

Сви у исти трен опазишмо да то није онај Дуца којег смо до сада познавали, окрачалих гаћа до по листа, у џемперини чије је рукаве стално натеза према шакама и у трикама из којих су палци ишли пола сата прије њега.Стаја је ту витак младић ки млади кустелић, бисерно бјелих зуба, црне граорасте косе, бјелог тена и веселих црних очију.

Таман да ће нешто рећи ето ти бабе Марице на врата у новој ки сњег бјелој повезачи, тамно модрој блузи са ситним бјелим цвјетићима, црним новим вуштаном, тамномодрој ситно карираној травежи и црним плишаним господским папучама.

-“Ма мајо,јесам ли ти река да не идеш замном!Ето, не би Бог, оће да чује шта ћете рећи и готово!“-тобоже се љути Дуца и грли је око рамена.

-“А ко би нам донусио вјести!Уна је наш радио и нувине.Нека је, сједи ти Драмешка.“- шали се Мариша и показује јој на столац.

-“Миле, дођи амо, ево бомбона, ти подјели.Да дам овим старијима, мали би те допало.“-пружи ми он у од дебеле карте шакетићу стакласте црвене, жуте и зелене бомбоне.

Док сам ја дјелио  бомбоне Роси,Браци и Стеви матер пика на Дуци кошуљу,гледа крој гаћа и ципеле, па говори:

-“Љепо ли је, мура да те пуно коштало!?“

-“И ја му то говорим, муга је купити и нешто јефтиније, а мени није мура ништа, шта ће мени?Заништа је копа цјело прољеће!“-критикује га баба Марица.

-“Ја копа,ја зарадио, ја ћу их потрошити како ме воља!А док могу зарадити, купићу и теби, а све оне крпљене прње нећу бацити на ђубар, него ћу их запалити, да их неби случајно узела назад.А Маркане, шта кажеш за ципеле, ове су од твојих пара.Баш сам гушта кад си их броја.Драже су ми твоје него од свију осталих.А сад кад одам у глави ми одзвања:“ово је она Маришина дестица,ово стотка, ово петица.“-ступа Дуца у новим ципелама испред Марише.

-“Нека, нека звуни, поштено радио, поштено платио, жив ми ти, па и други пут.“-смије се Мариша.

-“Ајде Рујка,спремај се, нема изговора, све женске водим у кино.Ђуја, Драша,Ружа Илина, Роса,Манда,Сава Јолина,Стевка, нема изговора !?“- пожурује Дуца.

-“Ма какво кино!?Шта ћу са дјецом, гладно, жедно, а тек стока!?“- брани се матер.

-“Баба Аница је код куће,Мариша ће око стоке,малу Росанду ће пазити Миле, Брацо и Стево и помоћи ће баби,Душан иде самном и ето, све је у реду.“- заповједа Дуца  ки у својој кући –“Јел тако Мариша!?“

-“А ко јој брани, нек иде.“-сложи се Марко.

-“Кино почиње у шест, ајде Рујка, немој да те чекам.Идем поћерати друге, неће ми ниједна изостати!“-упоран је Дуца.

Кино је почело радити у пријератној “Соколани“,а сада у “Народном дому“.Тамо је била позорница и давале су се школске приредбе за празнике, по дану за дјецу, а навече за одрасле.Суботом су приказивани филмови на чинове, а прије филма журнал.Прва пројекција је била за дјецу и омладину у шест поподне, а друга у осам навече за одрасле..Дуца је био ревносни посјетитељ представа.Ни једну није пропушта, па је нама свима препричава цјели филм, тако да смо знали о филмовима исто толико колико и он.Можда и боље, јер смо замишљали слику, ликове и глумце, те радњу по својој машти, а он је то има већ одређено по вољи режисера.Тако смо чули за Гари Купера,Чаплина,Кегнија,Грету Гарбо,Марлену Дитрих и много осталих глумаца, популарних у то време.Наших филмова још није било.

Душан је, што по одобрењу, што крадомице, иша у кино,а за Стеву и Брацу нисам био сигуран.Знам само да се матер жалила да јој нешто носи јаја из пенџерка на авлијском зиду ђе су кокоши носиле.Пошто је улазница за кино коштала колико се могло добити за јаје у пиљари код Ћакића, сумња сам да су то они забурили руку у гњездо и такоишли у кино, али их нисам видио,а они се нису повјеравали.А да су их видили Дуца или Душан у кину,сигурно их неби одали,та треба се уклопити у ново време.А кад би окаснили из школе, говорили су да их је задржа наставник за писање школске задаће, а ко не вјерује нека пита наставника.

И тако ту вече на челу с Дуцом и Душаном крену женско јато у кино.Сва дјеца су их испратила до Равнице, а старији су сумњичаво вртили главама:

-“Знајући га, ун нешто спрема!Плетикоса је то!А мени је забранио за живу главу да идем.“-смије се Ђуро и замишљено подиже обрве.

У први мрак жене су се вратиле и разишле свака својој кући.Дуце и Душана није било с њима.Матер се пресвукла и наставила радити свакодневне послове као да није била у кину,а ми нисмо ништа питали, иако смо нестрпљиво ишчекивали да дознамо као је било.

Брацо ипак не издржа:

-“Мајо, како је било, који филм се приказива?“

-“Како уно, о животињама,Тарзан, е тако.“-штуро ће она.

-“Па, јелидобар?“- упита је Стево.

-“Ма јели уноистина!?Јели уно могуће?Онакве змијурине, лавови, крокодили, шуметина ?“- пита она још омамљена дојмом из кина.

-“Ниси се ваљда бојала!“’- смије се Стево.

-“Богме и јесам, а јесу и други!“- призна и брани с она.

-“Па то су само слике!Има лавова, тигрова, змија, мајмуна,али није истина шта се то све у филму догађа, то ти је ки да читаш бајку из књига.“-објасни јој Стево.

-“Ма знам ја да је то тако, али се уживиш, па те све неки стра, ки да си тамо.“- брани се матер – “’А ја стисла зубе и ћутим, па шта буде.“

У то дођоше Дуца и Душан, заценили се, очију крвавих од суза.

-“Немој Душане више спомињати, пукниће ми нешто у дробу од смијања!“- предуши Дуца –“А Рујка,јели било добро? Свака ти част, тебе ћу водити у кино кад год оћеш,али друге нећу да ми златом плаћају.Ти се стисла и ћутиш, ниси ме обрукала,Ружа Илина и сава Јолина исто тако,а ове друге,Боже ме сачувај!Шта ме обрукаше!“

Мариша угони овце у авлију, па зачас прекину причу.

-“Маркане, жена ти је прави борац!А да си видио Драшу и Ђују,…“- зацени се, а за њим и Душан – “ Дуле;Дуле, ајме мени мајо муја, подави нас, спашавај тако ти Бога!“,почела Драша бугарити, за њом Ђуја, а остале скриче ки да си их ставио на жеравицу, па се скочише да бјеже, све преко катрига…“- не доврши Дуца, обриса сузе и  умири се, дубоко дишући.

-“Дивијњ,зна сам ја да ће тако испасти.Дивије и готово!“-кисело се насмија Мариша.

-“А, ево Драме!Она је била добра.Е, с тобом сам поносан мајо, свака част.“- загрли је Дуца.

-“Ђаво добар!Од стра се укочила, неби из мене капи крви исцједио.“- призна она и насмија се баба Марица- “Е, нећу ти ја више тамо!“

-“Оћеш, оћеш, навикнућеш!Та не бојиш се слика из књига, а то ти је скоро исто.“- тапше је Дуца по старачким раменима.

-“Ма, није то исто, јел тако Ружо ?“- брани се баба Марица, тражећи подршку.

-“Па, знам да су слике, да ти неће ништа бити, али те прође нека језа кад то гледаш, ки да је стварно.“- брани је Ружа.

-“А кажеш, Драша берјаче !?“ –припиткује Мариша.

-“Пуним гласом! Ки да је на вр Пиштаваца!Ајме срамоте.Ћио сам у земљу пропасти.“-отпуше Дуца –“Испочетка сам мислио да ћу их само мало престрашити, кад виде како лав, змије, тигар и остале бештије кркају црнце, па  виде друге бештијекојих ође нема,али ни у сну ми није било да ће их ухватити така паника, да ће шала прећи у срамоту!Шта ће ми људи рећи на Кистањама ?Не смијем се тамо појавити бар мјесец дана, док се све не слегна.“- уозбиљи се Дуца.

-“А ђе је то нешто видило!?Не знам јесу ли биле даље од Књиња?Ако су и биле тамо !?“-озбиљно ће Мариша –“ Овчине, Смреке,Брина…и то им је живот.Не зна читати, писати, не среће људе,…постане ки овца, на исти начин мисли, једе и пунаша се, ето то ти је.Кад види нешто нуво, блене ки овца, престраши се и укопа се, па дави вуче!“- јетко ће Мариша –“А шта је најгоре, неће да учи, неће да призна да незна, неће ништа нуво!Па сјећате ли се да је пола њи Труманова јаја варило ки пуру!?њеси од смрада загорјелих брунзина муга проћи кроз село!А љепо им је речено, написано, показано како се то ради, како се спремају.Џабе!“

-“А тек вареника у праху!До по брунзина увати се загоретина и још ти каже:“Муре се јести, дава мало!“А среће ми,ни наша прасица није ту варенику ћела јести!А Бањара побјегла у крш ки да си је опалио шкутијом кад су је тим понудили.Јели тако Марице ?“- смије се Дуца и закреће главом.

-“Ем ти Створца, та мураш испочетка погршити!Џабе ти показују, док сам не проваш!Нико се није научен родио.Лако вама сада, нисте него испали, одма у школу, па се нама ругате.А ђе је наша школа била?Имала су је господска дјеца, а нас су учили да преживимо, а не да читамо књиге.“- јави се баба Марица својом обраном.

Дубоко се заноћало, баба Марица устадеи позва Дуцу:

-“Ајмо мали,нек дјеца иду спавати.Ђаво одњо и кино, неће нам крува дати.“

Одошмо спавати на брзину, а матер је сутра причала да смо се у сну смијали и арлаукали ки Тарзан.

41

Пожњеше се стрмна жита, почупа гра ,,прдозвек“ и лећа, повади капула и кумпјери, посади расод и наста затишје пред жетву куруза.Како би које поље пожели, тако би на стрништа најприје пуштали пар дана крупну стоку, а послије и овце.То је нама дјеци одговарало, ем што смо сви били на окупу, ем што смо у подневној жези, кад старији прилегну, могли играти ногомет у нашем Гувну.Поставили би бранке у лад испод мурве с једне стране и испод мурваћа с друге стране игралишта, тако да су голмани били у ладовини, а како би се битка водила углавном у једном или другом шеснаестерцу и играчи су били ладом заклоњени.Осунчани дио служио је тако само за прелет  и дуге пасове.А кад би нам то досадило играло се на пенале. Ж ребом би се извукла имена клубова:“Црвена звјезда“,“Партизан“,“Војводина“,“Раднички“,“ОФК Београд“,“Хајдук“, “Динамо“,“Вележ“,“Вардар“ и други познатији прволигаши, а онда би се направио распоред такмичења.Врло важно је било добити имена “Црвене звјезде“,“Партизана“,“Хајдука“, “Динама“ и “Војводине“ јер си одма био у психолошкој предности, а није било лако ако си на голу има Беару или је пенал тука Бора Костић.Рјетка су била изненађења,неко од велике четворке би био побједник, па ма ко од нас наступа под тим именом.Сви смо ми навијали за “Црвену звјезду“, па онда за “Хајдука“, осим ако се неко не заинтачи па неко време навија за “Олимпију“ или “Вардара“.Кад би инат проша вратио би се опет матичном јату.

Али прије ногомета требало је чувати стоку у стништу, а ми сами нисмо знали зашто и од кога је чувамо.Поља су била ограђена, вукова и остале звјеради није било, па би се скупили на највећој грумили у пољу и одатле пазили на стоку.Кад би се попасле Оградине, прешло би се у Њиве, из Њива у Долове, из Долова у Наволе и тако редом.На грумилама би од досаде градили кућаре, уметали се на неком окрајку или скакали у даљ с мјеста на најмекшој њиви.

У то време у засеок долута нечији сиви магарац.Нико није зна чији је ни одакле је доша.Кад би ишли по воду на Шпињу ишао би и он за магаради, мало издаљега, ту се напио воде на кориту, а остало време је проводио около авлија ревући у свако доба дана и ноћи.Кад смо припуштили стоку у стрништа и он се придружиодомаћој магаради.

-“Ајмо видити да ли се да јашити ?“- паде неком напамет.

Речено, учињено.Притјерамо у један нуга поља сву магарад, уватимо сивог магарца и један се одважи и узјаше, наравно, с највећим опрезом.Сви смо ми знали чије је магаре мирно, а чије се рита, па смо се тако према њима при јашењу и понашали.Заједничка им је врлина била да никад не иду посред пута, већ уза зид, грм или драчу, углавном онуда куда најмање желиш.Зато си треба имати добру батину да га присилиш да не прилази зиду или драчи, да се неби одера по ногама, јер је то била очита подла магарећа намјера.

Зачудо, сиви магарац је био миран, добро је извршава команде, па смо га јашили сви одреда, понекад и по троје-четворо заједно.Кад нам ни то није било довољно, онда смо одлучили да одржавамо трке магаради.Одредили смо стазу, припремили рашељкине мотке и уз поље низ поље.Кад би нам и то досадило онда би узели с коња коњских мува, привукли се магаради и пустили их на њих.Е, то треба видити!Док смо се такмичили, ма колико га тука, магаре неби мога натјерати на галоп.А сада,кад би осјетили коњске муве, галоп не би престаја по цјело поподне.То је била наша освета заљеност у тркама.

Чувши нашу грају једно поподне придружи нам се Иле.Видећи шта спремамо с магаради насмија се и рече нам:

-“Па који вам ђаво неће пасти напамет!И ми смо дјеца били, ма то њесмо радили.“

-“А Иле, јели се сазнало чији је ово магарац ?“- пита неко из друштва.

-“У прошли петак се Јосина из Рупа раситива за свога, мура да је ово његов.“- одговори он.

-“Из Рупа, Буњевачки!Па то је далеко,како је само овамо доша?“-чудимо се ми.

-“О,зна ун пут!Колико је пута Јосина догунио на пијацу смукве,вино,уље и ракију.Сад га преко њета пуштио у кувин, а магаре ће свуда прије него кући и газди.Зна шта га тамо чека.А мура да је и нешто друго намириша!?“- смијуљи се Иле.

-“Шта ће друго намиришати?“-сад се још више зачудишмо.

-“Уно шта и ви ћете за пар година!Ни Рупе, а и даље неће вам бити далеко кад то намиришете!-и даље се подсмијаваИле, мучећи нас загонетним одговорима.

Уто, недалеко од нас, магарац зарева, ширећи ноздрве и дижићи увис главу и горњу губицу.Приђе магарици која се ту малоприје попишала, зајаши је предњим ногама и ућера јој цдну огромну курчину под реп.Магарица је задовољно жвакала.

-“Ето шта је намириша!“- насмије се Иле –“И сад неће отићи у Крстаче док не појебе све магарице ође.Ако дође Јосина и одведе га, ун ће се под хитно вратити док увати муменат и не обави ође поса до краја.Зна то Јосина, па га и не тражи, а магарац се муре сам снаћи за рану и воду.Ако му је уопће стало до јела.Гадна је пичка ствар!“

Мало нам је криво било што Буњевачки магарац прави нашим магарицама пулад и то рекошмо Или.

-“Е муја дјецо!Та вам рађа нема ни име ни презиме, ни вјеру ни нацију.То је од свега старије и на туме почива свјет.А све остало дође кашње, све остало је млађе и глупље.А ко вам вели да неђе код Буњеваца то не ради нечији овдашњи магарац и да то уни исто не говоре.Кажем вам ја, то су глупости, а ово је живот.Смућкај па проли, па шта испане.“- замисли се Иле.

Тако, на прољеће се опулише магарице и сва пулад личише на Рупског магарца.

-“Иста Јосина, а Иле ?“- рече Мариша.

-“Право велиш, иста!“- рече Иле – “Чекај да му кажем кад га видим у петак.“

-“Е, реци му Бога ти !“- насмија се Мариша.

42

Прође жетва куруза, брање јагода и продаја Задрузи, скупих нешто пара за задаће, оловке и боје и на савјет матере нисам купио ништа друго док не почме школа и док нам учитељица не каже шта још треба купити, а Буквар сам већ добио од Браце.Избриса сам гумицом његове шкработине и усоут молио Бога да се књига промјени, па да ми купе нови, али сам га за сваки случај увио у пакпапир и спремио у нову зовницу, коју ми је матер намјенила за књиге.И та зовница ми је задавала бриге, иако је била нова и имала украсне кике и ресе, а и матер је на њу била посебно поносна, пошто је то она још као цура ткала и за доту спремала.Кад је вадила из ковчега, окретала је и превртала у рукама, не говорећи ништа, а у очима јој се видила сјета, а на уснама тугаљив осмјех.Мора да је у том трену била неђе далеко у младости.

-“Мајо, штета је те зовнице, баш је љепа!“- покушавам ја издалека остварити свој циљ.

-“А,то јесте.Ова ми се од свију највише свиђа, некако ми је најљепше испала.Покојна муја баба ми је помагала ткати, просто јој души било.“- сјетно одговори.

-“Па шта је не чуваш, а мени купите торбу коју продају у књижари.Ко зна дали ћеш имати времена поново ткати.“- навијам ја воду на свој млин.

-“Да, у праву си, тара је код тетке Манде у Руделама, али нема се пара.Купила сам робу и дала Вечерки да вам сашије зимске дуге гаће, нећете моћи још дуго ићи у краткима.“- отклони она моје планове.

-“Значи, носићу књиге у школу ки да сам млада!?“- дурим се ја.

-“Кад се мура!Ти си мали, сад не разумијеш, али запамти, ово је вредна ствар,љепа, наша народна,а  тога се не треба стидити никад у животу.Држи до себе и свога, па макар то и зовница била.“- соколи ме она.

-“Добро, добро, кад ви тако оћете!“- оста ја у незнању.

-“Е, мило мује, све би вама матер омогућила, али се нема, треба се пуно стиснути и радити до бола, да би се мугло преживити.Ето, ја сам тако желила ићи у школу и пошла сам десетак дана,а унда ме ћаћа исписа, платио тамо неком чиновнику, требало му чувати овце и радити у пољу и винограду.Плакала сам данима ки година, али пумоћи није било.Само да ме је пуштио да научим добро читати и писати, то му никад нећу опростити.А сад сам сретна да ви идете у школу, да њесте сљепи код очију, ки да ја идем.Свака част овој власти што је то омогућила!“- говори ми она о стварности, надајући се да ћу понешто разумити.

-“Па сад учи самном!Кад дођем из школе ја ћу ти показати шта смо ми учили, па и ти научи.“- озбиљно ћу ја.

-“Кад би имала времена, бар пола сата на дан, што немам, брзо би ја научила.“- сложи се она.

-“Па добро, нека буде та зовница, идем ставити књиге у њу.“- напосљетку пристанем и узмем зовницу и стрпам оно мало књига у њу.

-Тако, роде, а шутра ти неће требати, само ће вас прозвати,па је нетребаш нусити.“-упути ме она и помилује по оштрој златноцрвеној коси.

Тог поподнева ћаћа нас је подшиша ножицама пазећи да нас не напрута, што му баш није пошло за руком,а на примједбе и жалбе кратко је одговорио:

-“За два-три дана неће се ништа примјетити.“

Након тога смо се окупали од главе до пете, при чему нам је домаћи сапун добро нагриза очи, али је матер добро контролирала учињено, па се та жртва није могла избјећи.

Предвече Душан оде негдје са Дуцом, а Стево и Брацо се изгубише у Долу,Роса се мотала око матере држећи је за вуштан,а ја се осами и дође на зид од Гувна,ту сједе и замисли се.Непрестано су мисли летиле на сутрашњи дан и како ће бити у школи.Иако сам ја о томе доста чуо од старије браће, забрињавало ме како ће то све испасти.Кад би Душан прича све је било лако и добро, по Стеви све уобичајено, а Брацо би се жалио да има тешких дана и великих мука, па чак и шиба.

-“А све зависи од тога ко ће ти бити учитељ.Неки шибају за ситницу, а код неких можеш радити шта те воља.Видићемо сутра, сутра ће се све знати.“- закључи Брацо своје објашњавање, пошто је он примио задатак да ми покаже све што треба и да ме смјести у разред.

Милана Илиног ће водити матер.То ми је јутрос река кад се распитива како и ским ћу ја ићи.Кад је сазна да мене не води матер, онда је он тражио да иде с нама, без матере,али су му рекли да матер ипак иде, јер ће успут купити му књиге и остало, а да је за мене лако, јер већ пола књига имам.Приста је, ако будемо ишли у групи, па нка је и матер ту:

-“Ја ћу са Милом сједити у клупи и готово!Морамо у разред ући заједно.“

Тргох се из тих мисли од необичне тишине.Кад сунце љеже, сјене бјеже на исток и постају све дуже, док се не споје са сумраком.Тице и кокоши се гњезде, повремено се свђајући око легла,цврчци утихну, а јаве се клепке из кувина и брунзице из ограда.Из крша и са стрништа диже се плава измаглица у висини кољена, са окрајака се модри сјекавац виноградар и све се то спаја са још плавом бојом неба у висини.То плаветнило траје неколико тренутака, а онда изнад сад сиве Промине и свјетлобјеле Динаре почму стидљиво свјетлуцати прве звјезде.

У тим плавим тренуцима затвори се доба невиности и чедности,доба наивности и љубави, доба сигурности и безбрижности и свега онога што краси само дјецу и анђеле, први плави круг мог дјетињства.

Крај другог дјела

Рукопис:

11.о5.2оо3.

НОВИ САД

Прекуцано:

18.о6.2оо5.

Књига  трећа

Миле – Марко Мажибрада

ЖУТО  ДЈЕТИЊСТВО

(ДРУГИ  КРУГ)

1

Тог септембра 1955. године био је мој први школски дан, први у низу од многих који ће доћи.Брацо, који је добио задужење да ме доведе у разред,полазио је у трећи, а Стево у четврти разред.Душан је похађа седми разред и на нас није чека, већ је отиша сам у школу, како је и досада чинио.Кад смо се обукли и спремили, нас тројицу је матер добро прегледала и прикричила нам да водимо рачуна да се успут не испрљамо.Стево је на све то равнодушно глада,Брацо се по обичају узвртио, а ја сам био на жеравици.Кад је на Светом Ћирилу и Методију откуцало осам сати кренули смо према равници и гледали гдје су друга дјеца.Брацо гласно позва Стеву Јолиног и овај дотрча уз Перину улицу и рече да су Мара и Љуба Стевичина већ отишле, али није било Милана Илиног, који је треба ићи самном.Отрчим да видим шта је са њим, а ђед Ћилит ми рече да је он већ отиша са матером.Нас четворица прођошмо крај некадашње Зоркине куће у којој сада нико није живио откако је откупио Мишко Бјелановић из јасеновца и она нас подсјети на Стеву и Јову Зоркиног:

-“Сад би они с нама ишли.Ко зна како им је тамо?“- рече Стево Јолин гледајући у авлијска врата и израслу коприву на некадашњем ђубру.

-“Бог зна,ваљда добро.“- лаконски дода Брацо.

Прођошмо Тумину јару, па Николетине Ћубана кућу.Код Панине виноградине се договоримо да идемо преко Перићинке, ближе нам је него испод Плаца.То ми је до Перићинке све било познато, али до сада даље нисам самостално иша.Уђошмо у неку улицу између њива и објаснише ми да пут кроз улицу љево води  на брестовачу, право у Мажибраде између куће Дује Ружичиног и Тумине куће, а десно, куд ми сада идемо, поред Кланице, Бодуличине, Зоринине и Велине куће, у Кистање.Изашли смо на главну улицу код Доње шпиње, поред Шеганова магазина,који је сада био Задружни.Насупрот чела Шеганова магазина, преко цесте, била је Дубајића кућа,гдје се родио Симо Дубајић,а сад му ту живи стриц и Миловида Дубајић, са ћерима десом и Совјетком.Тада долазе Будимирове куће с десне стране цесте, а с љеве стране је Јанковића ђардин и куће, иза ње Ђокина кућа и месарница, а послије ње Гостиона.Насупрот, с десне стране цесте а послије Будимирових кућа је “Народни дом“,па кућа Пере Мандића, Појкина кућа,Манастирске куће на три спрата и Цвјетковића куће.Између је раскршће, централни трг са пијачним  бетонским столовима и празним тереном испред цркве Светих Ћирила и Методија.Ту, с јужне стране, је Стара школа и Ћакића кућа с пиљарницом и нешто увучена Пошта, испред које је мраморни споменик-костурница палим партизанима у другом рату.Преко пута Поште је Шпиња са каменим путпказом и Дом ратне сирочади.Ми идемо улицом која води према Мацурама и даље на запад према бенковцу и ту су с десне стране  Опћина и затим осмогодишња школа “Јово Мартић“.Преко пута школе су Талијанске бараке из Другог рата, окружене високим зидом и бодљикавом жицом,а сада су ту војни хангари.

Све ми то Брацо говори како шта пролазомо, не водећи рачина јесам ли ја запамтио или не.

Испред школе се скупило на стотине дјеце свих узраста и весела граја се чула до неба и што смо ближе прилазили све више сам се стиска уз Брацу.Он је препозна своје друштво из разреда, с њима се поздравља и није пуно водио рачуна гдје сам ја, ваљда је био сигуран да се нећу изгубити у гужви, јер је то било у моме интересу.Зазвони подворник испред школе овећом брунзицом, граја зачас преста, а из школе почеше излазити одрасли ученици виших разреда.Међу њима је било доста одраслих момака и цура, учини ми се да би се сутра могли женити односно удавати.То ме мало зачуди, али оставих питања за послије, сада сам био напет ки стрела, очекујући сваки час да кренемо према на улаз у школу, пошто сам видио да се Брацо и његово друштво примирило.Милана Илиног нисам видио ниђе, ђе ли се само сакрио с матером у оној гужви?Можда су остало неђе подаље, да друга дјеца неби видила да га је матер довела у школу.

Кад зазвони подворник други пут, маса се усталаса и поче се угуравати кроз велика школска врата.Ја и Брацо смо се кретали по ритму масе стискајући се негдје у средини и кад коначно уђошмо кроз врата он ме гурну улеђа код првих десних зелених врата:

-“Ево ту, то је први разред!“- и не чекајући мој одговор одлети уз велике камене степенице на спрат.

У огромној просторији су била три реда масивних дрвених клупа. А љево до врата велики дрвени сто и црна табла , која је покривала пола зида.Иза њих, у смом нуглићу, била је велика гвоздена црна пећ, скоро до самог плафона.

Звјерњам и запажам да су све клупе већ попуњене, огледам се около неби ли угледа неко празно мјесто или Милана.Ни једног ни другог није било и ја насумице кренем према задњим клупама и примјетим да понегдје сједе скупа по три дјетета, умјесто дав како су мени причали.У сва три реда у првој половини су сједиле дјевојчице, па да је ту и било мјеста не би никако сјео, јер сам зна да би ми се ругали да сам наша цуру или још горе да сам “цурица“.Зато без размишљања кренем према првој клупи у средњем реду гдје су сједила двојица дјечака:

-“Макни се мало!“- кажем оном ближем одлучно.

-“Нађи друго мјесто, виддиш да је заузето.“- рекоше обојица углас.

-“Да има неби се угурава!“- поновим строго, а они се стиснуше пошто бацише поглед око себе.

-“Ко си ти ?“- упитам овог до мене.

-“Ја сам Јово Мартић, а ово је Бошко Тауз из Мартића, а ти ?“- одговори и одма упита, љеп дјечак, смеђе валовите косе, уредно обучен у градску робу и код Брице потшишан.Други је био буцмаст, нешто нижи од нас двојице, доброћидна изгледа и меке нарави својствене дебељуцама.

-“Ја сам Миле Мажибрада, с Влаке,“- одговорим и покажем на Милана који је тај час уша у разред и звјерња около ки ја малоприје, не би ли ме угледа-“ а оно је Милан Крнета, мој друг с Влаке.“

Подигнем руку и Милан ме опази и крене према мени и кад види да нема мјеста стаде неодлучно.

-“Сједи ту засад,послије ће нас распоредити.“- покажем му на клупу до моје у реду до прозора тако да нас је дјелио само простор између редова.

Друга двојица у тој клупи се стиснуше без рјечи и он се некако намјести код њих.

Дјеца су се групирала према засеоцима из којих су дошла јер су се од тамо познавали:Лалићи у једну групу,Перићи у другу,Крнете из поља у своју групу и тако редом, а градска дјеца су заузела прве клупе, она су била слободнија и понашали су се као да је то њихов терен, а ми уњези,та школа им је у комшилуку, док је дјеци из околине то био први пут да смостално долазе на Кистање, на непознат терен и то још у школу, о којој су од старијихкојешта чули.Њихове зуреће очи су све говориле.

Затворише се врата учионице и дјечја граја ки устром бијаше пресјечена.Испред њих до учитељског стола је стајала млада цура кратке косе у одјећи какву носе жене у граду.Испод руке је држала велику књижурину:

-“Здраво дјецо!“- рече звонким гласом.

-“Здраво!“ одговори неколико њих упућенијих.

-“Ја сам ваша учитељица Радојка Мандић, а ви сте први разред осмогодишње школе “Јово Мартић“ у Кистањама, генерација  1955/1956. школске године.Има вас шездесет и мораћете бити мирни у разреду, како би свима било лакше да учите, а мени да вас учим.Данас ћете научити и запамтити ово:кад ја или који други учитељ или одрасли улази у разред ви сви устајете не говорећи ништа, а кад вас поздрави ви одговарате “Здраво“.Онда сједнете, кад вам се каже!Кад улазите у разред док траје настава, прво морате покуцати и кад вам се каже “Напријед“ онда уђете.Кад вам нешто треба сједећи дигнете руку с два прста и кад вам се дозволи устанете и кажете шта вам треба.Кад се заврши настава устајете на позив учитеља и поздравља се “За домовину с Титом !“, а одговара се “Напријед !“ Јели вам јасно?“- одржа она прву лекцију.

-“Да, јесмо, разумили смо!“- чуло се са разних страна

-“Каже се кратко:ДА“- исправља ту грају учитељица.

-“А сад ћу вас прозивати, кад кажем име и презиме, тај нека устане.“- објасни она.

Она прозива, а дјеца устају с мјеста и кажу “Ја“ или “Овдје“, а онда прозва:

-“Марко Мажибрада !“

Нико не устаје.

-“Марко Марков Мажибрада !“ пониови она гласније са очевим именом.

Двоумим се:“Шта је сад ово?Мени је име Миле.Можда тај није доша у школу?“ и не јављам се.

-“Марко Марков Мажибрада, рођен 11.маја 1948.године.“- трећи пут прозива она.

Нема друге, устајем:-“Ја сам Миле Мажибрада, Марков, рођен 11.маја 1948.године.“

-“Ово мора да си ти.Ја ћу провјерити још једном, а ти питај оца како ти је право име и нека донесе Извод од матичара.“- каже она.

-“Добро.“- речем и сједнем, а осјећам на тјемену и видим од оних испред све погледе на себи.

-“Зар није довољно што сам једини овако пјегав и жут у разреду, па сад још незнам ни  како ми је право име ?“- врат и лице су ми црвени од срама,осјећам жарење.Срећом, учитељица настави прозивку, погле ди сиђоше са мене и све се смири.А тада рече:

-“Сутра дођите са Букваром и задаћом за писање, графитном оловком и гумицом, дрвеним бојама и Цртанком у ову учионицу у један сат поподне.Значи, имаћете наставу поподне, а сад:

За Домовину с Титом !“

-“Напријед!“- одговори разред и кренушмо ка излазу из учионице, гурајући се ко ће први ван.

Прва лекција је научена!

Милана сачека матер код Опћине и они одоше куповати књиге, а ја пођем сам кући путем којим сам и доша.Испред Јанковића куће стаја је висок просједи господин, што је одавала цјела његова појава.Елегантан,висок, витак, обријан и подшишан и обучен у свјетлосиво одјело и смеђе рупичасте ципеле, бјелу кошуљу са свиленом краватом, кретао се лаком ноншалантним кораком према мени, као да на себи има сељачке крпе.

-“Добар дан, господине !“- рекох кад сам му приша, како су ме код куће учили.

Он заста изненађено:

-“Добар дан синко!А чији си ти ?“

-“Марка Мажибраде, с Влаке.“- одговорих.

-“А, Марков, унук покојног Јандрије!Браво, види се одгој! Твој покојни ђед Јандрија ја са мном радио, лака му земља.И ћаћа ти је поштен човјек, а хоћеш ли учити добро?“- помилова ме по коси.

-“Оћу стриче !“- одговорих срамежљиво.

-“Знам да хоћеш, са таквог стабла на падају кварне јабуке!Твоја учитељица Радојка станује с матером  у мојој кући.Овдје је одрасла и реће ми какав си ђак.Зато, пази се !“- припрети ми прстом уз широк осмјех и крену својим путем – “Поздрави бабу Аницу и ћаћу!“

-“Господин, откад то нисам чуо.“- чујем како говори сам себи и врти главом.

Продужим дугим кораком да изађем што прије из града.Од шпиње код Шеганова магазина до Перићинке сам трча пуном снагом и ту стадох на струги, наслоим се на овећу плочу, да се одморим и дођем до даха.Од радости поскочим са зидића:“Поша сам у школу!“ и свечаним пауновским кораком продужим кући.Са авлијских врата викнем:“Ево ме!“ матери која је у видри прала робу тукући по периљи пракљачом.

-“Ево муга првашића, голубића!“- обриса зној са чела и загрли ме мокрим рукама и пољуби у косу –“Баш ти ово љепо стоји, мудре кратке гаће и свјетлоплава кошуља!Како је било?“

-“Добро, велика гужва, пуно нас има, а учитељица нам је Радојка Мандић.“- кажем јој.

-“А, значи, завршила је школу, почиње радити.То је Мандићкина, из Јанковића куће.Ћаћа јој је погину у рату, а сад матер пумаже госпођи Јанковић и тамо станују и хране се  заједно.“- објасни ми матер.

-“А шта је у роду Јанковићу ?“- распитујем се.

-“Ништа,прије рата је радила за њи као слушкиња и муж јој је помага код Јанковића у дућану, а сада живе заједно ки једна породица.Шта ће јадни Нико Јанковић, погину му син јединац у партизанима, био је доктор, па сад нема никога.Двије цуре од Мандићке ун школује ки да су његове.Ето, Рада завршила учитељску, а и друга је неђе у школи.“-доврши она причу, режентавајући робу у видри.

-“А мајо, како је мени право име?“- упитам је отежући.

-“Какво ти је име !? Миле, како би било?“- сад се она зачуди.

-“Учитељица каже да је моје име Марко.Тако ме и прозвала!“- кажем јој отужно.

-“То мура да је нека грешка!Питаћемо ћаћу!“- обећа ми.

-“Учитељица каже да то ћаћа мора видити код матичара и рећи јој.“-преносим учитељичину поруку.

Кад је доша ћаћа матер му одма рече за проблем око мог имена.Он слегну раменима:

-“Видићу, мура да је матичар, Јово Аџовић, погрешио.Кад сам га уписива река сам му податке у Гостиони, а ун рече да не требам ићи у Матични уред, да је све запамтио.Ако је потега коју више, лако је могуће да је погрешио.“

-“Ђаво одњо и Гостиону!Код Манастира је уписан као Миле,а у Матичном уреду мураш провјерити и видити шта је тамо.То се мура средити, ко ће послије исправити !?“- љутито ће матер, која није волила да се озбиљне ствари немарно обављају:“Или направи како треба,или не почињи!“, било је њено гесло.

Послије пар дана врати се ћаћа с Кистања и рече да је матичар Јово Аџовић погрешио и уписа име Марко умјесто Миле и да су тако прењели у школу и да се ту сада ништа не може док не постанем пунољетан, па могу тада подњети захтјев за промјену имена.

Угаси се у мени и посљедња трунка наде да ће се грешка исправити, а за све сан кривио ћаћу:

-“То је он намјерно направио!Да себи понови име!“Знам ја њега!“

-“Ма није!Видиш да су локали у Гостиони, па напити погрешили.“- правдала га је матер, али није разбила моју сумњу.

И тако сам почео носити два имена:Миле за засеок и родбину, ужи круг;Марко за школу и државне институције, шири круг.

-“Бићеш ти велики и добар чојек!Сви уни имају два обиљежја, која немају обични људи.А ти имаш дупло:два имена и плав си, мимо остале дјеце.То нечему слути, вјеруј ти мени.“- тјешила ме баба кад сам се једном узгринта ради тога.

С временом сам навика, навикла се и околина која ме познавала.

2

-“Боже, Ружо ! Јели твој мали има жуту сјајну косу?Гледам ја прије пар дана с прозора и видим доље на улици дјецу, иду из школе, обасјали их сунце, а међу њима истиче се напредно дјете, бјело ки лабуд, а на сунцу му коса сјаји ки жежено злато, па се све прелива, час тамножуто, час жутоцрвенкасто, ма ки она златна боја на иконама.Све би дала да имам таку косу.Видила сам даме које се фарбају, али тако нешто само матер може родити!“- исприча ми матер да јој је тако рекла Мица, ћер Црног Илије, кад је некидан била у Кистањама.Милица је становала са породицом у згради Опћине на првом спрату, одмах до школе, па је као докона новопечена  градска жена често висила на прозору и гледала шта се на улици догађа.Као свака изразита црнка, сјајне црне косе и гарава тена, желила је да има плаву косу, а нарочито откад се удала за чиновника и постала грађанка.

Насупрот томе,мени су бјели тен, пјегаво лице и жута коса задавали само бриге.И када је требало и када није ја сам био видљив, у првом плану,као неки предмет  на излогу дућана, па се неко одушевљавао, а неко кудио, предамном, отворено,мој изглед.Па ма како пријале похвале и оне досаде, а куђење зна да запеече до дна душе, а нарочито кад ти то ничим ниси заслужио, а послије сваке опекотине остају ожиљци.Избачен на излог из мог мирног засеока у први мах се нисам сналазио.Реакције су биле бурне, а то је још више потенцирало моју изложеност, био сам још видљивији, а то је било супротно од онога шта сам ја желио.

-“Види овог првашића, исти тучје јаје!“- наруга се неки трећаш кад смо били на великом одмору.

Зачуо се кикот његовог друштва, мени јурну крв у главу, и трећаш се зачас нађе у прашини, а ја сам га онако запрепашћеног тукао гдје сам стига.Скочише четврташи, зграбише ме:

-“Добро је мали, добио је своје!Имаш право, ма како си тако јак!?“- ладили су ме, а утом дође и Брацо, даде оном трећашу ногу у гузицу и гласно, у оној насталиј тишини, запрети да ће имати посла са њим, ко ме буде дира.Иза њега се претећи намјестио Стево Јолин, а Милан Илин стао је до мене, пришао и кум Дуле с Куле, иза њих дјеца из Мажибрада, а до њих дјеца из Чучева.Тако се групира цјели фронт дјеце источно од Кистања и свима је осталима било јасно кад су осмотрили ту снагу да је боље не имати посла с нама.Ем смо били бројни, ем смо били снажни, ем смо били сложни, а по мом примјеру су закључили да ссмо и срчани.Пошто је то доба када се дају и добијају надимци, да нисам реагова тај надимак би и оста, а овако више никоме није падало напамет да ме тако зове.Било је још једно-два случаја из велике даљине, али је сутрадан лекција поновљена, пред колективом,па се више ником није исплатило да ме тако назове.

По свршетку одмора, кад је у разред ушла учитељица, затекла је шуму руку са подигнута два прста у зраку од женског јата из предњих клупа.Мушкарци су мирно сједили и шкрипали зубима гледајући како “тужибабе“ се такмиче која ће се више улизати учитељици.Сматрало се да оне немају права да се мјешају у мушке ствари.

-“Шта је сад, полако, реци ти Лало !“-показа она на цурицу са кикама у првој клупи, која је становала у доњем дјелу Кистања.

-“Учитељице, Марко се побио на одмору ….“- поче клокотати врело из њених устадок су јој се кике тресле, а руке мавале ки крила поливене кокоши.

Учитељица остави Дневник на катедру и узе шибу и показа на мене:

-“Устани Марко, јеси ли се тукао ?“

-“Јесам !“- одлучно устанем  и звонко одговорим, нисам има куд.

-“Сад ми реци зашто ?“- упита строго она.

Ја ћутим ки заливен.Ћути и разред у ишчекивању.

-“Хоћеш ли рећи или не !?“- повиси тон учитељица.

Одманем одлучно главом.

-“Јово, реци о чему се ради, али истину!?“- обрати се тада Јови Мартићу, који је сада сједио у реду до мене са Бошком Таузом у клупи,док сам ја сједио у реду до прозора са Миланом.Јовин ћаћа Јандрија Мартић је радио као болничар у амбуланти и уједно био управник амбуланте, а звање болничара је стека у партизанима, прошавши цјелу епопеју од Кистања преко Неретве и Сутјеске до Штајерске.По његову стрицу, Јови Мартићу учитењу у овој школи, школа је сада носила име, а умро је од упале плућа у зиму 1942.године као један од оснивача Буковачког партизанског одреда.Такав педигре гарантова је да ће Јово бити објективан и правичан.

-“Није крив, гадно су му се ругали!И ја би се потука да су тако направили мени.“- каже Јово.

-“И ја, и ја, и ја,..“- чуло се из мушких уста.

-“Добро, сједи Јово ! Марко у кут !“- показа ми у правцу велике гизане црне пећи.

Одем код пећи и клекнем на кољена, лицем окренут зиду.

-“Сад добро запамтите!Ја за вас одговарам од куће до школе и од школе до куће.Све шта вам се деси треба мени рећи, ја ћу то рјешити како треба.Ви то не смијете сами рјешавати, као сада Марко.Он је требао мени рећи, а не тући се.Зато је кажњен!“- образложи учитељица –“Друго, ко је данас редар ?“

Устане Мара Крнета,ћер Љубана Шарлије.

-“Редар треба пријавити мени, ако нешто није у реду или ме треба звати.треба се знати ред,зато редар и постоји,а не само да своди дужност на брисање табле.Не желим у разреду “тужибабе“, како ви кажете.желим ред.А сада идемо учити!“- оконча она случај.

Ја сам клеча на кољенима окренут зиду, а док је учитељица писла на табли велика и мала слова и гласно их изговарала чуо сам тихи шапат иза леђа:

-“Ето вам сад “тужибабе“,платићете то.“

Учитељица није чула или се правила да не чује.

Клечање ми није тешко падало, па сам се заокупио мислима о томе да ли сам правилно поступио или је у птаву учитељица.Да сам поступио  како каже учитељица сада би ми оста надимак, а овако сам био сигуран да неће.Било ми је драго шта остали дјечаци исто мисле, а “тужибабе“ ће већ платити издају.Себи сам замјера што сам тако ватрено реагира, могао сам то направити и хладне главе.А да ли би има таку снагу да нисам плану!?А да ме трећаш истука, да је био јачи ?Закључио сам да мало ватре не школди, да је треба контролирати и све у свему, да сам и добио батине, неби био губитник.Бранио сам се, а свака обрана је оправдана, па побједио или изгубио, изазива поштовање, али је ипак боље побједити.Тада дилема нема, све је чисто и јасно.

Из мисли ме трже учитељица:

-“Доста је, на мјесто!“

Сутрадан је требало “тужибабе“ научити памети.Подјелили смо се у парове, по двојица,један би се крадом спустио на четри иза дјевојчице, а други би је тобоже ненамјерно гурну.Обоје би устајали, притом би дјечак викао на дјевојчицу окривљујући да га је гурнула, а онај што ју је гурнуо такођер би на њу вика што му истрчава на пут којим се журио.Тако су пришле коовође “тужибаба“, а остале су убрзо схватиле и примакле се улазу у школу.Кад смо се вратили са одмора чекали смо шта ће бити, спремни на казне које ће усљедити.Изненадили смо се кад није било дигнутих руку.Чак је Лала рекла учитељици да је испрљала вештицу кад се оклизнула и пала, наравно у игри.

Лекција је научена, “тужибабе“ су положиле са одличним.

3

Проблема са учењем није било.Пошто сам ја већ зна читати и пи сати, сада сам само увјежбава рукопис.Тако сам шара гдје би год стига, осим књига.На унутрашњој страни клупе написа сам своје име за успомену.Црта сам и боја боље него шта се од мене очекивало, а пјесмице сам памтио одмах послије првог читања.Како то доноси предности, доноси и невоље.Послије предавања нове лекције знало се да ја први излазим на таблу, да би се осталима поновило, ако нешто није било јасно.Ако нешто учитељица пита, а нико незна,обавезно се пита мене.Ако ја знам, значи да се добро предавало,а ако незнам, онда се наново предаје цјела лекција.Они, којима нешто није било јасно, нису разумили или схватили како треба, радије би питали мене него учитељицу.Знали су да их нећу одбити, да увјек покажем сваком и да помогнем сваком не правећи разлику.То ми је одузимало времена, али ми није било жао.Био би сретан кад би ми неко река:

-“Ма, како сам ја глуп, па то је лако!Могла ми је другарица објаснити сто пута, неби ми било јасно, а кад си ми ти објаснио, скопча сам из првог пута.Благо теби, кад тако брзо учиш.“

Одговара би уобичајеним фразама:

-“ Нема ту тајни.Пробај мој метод.Добро и пажљиво слушај учитељицу дик предаје.Код куће док је још вруће понови или напиши домаћи рад.Питај се чему то што учиш служи, зашто је тако, добићеш одговор и схватити сврху, а то значи да си научио.Оно шта треба увјежбати, то мораш вјежбати,то није знање него вјештина, а она се постиже само вјежбањем.Јели то тешко ? Није, ако тако сваки дан радиш,а онда из дана у дан је лакше, буде као игра.“

Милан је сједио самном у клупи и кренуо је добро.Ако би шта запело, ту сам био ја.Око домаћег рада исто тако.Често би, идући у школу,путем понављали пјесмицу коју смо учили напамет, али он није има ону сигурносткоју сам има ја.Иначе, његови су  код куће пазили на њега више него шта су моји на мене, за ништа се није мора изборити, све му се удовољавало, био је првенац,син,а и ђед му је прима некакву малу пензију, а то је онда пуно значило.Милан је самном дјелио све шта је има, нас двојица смо знали дјелити све тајне, које нипошто неби другом одали.Нас двојица се нисмо ни о чему договарали, ми смо једнако мислили и једнако закључивали и једнако поступали.То је она врста пријатељства шта почиње од рођења и са растом постаје све већа и чвршћа.У свако доба и о било чему може било који од нас говорити и одлучити, не тражећи претходну сагласност.Могло би се рећи:једна миса, а два тјела.

Али није се само ишло у школу.

Чување оваца и остале стоке, те остали  послови који се обављају на селу били су саставни дио текућег живљења.Читање, учење напамет, па и писање кад није било кише, обављало се узгред, чувајући овце, или по свршавању других послова, навече уз лућерну.Тако насликани акцарели изгледали су друкчије на дањем свјетлу:модра боја би била црна, плава би била модра,свјетле боје би биле тамне, тако да на сликаријама свјетлих боја и није било, осим бјеле, а црна је , као краљица боја, увјек била црна, и при лућерни и по дану.

4

Почетком касне јесени окупи нас Дуца у суботу предвече и замоли за помоћ.Удаје му се сестра Роса и треба окрчити пут, јер ће по њу доћи камион са сватовима, па треба склонити велике каменчине с пута и зашкаљати рупетине, да камион може проћи.

-“А Торнице !?“- упита неко.

-“Па кад је мога пролазити кар ђеда Јандруса, моћи ће и камион, него, ми ћемо остало окрчити, да му шкриље не расјеку гуме.“- рече свој план Дуца.

И почешмо одма, испред куће бабе Драме гдје ће камион доћи, па около куда ће се окретати, па према Равници и стигошмо тако  с послом до Зоркине куће, гдје нас ухвати дебели мрак.

-“Сутра ћемо наставити даље !“- невољко одуста Дуца.

-“Ма шта то Плетикоса радиш ?“- дочека нас Мариша, кад смо се онако групно враћали.

-“Удаје се Роса, крчимо пут да може ићи камион са сватовима.А ионако га треба мало уредити, пун је рупетина и локава кад пане киша.“- објашњава му Дуца.

-“Па унда не радите тако !Ситни шкаљ бацајте у рупетине, па мутикама и бадиљима нагрните земље, а само крчење неће пуно пумући.“- посавјетова Мариша.

-“Добро кажеш, тако ћемо сутра.Важи дружино!“- усхићено ће Дуца,очекива је да ће Мариша бити против тога, да ће се ругати.

-“Чуди ме Маркане да се слажеш.Нешто ми је ту сумњиво!?“-Дуца јасно изрази сумњу у неку подвалу.

-“Шта се имаш чудити?Ја сам увјек зато да се уради нешто шта је корисно свима.А пут је баш то !“- отклони он сумњу – “Њесам ја ки Крнете, који су се ругали муме ћаћи, кад је пробија Торнице за кар .“

-“Стварно му нису помагали !?“- зачуди се Дуца.

-“Јесу врага!Ем што њесу пумагали, још су прогласили ми ћаћу да је скрену.А ун се јадник данима  мучио да ћускијом и мацом разбије литице.Док то није направио, ође кар није муга доћи.Ето ти ујака Ћилита, питај га.“- објасни Мариша.

-“Све им враг одњо, а шат су они радили !?“- пита с невјерицом Дуца.

-“Е, шта су радили? Овчинама по нући, а дању се набубају пуре и каше, па у лад под кустелић.Ркање се чуло на километар даљине, а дјецу и жене пошању у поље, да им не сметају.“- смије се Мар иша.

Сутрадан, кад смо обавили оно што је требало код куће, кренули смо поново на крчење пута.То је трајало до касно увече, па је камион могао слободно доћи.Застајали смо сваких сто метара и гледали окрчрни дио пута и дивили се учињеном.

-“Ево, овако би могли сваке године, по старима би мога зарасти у купину, колико воде о путу рачуна.“- наглас размишља Дуца.

-“Важи,сви смо зато !“- сложимо се и ми остали.

Другог дана, предвече, дође камион пун напитих момака и цура пред бабе Марице авлију.Био је то “Džems“ са војног отпада, којег је купио Миле Цвјетан и нешто га окрпа, па кад није у квару, што се често дешавало,нешто би и превеза.Нас дјецу сватови нису толико интересирали колико камион.

-“Види ово, дупли точкови и осам гума отрага, па бранике, фарови заштићени челичном мрежом, кардан са редуктором,…. “- набраја је Стево Маришин обилазећи око и подвирујући се под ауто.

Цвјетан је гледа како се ми дивимо његову камиону и поносно се смјешио.

-“А ти мали,“- покаже на Стеву Маришина –“ти учи за аутомеханичара, видим ја да ти то иде, и наћеш увјек посла код мене.“

Изађоше сватови, Роса Маричина млада, попеше је на ауто, јењиге за њом, па остали и почеше будалакати и пјевати.Цвјетан курблом упали камион и заурла стотине коња, загуши пјесму и крену по прије некидан окрченом путу у правцу Кистања.Баба Марица је шударићем мавала док камион не зађе за ђед Ћикин орас, а онда обриса сузе што јој цурком текоше низ образе.

-“О Драмо !Шта је теби, шта се кривиш, није умрела, нег се удала ! Смиј се Драмо, не плачи !“- тресе је Ђуро за рамена.

-“Јадна ли је свака мајка, намучи се да вас одгоји, па ево, другом даје!“- кроз плач, уз тихе грцаје, одговара баба Марица.

-“Не бој се ти Марице, чуваћемо те ки сузу на длану!“-тјеши је Дуца и привија у наручје.

Свима нама је било жао што наша Роса Маричина оде у друго село, ни накрај памети нам није било да је то она једва чекала.

5

Наступи тако период у ком се ништа значајно не догађа.Отјера би ујутро краву и волове, Волаша и Јелаша, у Градину, научио и написа оно што је требало и послије ручка иша у школу.Росу није требало више чувати, она и Мика Илина су се играле по цјели дан некаквим бебама од крпе, што су им матере сашиле.Ја и Милан смо се бељили нато, али их нисмо дирали.Баш нас брига!

Али, наста друга брига!Другарица у школи нам рече да набавимо црвене мараме и модре капе са црвеном звјездом и да ћемо за Дан Републике бити примљени у пионире:

-“Ви сте сада обична дјеца, ђаци првог разреда, а најбољи ће постати пионири.Пионир је велика част, али и обавеза.То значи да мора бити добар и узоран ученик, спреман помоћи друговима и старијима, бити активанчлан колектива, а то значи да треба судјеловати у добровољним акцијама које организира Савез пионира.Пријем у пионире ће се организирати за Дан Републике, а то је ускоро.Зато сад набавите капе и мараме и тада се чисти и уредни појавите на пријему.А дотле, поновите све што смо учили, јер се са јединицама не може постати пионир!“

Тада нам је читала из некакве књиге о Пионирима у рату, како су били храбри, како су били бомбаши, а многи су и погинули у борби за слободу, као напримјер Народни херој Бошко Буха.

Кад сам доша кући озбиљно сам поставио питање капе и мараме, нашто су се сви насмијали.

-“Ајде, није то тако страшно!Ено ти моје капе и мараме.“- рјеши мој велики проблем Брацо –“Само да их нађем.Мајо,знаш ли ђе су !?“

-“Ко то зна ђе си ти то ставио!?Ајде, сјети се и тражи.“- натјера га матер.

Послије пола сата интезивне Брацине потраге, којој се и матер прикључила,коначно их пронађоше испод кревета.Сва могућа вишегодишња прашина се скупила на њима, тако да се није знало шта је ту црвено, а шта плаво.Бише ме њихов изглед погодио него да су рекли да их нема.

-“Брацо, Брацо,зар их њеси муга ставити у ковчег!“- љути се на њега матер.

-“Биће ми испале из торбе или спале с кревета, ки да сам их ја носио !“-правда се он,смијуљићи се.

Пошто је матер истресла прашину, појавиле су се боје, па рече ми:

-“То ћу ја испрати у лукшији, биће ки нуве, а унда ћу их испеглати.“

-“Увјек ја морам носити његове крпе!Никад ништа ново немам!“- јавно ја кривим судбину.

-“Шта оћеш, носим и ја Стевине, Стево носи Душанове, па шта!?“- брецну се Брацо.

-“Па док дођу до мене, прије су за ђубар него за ношење, а о закрпама да не говорим.“- кажем ја горку истину.

-“Професорица Појка је рекла нама женама да зна да се нема за нуво, али да мура бити закрпљено и чисто.“Воде имате, сапуна и лукшије имате, и дјеца вам не смију бити прљава.На прљавштину лете буве, уши, муве и разне болештине.“Тако је рекла и у праву је, а што се тиче закрпа, то није страшно.“-правда матер неимаштину.

И дође тај Дан Републике.Није било наставе , али је било обавезно доћи у школу.Организирана је приредба у “Народном дому“, рецитирале се пјесме о НОБ-и, о пионирима, па онда пјевао школски хор борбене партизанске пјесме и након тога одржао је говор предсједник Пионирске организације.Све су то изводили ученициод петог до осмог разреда, а ми остали смо били публика.Првашићи су били у почасним првим редовима, са припремљеним капама и марамама.А тада су нас почели прозивати и ми смо један по један излазили на позорницу, гдје би нам везали мараму око врата и ставили капу и честитали на пријему у Пионирску организацију.

Осјећали смо се поносни и велики, било нам је мило и ласкаво што нам аплаудитају и тада нам нико није био раван.А они доље у партеру били су тако мали.

Послије празника изабрали смо предсједника пионира у нашем разреду.Сви су мислили да ћу то бити ја, али је другарица предложила Јову Мартића и тако је он изабран.Кад смо ишли кући из школе Милан ми каже:

-“Није поштено, предсједник си треба бити ти!Сви смо мислили да ће тако бити, али Јовин ћаћа је био партизан, зато је он.“

-“Ма, врло важно!То ти је политика, шта се ту може.“- озбиљно ћу ја њему, а у души ми је цврчала жишка неправде и изгорјела занос за пионирским подвизима.

Кад сам стига кући, капу и мараму сам спремио у ковчег и река матери:

-“Неће ми више требати, чувај за Росу!“

6

Неколико дана касније ожени се Ђуро Маричин.Ожени се Љубом,Маријашичином ћери од првог чојека,сада жене Бошка Бјелановића,брата кума Обре с Куле.Маријашица је из првог брака имала ћери Ружу, која се удала за Дују Ружичиног у Мажибтаде, и Љубу, те сина Јову Столића. А из другог брака с Бошком синове Стевицу,Чеду, Мирка и Милу, Љуба је, као сестра и браћа јој, била румена и “јака ки мушкарац“, спретна, активна и подузетна.Ниједног посла се није либила, било женског, било мушког, и то је обављала с пуним срецем,те се чинило да су сви послови лаки и једноставни.како је радила тако је и јела, није важно јели то ботешка пуре и млада капулица, помидора или мурва, све јој је било слатко, рекло би се да једе најфинију делицију.А тако је и у колу играла уз Ђуру, лако и заносно, кад је Ђуро забаци, ки да је подига перце.А у брк ће скрести сваком шта мисли, па било му мило или драго, а нико се није љутио, јер је зна да то није из зле намјере.

Сватови су ишли преко дана у Бјелановића драгу, неколико њих да је неко срео мислио би да иду нешто радити, а вратили су се касно навече кад смо ми мањи били у кревету.Знали смо да су дошли по експлозији ћикете коју је неко бацио код крнетских ђуброва, кад смо већ били у кревету.Тамо су били Душан и ћаћа, а кад су се вратили то незнамо, заспали смо.

Сутрадан, прије подне, послала ме матер да донесем сић воде са Ћикине бунарине и ту сретнем младу.И она је захваћала воду.Сва одјећа на њој је била нова, тамномодри вуштан,црне сукнене чарапе, свјетлоплава блуза и на глави повезача бјела ки сњег.А на леђима нови садак, пун срменог веза и црвене чоје, од којег се ширио мирис сушеног цвјећа из ковчега.

-“Добро јутро млада !“- кажем јој срамежљиво.

-“Добро јутро!“- одговори она и спретно извуче сић из бунара –“Дај да и твој напуним.“- пружи руку.

-“Ма, могу ја и сам.“- одговорим.

Узе ми сић:

-“Ти си Марков ?“

-“Аха, Миле.“- одговорим.

Она узе своја два сића, са лакоћом их понесе,а вуштан јој се њиха као да реди пржну.

Усвој сић и донесем кући:

-“Видио сам младу на бунару!“

-“Каква је ?“- питају баба и матер.

-“Љепа, ки вила равијола!“- рекох ја.

Поподне је дошла баба Марица и причала својој други баби Аници о сватовима и млади:

-“Зна и враг, младо, силено и пиано, па будалачу.А млада је иста ки и матер јој, бакуља.Ко ће томе стати на крај.“

-“А муја Марице, друга су времена сада.Млади више не поштују старе и не муреш им ништа заповидити.Благо мени што муј Марко нађе Ружу, уна је по нарави така, а на наш старински начин је одгојена.А, биће добро!Нек ти ради шта треба, то је довољно.Не мјешај јој се у поса и не зановјетај.“- учи баба новопечену свекрву, своју другу баба Марицу.

Након неколико дана Љуба се одомаћила ки да је ту рођена и живот у засеоку крену својим уобичајеним током,ни пашчад није више лајала кад је прлазила.

7

Али јесу кад је пролазио Диле.С репом међу задњим ногама, накострешене длаке на плећима и врату, бјелих љутих чељусти из којих је фрктала бјела пјена кидисали су према њему, али се нису примицали, него све издаљега.Довољно је било да он стане, тупне ногама по тврдом путу и окрене се к њима, бјежали би скичећи, ки да их тучеш шкуријом и опет издаљега, с пристојне даљине, режали и без предаха лајали, као да не дишу.Могло би се помислити:“Какве су то псине, кад се тако боје Диле !?То су неке обичне џукеле!“Е, Бога ми,нису!Мачка, крупна тјела и главе, ки омање теле,сива са црним пругама преко леђа, која је миша или зеца убијала једним ударцем шапе и кратком гризом, није ни сањала да би поред Вучка могла проћи по земљи, па било то далеко на домет шкриље.За сваку сигурност ишла је по авлијском зиду ограђеним драчом љутицом или по шљемену куће односно јаре.А сви зечеви у Смрекама,Пригреди,Брини,Градини,Дубрави,Роли,Краљуши,Карлову кршу,Репишту и Кустеловачи су знали да је бар једном судбина запечаћена кад би чули дозивање Маришина Вучка,Бањаре бабе Драме и Шарка кума Обре с Куле.Из тога трокута се могло побјећи само уз доста, доста среће.А паси су имали добар мотив да им ускрате ту срећу:глад, јер она ботешка старе пуре, што би је добили за једнодневни оброк није била довољна да нахрани њихово огромно жилаво тјело.А таквих паса била је пуна Буковица и Промина, да вуковима из личких и босанских планина и чагљевима из Приморја није се ишло у излетнички лов на стоку.Зато је лугар Пане Мажибрада у свом рајону ужива Бога свога,водио је рачуна да стоку на испашу неко не угони у пену,да отрује коју лисицу или орлушину и да запљени које уже и сикирицу, као доказ да је нека снаша крала државну шуму, а за вукове га није болила глава

Диле, тако су звали Илију Шушу, Вајићева сина од прве жене, из Бјелановића драге, који је доша у наш засеок у лаштво Манди Цуричиној.Био је скоро за главу нижи од Манде, високе и љепе, женствене и њежне, добродушне цуре, и у лаштво јој није има шта доњети, као пасторак,осим самог себе и оног на себи.Тако ни она њему није могла ништа друго понудити осим дјела плочане куће у којој је становала са матером Цурицом и нешто поља и вуњачи, скромно домаћинство, којем је недостајала мушка рука.Иако је био онижи Диле за ничим није заостаја за крупнијим момцима и млађим људима у пуној снази.Његово тјело скројено од тетива и мишића и лавовско срце прочуло се по цјелом крају.Нико није мога подићи терет који је он са лакоћом носио, плочу коју би он извука из каве послије су по равном вукла четворица, коњ који би се узнемирио није мога рачунати на своју снагу кад га Диле узме у своје руке, а вола би повалио ки да је бравче.У Дилиним грудима тукло је меко срце и блага душа, нико га није видио љутог, шутљивог или тмурног, а говорио је звонким гласом да се чуо на километар.

Одма по доласку дао се на поса, почео је од куће и авлије и ту средио запуштене зидове, набаца плоче да се не гацка по локвама, затим отиша и обновио зидове на башчама, пребио земљу у нугловима ђе жрнска рука да данима ради неби могла ништа направити, па онда поправио међе око њива и посјека косјером купину, а крампом јој ископа корјење и зачас све дове у ред.И Цурица и Манда су биле задовољне, тим више што Манда скоро да није ни памтила ћаћу, који почетком Другог рата оде с партизанима и не врати се из њега.Нико није зна, погину ли или одлута неђе у свјет, прође доста времена, а нити се он јавља, нити ико ишта зна.Цурици није падало напамет да се преудаје, чекала је да Манда стаса за удају и ето дочекала је да у кућу дође вредан и кућеван домаћин.који не пије и не дангуби, а кад код куће нема шта радити иде за надницу код другога.

Диле се истог часа одомаћио, ки да је ту од рођења.Како и неби,зна је он све у засеоку као и они њега.Са свима је има чисте рачуне и није навија за ничију страну, водећи рачуна да очува ту неутралност.

Једно јутро, ловећи шкрте сунчане зраке испред авлије, стајао сам на подзитку, кад наиђе Диле:

-“А, мумчино,који си ти ?“- зазвони му глас.

-“Миле, Илија!“- одговори и ја инстиктивно гласније, желећи достићи звонкост његова гласа.

-“А,тако,ти си Мишко !А мугу ли ја овда до Сплавина, да нејдем око Дола и Деманије ?“-умилостиви глас, помиловавши ме по глави и показа руком преко Гувна и Оградина.

-“Можеш Илија, само има пуно зидина, мораш прескакати.“- објасним му.

-“Ништа зато!“- ослони се једном руком на зид и ђипи преко њега, пође, па застаде:

-“А шта ме не зовеш Диле ки и други!?“

-“Рекли су нам у кући да ти је име Илија и да те тако зовемо.“- ода се ја.

-“А како учиш?“- упита.

-“Добро, одлично.“- похвалим се.

-“Из паметне куће, од паметни родитеља. Ђеда и бабе, прађедова и прабаба, не муре друкчије ни бити, него паметна дјеца.А шта и питам кад сам то и сам муга збројити.“- више за себе рече Илија и полако замишњено крену, отресе главом и убрза:

-“Здраво Миле, роде !“- весело му зазвони глас и рука му суну увис на поздрав.

-“Здраво Илија !“-одговорих му кад је већ ђипао преко другог зида Гувна у Оградине.

На прољеће Диле доби посо чобана у Задрузи у Чучевским стајама.Цурица, Манда и Илија  натоварише на магаре наћве, пеку, вериге, машу  и нешто брунзина и лончина и преселише у задружну зграду.Тако прбацише и коћете и биљце, кашунић и мљекарић и још нешто ситница и крпетина.Дио куће оста пуст пошто и мачак оде за њима.Испрва су навраћали чешће, окопали би башче и узорали њиве, па све рјеђе, док се њиве и башче не запреложише, а онда их даше на бесплатно коришћење комшијама уз међу.Али је Диле и даље био ту, раном зором могло се чути његово ајкање из Дубраве и Роле, а након тога бјесомучни лавеж паса из засеока и Чучева.

8

Јесенас се вратио Мире, Мирко Крнета, млађи син ђеда Ћике и млађи Илин брат из војске.Послије двије године служења вратио се одраста и попуњен, густе црне браде, коју је мора избријавати двапут на дан.За његову уредност бринула је Ружа Илина, ки за рођеног брата, прала му и сумпрешала бјеле кошуље, веш, гаће и јакете, чистила и патинала ципеле, тако да се сваки дан слободно у свако доба дана мога оженити.Није га зато требало посебно спремати, кад га видиш онако зачешљана, црне валовите косе намазане мирисним ораховим уљем и златног предњег зуба у бисерној нисци здравих цакластих зуба.

Таман смо вечерали, ми, дјеца се ухватили својих школских обавеза, ћаћа мота цигару од шкије у руб новинског папира и пљуца, а матер склања судиће са округле чамове столице и одмах их пере,а баба се намјешта у свом нуглићу уз огњиште и спрема да још мало препреде сукненог конца, кад бану Мире на врата:

-“Добро вече!“- заста и осмотри –“Мариша, имам те нешто питати !“

-“Сједи Мире, па питај колико оћеш, дуга је нућ.“- мирно му Мариша показа на сточић.

Он коракну, па се мало заљуља док направи други корак, и несигурно се намјести на по стоца.Ципеле и гаће до по листа су му биле каљаве, а коса разбарушена са пар праменова на знојном челу.Очи су му водњикаво сјајиле, а смешак на устима укочено лебдио.Погледа у нас, заусти , па стаде.

-“Слободно Мире, пред њима у кући нема тајни, а уни то ван не износе.“- погоди му ћаћа миса и повуче дубоки дим из тек смотане цигарете.

Мире гурну руку у скашелу од јакете и извади кутију цигарета па дрхтавом руком узе угарак и некако припали.Повуче два три пута заредом, а онда отпуну велики облак дима.

-“Јебем ти Неђељу, не знам шта ћу !“- трудио се да му језик не заплиће.

Баба се прекрдти:

-“Не псуј Мире, вече је, треба се Богу Мулити !“

-“Добро мајо !Пушти га да одане!“- прекину је ћаћа.

Ми смо писали домаћи рад, као да се око нас ништа не догађа,само смо чешће употребљавали гумицу и упијач.

-“Ето, неда и готово!Све сам му у брк скреса!Разумеш ти мене!Ја ћу њу и ниједну другу, па мура под Пиштавцима спавати.Кад је виђо поподне на лишњаку како чупа гранчине и баца овцама боље него иједан мушкарац, а образи се румене јој,да их прстом такнеш крв би тргнула,река сам сам себи:уна и ниједна друга!“- у даху сад без заплитања језиком изговори Мире и дода:

-“Мариша, разумеш ти мене!?“

То Мирино:“Разумеш ти мене?“ остало му је из војске као и пјесма:

-“Романијо, брате Иво.

Разговора нема …“

Које је бескрајно понавља од Гостионе у Кистањама до куће, био сам или с неким у друштву, кад би се поднапио.Вечерас му није било до пјесме,али “Разумеш ти мене ?“ је говорило да је посјетио Гостиону.

-“Ђе си се то наврза ?“- полако ће Мариша, да му смањи жестину у души.

-“Био код Маре Савине у лалића дрази, у њиову кувину, цјело поподне, пита је,она оће, ћаћа јој Саветина се слаже, али мој Ћико неда,па успут ми била Гостиона и попи мало, грко ми било у души.“- правда се Мире.

-“Па не муре се тако с ћаћом разговарати, о тим стварима се говори бистре главе, није то одлука за дан,то је за цјели живот мој Мире!“- прекори га Мариша.

-“Мариша, говорим му ја о том цјелу зиму, али ун ни послије толико времена не попушта, говорим му и трезан и пијан, а кад питам зашто, ун каже да није за нашу кућу, да ун зна Саветину Лалића и да тражим другу, ни макац даље. Камен би досад попустио!А шта њуј фали?Јака ,здрава, вредна, ништа јој не фали, а мени одговара,разумеш ти мене .“-објашњава Мире, у кући дуго чувану тајну.

-“Знам и ја Саветину,знаш и ти или си чу да је у младости бијо арум, да се волио побити, да је рогате нарави, а то не значи да су му така дјеца.Право да ти кажем, ја му дјецу незнам,па не мугу судити.“- ограђује се Мариша.

-“А ја ћио да ти говориш с њим, са старим ми.Тебе ће бар сслушати, а мене сад неће ни да слуша.Говори и са Илом.Иле ми каже:“Ено ти ћаће, шта ја имам с тим?“ и добро је да се у то не мјеша.Разумеш ти мене?“- додворава се Мире нудећи Маришу куповним цигаретама.

-“Што се тога тиче, оћу разговарати, али ти ништа не гарантирам, јел ти јасно ?“- обећа му невољко Мариша.

-“Добро, разговарај, па шта буде,пренеси му ово, шта си вечерас чу и видио.“- моли Мире.

-“Ма оћу,а теби савјетујем, немуј се напијати и таки пред њега излазити, само погоршаваш ствари.“- укори га Мариша.

-“Обећавам ,буди сигуран, ни капи нећу попити нити ћу шта сам спомињати.“-обећа Мире.

-“Ја ти нећу ништа прењети шта смо говорили, он ће ти рећи одлуку, па каква буде, немуј ме ништа питати, то ти унапред говорим.“- упозори га Мариша.

-“И то обећавам, само разговарај!“- пристаје Мире.

Утом дође Ружа Илина.

-“Добра вам вече.“- рече тихо, а Мири ће:

-“Ајмо брацо кући, људи требају спавати.Стари је иша лећи.“

-“Сједи Ружо, сад ће!“- нуди је матер.

-“чекају дјеца на ме!Док не дођем, неће лећи, па ће јопет бити галаме и буке.Ајмо брацо!“-правда се Ружа.

-“Ајмо, ти ме једина разумијеш.“-уста Мире и послушно крену, ки мало дјете.

-“Лаку ноћ, не замјерите!“-Ружа ће. Показујући мотом кришом на Миру.

-“Ајде, о чему причаш!Лаку ноћ.“-поздрави је матер.

-“Ето ти их враже,ништа без буке не мугу рјешити!Марко,не петљај се пуно, нека рјеше сми.Иначе ћеш ти шутра бити крив!“-говори баба из нуглића.

-“Нећу рећи ни да ни не.Само ћу рећи Ћики да је време да то рјеше, а како ће, то је његово.Нема му више одлагања, што више чека биће горе.Ето, то ћу му рећи и још то да је ствар изашла из куће му, а то никад не ваља,кад се село наслађује туђим прљавим рубљем.“-одговори јој ћаћа.

-“Па зашто  ђед Ћико неда ?“- упита Брацо.

-“А зашто!?то значи да ће се данас-шутра одјелити, а то рјетко заврши без свађе.Не муре данас нико с никим, па ће тако бити и код њи.Друго,што се тче Саветине, у праву је,а за цуру незнам,ако је на ћаћу бар мало, у кући мира неће бити.А нешто се причало да је једном његовом дјетету крмача одгризла прсте.Јел то та,незнам.“-свима ћаћа објашњава стање ствари.

-“Да, да, то се причало за прасицу и прсте.А нешто се шушкало да је та цура била дуго у вези са Јовом Столићем, Љубериним братом, а зашто се то распало незнам,погани језици су говорили да је била у другом стању  шњим, па побацила и да се те куће послије тога не мугу очима видити.Све је то сигурно стигло до ђеда Ћике, па се зато ун противи.А и Љуба, Јовина сестра,удата је за Ђуру Маричина.О судбино, ко ти зна путе !“- надовеже се матер.

-“ Унда није ни чудо што се Ћико противи!Ако је то дошло до њега, а сигурно јесте, биће белаја.Љуба и та цура се сигурно неће трпити, а Ђуро и Мире, иако браћа од ујака односно тетке, повући ће се за женама, неће никад бити мира.То је то.“-срачуна баба.

-“А видићемо, нешто ће испасти!“- оконча ћаћа тему.

Није прошло дуго, Мире се оженио Маром, како је и желио.Мара, јака и вредна жена, радила је за двојицу.То је стварно била жена што јој је крмача као малом дјетету одгризла два прста, а не све прсте како су причали.Али то нико није примјећива, вјешто се измалена извјежбала крити ту кљасту љеву шаку, а с њом је радила све послове у кући, у њиви, у винограду, тако да је нико није рачунао кљастом.

Тако је мој другар Милан добио стрину, није се жалио на њу, ни на  “ћићу“ Миру, који су скупа са његовим ћаћом и матером и ђедом радили и хранили се.Али о ђеду Ћилиту старала се само Ружа Илина, према Мари је био ладан, нит је кудио нити хвалио.

9

Отоплило је, у школу смо почели ићи без јакета, па без џемпера, а онда ускчишмо у кратке гаће и кошуљице кратких или заврнутих рукава.Код куће су строго водили рачуна да не идемо прерано у школу и да се из школе враћамо на време, да се случајно неби купали на Брестовачи.А није нам треба такав надзор, довољно смо били застрашени.

За Први дан прољећа цјела школа је ишла на “Шетњу“ у Ливадице.Постројени у редове, држећи се за руке малиши су ишли са учитељицом, а старији разреди су се држали реда док смо пролазили преко Раскршћа и кроз Мажибраде, а касније су ишли у буљуцима, без обзира на дерњаву учитеља и наставника.Ливадице су биле десно од Ораса, поред Манастирске цесте, некад манастирско земљиште, а сада задружно и налазиле су се изнад саставка кањона Крке и сувог корита Марице, који су звали Драга.На том троулу, на врху, уз цесту, су биле ливаде и ту се косило сјено, а доље, до дна кањона, била је стара шума,која је расла по стрминама.Одрасли дјечаци су се подјелили на тимове и игралина више импровизираних игралишта ногомет,а ми мали смо тражили цикламе и љубичице у шуми, правили китице и носили их учитељицама.Није нас требало посебно надзирати, сви смо ми знали као се треба понашати у природи, чувати од змија и других опасности, па су учитељи и наставници били безбрижни у хладовини стољетних стабала.

Али не лези враже!Једна групица градске дјеце, која није тако природу и понашање у њој познавала као сеоска дјеца, издвојила се и спустила до Рита.Ту нису одолили искушењу да се окупају, било им се учинило вруће у завјетрини кањона,па тако учине и послије сушења врате се назад на ливаде.Нико ништа није примјетио кад су се вратили, а они су то добро крили.

Сутрадан су сви били прехлађени,а Дуле “Грге“ Лалића најмлађи син и брат Јотарин и Мајканов, заврши у болници у Шибенику.Послије пар дана је умро.Ми првашићи нисмо могли вјеровати да Дуле неће више никада доћи у разред.На његово мјесто у клупи нико није хтио сјести, остало је празно до краја године, са китом љубичица  у тинтарици.

Погреб је био посебно тужан.Сва дјеца из школе, много људи и жена из града, формирали су километарску поворку према цркви светог Ђурђа у Безбрадицама, идући лагано ишутке за бјелом малом капсом до Крнетског језера.Ту је капсица стављена на кар и упутила се са најужом родбином ка гробљу, а ми смо дуго, уплакани, гледали за њом, док није замакла иза дрвећа око Крчме.Враћајући се тужно и лагано према школи нисмо крили сузе једно од другог,корачајући без гласа, са одјеком бугарења Дулиног оца и мајке и браће у ушима.

Тешке су дјечје смрти, тешке и за одрасле, акамоли за невину и њежну дјечју душу, која тек почне дисати на овом свјету.

Зато ове године Брестовача оста нетакнута, толико захвалности је заслужила Дулина душа.

10

Заврши школска година,Душан и ја смо прошли одличним,Стево врлодобрим, а Брацо добрим.Душан ће најесен у осми,Стево у пети, Брацо у четврти, а ја у други разред.Роса ће се до миле воље играти крпеним луткама и трпити плетенице, дугу косу и болно чешљање.А и Мариша мора нешто подузети, шта са Душаном, година ће брзо проћи.

Једног петка, на сајмен дан, ћаћа закала волове и стару краву Зекуљу и отјера их на Плац.

Вратио се без њих.

Другог петка он матер и Душан отјераше јањце на Плац и продаше их.

А онда дотјераше из Рудела, од тетка Марка Ступара, младу стеону краву, којој даше име исто Зекуља.Отелиће се најесен, биће варенике преко зиме.

Једног од наредних дана ћаћа је неђе отиша.Матер нам не ћеде рећи ђе је, рече непдређено да оде тражити државни поса, али да не говоримо никоме ништа док се он не врати.А њега није било већдва дана.Трећег јутра кад смо устали маја нас утиша прстом преко уста и показа на кревет ђе је ћаћа спава дубоким сном.

-“Малоприје се вратио, путова је цјелу нућ.“-прошапута и даде нам по кришку крува и ћикару варенике.

Варенику попишмо онако с ногу,а с крувом изађошмо пред кућу и авлију.Ту нам заста залогај у устима:испред је стаја, под зидом Гувна, нови новцати кар.Црвено обојене главчине и зелено ленгери, црвени ступци и црни синџири, жути тимун и вага са црним сјајним ковачким гвожђем, посвуда по њему мирисало је на новину.Рукама смо прелазили преко дјелова, загледали, мирисали и све нам говораше да је то рад првокласног мајстора, који није само отаљава поса него и употребио умјетничку жицу да уљепша своје дјело.Тамо гдје би неки исковали обичну кукетину да служим сврси, он је дода украсна крилца на гривне, којих је било посвуда, свих облика и величина, утисну је шаре, које су личиле неђе на бршљан, неђе на лозу, а неђе на пшенични клас или клип куруза.Док смо се ми дивили кару и детаљима на њему из другог дјела ватрене куће, тамо иза великог житног кашуна зачу се рзање.Откуд сад то, па тамо су били волови и крава, а магаре је синџиром везано за кустелић иза куће?Уосталом, краве и волови ричу, а магарад реве!

Потрчимо сви тамо и провиримо кроз прозорчић.Из полутаме сјаје два сјајна ока, између њи бјела пјега,уши на вр главе наћуљене, а црне ноздрве се шире и испуштају бјелу топлу пару, на врату сјајна црна грива, а тамо према јаслама сјаји се црвенкаста длака на немирну тјелу.Гурамо се око прозорчића да би боље видили, а изнутра се чује благо рзање, као да оће рећи:“Добро јутро.“

-“Коњ, Боже, шта је њеп!“- оте се Стеви.

Маја изашла испред куће, глрда нас и сретно се смије.

-“Зашто нам ниси рекла !?“- пита је Душан.

-“Откуд сам знала да ће га купити!?Поша је да нађе куња, а дали ће га наћи њесам ни ја знала.“-правда се она смијући се.

-“Па гдје га је купио,кад га није било тако дуго?“-питам је ја.

-“У Књињу, али има још нешто нуво, изгледа да је наша поса.“-рече она повјерљиво.

Већ дуго смо чули да га матер наговара да тражи поса:

-“Ето, Јоле ради,Мире ради,Дуца се запослио.А теби дјеца расту,Душана ћемо убрзо мурати неђе слати на школе,а счиме?Динара у кући нема, то што добијемо за мало јаја и варенике није довољно ни за со и цигаре теби, а дјеца увјек за нешто траже, за школу.Сви смо у прњама,не стигнем окрпати крпу на закрпу.“

-“Има он и ође шта радити, не муре на обе стране!“- бранила га и одговарала баба.

-“А мајо,и Покојник је то све радио, па је јопет стиза радити за трговце!“-борила се маја за свој план.

-“Ун је био јачи, а ође би платио људе на надницу, сви су се отимали да за њега раде, бар би се добро најели, а сад неће нико и да га незнам колко платиш, а трже рану ки да су на слави.“- брани баба ћаћу, неби она да се он миче од куће.

-“Па ту сам ја и дјеца, сад су ојачала, муремо ускопати и пожети и оврћи, чувати овце и краву, ускопати башче.Кад се буде орало, ту ће нам требати пумоћ, некако ћемо се снаћи.“- неда се матер.

-“Па, ја сам мислио о томе, продаћу волове и јањце, купићу једног куња и кар, а Марко Сакић је нудио да буде сувезник, јер планира купити куња.Тако би рјешили орање. Илија, Марков брат,је код куће и обавља домаћинске послове, док Марко ради у Опћини.А кад ун држи плуг, дјеца мугу ћерати куње.А кад затреба неко јачи, ту је Васо Чала, река ми је даће увјек ускочити.А ја ћу на пругу, нема ми друге.“-изложио је свој план ћаћа.

-“Ради како ош!“-наљути се баба-“Провај, па ако нејде, увјек имаш шта радити код куће.

Ми, дјеца,смо били на материној страни и бојали смо се да се ћаћа не предомисли.Али кад је прода волове, били смо сигурни да промјене долазе.Надали смо се да ће бити боље.

Сад кад је кар и коњ ту, код куће,повратка на старо неће бити.Чекали смо нестрпљиво да се ћаћа пробуди.Трчали смо од коња до кара, разгледали час једно час друго, и објашњавали један другом како се шта ради и зашто шта служи.

11

Око подне ћаћа се извуче из кревета, наспаван и задовољан,прогута комад крува и попи ћикару варенике,и запали полако куповну цигарету:

-“А, шта велите, јели ваља, јели добар ?

-“Нисмо га добро ни видили, још је тамо у мраку,а кар је љеп и добар.“- рече Стево умјесто свију нас –“Ко га је искова?“

-“А, кар, тетак Дуја, то је био намјенио себи, али се предомислио и тако га да мени.Помало ћу га платити, што парама, што дрвима.“-одма нам све пбјасни.

-“А како се коњ зове?“- питам ја.

-“Бећар,двије године је стар, још се игра, зато опрезно с њим, нема јашења док се не навикне.Ајмо га извести на Гувно, да се мало поигра!“- узе он комад крува и пође у ватрену кућу код коња.

Отвори врата преграде, узр улар и ми чујемо како говори:

-“Дај Бећаре, ајде, не играј се, стрпи се мало.“

Бећар је нестрпљиво и весело фркта.

По изласку кроз ниска врата ватрене куће тек сад видишмо праву љепоту коња.Главу је држа високо и поносно, а мишићи на витким ногама су ситно подрхтавали, бујна грива и дуги реп су се пресијавали на сунцу ки гавраново перје, а црвенкаста длака преливала се на свјетлу сунца ки месингано огледало код лимара Веле.Ћаћа га понуди комадићем крува са длана, он га господски узе не балавећи руку и благо подрхта кад га ћаћа помази по врату.Тада ћаћу гурне њушком у раме, овај се насмија и поведе га преко авлије у Гувно.Уведе га кроз стругу и скину му улар.Благо га пљесну по сапима:

-“Ајде Бећаре, играј се!“

Ми се поредали на зиду гувна и гледамо.

Бећар се пропе на задње ноге, предњим у зраку залепрша и онда ки стрела појури до краја Гувна, ту ускочи на мјесту, окрену се и поново галопом долети до супротног зида и то понови неколико пута.Тада стаде на десетак метара од ћаће и кораком му приђе.Ћаћа  га ухвати обема рукама за главу, привине је себи и пољуби у бјели цвјетић на челу.Бећар лагано зафркта и стресе се цјелим тјелом.

-“Ајде сад паси, љепше ти је ође него у кући за јаслама,нећемо се више митити.“- рече му ћаћа ки да се обраћа чојеку.

Он послушно оде до стога сјена, гдје је около била најбујнија трава и поче пробирљиво пасти.

Ћаћа затвори стругуод Гувна и пође кући.

Сви су били изашли да виде коња, чак и баба Аница са својим дреновим штапићем.

Пођошмо за ћаћаом у кућу,да чујемо наставак приче.

-“Купио сам га у Књињу од једног Личанина.Ун га одгаја за себе, а сад човјек сели у Војводину, па све распродаје.Каже да тамо око Плашког живота нема, све опусти,Богу са стране, посла нема, а од поља и стоке се не муре живити.У рату страдало пуно народа, свуда спаљене куће, смрди гареж, нарасла коприва на огњиштима, ако ти треба рука за нешто помоћи нема ко на километре близу.Пустиња, ето.Заплака чојек ки година кад ми га преда, изљуби га ки рођено дјете и поклони ми кумаћ, узде, чешагију и четке и замули ме да не употребљавам шкурију:“Није потребно, све разумије ки чељаде, кад га мало боље упознаш, знаћеш шта треба.“Кад је чу да сам одраста уз куње чисто му би лакше.Боже, како је чојек плака.“

Зашути, запали цигарету и настави:

-“Пођем ја пјешке, водим га за улар, а ун мало, па након неколико корака јопет, ме гура њушком.“Ма шта оћеш ?“ мислим се ја и станем, а ун се намјешта, оће да узјашем.И Бога ми, тако ја узјашем, а он дига главу и поносно корача цестом, десном страном, све до Бунчића куће.Ту станем да се јавим тетку Дуји и тетки Милици  и кад га Дуја види, лако се погодишмо за кар:“За таква куња треба прави кар, ево ти упо цјене, плати кад стигнеш, није преша,а њега ми доводи на поткивање, немуј случајно да ти остане бос, знаш и сам да су куњу ноге све.“Нећка сам се, а ун рече да му мугу платити и дрвима, ја се зачуди:

-“Ма зете, ти то поклањаш?“

-“А шта ће кар мени, ја сам стар да би се бавио куњима, а дјеца одоше, нађоше поса, па кад ми шта затреба ту си ти, сад имаш и куња, па треба ти и кар.Ту су ти и дјеца, школарци,па кад ми шта затреба ти ћеш ми то направити, а жа ми је да га продам тек тако, за паре, та радио сам га за себе.Овако остаје у фамилији, кад већ муја дјеца одоше, припомоће ми твоја док су још ту уз кућу.“-објасни ми ун своје разлоге и мураде пристати.“

Утом се зачу рзање из Гувна.

-“Ајде Миле, јави му се, зове маза,ође је за њега све нуво, па је несигуран, боји се самоће.“ – заповједи ћаћа.

Са мљекарића узмем комад крува и пођем у Гувно.Бећар је стајао уза зид и пружио главу преко њега.фркну с одобравањем кад ме угледа и ја му пружим крув.Узе га и весело замаха главом.Попнем се на зид и помазим га ки ћаћа.Он ме лагано гурка њушком и ја пређем преко зида у Гувно.Сједнем на велики камен на крају грумиле, а он пође замном и стаде поред мене.Гледа ме својим великим благим очима, као да ми хоће нешто рећи.Незнам шта хоће, а видим и осјећам да нешто хоће.А онда се он намјести попречно и примаче камену на којем сам сједио.

Сину ми, узјашем и ухватим се лагано за гриву и он пође кораком до зида до којег је малоприје трча, окрену се и врати до камена од којег смо пошли.Ја сјашем, помазим га по челу:

-“Ајде паси, бићу ту.“

Откаса весело да пасе код младог растењка, удаљеног десетак метара.Послије неколико тренутака паше, подигну глави и погледа према мени и кад се увјери да сам ту, настави пасти.И тако

то потраја, док не дође  ћаћа и остали.

-“Гледајте шта ће сад бити!“- кажем им поносно.Застану уза зид и гледају преко.

-“Бећаре, дођи !“- усправим се ја на литици.

Он докаска до литице, намјести се и ја узјашем.И као и први пут, лаганимкораком оде до зида на супротној страни Гувна и врати се назад до литице.Ја сјашем, пољубим му пјегу и рекох му да иде пасти траву.Он послуша.

-Ма види, неби чојек вјерова да не види својим очома.“-прекрсти се ћаћа-“То стварно није за вјеровати,тај куњ је злато.“

Душан, стево и Брацо зинули су запањено.

-“Ето дјецо, сад му знате за нарав, нема ништа на силу и неће бити пронлема с њим.“-дода ћаћа.

Сви ми смо јашили на магаради, али ово је нешто ново,ово је оно право.Једини проблем је био како се попети, та коњ је био виши од мене.“зидић и згодан камен ће послужити, а крув ће помоћи.“- јави се рјешење у мислима.

Душан и Стево дотјераше, по ћаћиној заповједи, и краву зекуљу у Гувно,да коњ не буде сам и тада нам покаже нови кумаћ и узде, чешагију и четке за тимарење коња:

-“Куњ вам мура бити чист и уредан и зато га свако јутро мурате с овим чистити.ун то воли, а и гадно је видити неуредна куња.То вам је ки уна народна:“Тешко злату на каљаву врату“.А кумаћ и узде ће стајати ође.“- показа на ударену гредицу у зид поред великог кашуна.Затим га намјести, а црвена кика на вр кумаћа се весело смијала.

12

Кад смо ручали ћаћа нам свима објави да идућег понедјељка иде радити у “Владимира Гортана“ на Надвожњак.Стога се сви требамо помучити и пумагати матери да се обаве сви послови око стоке и поља:

-“Нема користи од муга посла тамо, ако се ође пољаи стока запусти.Ја ћу се мучити тамо, ви ћете се мучити ође и унда ће се нешто осјетити.Нећу да чујем матер да се на вас пожали.Јел јасно!?“

Наредних дана смо с пуно елана обавили жетву стрмног жита, а с Бећаром се вршидба брзо обавила те уњето жито у Велики кашун,а слама у јару.Као и прошле године пожели смо курузе и превезли их за лада с каром у који смо упрегли Бећара.сада смо на жетву возили се с каром, Бећар би паса траву уз међу, није га требало чувати и он неби така ниједан куруз осим онога којег би му ми из руке дали.

Сви смо научили како се коњ преже.Кад би стављали кумаћ Бећар би сага главу да нам буде лакше, узде би послушно узима на заповјед “Прими“, на благи додир штранги би се намјешта поред тимуна и иша на команду “Цурик“ натрашке док год неби осјетио да се вагир закачио за вагу од кара.Тамо гдје би треба бити други коњ у пару,вагу би затегли синџиром да буде у равнотежи.Научили смо се и како се кар подмазује са коломасти,на колима и на прдњем трапу, као се слажу синџири на ступићома, како се стављају и углављују мале и велике лојтре, углавном све оно што треба знати око коња и кара.

Умјесто само ујутро како је река ћаћа ми смо га тимарили и ујуто и увече.Подигли би му копито по копито и грибачем скинули набијену земљу у потковицама,а затим га чешали чешагијом и послије очеткали четком.био је стално угланцан и сјајан, ни једна длака на репу или гриви му није билазамршена.А он је био захвалан.Станова је у дјелу ватрене куће иза Великог кашуна, заједно с кравом Зекуљом, понекад би се ту крадом увукла и нека кокош, кад би омркла и нашла затворен пенџерак на кокошињцу, и он их је смирено трпио као подстанаре.

Једном приликом, у касну јесен се окотила крмача, а у свињцу бијаше прехладно, а вани се ледило, па матер утјера у Бећаров стан крмачу и прасиће и намјести их у једном нуглићу.Бећар их погледа својим великим очима и послушно је престоја на свом мјесту цјелу ноћ, ниједно није згазио, иако су му се прсићи непрестано врзмали око ногу.Лагано је спушта копита кад би се премјешта, да се прасе има времена склонити, прије него он чврсто заступи.Ритање је за њега било непознат покрет.

Почетком касне јесени краву Зекуљу, која се отелила, и Бећара смо гонили на испашу у Градину.Бећар је био послушан, а Зекуља је била својеглава.Док би ишли улицом до на вр Дола, неби било проблема, а онда би Зекуља узимала улогу вође и сама одрђивала пут.Како то бива,увјек би одабрала онај који није прави, па смо је морали враћати, То мени досади, па сљедеће јутро узмем уже , завежем јој га око рогова, код великог бајама испред авлије са подзитка зајашем Бећара и водим краву за собом.сада није било трчања око враћања краве на прави пут, а мени је било драже, јер сам сад пјешачио само у повратку, у једном правцу.Кад би навече иша по њих, Бећара би лако наша, он би зарза да се јави, а Зекуља би се завлачила ки коза у кушмару, па би се сав изгреба док би је наша и истјера из тог густиша.Док би је тражио Бећар би крену до струге и ту нас чека.Опет би набацио зекуљи уже око рогова и одградио стругу, а онда би Бећар, док би ја заграђива стругу одгалопира пропланком до Деманије и исто се тако вратио назад, тада би ста до великог камена и намјести се да га узјашем, а ја би га наградио комадићем крува или пуре и могли смо ићи кући.

13

Те јесени смо орали коњима.Упарили смо Бећара са Љубаном Илије Штрпца или како су га звали поближе иле Сакића.Његов брат Марко је радио као службеник у Опћини, а пошто су живили у заједници Илин задатак је био да се бави домаћинством.Ружа, жена му, бавила се стоком и вањским радовима,а Милка, Маркова жена, спремала је по кући,кувала и бавила се око дјеце и старе свекрве Дмитре и свекра Обрада.

Дође то јесељњ јутро Иле јашући на Љубану, како се већ био с ћаћом договорио, попише ракију и упрегну коње у плиг.За дешњака ставе Бећара да гази бразду, а Љубан ће бити љевак, јер још није добро научен на рад.Љубан је био сивац, двогодац, љеп коњ, али изгледа да није био одгојен и научен као Бећар, па му је команде требало појачати шкуријомТако ћаћа држи плуг, а Иле ће гонити, а послије дсетак се Љубан стане бунити и хоће да се истргне из спреге.Иле што шкуријом ,што брештимом,што уздама још више погорша ствар.

-“Чекај Иле, нека мало стане, нека се смири, није му тешко, него незна!“-рече ћаћа,па остави плуг и приђе Љубану, помази га и тако умири и онда позва мене:

-“Миле, узми га за оглав и води га да направимо прву бразду, а ти Или држи овлаш те кајасе.“

Узмем га за оглав, потапшем по глави и кажем:

-“Ајмо Бећаре, ајмо Љубане!- и лагано повучем,а они полако, онако како сам ја корача повуку плуг.Окренемо се на увратима и водим их поново, па још једном.

-“Иле, узми плуг, сад ћу ја гунити, док се не уодају.“- каже ћаћа.

Промјене се њих двојица и ћаћа мирно рече:

-“Ајмо мумци, Бећаре, Љубане!“- тресну уздама.

Коњи сложно повуку и до вечери није више било проблема.Њива, што смо је воловима орали два дана,бијаше узорана за један дан.

За вечером говори Иле Сакић:

-“Гледам ја Мариша данас твог Бећара, па гледам тебе,гледам Љубана и мислим о себи.И закључим ти ја у својој лудој глави:какав газда, таква му и стока.Ево видиш, твој Бећар миран, послушан ки дјете, паметан, а овај ммуј Љубан исти је ја и ту нема пумоћи.Биће јероглав и тврдоглав ки и ја!“

-“Ајде кврагу Иле, шта ти паде напамет!“- смије се ћаћа и сви ми –“Добар је то куњ, још је млад, ждребе.“

-“Био млад или стар, такав ће бити, гледаће какав сам ја и опнашаће мене, вјеруј ти мени.“- врти главом Иле.

-“Па шта теби фали, њеси ти гадне нарави!“- тјеши га ћаћа.

-“Мура да се на мени не примјећује толико, али се на стоци види јаче.Така ми је крава, магаре,кокоши, па ће бити и ун.“-не одустаје Иле и смије се.

14

Наредних дана коњи су вукли плуг без проблема, један човјек их је могао тјерати држећи плуг.Ћаћа је мора на поса у “Гортана“, а тада су , да неби све пало на Илу, узели Васу Мажибраду, Чалића,у надницу и он је држа плуг по цјели дан, а Иле тјера коње.

Васо “Чала“ је био онижи човјек педесетих година, округла црвена лица, рјетких оштрих здравих зуба и увјек спреман на шалу.

-“Опоти ми се коса, чекај Иле!“- каже он и скине црвену буковачку капу са ресама на врату и  шударићем обрише сјајну ћелу.

Ја се смијем, а он ће ми:

-“Шта се ти мали Јандрусу смијеш, јебем ти ћаћу!Знаш ли ти да ме твој ћаћа засра за врат док је био мали.Ја био клапац, помага ти ђеду Јандрусу да оре у Подворници.Око подне доњела баба Аница гра са шубјотима и шеничног крува за ручак, Боже шта се наједе, и довела малог Маришу у вештици, биће му било двије-три године, а ја га узе и дигнем за врат и трчи горе –доље по њиви, ки да сам му куњ, кад осјетим нешто топло по леђима.Станем, спустим малог Маришу, а Јандрус црка од смија и ваља се по њиви.Потроши Аница сић воде да ми опере леђа од литалине, донесе ми другу кошуљу, а уну мују опра и осуши.Е, Бога ми, није ми више падало напамет да иједно дјете нусим на леђима, за вратом!“- прича озбиљна лица Васо, а очи му се звуцерски смију.

Иле се смије, тако му уз Васине приче брже пролази дан, а кад Васо види да се Иле откравио причом на властити рачун, упита га:

-“А знаш ли ти Иле, како је твоју матер Дмитру болио зуб ?“

-“Незнам, причај !“- осјети Иле да ће сада нешто бити на његов рачун, али шат је ти је.

-“Било је то око Божоћа, незнам да ли си се ти био родио, ако јеси, био си још мали, ишла ти матер на Кистање нешто куповати, биће свјеће и нешто за Божић, није важно.Надула се буретина, све нуси са собом, а ледена, срце ти пуца.Лако Дмитра дође до Кистања, низ буру, бура је гурала у леђа, обави шта треба, али сад се треба враћати уз буру.Од Раскршћа гура она уз буру до Вјетрењаче Лазе Крнете, та ти је била ђе је сад уна грумила преко пута Драгићеве куће,кад докони млинар и друштво му који су таман на огњишту гријали букару дволитрашицу вина је позову:

-“Ајде, сврати кума Дмитра, угриј се,помешће те до Чучева!“

-“Добро кажеш куме, сва сам се смрзла.“- рече уна и приђе огњишту да огрије руке.

-“Ајде кума, потегни мало, угриј се,таман је зукло.“- нуди јој млинар букару вина.

Нагну Дмитра, кло, кло,кло,па предуши:

-“Опрости куме, удари ми у зуб!“- и нагну други пут док јој не виђе дно и врати букару млинару:

-“Е сад мугу уз буру, евала ти куме!“

И оде уна.

Гледа млинар у букару, гледа у друштво, па ће:

-“Види ти шта направи Вуља, срећу јој враг одњо, попи до капи, сад муре на вр Динаре, неће јој бура ништа!“

И тако ти матер прозваше Вуља, Дмитра Вуља.“

Иле се заценио од смија:

-Ќако уно Васо, удари ми куме у зуб !А Вуља,Дмитра Вуља,баба Вуља,да си јој име бира неби у једној рјечи боље је описа.Права је Вуља, нека ми је матер!““

-“Имаш право, ево мене зову Чала, Чалић,а нити ја нити онај ко ми је пришио тај надимак не знамо шта значи.А ко ме види и познаје рећи ће да ми пристаје боље него рођено име.Вражији ти је народ, шта ун привати нема те силе која то муре промјенити, шта се кроз народ прорешета, то ти је права истина, друге нема.“- покреће Васо другу тему, чистећи лемеш са грибачем, затим га спретно убаци у лежиште уз десну ручку гвозденог плуга.

-“Мени се чини Васо да сте ви прије боље живили него шта се живи данас.“- потиче га Иле да прича.

-“Ма је, ђавола!-замисли се Васо-“Па како се узме!Зависи како гледаш!Ето, није било ваке преше,имало се више времена, а све се јопет стизало.Орало се све шта сеи данас оре, чак и више, јер се тога доста запреложило, а унда орало.Али се друкчије организирало, па је било лакше, или се то мени чини, јер сам био млад, јак и вјечито гладан.Гледај, овима пропаше задруге само зато шта њесу знали како се то ради.Требали су питати старе људе  како су се организирале мобе и да су тако радили, успјели би.Видиш,моба није било окупљање само ради рада, већ и ради дружења, тако да су људи, а нарочито младост, ишли тамо са весљем, а урадило би се више и боље него кад то исто радиш сам.У селу се одлучи:оремо Подворнице.Свак зна шта му је радити.Сви који имају куње и волове и плугове, карове и бране, тог дана долазе у поље с тим, свак за своје њиве доноси сјеме, шеницу,јечам, раж, просо, лећу, зоб, увјет је да мура бити цјело поље стрмно жито.А унда се распореде плугови и људи за њи,оре се среда, не гледа се чије ће бити прво, унда се одреди ко ће уредити међе и покрчити плочетине с њива, други се упуте да поправе зидове око поља и заграде их драчурином, жене код куће варе и доносе ручак у поље, заједнички се једе и све се обави у весељу, пјесми, мудровању и на крају, предвече, у колу.А кад се осмиш ти само мислиш нато како те боле леђа, како је дан дуг и друге тешкоће.Тако је било и код жетве и код бербе, код поправке путина.Па погледај овда по Буковици, колко километара зидина има око поља,ограда и дочића!Да је радио свак за себе никада се упола тога неби направило, то је моба направила, уз пјесму и весеље.А и није се гледала длака у јајету, људи њесу били накрај срца ки сада, није се вагало апотекарском вагом колико је ко направио, важно је да је учествова и дао унолико колико муре.А јопет се свачије знало, нико му то није смијо узети.А уни у задруге управнике, чиновнике, нераднике, па намири њи, а осталима шта остане.Зато су и пропале.“

-“Па да, немуремо сви исто урадити!Има нас слабији, јачи, болешљиви, а тако не мугу сви ни појести.Ето, ја сам слаб на јелу, шта год да ми даш ја ки тић, а други мугу овна појести.“- замудрова Иле.

-“Видиш ли мене, омален, ситниш,а муга сам појести ки покојни Ћубан, док смо били млади.Сјећам се, једном у Лашковици, некако пред Коризму, ми били код оваца, неколико нас клапчина, кад наиђоше Буњевачке овце, крнуле узбуру, па завршиле у улицу и равно до нашије станова.Ми докони, а гладни, тобоже се држи пост, ауно мало пуре што сму уз кашу прождрли, ки да њесмо ни пјели.Погледамо се и паде одлука:заклаћемо једну Буњвачку овцу и сварити је у бакретини, а остале ћемо кренути назад.Нек Бог прости, поста нам је у години више од мрса.И изаберемо једну јаловицу, зачас одеремо и скрешемо месо у бакретину да се свари.Чим је први кључ пробио почмемо вадити кумаде и ждерати ки вукови, онако полусварено.Таман кад би трбало бити готово, меса више није било, све изјели.У ону чорбетину успемо кукурузна брашна и направимо цицвару за вечеру, јер смотамо и нућивали.Склонили ми трагове, изашли пред авлијски зид на сунце, једва дишемо од ситости, кад ето ти Буњевчине из Рупа, онако га из виђења познава, ипита ун:

-“Ваљен Исус, Ришћани,јели овди била муја вуњач?“

-“Добар дан, Побро, њесмо их видили, сад смо из ограда, нешто су се биле и наше узнемириле, када их је вук преплашио.“- одговарамо му.

-“Ма наша сам и,али једна фали и то баш јаловица, чува је ја за Ускрс, ди њу баш враг однија!?“-сумњичаво он врти ћиверицом.

Утом Ћубан подригну, унако сочно,ђаво га одњо, кад је ждера није ни жвака, већ гута ки змија жабу.

-“Што је теби дите, ниси ваљда мрсиа, та коризмени пост је, нема се од чега ригати!“-пита Побро.

-“Ма нисам дида, загорила ми пура, а ја бијо гладан, па појео и ону загоретину, па тако цјело поподне ригам. А брунзин био лојав, није се да опрати ладном водом, па ваљда и од тога.“- брани се Ћубан.

-“Ан,то ли је, таман сам тија питати ди то лој мирлише “’-оде ун и помири се са судбином.“

-“Значи, било му је јасно да нема више јаловице?“-пита Иле.

-“Дашта, ки да је ун једну мака!Некад ми њима, некад уни нама, ђендари ту њесу имали шта радити,јер унда неби било интересантно, а и штета би било да чојек труне у тамници ради овчине.“-насмија се Васо.

-“Па килко вас је било кад сте цјелу овцу појели зачас ?“- пита се у чуду Иле.

-“Чекај, ја, Ћубан,Бокица,Јошкан, и богами несјећам се јели ко још бијо.И шта је то,млади, суворани, гладни, појели смо уну вече и уну бакру цицваре.Бакра била ки видра!“- окељи се Васо Чала.

-“Неби ја то појео ни за мјесец дана !“-чуди се Иле.

-“Није то ништа!Ћубан је бијо крупан, простран, ки планина, муга је појести сланине, уне бјеле дебеле од репњаче, сварене, кад сва унако врућа дрхти, колко муре заокружити палцем и средњаком.А својим очома сам гледа кад чојек поједе цјело печено јање.

Дера ја и пека за Гостиону, држа је унда покојни Лазо Крнета,уна сада Задружна на Раскршћу,кад на вранцу наиђе људина.Седло на куњу украшено, вранац љеп ки цура, а чојек двометраш, крупан, брчине му ки уКраљевића Марка, црвена капа на глави, обрве ки четке, а на њему беневреци, бјела извезена кошуља од куштеланца, раздрљен , па му испало руно с прса, а сукнену јакетину пребацијо преко рамена, око паса му црвени појас, а зањ задјевене двије кубуре, украшене срмом и сребром.

Уђе ти ун у Гостиону и сједе за сто у нуглу, кубуре стави на сто и наручи:

-“Уно јање !“- показа прстом на печено јање које још њесам бијо скину с ражња,пуштио га да се олади- “И дволитраш жутине!“

Лазо, крчмар, се двоуми, па заста неодлучно.

-“ Еси ли чу, шта чекаш !?“-ун ће ки из бадња.

Брзо скинемо уно јање с ражња, исјечемо га на крупно и на дрвеној здјели пред њега, килу крува и дволитраш жутине и макнемо се, па испод ока гледамо издаљега.Уно мало људи шта је било у Гостиони зашути и испод ока гледа, мува се чује.А ун, ки да никога нема, на тенане,полако једе и припија.Кад му неста вина ун смо подиже празан дволитраш и лазо трчи, нуси други пуни, а празни враћа на шанк.Потраја то уру, муре бити и више, али јањета неста и с њим два дволитраша жутине.Позва Лазу, плати златом и узјаше куња.Лазо зањим:“Јуначе,понеси за пут!“-пружи му дволитраш, а ун га узе, изли у уста ки у бунар и рече:“А шта ће ми овај цака!“- и одјаше.Послије се распитивали који је и сазнаше да је неки Личанин од Перушића.Ето, то сам својим очима гледа, да ми је неко други  река  и ја би сумња.“- доврши Васо причу.

-“Ух, богара ти!Стварно је тешко за повјеровати!“-Иле ће- “Ево, ја сам од приче сит, цјело јање!“

-“Па ево ту,Јандрија, Јандријеса,из Мјеркача,Миле твога ђеда Миркана по матери, рођени брат, исто је муга тако.Штета, настрада!Жели у пољу испод Безбрадица, знаш уно поље испод цркве Светог Ђурђа, и ун ожедни.Донесоше сић воде из Безбрадичке пећине и ун онако врућ нагну и цјелог га попи.Вода ледена, прекину га, умре шутрадан у мукама.“- исприча Васо да потврди претходну причу.

Тако би кроз Васине приче часком проша дан, а на залазећем сунцу црнила се нова бразда и около ширио исконски мирис земље.

15

А ја сам почетком школске године поша у други разред.Учитељица Радојка Мандић нас преда другом учитељу, а она оде у град и тамо се уда.Нови учитељ је био омалени, дебељушкасти и проћелави, средњовјечни човјек, строги Владимир Погачић.Доша је однекуд са подручне школе са женом домаћицом и троје дјеце. Док је предава у руци је стално држа одебљу шибу од младице јоргована из школске башче.Нисмо се смјели ни мрднути у клупи,акамоли нешто шапнути.Писа је ситним љепим рукописом и тражио од нас да тако пишемо.Број је мора бити тачно у  сред квадратића, ни случајно није смио додирнути руб.Уз шибу, за десет дана смо научили таблицу множења, за слљедећих десе таблицу дјељења, сви без изузетка.Станова је са породицом код Љубана Крнете, Шарлије, ћаће Маре Крнете која је била ученица у разреду, па је она помислила да ће бити повлашћена.Али није била!

Тог дана сам био редар.

Звонило звоно, ушла дјеца са одмора и сваки трен ће учитељ, а цурице се разгаламиле.Ја вичем на њи и умирујем их страшним учитељем, али оне не слушају.Мара је коловођа и најгласнија, ко њој шта може.Све се некако умирише на претњу да ћу их пријавити учитељу, али се Мара заинтачила и не хаје за то.Дође до катедре гдје сам ја стаја и избељи се, млатарајући прстима као слоновским ушима.Ја “пљас“ заљепим јој пљеску, а она “пљас“ врати мени, ја још жешће, а њој рука заста на по замаха и црвени образи јој још више поруменише.На вратима је стаја учитељ:

-“Шта је то било, туча!?“- рече он ледено мирно.

-“Галамила је и дошла овдје да се руга.“-одговорих зајапурено.

-“А ти !?“- упита њу.

Она шути, нада се да ће боље проћи, па он станује у њиховој кући.

-“Он је редар, значи да чува ред умјесто мене.Он је као ја у свему, само не смије да туче.Ти си дужна да га слушаш као мене, а ниси,значи Маро, ниси слушала мене.Зато ћеш добити за своје поступке, пружи руку!“- засикта он.

-“Један,два,три, четри,пет, шест.“- бројим ја у себи.

-“Сад ти!Ти треба да пријавиш, а не да тучеш, то смијем само ја !“- окрну се мени.

-“Један“,жари, “два“ пали, “три“пали,“четри“ гори,“пет“ гори,“шест“гори “.- избројим ја и осјећам како ми шаке трну од бола.

-“На мјеста!“- заповједи, а ми пувањем ладимо дланове.

Пошто су шибе биле уобичајене за најмању ситницу, нико нам се од дјеце није руга.То се сутра може десити сваком од њих, а дешавало се сваки дан некоме.

Други пут сам шибе осјетио, ни данас незнам због чега.

Десетак дана раније прије тога,јуришајући на велики одмор послије изласка учитеља, био см негдје у средини тегужве.Испред мене Свето Крнета мангупски повуче врата од учионице за собом, онако да их затвори,а ја инстиктивно пружим љеву руку да то спречим.Пошто је његово повлачење било јаче, врата ми стисну руку и при довратку ми језик од браве пресјече јагодицу и никат од прстењака.Ја од бола вриснем , а крв поче липтити из прста.Брзо смо се нашли у Старој амбуланти, гдје нас дочека медицинска сестра “Словенка “  и тјеше ћи ме тампонира и завије прст.У то време ради таквих рана није се зва доктор, већ ми сестра рече да дођем сутра на превијање, па ће онда доктор погледати.Иако ми је у прсту болно кљуцало вратио сам се на наставу и оста до краја.Учитељ је Свету дарива шибама, а ја сам био довољно кажњен.

Тог дана, негдје по средини наставе, послије великог одмора, учили смо нешто из математике.Кад смо преписли написано на табли, сједили смо укочено ки мумије.учитељ је иша између редова и загледа у свачију задаћу да прегледа преписано.Погледа је и у моју и отиша до катедре.Ту је  стаја неко време замишљено гледајући у супротни бјели зид учионице, а ми смо се још више укочили.Без рјечи шибом показа на мене, ја устанем и приђем му,а он шутке покаже  да пружим дланове и опали ми двије шибе, једну по здарвој десној, а другу по  љевој, иако је била у завоју.Колико сам се забезекну ја, толико су се изненадили и други,никоме није било јасно зашто је то.

Ове шибе и пљуску од бабе, кад сам ту вече доша кући и кад ми је видила завијени прст,док сам жив нећу заборавити.И данас ми је пред очима слика цјелог разреда, учитељева израза лица, она пуста и њема тишина у разреду,те престрашени израз бабе и њен на пљеска по образу.Бабу могу донекле и разумити, престрашла се да сам оста без прста, али зашто учитељ?Био сам одличан и уредан ученик, у свему сам предњачио, нисм му дао никаква повода, није било никаквих разлога, ни тај ни протеклих дана, за озљеду прста нисам био крив.Зашто? Остало је без одговора.

Некако сам био зрелији од одтале дјеце, озбиљнији, стармали.Радио сам све што и они, играо сам ногомет или неке друге игре, помага свима кад би ме нешто замолили да објасним или да на брзину рјеше или препишу домаћи рад,шапта кад су одговарали, па ме нису третирали као бубалицу, него као истог себи, али који то брже схваћа и разумије од њих.А тако су мислили и учитељи, па су ме одредили за главног рецитатора на прослави осмог марта,“Дана жена“,“Мајчин дан“, како се то већ звало.Одржано нам је предавање о значају тог датума, празника,па пошто смо били мали, нагласак је стављен на мајку, особу, која је искон свега у нашем животу, како је мајчинска љубав једно безгранично давање, које не тражи ништа за узврат, како се на тај дан матери треба помоћи да се одмори, поклонити јој цвјеће или нешто друго.А ред би био да и другарицама у разреду поклонимо по који цвјетак, да их на тај дан не вучемо за плетенице или кике, да их пустимо да бар на тај дан заповједају и имају главну рјеч, а ми њихове прохтјеве извршавамо без поговора.С оним првим смо се некако и слагали, то нам није требало ни говорити,а ли ово друго нам се није примило.А ко би од нас преживио тај дан ?

За рецитацију сам добио пјесму “Писмо мајци“ од Јесењина.То је било по мом укусу, већ сам је чита, скоро зна напамет, а други су добили саистом тематиком пјесмице од других пјесника, не тако познатих као Јесењин.Лако је било научити пјесму напамет, али ја сам хтио кад је рецитирам да то буде тако као да сам је ја измислио, као да извире из моје душе.Јесењинов стил, ток емоција дјечака са села, био је сличан мом поимању, па је то било олакшање.Набој у души био ми је довољно велик да изазове емотивни прасак у једном трену и створи такву непоновљиву комбинацију рјечи о себи, мајци и љубави.Читајући безброј пута те стихове успио сам да се приближим емотивном стању пјесника у тренутку када је писао те стихове и знао сам да сам успио, да ће рецитација бити успјешна.

На сам “Мајчин дан“ нисмо имали наставе, у наш разред дошли су прваши, трећаши и четврташи, учитељи и учитељице и жене из Задруге, опћине и  дућана.Дјеца су посједала по поду, а одрасли су посједали по клупама.Претходно смо разред окитили цвјећем и цртежима, преко табле, испод слике друга Тита у партизанској униформи,укрстили смо  државне и партијске заставе, које су уоквиривале натпис “ЖИВИО 8. МАРТ-ДАН ЖЕНА“, који је написао неки од учитеља кредама у боји.Пригодан говор прочитала је нека дјевојчица,цура из виших разреда,пионирски функционер,а тада су се мјељали првашићи,трећаши и четврташи са својим драмским или пјесничким радовима на бини, па сам на карају, као зачин, треба рецитирати ја ,,Писмо мајци“.

И дође тај тренутак.Попео сам се на импровизирану бину од катедре и погледао по разреду.Све глава до главе, очи до очију, све то гледа у ме и очекује шта ће изаћи из мога грла.За трен ме ухвати тема,лагана језа ми од ногу крену увис кроз цјело тјело, прогутам пљувачку да овлажим грло, погледам изнад глава у супротни зид, изнад свих тих очију и угледам јесењина, оног са слике из Читанке,како ми шапуће:“Не срами се, ми тако осјећамо и не кријемо то од вас!“

-“Јеси л жива старичице моја

Син твој живи и поздрав ти шаље..“-  чујем сам себе, као да неко други говори из даљине,баш онако, из душе, као сам увјежба.

Пошто задњи стих одлети у даљину, међу зидове учионице и улети у уши слушалаца, наста на трен тајац.Жене у црним марамама њемо су плакале не бришући сузе, пустиле их да теку и однесу мајчинску љубав душама кћери и синова погинулим у рату, прерано умрлој дјеци, сјенкама родитеља и ближњих, неби ли им тамо у Божјим вртовима било лакше.

Као муња пресјече ме питање из мисли:“Да нисам нешто погрешио, шта је сад ?“

А онда усташе сви на ноге вичући:“Браво сине!“ и пљескајући пуном снагом тврдим длановима.Ја се сметох,поцрвених, не знам гдје ћу, кад стара крупна жена сва у црном пружи ми руку и поможе да сиђем с бине.Пољуби ме, сва уплакана,у чело и приви уз своје крупно тјело:

-“Хвала ти сине, дођи код старе бабе Анђелије,Пекаруше,немој заборавити!- једва разабрах у оном жамору.

Кад сам доша кући пита ме матер како је било на приредби, та она ми је за ту прилику сумпрешала бјелу кошуљицу,а ја јој кажем:

-“Добро, нисам погрешио.“

-“Ма пусти га мајо,лаже,цјела школа прича о њему, а на мене је учитељица викала:“Како ти онако може брат, а ти не можеш!Угледај се на њега, нека је млађи!“Сад ће ме још више у школи давити!“-каже јој Брацо.

Послије неколико дана враћа се матер с Кистања и каже да ме све жене хвале:“Благо теби Ружо што имаш таку дјецу, што ти добро уче!“, а стара Пекаруша наручила да јој нусимо варенику и да је рекла ћери Јели, која је у Црвеном крсту, да је више време да се Маришиној дјеци да нешто робе.“Ако није носио пушку, хранио је војску, зар је то лако?А сад сте то заборавили, кад сте напунили дроб ?“-викала сам на њу.“

Недуго послије тога Јела, Пекарева ћер, удата за Франу Биланџију, Пашкова сина,звала је матер и рекла јој да треба долазити сваки мјесец у Црвени крст и увјек би јој дали нешто робе, маргарина у великим жутим лименим важима са натписом “UNRA“,пекмеза, манистре и већ шта би се нашло.

16

А тада сам се преста на матер љутити, не само ја него и остала браћа и сестра Роса.Она је јесенас, у десетом мјесецу,родила другу ћер, којој су дали име Душанка, онако одреда, како им се свидило.Баба није дала да се њено име понавља док је она жива:“Кад умрем, муре   се неко од праунучади звати по мени,а сада не треба, још сам жива.Ако сам заслужила, сјетити ће се, а ако не, ником ништа.“

Душан је већ иша у осми разред,Стево у пети, Брацо у четврти, а ја у други разред,Роса је имала пет година,а сад је ту и шесто дјете, Душанка.Додуше, Јоле је има Стеву у четвртом,Јовицу у првом и Ружу од три године, а сава је опет била куљава, то нас је мало тјешило,а Иле је има само Милана у другом разреду и Милицу од пет година и ту је ста.Што су Ђурина Љубера и Мирина Мара биле куљаве, није нас чудило, јер ће родити првенце.Наши родитељи су држали рекорд, а шта ће им то, када нас нема пуна кућа?Душан се већ брије, а Душанка кмечи из кољевке !Кад питаш нешто пара за купити коју потребну ситницу за школу, увјек говоре да нема, да нас је пуно, ко ће свима натећи, а овамо мло па мало,ново дјете.Када смо наше незадовољство једне вечериповодом мршаве вечере изрекли, баба је штитила матер жестоко реагујући:

-“То су Божја посла, није на вама да о томе судите!“

-“А јесу ли Божја посла то што сад кусамо ову чорбу од киселог купуса, а не кисели купус како га ви зовете ?“-папрено ће Брацо.

-“Који кисели купус, мога би у овој водурини гаће прати, и још би чорбетине остало.“- помажем ја Браци.

-“Ко би га натека да је густо,како ви оћете, неби нам био довољан ни Манастирски бадањ.А појели би све посјеке у Буковици!“- неда се баба.

-“Ето опет,пуно вас има, све изједоште,нема довољно овог, нема довољно оног, а сваке друге треће године ново дјете!“-опет се на тему враћа Брацо.

-“Сви сте гојни, напредни и здрави,нека вас.“- брани се матер, иако не баш увјерљиво –“Шта јој фали, видите је, буцмаста, љепа и мала.Док се окренеш, уна ће нарасти и биће вам драго што имате овако љепу сестру.“- игра се са бебом и сад одлучније у материнском заносу одговара на наше заједљиве приговоре.

-“Дај је амо Ружо!“- узима баба преповијену бебу и тепа јој –“Овај мали Божји створ, све су то Божја посла и нека се рађају док то Ун оће!“

-“Бог, Бог, јеси ми ти неки вјерник!Откад за себе знам, нисам те видио у цркви.“-подругљиво ће Брацо.

-“Немураш лизати црквене олтаре да би бијо вјерник!Кад сам мугла ја сам ишла, а сад сам стара и немугу дерати Брину.Кад тамо одем нећу се више враћати у кућу.А шта се тиче Бога, Ун је свуда око нас и у нама, ако смо га достојни.За дугих нући ја и Ун водимо дуге разговоре, за себе и за вас, кад вас у школи не уче да се мулите Богу, ка шта су прије дјеца учила.Тек пошље тије разговора ја заспем,Бог услиши мује мулитве.“- оде баба у старачко сњарење.

-“Благо теби баба, ти ћеш живити триста година!“- подбоде је ја.

-“Живићу ки и остали, колко ми је Бог одредио,а волила би доживити да сви завршите школе и почмете јести свој крув.“-љуља баба бебу и замишљено гледа у огњиште.

-“Охо, хо !Река сам, триста година !“- гуркам ја Брацу.

-“Биће то прије, пуно прије, кад си мален све ти се чини велико и дугачко, а унда се окренеш и видиш да је кусо и кратко.Стави де Ружо малу спавати, заспала је бабина голубица.“- лагано пољуби бебу међу очи и пружи је матери.

17

Друго полугодиште поче без Милана.Сад сам у школу иша са Јовом Јолиним.Он је био првашић и до сада је иша замном и Миланом ки мали жути пасић.Како то већ бива код дјеце пуно времена треба да прође док добијеш равноправни статус у групи.А за тај статус треба се нечим великим доказати или једноставно бити потрбан групи, ако си такве среће.Сад се јови указала та срећа, Милан се разболио, и он је мога ићи упоредо путем самном.

Преко зиме сва су дјеца кашљала “из пете“, што значи звонко и дубоко, нарочито пред спавање.Дању,по бури и сњегу, занесени својим дјечјим пословима нису водили рачуна да се могу прехладити.Нема везе што се мокре чарапе или кошуља осуше на теби, што се врућ напијеш воде испод леда или нешто слично, али зато навече кад се тјело смири и опусти, пред спавање, почме кашаљ, који тресе цјело тјело и изазива сузе на очи.Матер је кувала чај у великом лонцу, час од шипака, час од кадуље, а када би кашаљ био упоран, онда би запржила и шећер.Тако се десило и Милану, па кад нису помогли домаћи љекови одведоше га доктору и овај рече да има плеуриту.Мора примати инекције и пити неке таблете, лежати у топлом и добро се хранити.Није с тим игре, љечењ ће трајати дуго, а треба се стално чувати и најмање прехладе.Тако ми је објаснио, кад сам доша да видим шта је с њим.Испочетка сам му показива шта смо учили у школи, да не заостане, а кад се то одужило и он изгуби вољу, шта да се мучи кад ће морати понављати разред.

-“Ћаћа каже да ово полугодиште нећу ићи у школу.Тако му је доктор река.Па шта ћу онда учити, кад ћу понављати разред!“- рече он резигнирано.

-“Е, јебем му, с ким ћу сад сједити у клупи.С ким ћу ићи у школу!?“- и ја се онерасположи.

-“Видиш ти! Сад ћу у разред догодине ићи с Јовицом.А ти сам!Шта се ту може !?“- помири сеМилан са судбином.

Тако ја оста без парњака.Сад је Јовица полазио смном у школу, а враћали смо се некад заједно, некад одвојено, зависно од трајања моје или његове наставе.Јовица је био плави дјечак, плаве коврчаве косе и плавих очију које би упрозорио у тебе, никад му ниси зна кад говори истину, а када лаже.“Лаже“, можда није права рјеч,волио је он да “заобли“ оно нешто мало истине, избруси јој ивице и ндогради на ту боту неке своје маштарије, у које је и он сам вјерова да је истина, а тако настоја и друге да увјери.А кад би видио да је остало сумње,лако би се заклео:“Мајке ми!“, као да је то од њега неко тражио за сваку па и неважну ствар.Тако би он измислио да се набуба за ручак, појео оволику комадину крува и незнам шта још, а сви смо знали да таквог крува има само у задружнојпекари који испече пекар Симо, све са жишкама у доњој кори,а да ми у засеоку шибамо мјешани ражени, јечмени и шенични крув, црн ки балега, а да је бјели крув из пекаре само пуста жеља.За колаче, осим уштипака које би направили за Славу и Бадње вече,нисмо ни знали, па је турта сматрана једном врстом колача.Знао је то и Јово Јолин, знао је да и ми то знамо, али му опет није сметало да се похвали како се најео турте,коју је баба Пера испекла.А знао је да и ми знамо да баба Пера закључава крув, па нека је и црн,и дјели га колико и када она оће, добро га мјерећи, а не колико се тражи и може појести.Кад би неко Стеви, Јовином старијем брату,рекао такве Јовичине приче, он би се насмија:

-“Лаже,срећу му враг одњо!Ето среће да је тако!“

То Јовици није сметало да послије пар дана поново исприча нешто “заобљено“.Навикли се ми, а и он.Нека прича кад му одговара!

Кад се у шкли сазнало да Милан неће више долазити у школу, на његово мјесто самовољно се премјестио Дуле кума Обре, с Куле,и сада смо често ишли заједно Манастирском цестом до Ораса, враћајући се из школе.Он би за љепа времена продужио пречицом кроз Пригреду, а ја љево, а када би било блато и киша растали би се раније код раскрснице за Бјелановиће и он би продужио Манастирском цестом, а ја Брестовачким путем.

Кум Душан, Дуле с Куле,Бјелановић, био је најмалђе дјете кума Обре и куме Босе, па такав,ки трзе, био је размажен од цјеле фамилије.Најстарији је био Обрица, па Сакица,па Славко, онда Радојка, која је ишла са Брацом у разред, и најзадњи Дуле.Обрица и Сакица су већ били момци, Славко се нагађа с ћаћом ђе ће и шта ће, а Радојка и Дуле су ишли у школу.

Мој кум, парњак, Дуле, био је моје висине, некад и нижи,како то код дјеце у расту бива,али темељит, што ће рећи буцмаст,меснатих мишића,округле главе, доста јак за своју доб и узраст и надасве безбрижан, на своју матер куму Босу.Учио је осредње, није се ради тога пуно узбуђива, а када је доша сједити код мене,видно је напредова, као што се то увјек догађало са дјецом која су сједила самном у клупи.На лицу мјеста би знали уз моју помоћ одговоре на сва питања, дизали руке и тако подизали свој углед код учитеља или наставника, што није мога покварити мало слабији одговор кад би одговарали код табле.Знали су учитељи да има ту моје помоћи, јер ја никад нисам диза руку,али важно је да се научи и зна, није битно како.

Дуле је имао другу склоност.Од старије браће је добија цртане романе, кримиће,western романе познате  као X-1oo и то доносио мени, јер је зна да ја читам све шта ми дође под руку.Кроз те романе са Тарзаном смо прошли џунглу,Лондон са Луном-краљем поноћи,а Дивљи запад са Winetuom и Old Scheterhandom и ликовима из романа Зане Греја.Читали смо ми и оно шта је било за обавезну лектиру,али је ово било у тим годинама слађе:зајашеш коња са сомрером на глави и кренеш кроз пурпурне долине Дивљег запада.Послије смо чули да је то шунд литература, забавна лектира и слично,да треба читати класике:Толстоја,Достојевског,Андрића,Фокнера, Мана, Ћопића, Крлежу, Матавуља и друге, и читали смо, али смо до њих дошли кроз “пустоловине“ тога “шунда“.Тако смо нас двојица читали све до краја осмогодишње школе, јер смо је пресједили у истој клупи.

18

Прође љето.Сви смо се ми научоли пливати у Брестовачи,идући раније сат-два у школу и тако се враћајући касније, тражећи разне изговоре, а преко љета користећи подневне паузе и слободно време између жетве разних врста жита.Матер нам није вјеровала, али смо јој показали кад смо се враћали из Перићинке са жетве,па нам није бранила ићи на купање, кад се то могло од посла.Јесте да је вода у Брестовачи била мутна и пуна пуноглаваца, али је и занас било мјеста, то нам није ништа сметало.

А цјели осми мјесец је била у кући стрка око Душана.Завршио је осми разред и треба је ићи негдје у средњу школу.Требало је ускладити жеље и могућности.Слале су се молбе на све стране, тамо гдје се давала стипендија, неки су одговарали, а већина није.Тако дође одговор од “Титова бродоградилишта“ из Краљевице, да се тај и тај не прима на занат у то војно бродоградилиште, јер има бољих кандидата.

Ћаћа чита и не вјерује, па поново чита и окреће лист, па ће кроз зубе:

-“Јебем ли им матер бандитску, зна сам ја да ће таку препоруку дати,нема за мује дјете државног динара, отели за своје тукце, а овамо причају да нема проблема за најбоље ђаке.Идемо Душане шутра у Шибеник, уписћемо те у Учитељску школу.Тражићу стипендију од Опћине, да ми написмено дају да нема пара за тебе,па нека људи знају како се стипендирају најбољи ученици.“

Вратили су се сутра поподне из Шибеника, уписали су га у Учитељску школу, разговарали са директором, а овај се чудио како Душан није добио стипендију, па то је најбољи ученик који се те године уписује код њих, назва директора дома и договорили се:

-“Иди Марко кући,ништа не брини, плаћаћеш кад можеш стићи,а ти Душко само тако настави учити, помоћеш себи и нама.“

Молба за стипендију је у Опћини стајала и стајала, а пред Божић дође одговор на по арка папира са нечитљивим потписом, гдје одговарајуда Опћина нема потребу за учитељским кадровима, пошто их има довољно.

Ћаћа си кисело насмија:

-“Мураћемо сами, па шта Бог да, од ове банде нећу ни динара добити, њесам био шпиљар, а прави борци изгинуше, па се сад ови ките њиовим ловорикама.“

Мирко Бјелановић се уписа у војну школу, тако и Марко Силов, син Јосине из Крстача,добише стипендије, иако су далеко заостајали по успјеху за Душаном.

Тако Душан оде из куће, из засеока, у град, Стево крену у шести, Брацо у пети, а ја у трећи разред.

Не дочека ме у трећем разреду учите из другога Владимир Погачић, сви смо одахнули.За учитељицу нам дође Винка Бруцић,жена управника Дома ученика за ратну сирочад.Она до сада није предавала у школи,рађала је и одгајала своју дјецу, а сад кад су порасла, посвети се свом позиву.Била је то пуначка добродушна жена, пуна стрпљења и разумјевања за дјечју нарав.Сада нас је учила читати и писати латиницу, јер смо прве двије године читали и писали на ћирилици.Кад смо је питали шта ће нам два писма, она се насмија и одговори:

-“Е, моја дјецо,има пуно ствари које су код нас дупле, па тако и писмо.Од памтивјека на  овим просторима постојала су најмање два писма.Латиница и ћирилица су остале, а била је још глагољица и то више врста, босанчица и да вам не набрајам више.Латиницу смо насљедили од Латина,а ћирилицу су нам као наше писмо за наше потребе измислили Свети Ћирил и Методије, којима је посвећена ова наша црква на Раскршћу.Латиница нам треба за Запад, јер је тамо једино писмо,а ћирилица за Исток, која је тамо једино писмо.Није проблем научити оба писма, па каже се:“Колико језика говориш тлико људи вредиш.“Лако ћемо то ми научити, пола слова већ знате.“

Трудили смо се свом снагом да нам објасни да то што учимо има своје разлоге и сврху, да се то користи у свакодневном животу:

-“Ви се сад питате:зашто учимо разломке, шта ће нам то?Ево зашто:идете у дућан и купујете сол.Лако је кад се купује килограм, трговац и ви знате да је то два динара, а колико је ппотребно динара за килограм и по соли?Мало се замислите и видите да је то три динара, тако контролишете трговца, а динари се не беру на грани, треба се добро помучити да се зараде.“

-“Е, па то сви знамо.То је лако!“- чује се више гласова.

-“Лако је на овом примјеру, али није на другим.Неко ће од вас бити инжињер, неко занатлија,неко ће градити куће, а тамо неће бити оваквих лаких задатака, биће пуно теже и прецизније, па да се направи посао како треба и прије се мора све израчунати.Замислите,гради се брод или кућа,лоше се израчуна, па таман кад треба бити готово, брод потоне или се куће сруши.Пуно људи радило,требају примити зато плаће,а не могу јер тај брод или кућа нису продати, већ настала штета.Један човјек који није знао свој посао ојадио толико људи.Јели вам сад јасно зашто треба математика?“-покушава она прдставити потребу и сврху учења нама наизглед непотребног градива.

-“Па нећемо сви бити инжињери?“-рече неко.

-“Нећете овдје ни учити да будете инжињери, овдје ћете учити колико треба сваком човјеку у животу, а коме треба више, тај ће више и учити!Зато постоје разне средње школе и факултети, зато постоје разна занимања и свак учи колико му за његово занимање треба.“- стрпљиво ће она.

И тако из дана у дан, стрпљиво и мудро нам је на земљу спуштала формуле,које смо до тада гледали у облацима и које по нама нису ничему служиле, већ само да нас дјецу беспотребно гњаве.

19

Ћаћина плаћа је ишла за Душанову школу.Мали бољитак који се био осјетио прије тога је неста.Стискало сена свему, а радило се пуно више.Стеву, Брацу и мене су рачунали као одрасле, од ниједног посла није било поштеде, од раног јутра прије школе, па до касне вечери послије школе стално се нешто радило.Једва смо стизали да напишемо домаће задатке.

Дође доба копања куруза.Нас четворо, матер и нас тројица,окопашмо главнину, утомдође ћаћа са градилишта“седамнаестог тунела“. Остаће дан два да помогне, да окопавање не окасни.До подне довршишмо окопавање на њиви испод Лавануше, оста нам још њива изнад Гувна у Оградинама.

Ћаћа повуче као први у реду, прешио је да то довршимо прије вечери, да то исто вече он крененазад на градолиште.Темпо је био за нас дјецу убитачан, нисмо се имали кад усправити да обришемо пот.Мени се леђа укочила, нисам се од бола мога ни усправити на крају уврати, а исто је било са Стевом и Брацом.Кад смо завршили задњи ред, покушам се усправити, а јака бол у леђима ми потјера сузе на очи и превалим се немоћно на земљу:

-“Шта радите од мене, ки да имам двадесет година!Пукоше ми леђа!“- бјесно зацвилим плачући.

-“Ајде, проћи ће, ајде не сједи на мукрој земљи тако врућ,готови смо, нема више.“- тјеши ме матер.

-“Добро, прећера сам, ћио сам да се шутра не мучите.“- призна ћаћа.

-“Тако ће бити и жетва, и башче и ко зна шта ћете још измислити.Нисмо дјеца него стока.Боље је магарету него нама.Оно једном дневно понесе вучије и мирно је, а ми смо по цјели дан под самаром, натоварени. “Учи“кажете, а немамо кад учити, друга дјеца иду у кино, играју се, иду на купање, а ми:њива, овце, крава,сјено, слама, лишњак, козлац, ђаво га зна шта још не!“’-изливам ја јед.

Сви шуте, знају да је тако.

А онда ће ћаћа:

-“Ево, из ови стопа идем у нућну смјену, тамо ме чека штамп и маца,до зоре.Мурамо издржати ради Душана, можда сљедеће године добије стипендију.Тад ће нам свима бити лакше.“-ода нам своју муку и наду.

-“Ћаћа, ја ћу ову годину сигурно пасти.“- одважи се Брацо.

-“Брацо, нећу ти ја ништа зато, али си прије пар минута видио и чу, а мислим да и осјећаш шта те чека, па ти како оћеш!“- сталожено му одговори ћаћа.

Брацо се посрами, у том моменту би волио да је ћаћа завика, да га је истука, да је брештима.Пресјече га ћаћина мирноћа.Покуњи се и замлатара рукама, незна гдје би сњима:

-“Знам ћаћа.“- прошапута.

-“Ајмо кући, на вечеру.“-позва матер, схвативши да је све речено, шта се требало рећи.

По свршетку школске године Душан дође кући на пар дана и одма се врати у Шибеник.Рече да одлази на радну акцију.

-“Муга си и код куће копати, има шта!“- невољко ће му ћаћа.

-“ Не идем тамо копати, ја водим бригадире.“-рече он на начин да је одлука коначна и да ће је спровести под сваку цјену.

-“Ради како знаш, само знај да њеси сам, да се сви ради тебе мучимо.“- опомену га ћаћа.

Стево, Брацо и ја смо знали шта нас чека.Ту се није имало шта промјенити.Стрмно жито, бајами,курузи, јагоде, а у антрешељ овце, коњ, крава, башче, млин,прање вуне и ко зна шта ће још измислити.Биће добро ако се нађе пар дана за купање на Крци.

Душан те јесени пође у други разред Учитељске школе, Стево у седми разред, Брацо је понавља пети, а ја крену у четврти разред.

Пред почетак школе Душан је доша у зеленом бригадирском одјелу, написа молбу за стипендију и преда у Опћини.Приложио је потврду о учешћу на радној акцији, препоруке школе и Омладинског комитета из Шибеника и био скоро сигуран да ће му овај пут одобрити стипендију.Отиша је у Шибеник без одговора, а то није слутило на добро.

-“Ма неће дати,знам ја њи,неће дати због зависти, што је ун бољи од њиове дјеце, што сам и ја бољи од њи.То је прво.Друго,ја знам шта су за рата радили, крили се по Јасеновцу и Лашковици и Дуњој брини, а сад се јавили ки велики партизани и заслужни борци.А заслужни ође сада нема, уни понајбољи су изгинули, уни шта осташе живи у војсци су или милицији далеко одавле,не муреш до њи доћи, и ови сад то користе власт да спроведу свју вољу.Проклети нерадници и мутиводе, били и остали говна.“- једа се ћаћа.

-“А ти скрати језик, ако тако кажеш у кући не мураш пред другима.Неки једва чекају да им се додворе и да надодају и уно шта њеси река.“-упозорава га матер.

-“Ја их знам по именима и надимцима које су прије рата добили, не пада ми напамет да их сада друкчије зовем, а ко им се тако несвиђа, њијов проблем.“- тврдоглаво ће ћаћа.

-“Па сазнај антресу од Пићине и други, пиши им, мужда ти мугу нешто помући.“-предлаже му матер.

Прошло је подоста времена док је дошла одбијеница.Исти разлог ки и први пут.

-“Банда,ругају ми се !Видићемо !“- прокоментира ћаћа.

20

Криза се наставила.Ради, ради и нема бољитка.Ћаћина плаћа Душану за школу и дом, а ми код куће како знамо и умијемо.

Кравица Зекуља давала је више варенике него што би човјек мога помислити.Од онако ситне краве матер би намузла као од друге двије.

-“Јеси дивља, али све ти опраштам!“- говорила би јој матер послије муже.

Сада сам ја носио варенику Зорини, Зорки Ковачевић,која је одржавала “Народни дом“,Миловиди Дубајић и Пекаруши.Моје је било да у зовницу натрпам стаклене боцуне са вареником и послије школе празне их вратим.Матер би их одма испрала лишћем од мурваћине и спремила за сутра.Недај Боже да се разбију, празни или пуни.

Зора је у “Народном дому“ била све.Код ње су били кључи, она је чистила, продавала карте, цјепала их при улазу у салу,а Бранко Поповић, електричар, је иша у кабину и руковао апаратом.Ја сам има повластицу да не плаћам карту, уша би задњи, наша себи мјесто или једноставно сио на под и гледа ранију представу.Тако сам неке филмове гледа десетак пута.Сви су ми били добри, а неке сам из кадра у кадар зна напамет. Нисам заништа носио варенику.

Миловида је становала на спрату у Дубајића кући, изнад некадашње гостионе.На спрат се ишло дрвеним жутим степеницама.Њена ћер Совјетка је била Душанова генерација и сада је ишла у Медицинску школу у Шибенику.Била је згодна црнокоса дјевојка, која је дуго носила плетенице са фјокићима, црних живахних очоју и грациозна хода.Женствен изглед јој није смета да буде енергична особа која зна шта оће.Таква јој је била и старија сестра Деса.Сву ту енергију су попримиле од матере, јер ћаћу нису ни упамтиле,погину је као партизан у Другом рату.Прије рата су Дубајићи држали гостиону, бавили се трговином, а сада је Миловида имала малешну пензију и бавила се шивањем.Она је била родом из Трогира, а као што је тада био обичај, попримила је све навике мјеста и породице у коју се удала.Грађански одгој није јој смета да прихвата све жене онакве какве су, да их савјетује и подучава, да их учи како да облаче ћери и критиковала их ако напамет купују шарене крпице.

Једног дана рече ми да кажем матери нека ухвати мало времена и дође код ње и ја тако пренесем.Отишла матер послије пар дана код ње и вратила се сва сретна:

-“Мајо, незнаш зашто ме звала!?“

Баба диже поглед са плетива, очекујући и одговор.

-“Оће да буде кума малој Душанки!А ја мислила ко зна шта, тога се неби досјетила.“- одговори матер.

Баба се насмија:

-“Ето ти је црни враже, па нека буде кад јој је до тога стало, добра је уна и паметна жена.Ма реци јој, као се уна млађа зове, Совјетка,да њесм заборавила на своју кошуљу.Још ми је није вратила кад је ономад узе за неку приредбу.“

-“Ајде баба, ти и кошуља, велике ми ствари!“- одманем ја руком.

-“Теби није,само жене знају шта то значи, колко пута треба иглом боцнути, измишљати цвјетиће и остале украсе,па унда све избјељивати и сумпрешати.А ја сам то као цура радила и намјенила себи за смрт, да ме у њу обуку и саране.О, колко сам ја тога имала,у оба ковчега неби стало, па дај овој, дај уној, а нико не враћа.А те ствари треба чувати, да се зна ко смо и шта смо.“- почела баба надуго и широко.

Само то њезино ја нисам онда схваћа, пуно љепше су ми биле ствари из дућана.

На прољеће су Миловида, Деса и Совјетка отишле са матером и малом Душанком у Манастир и тамо је крсти игуман Никодим.

21

А ћаћа је морао на терен, у Сплит.“Гортанова“ градилишта на прузи Книн-Задар су се гасила, изградили су шта је требало, а градилишта ближег кући није било.Јоле је отиша у “Лику“ у Госпић, Мире да отказ, није му се ишло даље од куће, А Дуле је отиша у морнарицу на три године, најприје у Пулу, а сад је на разарачу “Котор“.Баба драма нам је показивала слике наочитог високог морнара на оалуби разарача на пучини и кукала кад је видила свуда наоколо дебело море, на којој је брод изгледа малешан ки ћикара за каву.Ми смо је тјешили да то није баш тко како на слици изгледа, да брод није тако мален, дугачак је ко до Мале башчице, а широк ки њива од дан орања, да не плове они далеко од обале, најдаље ко до Кистања.

-“Ем ти Створца,па куд ћеш више!Недај Боже да се мура толико пливати по мирном, акамоли кад су валови и невреме, па сви би се потопили!“-још више се забрину она.

-“Дуца сад муре пливати до Ђеврсака и назад,ки од шале, а још имају и појасе и чамце за спасавање, па стално су са радиом повезани с копном, унапред знају какво ће бити време.Небој се ти баба!Бродови плове по морима гдје се по мјесец дана не види копно, а валови су велики ки Радучка главица, па им не буде ништа.Јадран је то, према таким морима је мањи од Брестоваче, ма мањи и од Варвоткиње !“-тјешимо и соколимо бабу Драму.

-“Срећа муја, није зна ни пливати!Кад се ћио учити на Брестовачи, ја будала се бојала, живог га пребила.“- каје се она.

-“Сад зна, научили су они њега.мало се нагута воде, али није једини и сам.Сви се нагутамо воде прије него научимо пливати.“- смијемо се ми.

Ма колико ми причали и правили шалу баба Драма се није до краја престала бринути.Џабе Дуцина писма и наше по сто пута читање и објашњавање.

А ћаћа оде у Сплит.Није било друге.Тамо ће спавати у баракама, неће више долазити сваке недјеље, можда једном мјесечно.Тамо ће радити на тунелу Дујмовача, те на цестовном тунелу испод Клиса,колосјецима у Копилици и Солину и Солин Луци.Имаће теренски додатак, па и плаћа ће можда бити боља.

Прикричио нам је да помажемо и слушамо матер, сад смо велики, не треба нам посебно објешњавати.Још за школе смо окопали курузе, чим заврши школа почеће жетва, па вршидба, онда мала пауза и тада ноћна жетва куруза, па млаћење куруза и садјевање стогова сламе.У паузама брање јагода и продаја Задрузи и онда ето ти школе.Увјек у круг,само за годину времена на вишем нивоу.На Душана нисмо више рачинали, он ће опет преко љета на радне акције, доћи ће на пар дана да га се матер и баба нагледају и вратити се назад у Шибеник.Некако се отуђио, одраста и уозбиљио, друкчију и љепшу робу је носио, и као да нас се срамио.И досад је био у свом свјету, увјек изнад нас, у томе је има наклоност матере, бабе и ћаће, али то они нису признавали:

-“Сви сте нам једнаки!“- био им је одговор.

Како је Душан завршио разред ми нисмо знали, подразумјевало се одличним,Стево је завршио као и увјек врло добрим,Брацо се потрудио и проша добрим, а ја одличним.

-“Видићу те ја у петом, досад ти је било лако!“-сјећа се Брацо свог искуства.

22

Послије вршидбе, једно вече, матер нам рече да сутра идемо на Крку прати вуну.Идемо сви ми ,осим бабе,Росе и мале Душке, натоварићемо магарад врећама вуне, а ићи ће и Ружа Илина и Сава Јолина са дјецом.

Ових дана ми смо наваљивали да идемо на Крку, на купање,али нам није дала.Кад смо једном побјегли за подневних врућина, таман што смо сишли низ Брину, поче галама са Пиштаваца:“Ој Стево, ојБрацо, ој овај, ој онај!“ и  сви смо се морали вратити а да ни ноге нисмо поквасили.

Сутра ћемо ,изгледа,полагати испит из пливња.

Рано ујутро, за лада,кренула је черга.Неколико магаради натоварено врећама вуне, лончинама за искувавање и лукшијање робе,сићима пуним цјелих кумпјера и неколико главица капуле.Занало у тој стрци не заборавишмо со и сапун.Напред је Стево водио једно магаре,а да му не буде досадно друштво су му правили Брацо и Стево Јолин, ја и Милан смо чинили засебно друштво, којем се час прикључива Јово јолин, а час заостаја и иша са матером Савом,Ружом Илином и Ружом Маришином, које су ишле на зачељу колоне, иза магаради.Спуштили смо се низ Брину Чучевским путем који ју је сјека до задње трећине лаганим падом испод Литичица, а изнад самог Гробља се ломио и водио нешто стрнљим падом до Крке.Ту, изнад Горње башче према Манастирској луци било је око стотињак метара шљунковите обале, без шевара,на којем ће се прати и сушити вуна.

Растоварили смо магарад, скинули им самаре и оћерали их и заградили у луку,да пасу док не буду потребни,а онда смо озидали огњиште и ставили лонце за искувавање пуне воде да се ускува.Суварака је било на све стране, тако да је ватра зачас букнула.

Нестрпљиво смо чекали дозволу за почетак купања, али нам матере нису још дозвољавале:

-“Још сте врући!Видите ли каква је жега у Брини, па кад би одма ушли у ову ледену воду срце би вам пукло.Зар не видите да је студена ки лед!Најприје се оладите, поквасите нуге и главу,умите се, квасите се помало и онда тек улазите у воду, али само до шевара.“- вика је хор матера.

Није било друге него чекати.

Идемо Милан и ја и преврћемо каменчиће и растјерујемо жабе, које испред нас бјеже у шевар и сједају на лопоч, на сигурној даљини.Испод једног плочастог камена спазишмо рака и ухватишмо га, весело носећи наш улов да покажемо осталима.

-“Штета што немамо удице, могли смо ловити рибу.“-говори Стево –“Ево има ракова, они су одличан мамац.“

Матер,Сава и Ружа избациле вуну из врећа, стављају је у кипући лонац, пусте да се мало прокува, па је испирају у Крци.Ваде је мокру и бјелу из рјеке и простиру по купини.А од мјеста гдје перу Крка носи жућкаст прљавштину према матици и разбија је низводно.Риба за рибом искаче из воде, а ми уздишемо за удицама.

-“А можемо ли сада ?“- наваљујемо, јер се то расхлађивање нама одужило.

-“Ајде, да видимо шта ви знате ?“-направише оне паузу у прању.

-“А ђе су нам купаће гаће !?“-сјети се неко од ових старијих.

-“Какве купаће гаће, купајте се голи!“- смију се оне – “када ми незнамо шта ви имате, сто пута смо видиле и опрале.“

-“Ја ћу се купати у овим гаћама, то се брзо суши.“- каже стево.

-“И ми, и ми!“ сложимо се сви углас.

Имали смо на себи гаћице за фискултуру, од ланена платна, неко црвене, неко плаве,а већ су нам почеле расти бручкице, па нас је пред матерама био срам, го се купати.Кад смо били сами купали смо се голи на Брестовачи, тако смо могли брже стићи у школу, јер се није чекало на сушење робе.Добро смо знали колико ко има длакица, али и оне двије-три изазивале су срам пред старијима и непознатима.

Од руба воде обала се око два метра спуштала лагано, а онда је нагло пропадала у дубину.Бистра и прозирна вода увећавала је бјело камење на дну, па се чинила дубља него што уствари јесте, а тамо према матици се зеленио дубанац.У том дјелу тока Крка је мирна, широка неких педесетак , а добока  око двадесетак метара и што је најгоре хладна ки змија.

Ми смо у своје знање пливања били сигурни и истовремено запливашмо према средини рјеке.Први трнци хладноће су прошли и сада смо слободно пливали  према дубанцу.Жене на обали се обезданише и послије кратког тајца наста дрека:

-“Назад, назад, видите ли да је дубоко!“

Не осврћићући се на вику лагано смо направили полукруг и вратили се према обали:

-“Шта се дерете, јесте ли видиле да знамо пливати.Чега се бојите!?“-мирно ће им Стево.

-“Али вода је ледена, муре вас уватити грч, па ко ће вас спасит?“-љутиле су се оне.

-“Сами, један другога.“-виче Стево Јолин. Све што су оне говориле и чега су се бојале знали смо и ми,разлика је у томе што ми нато нисмо мислили, јер се тако  што не може нама догодити, тако што се догађа тамо некоме другоме негдје далеко, како то већ схваћа младост у том животном добу.

Кад смо изашли из воде, усне и уши су нам биле модре ки сукно, а дрхтавицу нисмо могли зауставити ни уз најбољу вољу.

-“Није ладно, а? А види како им зуби звоне!“- виче Сава Јолина и брише нас шугаманом- “Мрш на сунце, да се угријете.“

Док смо се ми купали оне су скувале цјеле кумпјере и сад смо их без приговора са капулицом и крувом јели.

-“Како вода изгладни!Код куће би се бељили на њи, а гледај сад!“- смије се сава.

Оне су опрале и остатак вуне и ставиле је да се суши, а ми смо морали добро да се насапунамо, по коси и цјелом тјелу, да сперемо земљу и сњет од жетве.трпили смо печење у очима само да би могли поново запливати у дубанцу.

Послушно и вредно смо им помогли да скупе осушену бјелу вуну, натоварили је на магарад и вратили се предвече кући.Били смо задовољни, доказали смо им да знамо добро пливати и оне су то признале:

-“Знате, али се мурате чувати!“

То је био знак да од сада можемо ићи на Крку на купање.Збогом Брестовачо!

23

Сваки сљедећи дан смо бацали погледе на Рит са врха Брине.Овог дана је било воде само у јарку, остали дио је пресушио.Идемо на Кулу и тамо се договоримо са Славком и Дулом да идемо ловити рибу у јарку.Нема проблема, одма договорено.

Кад смо дошли до Манастира спустимо се до Крке и бентом који је одваја Крку од Рита дођемо до кућице гдје је сада стајало постоље од некадашње велике пумпе и договоримо се гдје ћемо ловити.Окружимо дио јарка и идемо један према другом да се састанемо на средини.Голим рукама ватамо веће комаде рибе и бацамо на обалу.Све је добро, само има безброј пијавица, па морамо брзо радити.

-“Док је видиш да се приљепила лупи је пљеском, одма ће отпасти, немој је кидати.“-учи нас мало старији Славко.

За десетак минута уловили смо довољно.Срећа,преко дрес гаћа поњели смо дуге гаће, па смо завезали ногавице и ту утрпали најкрупније комаде, а остале бацили назад у воду.Ако падне ноћас киша, те ће преживити, а ако потраје суша, нема им спаса.У Крци смо опрали рибу, која је још зјевала, вратили је у торбе-гаће, опрали се и ми и рано се вратили кући.

Код Манастира сретнемо игумана Никодима.

-“Добар дан, оче!“- вичемо ми.

-“Добар дан, дјецо!А,у рибара мокре гаће, ал ви знате шта ћете за вечеру.“- смије се он.

Смијемо се и ми под драгим теретом.

-“Брзо кући, риба се по овој врућини брзо квари.Нек вам је матере добро исперу и попрже, то је најсигурније.“- савјетује нам он.

То вече цјели засеок је мириша на пржену рибу, осјећало се на километар,а мачке су се изругивале Вучку са авлијског зида, грицкајући крљушти рибе.

24

Штета, кратко је трајало.Требало је брати јагоде и старати се за књиге и задаће.А преко ноћи, чим гране мјесец, требало је жети курузе.Доша је и Душан са радних акција, чита неке књижурине у ладовини под грабићем док смо ми чемуњали курузе.Кад је почело млаћење куруза доша је и ћаћа.Сада смо то брзо обавили, урод је био осредњи, али шта је ту је.

-“Баш кад ти треба, година подбаци!“-љуто ће ћаћа.

сад нас је за школу још више.Роса полази у први разред, требају јој нове књиге, моје не може користити, промјенили се уџбеници.Ја полазим у пети разред и добијам књиге од Браце, Брацо полази у шести и добија књиге од Стеве, а Стево ће користити оне од Душана, мада су се мало мјењале, а Душан сад полази у трећи разред Учитељске школе.

Ћаћа је ради тога испослова неколико слободних дана небили ове године Душан добио стипендију:

-“Незнам шта ћу, до Божића ће бити посла у Сплиту, а кађње шаљу далеко.Не исплати ми се тамо ићи, више ћу потрошити него зарадити.Теренски не муре покрити спавање и мензу.Ако не дају стипендију,Душане, мураћеш тражити нешто друго, ја немам одакле, а Стево је  у осмом, треба и на њега мислити.“

-“Ајме, шта то говориш ! Па јеси ли писа и говорио са људима?“- забезекнуто ће матер.

-“Ма јесам,сви обећавају, али нико у ништа није сигуран!Није им за вјеровати!“- неубједљиво ће он.

-“Ја имам препоруке од школе,од Омладинског комитета, и сада од Комитета СК из Шибеника, па ћу то све приложити молби.Ваљда ће помоћи.“- говори забринути Душан.

Матер сутрадан оде до Миловиде,Пекаруше,а ћаћа до Појке, директорице основне школе,и објаснише им о чему се ради.Обећаше да ће све подузети, али нису оне те које одлучују, бориће се ки за своје дјете.

И уродило је плодом,Душан доби минималну стипендију, најмању која се додјељивала и прије и послије.Сви одахнушмо, боље ишта него ништа.Ћаћа се врати на поса у Сплит, а ми кренушмо у школу.

25

Пети разред подјелише на два одјељења.Прилив ђака је доша од понављача и из подручних школа у Груловићима и Мацурама.

Ђаци из Кистања и ближе околине ишли су поподне на наставу у “Пећину“, просторију у Малешевића кући, гдје је прије Другог рата био дућан и магазин породице Малешевић, а они издаљега ишли су кроз јутро.

Малешевића кућа је насупрот Католичке цркве и Дома ученика.То привремено одјељење које смо звали “Пећина“, јер је имало свјетло само од некадашњег излога, било је од школске зграде далеко око триста метара.За време наставе могли смо гледати кроз тај излог и бројати пролазнике.

Али се није имало кад звјерњати кроз тај излог.Предавања су одма почела, из свију предмета наставници су кренули оштро, не обазирући се на наше протесте да не можемо правити забиљешке.

-“Имате уџбенике, читајте њих, а не ваше шкработине.“- био је уобичајени одговор.

Брзо сам се прилагодио том ритму.Кренуо сам оштро и ја.Знао сам из досадашњег искуства да добро треба поставити темеље, а онда је лако,само надограђујеш.Информативно би окрену коју лекцију унапред, па би лакше схваћа цјелину.Српски језик, Материњи језик, Српско-хрватски језик,Хрватско-српски језик,Српски или хрватски и Хрватски или српски језик,како се у то време све зва језик којим смо говорили, предава нам је наставник Никола Груловић, којег смо кратко звали Груле или подругљиво “Ћоро.“ Био је то строг наставник, погурен, са дебелим лећама на наочарима, некако спетљан, али темељит и он нам је одма река на почетку шта се од нас тражи:

–                   “Ми у овом крају говоримо скоро стандардни књижевни језик, како га је успоставио Вук Караџић.Требате припазити да говорите и пишете чисту ијекавицу, јер смо склони да говоримо јекавицом.Треба лијепо, а не љепо, бијело, а не бјело, итд.Друго, у овом крају се доста рјечи изговара са самогласником у умјесто са о, на примјер:мура, а треба мора,мутика, а треба мотика, итд.Треће, морате знати једнако брзо, лијепо и тачно писати и читати ћирилицу и латиницу.Не само да ви то требате знати у разреду, већ тако требате писати и говорити и на улици и код куће.За сада толико.“

Граматика,граматика и књижевност и шкрте оцјене за знање, а за незнање вјечита јединица ,био је његов стил.

Њемачки језик нижим разредима је предавала Катица,стара цура, родом са Брача,која је те године дошла у нашу школу из подручне школе у Пађебима.Иако стара цура, била је добра и трпељива душа.

“Рјечи,рјечи,рјечи па опет рјечи, па када будете знали доста рјечи почет ћемо говорити,учити граматику и писање.“- она нам је говорила.

Математику смо поновили од почетка,а тада ново градиво нам је почео предавати наставник Никола Мацура, рођен и одраста у Кистањама, па кад се он разболи од парализе, насљеди га Коста Козлица, но и он закратко, тако да ниссмо имали сталног наставника.

Повјест нам је предавао Слободан Рађен, рођен ту уз кућу Малешевића,и њега смо највише волили слушати, а и тема је била интересантна:предисторија и античка историја.Предавања су му била опширна и сликовита, јер је вјешто убацивао детање којих није било у уџбенику, али је на испитивању тражио онолико колико књига каже.

Музички нам је предавала Фила Берић,жена наставника Берића Мирка, који је предава кемију седмашима и осмашима.Веома музички образована, предавала нам је теорију и технику и била грдно разочарана нашим вокалним и слушним способностима.Кад је чула пјесме које се пјевају на Приображење,чула музику и видила кола, било јој је јасно да се вратила у Хомерово доба.

Ликовни је предава опет Слободан Рађен,а и сам се аматерски бавио сликарством.

Фискултуру нам је предава Никола лалић, рођен у Лалића дрази, а ускака је и за друге предмете, али је закратко ту био, отиша је у већи град и више се није враћа.

Дочекали су нас понављачи Душан-“Дуде“ Малешевић,Мирко Лалић “Баба“,Бранко Мажибрада –“Бранко Панин“ и Јово Крнета ,,Мркан“, а из Дома су дошли Марица Цота, родом из Промине,Марко Керан из Далматинске загоре,Шеган Никола из Пађена и Мирко Глуић од Дрниша.

26

Навала ученика у нашу школу из подручних школа била је изазвана реорганизацијом школства у даљњој околини, јер је доста родитеља тражило да им дјеца иду у нашу школу због угледа који је имала и ради даљњег школовања дјеце по градовима.

Било је шестогодишњих и седмогодишњих школа по  околним већим селима,а онда су дјеца у седми и осми разред долазила у кистањску осмогодишњу школу,ако су мислила ићи на даљње школовање.Погодна околност је била што је у Кистањама био и дом ученика , послије Другог рата за ратнусирочад, а сада и за осталу дјецу из удаљених села.Та су дјеца мучила грдне муке у нашој школи,што због слабе наставе у својим школама,а још више због критерија који су важили у кистањској осмогодишњој школи.Ко је њу завршио у народу се сматрало да је “завршио малу матуру“ или “нижу гимназију’.Пети разред је био селекција ђака, дешавало се да на годину падне пола разреда, неки су понављали,али их је доста и одустајало од даљњег школовања.

Због великог прилива дјеце школу је требало проширити.Зграда подигнута за Краљевине Југославије била је премала,а на зграду школе из доба Аустро-угарске монархије није се могло рачунати,јер се у један дио смјестила  управа Задруге,а други дио је био адаптиран за станове.Пала је одлука да се зграда постојеће школе догради једним крилом, гдје би биле још четри учионице,двије на спрату,а двије у приземљу.

Нешто пара је дала Опћина, нешто Мјесна заједница, а дио је требало обавити кроз радне акције омладине и ученика школе.Омладина и ученици су требали насјећи и навући дрва за клачину, такођер навући камење и опслуживати приликом ложења клачине.Одлучено је да се клачина гради на крају Влачина, код Никичине јаре, гдје је било доста камена у кршу и смреке, грабовине и растовине за ложење.Прекинута је настава на седам дана крајем септембра и дјеца су прва два дана купила камење по кршу док се клачина озидала, а преостале дане смо довлачили гранчине и слагали га уз саму клачину,да буде надохват руке за ложење.То се све радило уз пјесму, забаву и шалу  иако није било никаквих оброка или пића за младост од организатора.

Пред крај скупљања грања мени се деси незгода.Вукући овећу гранчину смреке, она запе, ја је цимнем јаче него што је требало, то ме превари и упанем до кукова у шкрапу у кршу и оштри каменени шиљкови ми изрезаше бутину на десној нози и поткољеницу на љевој.Облије ми крв ноге и ја отрчим за вруће ране право кући.

-“Враг одњо њи и клачину, јеси ли муга нуге полумити!Ајде у Амбуланту да ти то превју!“-галами баба на њи и мене, док је испирала ране, па пошто јој се учинише веће него што је мислила и да то превазилази њене љекарске способности, упути ме доктору.

У Амбуланти ми испраше ране јодом, посуше неким прашком и тада завију.Сутра треба превијање и тако ће бити док треба.

Тако сам на завршно славље након десетак дана, кад је била прослава  и пекли се јањци, доша као рањеник.Јањци су заршили у авлију око Никичине јаре, у ладовину испод питоме драче, гдје су се за ту прилику направиле клупе и столови за опћинске и ко зна које још функционере, а за омладину и дјецу су скували казан гра и манистре, направили око тога гужву тако да их је пола остало без ишта, па се разочарано разиђоше.

Остале су главешине, до касно у топлу Михољу ноћ чула се пјесма промуклих гласова пијаних људи.

-“Чујеш ли и’,срћу им враг одњо, намучили дјецу, а набили себи гузице јањетином и напили лудару жутином.Таки ће ми водити народ !“- рече Мире предвече, кад смо сједили испред авлије.

-“Да, луди су!?Дјеца радила и одрадила, а уни ће то вечерас смазати и приказати да је то потрошено на дјецу!Кад срачунаш колико ће уни вечерас страјбати, толико су мугли платити раднике, а немучити дјечурлију.“- срачуна Иле.

Како било да било, дјеца су се радовала новим учионицама.

27

Фискултуру смо радили на игралишту иза школе.Неко је има дрес, неко не,иако је било правило да сви требамо имати спортске гаћице и атлет мајцу.Ако нема, шташ му,нема зашто ћаћа купити.Вратиш ли га кући, дјете није криво, нема се!Додуше, тај су изговор користили неки којима то није био разлог, а наставник Никола би се насмија:

-“А кад такав можеш копати и жети, можеш радити и физички !“-и настоја нас нечему научити од атлетских дисциплина, правила и тактичких потеза код групних спортова.А нама се у глави вртио само ногомет, јер смо у школи имали прави правцати кожни фузбал.Исту таку рукометну лопту дјевојчице су користиле за игру граничара.Настојећи помирити те двије крајњости, на почетку сата би одвјежбали пар слетних вјежби, а онда би се подјелили у двије екипе и играли ногомет, а дјевојчице граничаре.

Физички јачи понављачи сз диктирали састав тимова.Бранко Панин с једне стране, а Мирко Лалић “Баба“ с друге стране.Они који би преостали били су публика, а по потреби и резерва за повређене или индиспониране првотимце.Ја сам почео као голман, а кад сам у таквим приликама показа да сам добар и на другим мјестима, да правим добру организацију игре дјелећи лопте и вичући на суиграче,наставник ме стави у средину на мјесто центрахалфа, гдје сам оста дуго времена, све до трчања за оцјену.

-“Данас вас морам оцјенити, спринтаће се дужина игралишта, два по два.“-рече наставник Никола и упути нас на два круга око игралишта на загријавање.

Спринтали смо по двојица по редосљеду у прозивнику.Онај који је бржи иде у полуфиналну групу,а слабији у утјешну.На изненађење многих лако сам побјеђивао противнике, чак и кракате Бранка Паниног и Мирка “Бабу“ ,који су били виши и кракатији,а богме и старији од мене.За финалну трку смо остали тако ја и Мирко Глуић из Дома.Мирко је био нешто нижи од мене, црне коврчаве косе, врцкастих покрета и мишићава тјела.Док смо чекали на финалну трку, нас двојица смо се одмарали, а такмичиле су се дјевојчице.Домаши и дјеца из града су се окупила око Мирка и давали му савјете, а дјеца из околине груписла су се око мене и свак од њих је има по неки савјет у вези тактике трчања.

-“Добро,добро, даћу све од себе !“-бранио сам се,а у глави сам има већ разрађеу тактику.Добар старт, напред што више погнуто тјело и што дужи корак.Па то је спринт, важан је одраз на старту.То сам већ вјежба са Дуцом, он је волио трчати, а ја сам му служио као “зец“.Нормално је, као десет година старији и у пуној младости, да ме стално побјеђива, али сам му од све дјеце задава највише муке на кратке стазе.У размишљању ме прекину Мирко “Кутле“ из Чучева:

-“Ма слистићеш ти овог прашинара из Дома!Нећеш ваљда дозволити да те Буњевац побједи!“

То за прашинара било ми је јасно, тако смо погрдно звали дјецу из града кад би претјерала својим фолирањем о лагодном животу, пошто нису били оптерећени радом у пољу и око стоке као ми из околине,а цеста кроз Кистање је тада била макдамска, па се при најмањем вјетру дизала бјела камена прашина и бјелила обућу, али да је Мирко Глуић Буњевац то нисам зна.

-“Како Буњевац!?Па има наше име и презиме!“- чудом се чудим.

-“Јесте.И он, и Марко Керан и Марица Цота.“- потврди и прошири Кутле.

-“Знам за Франу Калођеру да је Бодул.“- кажем, а он се једва привика на штокавицу, пошто су живили до доласка у Кистање негдје на Кварнерским отоцима,гдје му је ћаћа био милицајац, па га премјестише овамо, али за ово друго нисам зна.А то тада никог и није било брига, нити се о томе распитивало и говорило.

-“Ма јесу, буди сигуран, то су ми старији рекли, ови што раде у дућанима, они знају из којих су фамилија и из којих села.“-упоран је Кутле.

Позвани смона старт.Терен на игралишту је био земљани, са покојим пиљчићем, утабан дјечјим ногама од јутра до вечери, а то ми је баш одговарало.Бранко Панин и Мирко “Баба“ били су помоћни судије и пазили су на стартну линију, а наставник је отиша на циљ и даће знак спуштањем руке и пиштаљком кад треба кренути.

-“Позор !“-дижемо се из клечећег положаја.

-“Сад !“- излетишмо обојица са стартне линије ки меци.

Крајичком ока са стране сам видио Мирков одраз,био је усправнији од мене, ноге су нам биле у истом ритму, али сам око половине стазе примјетио да Миркове руке губе ритам, да трза раменима и додатном снагом сам продужио корак и почео се одвајати.Кроз циљ сам проша корак испред њега.

-“Браво!Одлично време, по мом сату дванаест секунди, али кад рачунамо да је стаза краћа за двадесетак метара од праве, за ваш узраст је то одлично.“ Наставник прорачунава у глави колико би то износило на сто метара, па одману руком.

А моји навијачи су скакали увис и трчали према мени вичући:

-“Браво Марко, живила Буковица, живила Влака !“

Миркови навијачи су остали на својим мјестима.

-“Мирко, погрешио си у старту, пуно си се усправио, а док си дошао у прави положај било је касно.Требаш вјежбати старт.“- рече му утјешно наставник, а мени ће:

-“Честитам, ко би се нада да има толико барута у теби! Али си вјежбао, примјети се то!“

Мирко ми приђе пун невјерице и зависти:

-“Још ћемо нас двојица трчати ! Важи?“

-“У свако доба!Важи“- одговорих мирно.

Након петнаестак дана ишли смо у Ливадице.Није било наставника из математике и српског, па их је замјењива наставник из фискултуре и да нам брже прође време, пведе нас тамо да играмо фудбал на ливади и мувамо се около, како неби скакали по Раскршћу и около школе за време одмора.Кад смо прошли Мажибраде приђе ми Мирко Глуић и пита:

-“ ‘Оћеш да трчимо ?“

-“Нема проблема, може!“- додам торбу куму Дули.

Пожуримо напред испред групе, а неко ће иза нас:

-“Сад ће такмичење, ајмо гледати!“

Наставник се јави:

-“Стоп, рјешиће то они сами !“

Лагано смо протрчали поред Шукићева дочића, тек да се загријемо, а онда ће Мирко:

-“Од оне каменчине па до пута за Бјелановиће,важи !?“

-“Може !“- сложим се.

Кад смо били упоредо с каменом, он викну :

-“Сад !“

Исто као на игралишту, стигао сам први.

Одмарали смо се трчкарајући лагано без рјечи, па смо опет одабрали дужину стазе, трчали спринтом и опет сам побједио.Тако је било и трећи пут.

Сјели смо на зид од Ливадица и чекамо остале да пристигну:

-“Јест, бржи си,признајем!“- рече Мирко кад дође до даха.

-“Ниси ни ти лошији,требаш мало истренирати старт.“-признајем му ја.

-“Да, али ти имаш дужи корак од мене, тешко је то надокнадити.Само ми је то чудно, ти си наоко миран, а овдје једноставно експлодираш.Нико се није нада да си тако брз!“- отвори се он.

-“Па, нисам ни ја зна, мислио сам да ће ови високи и кракати брже трчати.Ето,незнаш док не пробаш!Вјежбај ти скок с мјеста, ту јачаш бутине и листове, а то је добро за одраз на старту.“- савјетујем га несебично.

Замишљено Мирко гледа Промину, незнам јели ме чу.

-“Јеси ли се зажелио куће ?“- тихо га упитам.

-“Да, падне ми напамет, али шта ћу тамо, овди ми је боље.“-призна он, а у очима му се цакли одраз Промине.

-“Зар никога немаш тамо!?“-питам га.

-“Имам неку родбину, али то није оно право.Сиротиња, не може ми помоћи.“- тихо рече.

Пристигоше друга дјеца:

-“Ко је побједник ?“- заграјаше.

-“Марко је бољи!“- рече Мирко.

-“Ма, исти смо, некад он, некад ја!“- рекох ја.

Кад смо се преко Пригреде враћали кући, ја и Чучевљани, тудаим је било прече, пита ме Мирко “Кутле “:

-“Јели истина да те побједи једном ?“

-“Није, али добро трчи!Ма пусти, нека је Буњевац, сиротиња је веће него ми.Ми бар имамо родитеље, какви су ,такви су ,наши су, а он их нема.“- одрезах му.

-“Да, имаш право, сиротиња већа од нас, баш ми га је жа.“- замисли се “Кутле“.

28

Пред полугодиште, задњи дан, имали смо три сата српског.

Advertisements