Књига  трећа

ЖУТО  ДЈЕТИЊСТВО

(ДРУГИ  КРУГ)

1

Тог септембра 1955. године био је мој први школски дан, први у низу од многих који ће доћи.Брацо, који је добио задужење да ме доведе у разред,полазио је у трећи, а Стево у четврти разред.Душан је похађа седми разред и на нас није чека, већ је отиша сам у школу, како је и досада чинио.Кад смо се обукли и спремили, нас тројицу је матер добро прегледала и прикричила нам да водимо рачуна да се успут не испрљамо.Стево је на све то равнодушно глада,Брацо се по обичају узвртио, а ја сам био на жеравици.Кад је на Светом Ћирилу и Методију откуцало осам сати кренули смо према равници и гледали гдје су друга дјеца.Брацо гласно позва Стеву Јолиног и овај дотрча уз Перину улицу и рече да су Мара и Љуба Стевичина већ отишле, али није било Милана Илиног, који је треба ићи самном.Отрчим да видим шта је са њим, а ђед Ћилит ми рече да је он већ отиша са матером.Нас четворица прођошмо крај некадашње Зоркине куће у којој сада нико није живио откако је откупио Мишко Бјелановић из јасеновца и она нас подсјети на Стеву и Јову Зоркиног:

-“Сад би они с нама ишли.Ко зна како им је тамо?“- рече Стево Јолин гледајући у авлијска врата и израслу коприву на некадашњем ђубру.

-“Бог зна,ваљда добро.“- лаконски дода Брацо.

Прођошмо Тумину јару, па Николетине Ћубана кућу.Код Панине виноградине се договоримо да идемо преко Перићинке, ближе нам је него испод Плаца.То ми је до Перићинке све било познато, али до сада даље нисам самостално иша.Уђошмо у неку улицу између њива и објаснише ми да пут кроз улицу љево води  на брестовачу, право у Мажибраде између куће Дује Ружичиног и Тумине куће, а десно, куд ми сада идемо, поред Кланице, Бодуличине, Зоринине и Велине куће, у Кистање.Изашли смо на главну улицу код Доње шпиње, поред Шеганова магазина,који је сада био Задружни.Насупрот чела Шеганова магазина, преко цесте, била је Дубајића кућа,гдје се родио Симо Дубајић,а сад му ту живи стриц и Миловида Дубајић, са ћерима десом и Совјетком.Тада долазе Будимирове куће с десне стране цесте, а с љеве стране је Јанковића ђардин и куће, иза ње Ђокина кућа и месарница, а послије ње Гостиона.Насупрот, с десне стране цесте а послије Будимирових кућа је “Народни дом“,па кућа Пере Мандића, Појкина кућа,Манастирске куће на три спрата и Цвјетковића куће.Између је раскршће, централни трг са пијачним  бетонским столовима и празним тереном испред цркве Светих Ћирила и Методија.Ту, с јужне стране, је Стара школа и Ћакића кућа с пиљарницом и нешто увучена Пошта, испред које је мраморни споменик-костурница палим партизанима у другом рату.Преко пута Поште је Шпиња са каменим путпказом и Дом ратне сирочади.Ми идемо улицом која води према Мацурама и даље на запад према бенковцу и ту су с десне стране  Опћина и затим осмогодишња школа “Јово Мартић“.Преко пута школе су Талијанске бараке из Другог рата, окружене високим зидом и бодљикавом жицом,а сада су ту војни хангари.

Све ми то Брацо говори како шта пролазомо, не водећи рачина јесам ли ја запамтио или не.

Испред школе се скупило на стотине дјеце свих узраста и весела граја се чула до неба и што смо ближе прилазили све више сам се стиска уз Брацу.Он је препозна своје друштво из разреда, с њима се поздравља и није пуно водио рачуна гдје сам ја, ваљда је био сигуран да се нећу изгубити у гужви, јер је то било у моме интересу.Зазвони подворник испред школе овећом брунзицом, граја зачас преста, а из школе почеше излазити одрасли ученици виших разреда.Међу њима је било доста одраслих момака и цура, учини ми се да би се сутра могли женити односно удавати.То ме мало зачуди, али оставих питања за послије, сада сам био напет ки стрела, очекујући сваки час да кренемо према на улаз у школу, пошто сам видио да се Брацо и његово друштво примирило.Милана Илиног нисам видио ниђе, ђе ли се само сакрио с матером у оној гужви?Можда су остало неђе подаље, да друга дјеца неби видила да га је матер довела у школу.

Кад зазвони подворник други пут, маса се усталаса и поче се угуравати кроз велика школска врата.Ја и Брацо смо се кретали по ритму масе стискајући се негдје у средини и кад коначно уђошмо кроз врата он ме гурну улеђа код првих десних зелених врата:

-“Ево ту, то је први разред!“- и не чекајући мој одговор одлети уз велике камене степенице на спрат.

У огромној просторији су била три реда масивних дрвених клупа. А љево до врата велики дрвени сто и црна табла , која је покривала пола зида.Иза њих, у смом нуглићу, била је велика гвоздена црна пећ, скоро до самог плафона.

Звјерњам и запажам да су све клупе већ попуњене, огледам се около неби ли угледа неко празно мјесто или Милана.Ни једног ни другог није било и ја насумице кренем према задњим клупама и примјетим да понегдје сједе скупа по три дјетета, умјесто дав како су мени причали.У сва три реда у првој половини су сједиле дјевојчице, па да је ту и било мјеста не би никако сјео, јер сам зна да би ми се ругали да сам наша цуру или још горе да сам “цурица“.Зато без размишљања кренем према првој клупи у средњем реду гдје су сједила двојица дјечака:

-“Макни се мало!“- кажем оном ближем одлучно.

-“Нађи друго мјесто, виддиш да је заузето.“- рекоше обојица углас.

-“Да има неби се угурава!“- поновим строго, а они се стиснуше пошто бацише поглед око себе.

-“Ко си ти ?“- упитам овог до мене.

-“Ја сам Јово Мартић, а ово је Бошко Тауз из Мартића, а ти ?“- одговори и одма упита, љеп дјечак, смеђе валовите косе, уредно обучен у градску робу и код Брице потшишан.Други је био буцмаст, нешто нижи од нас двојице, доброћидна изгледа и меке нарави својствене дебељуцама.

-“Ја сам Миле Мажибрада, с Влаке,“- одговорим и покажем на Милана који је тај час уша у разред и звјерња около ки ја малоприје, не би ли ме угледа-“ а оно је Милан Крнета, мој друг с Влаке.“

Подигнем руку и Милан ме опази и крене према мени и кад види да нема мјеста стаде неодлучно.

-“Сједи ту засад,послије ће нас распоредити.“- покажем му на клупу до моје у реду до прозора тако да нас је дјелио само простор између редова.

Друга двојица у тој клупи се стиснуше без рјечи и он се некако намјести код њих.

Дјеца су се групирала према засеоцима из којих су дошла јер су се од тамо познавали:Лалићи у једну групу,Перићи у другу,Крнете из поља у своју групу и тако редом, а градска дјеца су заузела прве клупе, она су била слободнија и понашали су се као да је то њихов терен, а ми уњези,та школа им је у комшилуку, док је дјеци из околине то био први пут да смостално долазе на Кистање, на непознат терен и то још у школу, о којој су од старијихкојешта чули.Њихове зуреће очи су све говориле.

Затворише се врата учионице и дјечја граја ки устром бијаше пресјечена.Испред њих до учитељског стола је стајала млада цура кратке косе у одјећи какву носе жене у граду.Испод руке је држала велику књижурину:

-“Здраво дјецо!“- рече звонким гласом.

-“Здраво!“ одговори неколико њих упућенијих.

-“Ја сам ваша учитељица Радојка Мандић, а ви сте први разред осмогодишње школе “Јово Мартић“ у Кистањама, генерација  1955/1956. школске године.Има вас шездесет и мораћете бити мирни у разреду, како би свима било лакше да учите, а мени да вас учим.Данас ћете научити и запамтити ово:кад ја или који други учитељ или одрасли улази у разред ви сви устајете не говорећи ништа, а кад вас поздрави ви одговарате “Здраво“.Онда сједнете, кад вам се каже!Кад улазите у разред док траје настава, прво морате покуцати и кад вам се каже “Напријед“ онда уђете.Кад вам нешто треба сједећи дигнете руку с два прста и кад вам се дозволи устанете и кажете шта вам треба.Кад се заврши настава устајете на позив учитеља и поздравља се “За домовину с Титом !“, а одговара се “Напријед !“ Јели вам јасно?“- одржа она прву лекцију.

-“Да, јесмо, разумили смо!“- чуло се са разних страна

-“Каже се кратко:ДА“- исправља ту грају учитељица.

-“А сад ћу вас прозивати, кад кажем име и презиме, тај нека устане.“- објасни она.

Она прозива, а дјеца устају с мјеста и кажу “Ја“ или “Овдје“, а онда прозва:

-“Марко Мажибрада !“

Нико не устаје.

-“Марко Марков Мажибрада !“ пониови она гласније са очевим именом.

Двоумим се:“Шта је сад ово?Мени је име Миле.Можда тај није доша у школу?“ и не јављам се.

-“Марко Марков Мажибрада, рођен 11.маја 1948.године.“- трећи пут прозива она.

Нема друге, устајем:-“Ја сам Миле Мажибрада, Марков, рођен 11.маја 1948.године.“

-“Ово мора да си ти.Ја ћу провјерити још једном, а ти питај оца како ти је право име и нека донесе Извод од матичара.“- каже она.

-“Добро.“- речем и сједнем, а осјећам на тјемену и видим од оних испред све погледе на себи.

-“Зар није довољно што сам једини овако пјегав и жут у разреду, па сад још незнам ни  како ми је право име ?“- врат и лице су ми црвени од срама,осјећам жарење.Срећом, учитељица настави прозивку, погле ди сиђоше са мене и све се смири.А тада рече:

-“Сутра дођите са Букваром и задаћом за писање, графитном оловком и гумицом, дрвеним бојама и Цртанком у ову учионицу у један сат поподне.Значи, имаћете наставу поподне, а сад:

За Домовину с Титом !“

-“Напријед!“- одговори разред и кренушмо ка излазу из учионице, гурајући се ко ће први ван.

Прва лекција је научена!

Милана сачека матер код Опћине и они одоше куповати књиге, а ја пођем сам кући путем којим сам и доша.Испред Јанковића куће стаја је висок просједи господин, што је одавала цјела његова појава.Елегантан,висок, витак, обријан и подшишан и обучен у свјетлосиво одјело и смеђе рупичасте ципеле, бјелу кошуљу са свиленом краватом, кретао се лаком ноншалантним кораком према мени, као да на себи има сељачке крпе.

-“Добар дан, господине !“- рекох кад сам му приша, како су ме код куће учили.

Он заста изненађено:

-“Добар дан синко!А чији си ти ?“

-“Марка Мажибраде, с Влаке.“- одговорих.

-“А, Марков, унук покојног Јандрије!Браво, види се одгој! Твој покојни ђед Јандрија ја са мном радио, лака му земља.И ћаћа ти је поштен човјек, а хоћеш ли учити добро?“- помилова ме по коси.

-“Оћу стриче !“- одговорих срамежљиво.

-“Знам да хоћеш, са таквог стабла на падају кварне јабуке!Твоја учитељица Радојка станује с матером  у мојој кући.Овдје је одрасла и реће ми какав си ђак.Зато, пази се !“- припрети ми прстом уз широк осмјех и крену својим путем – “Поздрави бабу Аницу и ћаћу!“

-“Господин, откад то нисам чуо.“- чујем како говори сам себи и врти главом.

Продужим дугим кораком да изађем што прије из града.Од шпиње код Шеганова магазина до Перићинке сам трча пуном снагом и ту стадох на струги, наслоим се на овећу плочу, да се одморим и дођем до даха.Од радости поскочим са зидића:“Поша сам у школу!“ и свечаним пауновским кораком продужим кући.Са авлијских врата викнем:“Ево ме!“ матери која је у видри прала робу тукући по периљи пракљачом.

-“Ево муга првашића, голубића!“- обриса зној са чела и загрли ме мокрим рукама и пољуби у косу –“Баш ти ово љепо стоји, мудре кратке гаће и свјетлоплава кошуља!Како је било?“

-“Добро, велика гужва, пуно нас има, а учитељица нам је Радојка Мандић.“- кажем јој.

-“А, значи, завршила је школу, почиње радити.То је Мандићкина, из Јанковића куће.Ћаћа јој је погину у рату, а сад матер пумаже госпођи Јанковић и тамо станују и хране се  заједно.“- објасни ми матер.

-“А шта је у роду Јанковићу ?“- распитујем се.

-“Ништа,прије рата је радила за њи као слушкиња и муж јој је помага код Јанковића у дућану, а сада живе заједно ки једна породица.Шта ће јадни Нико Јанковић, погину му син јединац у партизанима, био је доктор, па сад нема никога.Двије цуре од Мандићке ун школује ки да су његове.Ето, Рада завршила учитељску, а и друга је неђе у школи.“-доврши она причу, режентавајући робу у видри.

-“А мајо, како је мени право име?“- упитам је отежући.

-“Какво ти је име !? Миле, како би било?“- сад се она зачуди.

-“Учитељица каже да је моје име Марко.Тако ме и прозвала!“- кажем јој отужно.

-“То мура да је нека грешка!Питаћемо ћаћу!“- обећа ми.

-“Учитељица каже да то ћаћа мора видити код матичара и рећи јој.“-преносим учитељичину поруку.

Кад је доша ћаћа матер му одма рече за проблем око мог имена.Он слегну раменима:

-“Видићу, мура да је матичар, Јово Аџовић, погрешио.Кад сам га уписива река сам му податке у Гостиони, а ун рече да не требам ићи у Матични уред, да је све запамтио.Ако је потега коју више, лако је могуће да је погрешио.“

-“Ђаво одњо и Гостиону!Код Манастира је уписан као Миле,а у Матичном уреду мураш провјерити и видити шта је тамо.То се мура средити, ко ће послије исправити !?“- љутито ће матер, која није волила да се озбиљне ствари немарно обављају:“Или направи како треба,или не почињи!“, било је њено гесло.

Послије пар дана врати се ћаћа с Кистања и рече да је матичар Јово Аџовић погрешио и уписа име Марко умјесто Миле и да су тако прењели у школу и да се ту сада ништа не може док не постанем пунољетан, па могу тада подњети захтјев за промјену имена.

Угаси се у мени и посљедња трунка наде да ће се грешка исправити, а за све сан кривио ћаћу:

-“То је он намјерно направио!Да себи понови име!“Знам ја њега!“

-“Ма није!Видиш да су локали у Гостиони, па напити погрешили.“- правдала га је матер, али није разбила моју сумњу.

И тако сам почео носити два имена:Миле за засеок и родбину, ужи круг;Марко за школу и државне институције, шири круг.

-“Бићеш ти велики и добар чојек!Сви уни имају два обиљежја, која немају обични људи.А ти имаш дупло:два имена и плав си, мимо остале дјеце.То нечему слути, вјеруј ти мени.“- тјешила ме баба кад сам се једном узгринта ради тога.

С временом сам навика, навикла се и околина која ме познавала.

2

-“Боже, Ружо ! Јели твој мали има жуту сјајну косу?Гледам ја прије пар дана с прозора и видим доље на улици дјецу, иду из школе, обасјали их сунце, а међу њима истиче се напредно дјете, бјело ки лабуд, а на сунцу му коса сјаји ки жежено злато, па се све прелива, час тамножуто, час жутоцрвенкасто, ма ки она златна боја на иконама.Све би дала да имам таку косу.Видила сам даме које се фарбају, али тако нешто само матер може родити!“- исприча ми матер да јој је тако рекла Мица, ћер Црног Илије, кад је некидан била у Кистањама.Милица је становала са породицом у згради Опћине на првом спрату, одмах до школе, па је као докона новопечена  градска жена често висила на прозору и гледала шта се на улици догађа.Као свака изразита црнка, сјајне црне косе и гарава тена, желила је да има плаву косу, а нарочито откад се удала за чиновника и постала грађанка.

Насупрот томе,мени су бјели тен, пјегаво лице и жута коса задавали само бриге.И када је требало и када није ја сам био видљив, у првом плану,као неки предмет  на излогу дућана, па се неко одушевљавао, а неко кудио, предамном, отворено,мој изглед.Па ма како пријале похвале и оне досаде, а куђење зна да запеече до дна душе, а нарочито кад ти то ничим ниси заслужио, а послије сваке опекотине остају ожиљци.Избачен на излог из мог мирног засеока у први мах се нисам сналазио.Реакције су биле бурне, а то је још више потенцирало моју изложеност, био сам још видљивији, а то је било супротно од онога шта сам ја желио.

-“Види овог првашића, исти тучје јаје!“- наруга се неки трећаш кад смо били на великом одмору.

Зачуо се кикот његовог друштва, мени јурну крв у главу, и трећаш се зачас нађе у прашини, а ја сам га онако запрепашћеног тукао гдје сам стига.Скочише четврташи, зграбише ме:

-“Добро је мали, добио је своје!Имаш право, ма како си тако јак!?“- ладили су ме, а утом дође и Брацо, даде оном трећашу ногу у гузицу и гласно, у оној насталиј тишини, запрети да ће имати посла са њим, ко ме буде дира.Иза њега се претећи намјестио Стево Јолин, а Милан Илин стао је до мене, пришао и кум Дуле с Куле, иза њих дјеца из Мажибрада, а до њих дјеца из Чучева.Тако се групира цјели фронт дјеце источно од Кистања и свима је осталима било јасно кад су осмотрили ту снагу да је боље не имати посла с нама.Ем смо били бројни, ем смо били снажни, ем смо били сложни, а по мом примјеру су закључили да ссмо и срчани.Пошто је то доба када се дају и добијају надимци, да нисам реагова тај надимак би и оста, а овако више никоме није падало напамет да ме тако зове.Било је још једно-два случаја из велике даљине, али је сутрадан лекција поновљена, пред колективом,па се више ником није исплатило да ме тако назове.

По свршетку одмора, кад је у разред ушла учитељица, затекла је шуму руку са подигнута два прста у зраку од женског јата из предњих клупа.Мушкарци су мирно сједили и шкрипали зубима гледајући како “тужибабе“ се такмиче која ће се више улизати учитељици.Сматрало се да оне немају права да се мјешају у мушке ствари.

-“Шта је сад, полако, реци ти Лало !“-показа она на цурицу са кикама у првој клупи, која је становала у доњем дјелу Кистања.

-“Учитељице, Марко се побио на одмору ….“- поче клокотати врело из њених устадок су јој се кике тресле, а руке мавале ки крила поливене кокоши.

Учитељица остави Дневник на катедру и узе шибу и показа на мене:

-“Устани Марко, јеси ли се тукао ?“

-“Јесам !“- одлучно устанем  и звонко одговорим, нисам има куд.

-“Сад ми реци зашто ?“- упита строго она.

Ја ћутим ки заливен.Ћути и разред у ишчекивању.

-“Хоћеш ли рећи или не !?“- повиси тон учитељица.

Одманем одлучно главом.

-“Јово, реци о чему се ради, али истину!?“- обрати се тада Јови Мартићу, који је сада сједио у реду до мене са Бошком Таузом у клупи,док сам ја сједио у реду до прозора са Миланом.Јовин ћаћа Јандрија Мартић је радио као болничар у амбуланти и уједно био управник амбуланте, а звање болничара је стека у партизанима, прошавши цјелу епопеју од Кистања преко Неретве и Сутјеске до Штајерске.По његову стрицу, Јови Мартићу учитењу у овој школи, школа је сада носила име, а умро је од упале плућа у зиму 1942.године као један од оснивача Буковачког партизанског одреда.Такав педигре гарантова је да ће Јово бити објективан и правичан.

-“Није крив, гадно су му се ругали!И ја би се потука да су тако направили мени.“- каже Јово.

-“И ја, и ја, и ја,..“- чуло се из мушких уста.

-“Добро, сједи Јово ! Марко у кут !“- показа ми у правцу велике гизане црне пећи.

Одем код пећи и клекнем на кољена, лицем окренут зиду.

-“Сад добро запамтите!Ја за вас одговарам од куће до школе и од школе до куће.Све шта вам се деси треба мени рећи, ја ћу то рјешити како треба.Ви то не смијете сами рјешавати, као сада Марко.Он је требао мени рећи, а не тући се.Зато је кажњен!“- образложи учитељица –“Друго, ко је данас редар ?“

Устане Мара Крнета,ћер Љубана Шарлије.

-“Редар треба пријавити мени, ако нешто није у реду или ме треба звати.треба се знати ред,зато редар и постоји,а не само да своди дужност на брисање табле.Не желим у разреду “тужибабе“, како ви кажете.желим ред.А сада идемо учити!“- оконча она случај.

Ја сам клеча на кољенима окренут зиду, а док је учитељица писла на табли велика и мала слова и гласно их изговарала чуо сам тихи шапат иза леђа:

-“Ето вам сад “тужибабе“,платићете то.“

Учитељица није чула или се правила да не чује.

Клечање ми није тешко падало, па сам се заокупио мислима о томе да ли сам правилно поступио или је у птаву учитељица.Да сам поступио  како каже учитељица сада би ми оста надимак, а овако сам био сигуран да неће.Било ми је драго шта остали дјечаци исто мисле, а “тужибабе“ ће већ платити издају.Себи сам замјера што сам тако ватрено реагира, могао сам то направити и хладне главе.А да ли би има таку снагу да нисам плану!?А да ме трећаш истука, да је био јачи ?Закључио сам да мало ватре не школди, да је треба контролирати и све у свему, да сам и добио батине, неби био губитник.Бранио сам се, а свака обрана је оправдана, па побједио или изгубио, изазива поштовање, али је ипак боље побједити.Тада дилема нема, све је чисто и јасно.

Из мисли ме трже учитељица:

-“Доста је, на мјесто!“

Сутрадан је требало “тужибабе“ научити памети.Подјелили смо се у парове, по двојица,један би се крадом спустио на четри иза дјевојчице, а други би је тобоже ненамјерно гурну.Обоје би устајали, притом би дјечак викао на дјевојчицу окривљујући да га је гурнула, а онај што ју је гурнуо такођер би на њу вика што му истрчава на пут којим се журио.Тако су пришле коовође “тужибаба“, а остале су убрзо схватиле и примакле се улазу у школу.Кад смо се вратили са одмора чекали смо шта ће бити, спремни на казне које ће усљедити.Изненадили смо се кад није било дигнутих руку.Чак је Лала рекла учитељици да је испрљала вештицу кад се оклизнула и пала, наравно у игри.

Лекција је научена, “тужибабе“ су положиле са одличним.

3

Проблема са учењем није било.Пошто сам ја већ зна читати и пи сати, сада сам само увјежбава рукопис.Тако сам шара гдје би год стига, осим књига.На унутрашњој страни клупе написа сам своје име за успомену.Црта сам и боја боље него шта се од мене очекивало, а пјесмице сам памтио одмах послије првог читања.Како то доноси предности, доноси и невоље.Послије предавања нове лекције знало се да ја први излазим на таблу, да би се осталима поновило, ако нешто није било јасно.Ако нешто учитељица пита, а нико незна,обавезно се пита мене.Ако ја знам, значи да се добро предавало,а ако незнам, онда се наново предаје цјела лекција.Они, којима нешто није било јасно, нису разумили или схватили како треба, радије би питали мене него учитељицу.Знали су да их нећу одбити, да увјек покажем сваком и да помогнем сваком не правећи разлику.То ми је одузимало времена, али ми није било жао.Био би сретан кад би ми неко река:

-“Ма, како сам ја глуп, па то је лако!Могла ми је другарица објаснити сто пута, неби ми било јасно, а кад си ми ти објаснио, скопча сам из првог пута.Благо теби, кад тако брзо учиш.“

Одговара би уобичајеним фразама:

-“ Нема ту тајни.Пробај мој метод.Добро и пажљиво слушај учитељицу дик предаје.Код куће док је још вруће понови или напиши домаћи рад.Питај се чему то што учиш служи, зашто је тако, добићеш одговор и схватити сврху, а то значи да си научио.Оно шта треба увјежбати, то мораш вјежбати,то није знање него вјештина, а она се постиже само вјежбањем.Јели то тешко ? Није, ако тако сваки дан радиш,а онда из дана у дан је лакше, буде као игра.“

Милан је сједио самном у клупи и кренуо је добро.Ако би шта запело, ту сам био ја.Око домаћег рада исто тако.Често би, идући у школу,путем понављали пјесмицу коју смо учили напамет, али он није има ону сигурносткоју сам има ја.Иначе, његови су  код куће пазили на њега више него шта су моји на мене, за ништа се није мора изборити, све му се удовољавало, био је првенац,син,а и ђед му је прима некакву малу пензију, а то је онда пуно значило.Милан је самном дјелио све шта је има, нас двојица смо знали дјелити све тајне, које нипошто неби другом одали.Нас двојица се нисмо ни о чему договарали, ми смо једнако мислили и једнако закључивали и једнако поступали.То је она врста пријатељства шта почиње од рођења и са растом постаје све већа и чвршћа.У свако доба и о било чему може било који од нас говорити и одлучити, не тражећи претходну сагласност.Могло би се рећи:једна миса, а два тјела.

Али није се само ишло у школу.

Чување оваца и остале стоке, те остали  послови који се обављају на селу били су саставни дио текућег живљења.Читање, учење напамет, па и писање кад није било кише, обављало се узгред, чувајући овце, или по свршавању других послова, навече уз лућерну.Тако насликани акцарели изгледали су друкчије на дањем свјетлу:модра боја би била црна, плава би била модра,свјетле боје би биле тамне, тако да на сликаријама свјетлих боја и није било, осим бјеле, а црна је , као краљица боја, увјек била црна, и при лућерни и по дану.

4

Почетком касне јесени окупи нас Дуца у суботу предвече и замоли за помоћ.Удаје му се сестра Роса и треба окрчити пут, јер ће по њу доћи камион са сватовима, па треба склонити велике каменчине с пута и зашкаљати рупетине, да камион може проћи.

-“А Торнице !?“- упита неко.

-“Па кад је мога пролазити кар ђеда Јандруса, моћи ће и камион, него, ми ћемо остало окрчити, да му шкриље не расјеку гуме.“- рече свој план Дуца.

И почешмо одма, испред куће бабе Драме гдје ће камион доћи, па около куда ће се окретати, па према Равници и стигошмо тако  с послом до Зоркине куће, гдје нас ухвати дебели мрак.

-“Сутра ћемо наставити даље !“- невољко одуста Дуца.

-“Ма шта то Плетикоса радиш ?“- дочека нас Мариша, кад смо се онако групно враћали.

-“Удаје се Роса, крчимо пут да може ићи камион са сватовима.А ионако га треба мало уредити, пун је рупетина и локава кад пане киша.“- објашњава му Дуца.

-“Па унда не радите тако !Ситни шкаљ бацајте у рупетине, па мутикама и бадиљима нагрните земље, а само крчење неће пуно пумући.“- посавјетова Мариша.

-“Добро кажеш, тако ћемо сутра.Важи дружино!“- усхићено ће Дуца,очекива је да ће Мариша бити против тога, да ће се ругати.

-“Чуди ме Маркане да се слажеш.Нешто ми је ту сумњиво!?“-Дуца јасно изрази сумњу у неку подвалу.

-“Шта се имаш чудити?Ја сам увјек зато да се уради нешто шта је корисно свима.А пут је баш то !“- отклони он сумњу – “Њесам ја ки Крнете, који су се ругали муме ћаћи, кад је пробија Торнице за кар .“

-“Стварно му нису помагали !?“- зачуди се Дуца.

-“Јесу врага!Ем што њесу пумагали, још су прогласили ми ћаћу да је скрену.А ун се јадник данима  мучио да ћускијом и мацом разбије литице.Док то није направио, ође кар није муга доћи.Ето ти ујака Ћилита, питај га.“- објасни Мариша.

-“Све им враг одњо, а шат су они радили !?“- пита с невјерицом Дуца.

-“Е, шта су радили? Овчинама по нући, а дању се набубају пуре и каше, па у лад под кустелић.Ркање се чуло на километар даљине, а дјецу и жене пошању у поље, да им не сметају.“- смије се Мар иша.

Сутрадан, кад смо обавили оно што је требало код куће, кренули смо поново на крчење пута.То је трајало до касно увече, па је камион могао слободно доћи.Застајали смо сваких сто метара и гледали окрчрни дио пута и дивили се учињеном.

-“Ево, овако би могли сваке године, по старима би мога зарасти у купину, колико воде о путу рачуна.“- наглас размишља Дуца.

-“Важи,сви смо зато !“- сложимо се и ми остали.

Другог дана, предвече, дође камион пун напитих момака и цура пред бабе Марице авлију.Био је то “Džems“ са војног отпада, којег је купио Миле Цвјетан и нешто га окрпа, па кад није у квару, што се често дешавало,нешто би и превеза.Нас дјецу сватови нису толико интересирали колико камион.

-“Види ово, дупли точкови и осам гума отрага, па бранике, фарови заштићени челичном мрежом, кардан са редуктором,…. “- набраја је Стево Маришин обилазећи око и подвирујући се под ауто.

Цвјетан је гледа како се ми дивимо његову камиону и поносно се смјешио.

-“А ти мали,“- покаже на Стеву Маришина –“ти учи за аутомеханичара, видим ја да ти то иде, и наћеш увјек посла код мене.“

Изађоше сватови, Роса Маричина млада, попеше је на ауто, јењиге за њом, па остали и почеше будалакати и пјевати.Цвјетан курблом упали камион и заурла стотине коња, загуши пјесму и крену по прије некидан окрченом путу у правцу Кистања.Баба Марица је шударићем мавала док камион не зађе за ђед Ћикин орас, а онда обриса сузе што јој цурком текоше низ образе.

-“О Драмо !Шта је теби, шта се кривиш, није умрела, нег се удала ! Смиј се Драмо, не плачи !“- тресе је Ђуро за рамена.

-“Јадна ли је свака мајка, намучи се да вас одгоји, па ево, другом даје!“- кроз плач, уз тихе грцаје, одговара баба Марица.

-“Не бој се ти Марице, чуваћемо те ки сузу на длану!“-тјеши је Дуца и привија у наручје.

Свима нама је било жао што наша Роса Маричина оде у друго село, ни накрај памети нам није било да је то она једва чекала.

5

Наступи тако период у ком се ништа значајно не догађа.Отјера би ујутро краву и волове, Волаша и Јелаша, у Градину, научио и написа оно што је требало и послије ручка иша у школу.Росу није требало више чувати, она и Мика Илина су се играле по цјели дан некаквим бебама од крпе, што су им матере сашиле.Ја и Милан смо се бељили нато, али их нисмо дирали.Баш нас брига!

Али, наста друга брига!Другарица у школи нам рече да набавимо црвене мараме и модре капе са црвеном звјездом и да ћемо за Дан Републике бити примљени у пионире:

-“Ви сте сада обична дјеца, ђаци првог разреда, а најбољи ће постати пионири.Пионир је велика част, али и обавеза.То значи да мора бити добар и узоран ученик, спреман помоћи друговима и старијима, бити активанчлан колектива, а то значи да треба судјеловати у добровољним акцијама које организира Савез пионира.Пријем у пионире ће се организирати за Дан Републике, а то је ускоро.Зато сад набавите капе и мараме и тада се чисти и уредни појавите на пријему.А дотле, поновите све што смо учили, јер се са јединицама не може постати пионир!“

Тада нам је читала из некакве књиге о Пионирима у рату, како су били храбри, како су били бомбаши, а многи су и погинули у борби за слободу, као напримјер Народни херој Бошко Буха.

Кад сам доша кући озбиљно сам поставио питање капе и мараме, нашто су се сви насмијали.

-“Ајде, није то тако страшно!Ено ти моје капе и мараме.“- рјеши мој велики проблем Брацо –“Само да их нађем.Мајо,знаш ли ђе су !?“

-“Ко то зна ђе си ти то ставио!?Ајде, сјети се и тражи.“- натјера га матер.

Послије пола сата интезивне Брацине потраге, којој се и матер прикључила,коначно их пронађоше испод кревета.Сва могућа вишегодишња прашина се скупила на њима, тако да се није знало шта је ту црвено, а шта плаво.Бише ме њихов изглед погодио него да су рекли да их нема.

-“Брацо, Брацо,зар их њеси муга ставити у ковчег!“- љути се на њега матер.

-“Биће ми испале из торбе или спале с кревета, ки да сам их ја носио !“-правда се он,смијуљићи се.

Пошто је матер истресла прашину, појавиле су се боје, па рече ми:

-“То ћу ја испрати у лукшији, биће ки нуве, а унда ћу их испеглати.“

-“Увјек ја морам носити његове крпе!Никад ништа ново немам!“- јавно ја кривим судбину.

-“Шта оћеш, носим и ја Стевине, Стево носи Душанове, па шта!?“- брецну се Брацо.

-“Па док дођу до мене, прије су за ђубар него за ношење, а о закрпама да не говорим.“- кажем ја горку истину.

-“Професорица Појка је рекла нама женама да зна да се нема за нуво, али да мура бити закрпљено и чисто.“Воде имате, сапуна и лукшије имате, и дјеца вам не смију бити прљава.На прљавштину лете буве, уши, муве и разне болештине.“Тако је рекла и у праву је, а што се тиче закрпа, то није страшно.“-правда матер неимаштину.

И дође тај Дан Републике.Није било наставе , али је било обавезно доћи у школу.Организирана је приредба у “Народном дому“, рецитирале се пјесме о НОБ-и, о пионирима, па онда пјевао школски хор борбене партизанске пјесме и након тога одржао је говор предсједник Пионирске организације.Све су то изводили ученициод петог до осмог разреда, а ми остали смо били публика.Првашићи су били у почасним првим редовима, са припремљеним капама и марамама.А тада су нас почели прозивати и ми смо један по један излазили на позорницу, гдје би нам везали мараму око врата и ставили капу и честитали на пријему у Пионирску организацију.

Осјећали смо се поносни и велики, било нам је мило и ласкаво што нам аплаудитају и тада нам нико није био раван.А они доље у партеру били су тако мали.

Послије празника изабрали смо предсједника пионира у нашем разреду.Сви су мислили да ћу то бити ја, али је другарица предложила Јову Мартића и тако је он изабран.Кад смо ишли кући из школе Милан ми каже:

-“Није поштено, предсједник си треба бити ти!Сви смо мислили да ће тако бити, али Јовин ћаћа је био партизан, зато је он.“

-“Ма, врло важно!То ти је политика, шта се ту може.“- озбиљно ћу ја њему, а у души ми је цврчала жишка неправде и изгорјела занос за пионирским подвизима.

Кад сам стига кући, капу и мараму сам спремио у ковчег и река матери:

-“Неће ми више требати, чувај за Росу!“

6

Неколико дана касније ожени се Ђуро Маричин.Ожени се Љубом,Маријашичином ћери од првог чојека,сада жене Бошка Бјелановића,брата кума Обре с Куле.Маријашица је из првог брака имала ћери Ружу, која се удала за Дују Ружичиног у Мажибтаде, и Љубу, те сина Јову Столића. А из другог брака с Бошком синове Стевицу,Чеду, Мирка и Милу, Љуба је, као сестра и браћа јој, била румена и “јака ки мушкарац“, спретна, активна и подузетна.Ниједног посла се није либила, било женског, било мушког, и то је обављала с пуним срецем,те се чинило да су сви послови лаки и једноставни.како је радила тако је и јела, није важно јели то ботешка пуре и млада капулица, помидора или мурва, све јој је било слатко, рекло би се да једе најфинију делицију.А тако је и у колу играла уз Ђуру, лако и заносно, кад је Ђуро забаци, ки да је подига перце.А у брк ће скрести сваком шта мисли, па било му мило или драго, а нико се није љутио, јер је зна да то није из зле намјере.

Сватови су ишли преко дана у Бјелановића драгу, неколико њих да је неко срео мислио би да иду нешто радити, а вратили су се касно навече кад смо ми мањи били у кревету.Знали смо да су дошли по експлозији ћикете коју је неко бацио код крнетских ђуброва, кад смо већ били у кревету.Тамо су били Душан и ћаћа, а кад су се вратили то незнамо, заспали смо.

Сутрадан, прије подне, послала ме матер да донесем сић воде са Ћикине бунарине и ту сретнем младу.И она је захваћала воду.Сва одјећа на њој је била нова, тамномодри вуштан,црне сукнене чарапе, свјетлоплава блуза и на глави повезача бјела ки сњег.А на леђима нови садак, пун срменог веза и црвене чоје, од којег се ширио мирис сушеног цвјећа из ковчега.

-“Добро јутро млада !“- кажем јој срамежљиво.

-“Добро јутро!“- одговори она и спретно извуче сић из бунара –“Дај да и твој напуним.“- пружи руку.

-“Ма, могу ја и сам.“- одговорим.

Узе ми сић:

-“Ти си Марков ?“

-“Аха, Миле.“- одговорим.

Она узе своја два сића, са лакоћом их понесе,а вуштан јој се њиха као да реди пржну.

Усвој сић и донесем кући:

-“Видио сам младу на бунару!“

-“Каква је ?“- питају баба и матер.

-“Љепа, ки вила равијола!“- рекох ја.

Поподне је дошла баба Марица и причала својој други баби Аници о сватовима и млади:

-“Зна и враг, младо, силено и пиано, па будалачу.А млада је иста ки и матер јој, бакуља.Ко ће томе стати на крај.“

-“А муја Марице, друга су времена сада.Млади више не поштују старе и не муреш им ништа заповидити.Благо мени што муј Марко нађе Ружу, уна је по нарави така, а на наш старински начин је одгојена.А, биће добро!Нек ти ради шта треба, то је довољно.Не мјешај јој се у поса и не зановјетај.“- учи баба новопечену свекрву, своју другу баба Марицу.

Након неколико дана Љуба се одомаћила ки да је ту рођена и живот у засеоку крену својим уобичајеним током,ни пашчад није више лајала кад је прлазила.

7

Али јесу кад је пролазио Диле.С репом међу задњим ногама, накострешене длаке на плећима и врату, бјелих љутих чељусти из којих је фрктала бјела пјена кидисали су према њему, али се нису примицали, него све издаљега.Довољно је било да он стане, тупне ногама по тврдом путу и окрене се к њима, бјежали би скичећи, ки да их тучеш шкуријом и опет издаљега, с пристојне даљине, режали и без предаха лајали, као да не дишу.Могло би се помислити:“Какве су то псине, кад се тако боје Диле !?То су неке обичне џукеле!“Е, Бога ми,нису!Мачка, крупна тјела и главе, ки омање теле,сива са црним пругама преко леђа, која је миша или зеца убијала једним ударцем шапе и кратком гризом, није ни сањала да би поред Вучка могла проћи по земљи, па било то далеко на домет шкриље.За сваку сигурност ишла је по авлијском зиду ограђеним драчом љутицом или по шљемену куће односно јаре.А сви зечеви у Смрекама,Пригреди,Брини,Градини,Дубрави,Роли,Краљуши,Карлову кршу,Репишту и Кустеловачи су знали да је бар једном судбина запечаћена кад би чули дозивање Маришина Вучка,Бањаре бабе Драме и Шарка кума Обре с Куле.Из тога трокута се могло побјећи само уз доста, доста среће.А паси су имали добар мотив да им ускрате ту срећу:глад, јер она ботешка старе пуре, што би је добили за једнодневни оброк није била довољна да нахрани њихово огромно жилаво тјело.А таквих паса била је пуна Буковица и Промина, да вуковима из личких и босанских планина и чагљевима из Приморја није се ишло у излетнички лов на стоку.Зато је лугар Пане Мажибрада у свом рајону ужива Бога свога,водио је рачуна да стоку на испашу неко не угони у пену,да отрује коју лисицу или орлушину и да запљени које уже и сикирицу, као доказ да је нека снаша крала државну шуму, а за вукове га није болила глава

Диле, тако су звали Илију Шушу, Вајићева сина од прве жене, из Бјелановића драге, који је доша у наш засеок у лаштво Манди Цуричиној.Био је скоро за главу нижи од Манде, високе и љепе, женствене и њежне, добродушне цуре, и у лаштво јој није има шта доњети, као пасторак,осим самог себе и оног на себи.Тако ни она њему није могла ништа друго понудити осим дјела плочане куће у којој је становала са матером Цурицом и нешто поља и вуњачи, скромно домаћинство, којем је недостајала мушка рука.Иако је био онижи Диле за ничим није заостаја за крупнијим момцима и млађим људима у пуној снази.Његово тјело скројено од тетива и мишића и лавовско срце прочуло се по цјелом крају.Нико није мога подићи терет који је он са лакоћом носио, плочу коју би он извука из каве послије су по равном вукла четворица, коњ који би се узнемирио није мога рачунати на своју снагу кад га Диле узме у своје руке, а вола би повалио ки да је бравче.У Дилиним грудима тукло је меко срце и блага душа, нико га није видио љутог, шутљивог или тмурног, а говорио је звонким гласом да се чуо на километар.

Одма по доласку дао се на поса, почео је од куће и авлије и ту средио запуштене зидове, набаца плоче да се не гацка по локвама, затим отиша и обновио зидове на башчама, пребио земљу у нугловима ђе жрнска рука да данима ради неби могла ништа направити, па онда поправио међе око њива и посјека косјером купину, а крампом јој ископа корјење и зачас све дове у ред.И Цурица и Манда су биле задовољне, тим више што Манда скоро да није ни памтила ћаћу, који почетком Другог рата оде с партизанима и не врати се из њега.Нико није зна, погину ли или одлута неђе у свјет, прође доста времена, а нити се он јавља, нити ико ишта зна.Цурици није падало напамет да се преудаје, чекала је да Манда стаса за удају и ето дочекала је да у кућу дође вредан и кућеван домаћин.који не пије и не дангуби, а кад код куће нема шта радити иде за надницу код другога.

Диле се истог часа одомаћио, ки да је ту од рођења.Како и неби,зна је он све у засеоку као и они њега.Са свима је има чисте рачуне и није навија за ничију страну, водећи рачуна да очува ту неутралност.

Једно јутро, ловећи шкрте сунчане зраке испред авлије, стајао сам на подзитку, кад наиђе Диле:

-“А, мумчино,који си ти ?“- зазвони му глас.

-“Миле, Илија!“- одговори и ја инстиктивно гласније, желећи достићи звонкост његова гласа.

-“А,тако,ти си Мишко !А мугу ли ја овда до Сплавина, да нејдем око Дола и Деманије ?“-умилостиви глас, помиловавши ме по глави и показа руком преко Гувна и Оградина.

-“Можеш Илија, само има пуно зидина, мораш прескакати.“- објасним му.

-“Ништа зато!“- ослони се једном руком на зид и ђипи преко њега, пође, па застаде:

-“А шта ме не зовеш Диле ки и други!?“

-“Рекли су нам у кући да ти је име Илија и да те тако зовемо.“- ода се ја.

-“А како учиш?“- упита.

-“Добро, одлично.“- похвалим се.

-“Из паметне куће, од паметни родитеља. Ђеда и бабе, прађедова и прабаба, не муре друкчије ни бити, него паметна дјеца.А шта и питам кад сам то и сам муга збројити.“- више за себе рече Илија и полако замишњено крену, отресе главом и убрза:

-“Здраво Миле, роде !“- весело му зазвони глас и рука му суну увис на поздрав.

-“Здраво Илија !“-одговорих му кад је већ ђипао преко другог зида Гувна у Оградине.

На прољеће Диле доби посо чобана у Задрузи у Чучевским стајама.Цурица, Манда и Илија  натоварише на магаре наћве, пеку, вериге, машу  и нешто брунзина и лончина и преселише у задружну зграду.Тако прбацише и коћете и биљце, кашунић и мљекарић и још нешто ситница и крпетина.Дио куће оста пуст пошто и мачак оде за њима.Испрва су навраћали чешће, окопали би башче и узорали њиве, па све рјеђе, док се њиве и башче не запреложише, а онда их даше на бесплатно коришћење комшијама уз међу.Али је Диле и даље био ту, раном зором могло се чути његово ајкање из Дубраве и Роле, а након тога бјесомучни лавеж паса из засеока и Чучева.

8

Јесенас се вратио Мире, Мирко Крнета, млађи син ђеда Ћике и млађи Илин брат из војске.Послије двије године служења вратио се одраста и попуњен, густе црне браде, коју је мора избријавати двапут на дан.За његову уредност бринула је Ружа Илина, ки за рођеног брата, прала му и сумпрешала бјеле кошуље, веш, гаће и јакете, чистила и патинала ципеле, тако да се сваки дан слободно у свако доба дана мога оженити.Није га зато требало посебно спремати, кад га видиш онако зачешљана, црне валовите косе намазане мирисним ораховим уљем и златног предњег зуба у бисерној нисци здравих цакластих зуба.

Таман смо вечерали, ми, дјеца се ухватили својих школских обавеза, ћаћа мота цигару од шкије у руб новинског папира и пљуца, а матер склања судиће са округле чамове столице и одмах их пере,а баба се намјешта у свом нуглићу уз огњиште и спрема да још мало препреде сукненог конца, кад бану Мире на врата:

-“Добро вече!“- заста и осмотри –“Мариша, имам те нешто питати !“

-“Сједи Мире, па питај колико оћеш, дуга је нућ.“- мирно му Мариша показа на сточић.

Он коракну, па се мало заљуља док направи други корак, и несигурно се намјести на по стоца.Ципеле и гаће до по листа су му биле каљаве, а коса разбарушена са пар праменова на знојном челу.Очи су му водњикаво сјајиле, а смешак на устима укочено лебдио.Погледа у нас, заусти , па стаде.

-“Слободно Мире, пред њима у кући нема тајни, а уни то ван не износе.“- погоди му ћаћа миса и повуче дубоки дим из тек смотане цигарете.

Мире гурну руку у скашелу од јакете и извади кутију цигарета па дрхтавом руком узе угарак и некако припали.Повуче два три пута заредом, а онда отпуну велики облак дима.

-“Јебем ти Неђељу, не знам шта ћу !“- трудио се да му језик не заплиће.

Баба се прекрдти:

-“Не псуј Мире, вече је, треба се Богу Мулити !“

-“Добро мајо !Пушти га да одане!“- прекину је ћаћа.

Ми смо писали домаћи рад, као да се око нас ништа не догађа,само смо чешће употребљавали гумицу и упијач.

-“Ето, неда и готово!Све сам му у брк скреса!Разумеш ти мене!Ја ћу њу и ниједну другу, па мура под Пиштавцима спавати.Кад је виђо поподне на лишњаку како чупа гранчине и баца овцама боље него иједан мушкарац, а образи се румене јој,да их прстом такнеш крв би тргнула,река сам сам себи:уна и ниједна друга!“- у даху сад без заплитања језиком изговори Мире и дода:

-“Мариша, разумеш ти мене!?“

То Мирино:“Разумеш ти мене?“ остало му је из војске као и пјесма:

-“Романијо, брате Иво.

Разговора нема …“

Које је бескрајно понавља од Гостионе у Кистањама до куће, био сам или с неким у друштву, кад би се поднапио.Вечерас му није било до пјесме,али “Разумеш ти мене ?“ је говорило да је посјетио Гостиону.

-“Ђе си се то наврза ?“- полако ће Мариша, да му смањи жестину у души.

-“Био код Маре Савине у лалића дрази, у њиову кувину, цјело поподне, пита је,она оће, ћаћа јој Саветина се слаже, али мој Ћико неда,па успут ми била Гостиона и попи мало, грко ми било у души.“- правда се Мире.

-“Па не муре се тако с ћаћом разговарати, о тим стварима се говори бистре главе, није то одлука за дан,то је за цјели живот мој Мире!“- прекори га Мариша.

-“Мариша, говорим му ја о том цјелу зиму, али ун ни послије толико времена не попушта, говорим му и трезан и пијан, а кад питам зашто, ун каже да није за нашу кућу, да ун зна Саветину Лалића и да тражим другу, ни макац даље. Камен би досад попустио!А шта њуј фали?Јака ,здрава, вредна, ништа јој не фали, а мени одговара,разумеш ти мене .“-објашњава Мире, у кући дуго чувану тајну.

-“Знам и ја Саветину,знаш и ти или си чу да је у младости бијо арум, да се волио побити, да је рогате нарави, а то не значи да су му така дјеца.Право да ти кажем, ја му дјецу незнам,па не мугу судити.“- ограђује се Мариша.

-“А ја ћио да ти говориш с њим, са старим ми.Тебе ће бар сслушати, а мене сад неће ни да слуша.Говори и са Илом.Иле ми каже:“Ено ти ћаће, шта ја имам с тим?“ и добро је да се у то не мјеша.Разумеш ти мене?“- додворава се Мире нудећи Маришу куповним цигаретама.

-“Што се тога тиче, оћу разговарати, али ти ништа не гарантирам, јел ти јасно ?“- обећа му невољко Мариша.

-“Добро, разговарај, па шта буде,пренеси му ово, шта си вечерас чу и видио.“- моли Мире.

-“Ма оћу,а теби савјетујем, немуј се напијати и таки пред њега излазити, само погоршаваш ствари.“- укори га Мариша.

-“Обећавам ,буди сигуран, ни капи нећу попити нити ћу шта сам спомињати.“-обећа Мире.

-“Ја ти нећу ништа прењети шта смо говорили, он ће ти рећи одлуку, па каква буде, немуј ме ништа питати, то ти унапред говорим.“- упозори га Мариша.

-“И то обећавам, само разговарај!“- пристаје Мире.

Утом дође Ружа Илина.

-“Добра вам вече.“- рече тихо, а Мири ће:

-“Ајмо брацо кући, људи требају спавати.Стари је иша лећи.“

-“Сједи Ружо, сад ће!“- нуди је матер.

-“чекају дјеца на ме!Док не дођем, неће лећи, па ће јопет бити галаме и буке.Ајмо брацо!“-правда се Ружа.

-“Ајмо, ти ме једина разумијеш.“-уста Мире и послушно крену, ки мало дјете.

-“Лаку ноћ, не замјерите!“-Ружа ће. Показујући мотом кришом на Миру.

-“Ајде, о чему причаш!Лаку ноћ.“-поздрави је матер.

-“Ето ти их враже,ништа без буке не мугу рјешити!Марко,не петљај се пуно, нека рјеше сми.Иначе ћеш ти шутра бити крив!“-говори баба из нуглића.

-“Нећу рећи ни да ни не.Само ћу рећи Ћики да је време да то рјеше, а како ће, то је његово.Нема му више одлагања, што више чека биће горе.Ето, то ћу му рећи и још то да је ствар изашла из куће му, а то никад не ваља,кад се село наслађује туђим прљавим рубљем.“-одговори јој ћаћа.

-“Па зашто  ђед Ћико неда ?“- упита Брацо.

-“А зашто!?то значи да ће се данас-шутра одјелити, а то рјетко заврши без свађе.Не муре данас нико с никим, па ће тако бити и код њи.Друго,што се тче Саветине, у праву је,а за цуру незнам,ако је на ћаћу бар мало, у кући мира неће бити.А нешто се причало да је једном његовом дјетету крмача одгризла прсте.Јел то та,незнам.“-свима ћаћа објашњава стање ствари.

-“Да, да, то се причало за прасицу и прсте.А нешто се шушкало да је та цура била дуго у вези са Јовом Столићем, Љубериним братом, а зашто се то распало незнам,погани језици су говорили да је била у другом стању  шњим, па побацила и да се те куће послије тога не мугу очима видити.Све је то сигурно стигло до ђеда Ћике, па се зато ун противи.А и Љуба, Јовина сестра,удата је за Ђуру Маричина.О судбино, ко ти зна путе !“- надовеже се матер.

-“ Унда није ни чудо што се Ћико противи!Ако је то дошло до њега, а сигурно јесте, биће белаја.Љуба и та цура се сигурно неће трпити, а Ђуро и Мире, иако браћа од ујака односно тетке, повући ће се за женама, неће никад бити мира.То је то.“-срачуна баба.

-“А видићемо, нешто ће испасти!“- оконча ћаћа тему.

Није прошло дуго, Мире се оженио Маром, како је и желио.Мара, јака и вредна жена, радила је за двојицу.То је стварно била жена што јој је крмача као малом дјетету одгризла два прста, а не све прсте како су причали.Али то нико није примјећива, вјешто се измалена извјежбала крити ту кљасту љеву шаку, а с њом је радила све послове у кући, у њиви, у винограду, тако да је нико није рачунао кљастом.

Тако је мој другар Милан добио стрину, није се жалио на њу, ни на  “ћићу“ Миру, који су скупа са његовим ћаћом и матером и ђедом радили и хранили се.Али о ђеду Ћилиту старала се само Ружа Илина, према Мари је био ладан, нит је кудио нити хвалио.

9

Отоплило је, у школу смо почели ићи без јакета, па без џемпера, а онда ускчишмо у кратке гаће и кошуљице кратких или заврнутих рукава.Код куће су строго водили рачуна да не идемо прерано у школу и да се из школе враћамо на време, да се случајно неби купали на Брестовачи.А није нам треба такав надзор, довољно смо били застрашени.

За Први дан прољећа цјела школа је ишла на “Шетњу“ у Ливадице.Постројени у редове, држећи се за руке малиши су ишли са учитељицом, а старији разреди су се држали реда док смо пролазили преко Раскршћа и кроз Мажибраде, а касније су ишли у буљуцима, без обзира на дерњаву учитеља и наставника.Ливадице су биле десно од Ораса, поред Манастирске цесте, некад манастирско земљиште, а сада задружно и налазиле су се изнад саставка кањона Крке и сувог корита Марице, који су звали Драга.На том троулу, на врху, уз цесту, су биле ливаде и ту се косило сјено, а доље, до дна кањона, била је стара шума,која је расла по стрминама.Одрасли дјечаци су се подјелили на тимове и игралина више импровизираних игралишта ногомет,а ми мали смо тражили цикламе и љубичице у шуми, правили китице и носили их учитељицама.Није нас требало посебно надзирати, сви смо ми знали као се треба понашати у природи, чувати од змија и других опасности, па су учитељи и наставници били безбрижни у хладовини стољетних стабала.

Али не лези враже!Једна групица градске дјеце, која није тако природу и понашање у њој познавала као сеоска дјеца, издвојила се и спустила до Рита.Ту нису одолили искушењу да се окупају, било им се учинило вруће у завјетрини кањона,па тако учине и послије сушења врате се назад на ливаде.Нико ништа није примјетио кад су се вратили, а они су то добро крили.

Сутрадан су сви били прехлађени,а Дуле “Грге“ Лалића најмлађи син и брат Јотарин и Мајканов, заврши у болници у Шибенику.Послије пар дана је умро.Ми првашићи нисмо могли вјеровати да Дуле неће више никада доћи у разред.На његово мјесто у клупи нико није хтио сјести, остало је празно до краја године, са китом љубичица  у тинтарици.

Погреб је био посебно тужан.Сва дјеца из школе, много људи и жена из града, формирали су километарску поворку према цркви светог Ђурђа у Безбрадицама, идући лагано ишутке за бјелом малом капсом до Крнетског језера.Ту је капсица стављена на кар и упутила се са најужом родбином ка гробљу, а ми смо дуго, уплакани, гледали за њом, док није замакла иза дрвећа око Крчме.Враћајући се тужно и лагано према школи нисмо крили сузе једно од другог,корачајући без гласа, са одјеком бугарења Дулиног оца и мајке и браће у ушима.

Тешке су дјечје смрти, тешке и за одрасле, акамоли за невину и њежну дјечју душу, која тек почне дисати на овом свјету.

Зато ове године Брестовача оста нетакнута, толико захвалности је заслужила Дулина душа.

10

Заврши школска година,Душан и ја смо прошли одличним,Стево врлодобрим, а Брацо добрим.Душан ће најесен у осми,Стево у пети, Брацо у четврти, а ја у други разред.Роса ће се до миле воље играти крпеним луткама и трпити плетенице, дугу косу и болно чешљање.А и Мариша мора нешто подузети, шта са Душаном, година ће брзо проћи.

Једног петка, на сајмен дан, ћаћа закала волове и стару краву Зекуљу и отјера их на Плац.

Вратио се без њих.

Другог петка он матер и Душан отјераше јањце на Плац и продаше их.

А онда дотјераше из Рудела, од тетка Марка Ступара, младу стеону краву, којој даше име исто Зекуља.Отелиће се најесен, биће варенике преко зиме.

Једног од наредних дана ћаћа је неђе отиша.Матер нам не ћеде рећи ђе је, рече непдређено да оде тражити државни поса, али да не говоримо никоме ништа док се он не врати.А њега није било већдва дана.Трећег јутра кад смо устали маја нас утиша прстом преко уста и показа на кревет ђе је ћаћа спава дубоким сном.

-“Малоприје се вратио, путова је цјелу нућ.“-прошапута и даде нам по кришку крува и ћикару варенике.

Варенику попишмо онако с ногу,а с крувом изађошмо пред кућу и авлију.Ту нам заста залогај у устима:испред је стаја, под зидом Гувна, нови новцати кар.Црвено обојене главчине и зелено ленгери, црвени ступци и црни синџири, жути тимун и вага са црним сјајним ковачким гвожђем, посвуда по њему мирисало је на новину.Рукама смо прелазили преко дјелова, загледали, мирисали и све нам говораше да је то рад првокласног мајстора, који није само отаљава поса него и употребио умјетничку жицу да уљепша своје дјело.Тамо гдје би неки исковали обичну кукетину да служим сврси, он је дода украсна крилца на гривне, којих је било посвуда, свих облика и величина, утисну је шаре, које су личиле неђе на бршљан, неђе на лозу, а неђе на пшенични клас или клип куруза.Док смо се ми дивили кару и детаљима на њему из другог дјела ватрене куће, тамо иза великог житног кашуна зачу се рзање.Откуд сад то, па тамо су били волови и крава, а магаре је синџиром везано за кустелић иза куће?Уосталом, краве и волови ричу, а магарад реве!

Потрчимо сви тамо и провиримо кроз прозорчић.Из полутаме сјаје два сјајна ока, између њи бјела пјега,уши на вр главе наћуљене, а црне ноздрве се шире и испуштају бјелу топлу пару, на врату сјајна црна грива, а тамо према јаслама сјаји се црвенкаста длака на немирну тјелу.Гурамо се око прозорчића да би боље видили, а изнутра се чује благо рзање, као да оће рећи:“Добро јутро.“

-“Коњ, Боже, шта је њеп!“- оте се Стеви.

Маја изашла испред куће, глрда нас и сретно се смије.

-“Зашто нам ниси рекла !?“- пита је Душан.

-“Откуд сам знала да ће га купити!?Поша је да нађе куња, а дали ће га наћи њесам ни ја знала.“-правда се она смијући се.

-“Па гдје га је купио,кад га није било тако дуго?“-питам је ја.

-“У Књињу, али има још нешто нуво, изгледа да је наша поса.“-рече она повјерљиво.

Већ дуго смо чули да га матер наговара да тражи поса:

-“Ето, Јоле ради,Мире ради,Дуца се запослио.А теби дјеца расту,Душана ћемо убрзо мурати неђе слати на школе,а счиме?Динара у кући нема, то што добијемо за мало јаја и варенике није довољно ни за со и цигаре теби, а дјеца увјек за нешто траже, за школу.Сви смо у прњама,не стигнем окрпати крпу на закрпу.“

-“Има он и ође шта радити, не муре на обе стране!“- бранила га и одговарала баба.

-“А мајо,и Покојник је то све радио, па је јопет стиза радити за трговце!“-борила се маја за свој план.

-“Ун је био јачи, а ође би платио људе на надницу, сви су се отимали да за њега раде, бар би се добро најели, а сад неће нико и да га незнам колко платиш, а трже рану ки да су на слави.“- брани баба ћаћу, неби она да се он миче од куће.

-“Па ту сам ја и дјеца, сад су ојачала, муремо ускопати и пожети и оврћи, чувати овце и краву, ускопати башче.Кад се буде орало, ту ће нам требати пумоћ, некако ћемо се снаћи.“- неда се матер.

-“Па, ја сам мислио о томе, продаћу волове и јањце, купићу једног куња и кар, а Марко Сакић је нудио да буде сувезник, јер планира купити куња.Тако би рјешили орање. Илија, Марков брат,је код куће и обавља домаћинске послове, док Марко ради у Опћини.А кад ун држи плуг, дјеца мугу ћерати куње.А кад затреба неко јачи, ту је Васо Чала, река ми је даће увјек ускочити.А ја ћу на пругу, нема ми друге.“-изложио је свој план ћаћа.

-“Ради како ош!“-наљути се баба-“Провај, па ако нејде, увјек имаш шта радити код куће.

Ми, дјеца,смо били на материној страни и бојали смо се да се ћаћа не предомисли.Али кад је прода волове, били смо сигурни да промјене долазе.Надали смо се да ће бити боље.

Сад кад је кар и коњ ту, код куће,повратка на старо неће бити.Чекали смо нестрпљиво да се ћаћа пробуди.Трчали смо од коња до кара, разгледали час једно час друго, и објашњавали један другом како се шта ради и зашто шта служи.

11

Око подне ћаћа се извуче из кревета, наспаван и задовољан,прогута комад крува и попи ћикару варенике,и запали полако куповну цигарету:

-“А, шта велите, јели ваља, јели добар ?

-“Нисмо га добро ни видили, још је тамо у мраку,а кар је љеп и добар.“- рече Стево умјесто свију нас –“Ко га је искова?“

-“А, кар, тетак Дуја, то је био намјенио себи, али се предомислио и тако га да мени.Помало ћу га платити, што парама, што дрвима.“-одма нам све пбјасни.

-“А како се коњ зове?“- питам ја.

-“Бећар,двије године је стар, још се игра, зато опрезно с њим, нема јашења док се не навикне.Ајмо га извести на Гувно, да се мало поигра!“- узе он комад крува и пође у ватрену кућу код коња.

Отвори врата преграде, узр улар и ми чујемо како говори:

-“Дај Бећаре, ајде, не играј се, стрпи се мало.“

Бећар је нестрпљиво и весело фркта.

По изласку кроз ниска врата ватрене куће тек сад видишмо праву љепоту коња.Главу је држа високо и поносно, а мишићи на витким ногама су ситно подрхтавали, бујна грива и дуги реп су се пресијавали на сунцу ки гавраново перје, а црвенкаста длака преливала се на свјетлу сунца ки месингано огледало код лимара Веле.Ћаћа га понуди комадићем крува са длана, он га господски узе не балавећи руку и благо подрхта кад га ћаћа помази по врату.Тада ћаћу гурне њушком у раме, овај се насмија и поведе га преко авлије у Гувно.Уведе га кроз стругу и скину му улар.Благо га пљесну по сапима:

-“Ајде Бећаре, играј се!“

Ми се поредали на зиду гувна и гледамо.

Бећар се пропе на задње ноге, предњим у зраку залепрша и онда ки стрела појури до краја Гувна, ту ускочи на мјесту, окрену се и поново галопом долети до супротног зида и то понови неколико пута.Тада стаде на десетак метара од ћаће и кораком му приђе.Ћаћа  га ухвати обема рукама за главу, привине је себи и пољуби у бјели цвјетић на челу.Бећар лагано зафркта и стресе се цјелим тјелом.

-“Ајде сад паси, љепше ти је ође него у кући за јаслама,нећемо се више митити.“- рече му ћаћа ки да се обраћа чојеку.

Он послушно оде до стога сјена, гдје је около била најбујнија трава и поче пробирљиво пасти.

Ћаћа затвори стругуод Гувна и пође кући.

Сви су били изашли да виде коња, чак и баба Аница са својим дреновим штапићем.

Пођошмо за ћаћаом у кућу,да чујемо наставак приче.

-“Купио сам га у Књињу од једног Личанина.Ун га одгаја за себе, а сад човјек сели у Војводину, па све распродаје.Каже да тамо око Плашког живота нема, све опусти,Богу са стране, посла нема, а од поља и стоке се не муре живити.У рату страдало пуно народа, свуда спаљене куће, смрди гареж, нарасла коприва на огњиштима, ако ти треба рука за нешто помоћи нема ко на километре близу.Пустиња, ето.Заплака чојек ки година кад ми га преда, изљуби га ки рођено дјете и поклони ми кумаћ, узде, чешагију и четке и замули ме да не употребљавам шкурију:“Није потребно, све разумије ки чељаде, кад га мало боље упознаш, знаћеш шта треба.“Кад је чу да сам одраста уз куње чисто му би лакше.Боже, како је чојек плака.“

Зашути, запали цигарету и настави:

-“Пођем ја пјешке, водим га за улар, а ун мало, па након неколико корака јопет, ме гура њушком.“Ма шта оћеш ?“ мислим се ја и станем, а ун се намјешта, оће да узјашем.И Бога ми, тако ја узјашем, а он дига главу и поносно корача цестом, десном страном, све до Бунчића куће.Ту станем да се јавим тетку Дуји и тетки Милици  и кад га Дуја види, лако се погодишмо за кар:“За таква куња треба прави кар, ево ти упо цјене, плати кад стигнеш, није преша,а њега ми доводи на поткивање, немуј случајно да ти остане бос, знаш и сам да су куњу ноге све.“Нећка сам се, а ун рече да му мугу платити и дрвима, ја се зачуди:

-“Ма зете, ти то поклањаш?“

-“А шта ће кар мени, ја сам стар да би се бавио куњима, а дјеца одоше, нађоше поса, па кад ми шта затреба ту си ти, сад имаш и куња, па треба ти и кар.Ту су ти и дјеца, школарци,па кад ми шта затреба ти ћеш ми то направити, а жа ми је да га продам тек тако, за паре, та радио сам га за себе.Овако остаје у фамилији, кад већ муја дјеца одоше, припомоће ми твоја док су још ту уз кућу.“-објасни ми ун своје разлоге и мураде пристати.“

Утом се зачу рзање из Гувна.

-“Ајде Миле, јави му се, зове маза,ође је за њега све нуво, па је несигуран, боји се самоће.“ – заповједи ћаћа.

Са мљекарића узмем комад крува и пођем у Гувно.Бећар је стајао уза зид и пружио главу преко њега.фркну с одобравањем кад ме угледа и ја му пружим крув.Узе га и весело замаха главом.Попнем се на зид и помазим га ки ћаћа.Он ме лагано гурка њушком и ја пређем преко зида у Гувно.Сједнем на велики камен на крају грумиле, а он пође замном и стаде поред мене.Гледа ме својим великим благим очима, као да ми хоће нешто рећи.Незнам шта хоће, а видим и осјећам да нешто хоће.А онда се он намјести попречно и примаче камену на којем сам сједио.

Сину ми, узјашем и ухватим се лагано за гриву и он пође кораком до зида до којег је малоприје трча, окрену се и врати до камена од којег смо пошли.Ја сјашем, помазим га по челу:

-“Ајде паси, бићу ту.“

Откаса весело да пасе код младог растењка, удаљеног десетак метара.Послије неколико тренутака паше, подигну глави и погледа према мени и кад се увјери да сам ту, настави пасти.И тако

то потраја, док не дође  ћаћа и остали.

-“Гледајте шта ће сад бити!“- кажем им поносно.Застану уза зид и гледају преко.

-“Бећаре, дођи !“- усправим се ја на литици.

Он докаска до литице, намјести се и ја узјашем.И као и први пут, лаганимкораком оде до зида на супротној страни Гувна и врати се назад до литице.Ја сјашем, пољубим му пјегу и рекох му да иде пасти траву.Он послуша.

-Ма види, неби чојек вјерова да не види својим очома.“-прекрсти се ћаћа-“То стварно није за вјеровати,тај куњ је злато.“

Душан, стево и Брацо зинули су запањено.

-“Ето дјецо, сад му знате за нарав, нема ништа на силу и неће бити пронлема с њим.“-дода ћаћа.

Сви ми смо јашили на магаради, али ово је нешто ново,ово је оно право.Једини проблем је био како се попети, та коњ је био виши од мене.“зидић и згодан камен ће послужити, а крув ће помоћи.“- јави се рјешење у мислима.

Душан и Стево дотјераше, по ћаћиној заповједи, и краву зекуљу у Гувно,да коњ не буде сам и тада нам покаже нови кумаћ и узде, чешагију и четке за тимарење коња:

-“Куњ вам мура бити чист и уредан и зато га свако јутро мурате с овим чистити.ун то воли, а и гадно је видити неуредна куња.То вам је ки уна народна:“Тешко злату на каљаву врату“.А кумаћ и узде ће стајати ође.“- показа на ударену гредицу у зид поред великог кашуна.Затим га намјести, а црвена кика на вр кумаћа се весело смијала.

12

Кад смо ручали ћаћа нам свима објави да идућег понедјељка иде радити у “Владимира Гортана“ на Надвожњак.Стога се сви требамо помучити и пумагати матери да се обаве сви послови око стоке и поља:

-“Нема користи од муга посла тамо, ако се ође пољаи стока запусти.Ја ћу се мучити тамо, ви ћете се мучити ође и унда ће се нешто осјетити.Нећу да чујем матер да се на вас пожали.Јел јасно!?“

Наредних дана смо с пуно елана обавили жетву стрмног жита, а с Бећаром се вршидба брзо обавила те уњето жито у Велики кашун,а слама у јару.Као и прошле године пожели смо курузе и превезли их за лада с каром у који смо упрегли Бећара.сада смо на жетву возили се с каром, Бећар би паса траву уз међу, није га требало чувати и он неби така ниједан куруз осим онога којег би му ми из руке дали.

Сви смо научили како се коњ преже.Кад би стављали кумаћ Бећар би сага главу да нам буде лакше, узде би послушно узима на заповјед “Прими“, на благи додир штранги би се намјешта поред тимуна и иша на команду “Цурик“ натрашке док год неби осјетио да се вагир закачио за вагу од кара.Тамо гдје би треба бити други коњ у пару,вагу би затегли синџиром да буде у равнотежи.Научили смо се и како се кар подмазује са коломасти,на колима и на прдњем трапу, као се слажу синџири на ступићома, како се стављају и углављују мале и велике лојтре, углавном све оно што треба знати око коња и кара.

Умјесто само ујутро како је река ћаћа ми смо га тимарили и ујуто и увече.Подигли би му копито по копито и грибачем скинули набијену земљу у потковицама,а затим га чешали чешагијом и послије очеткали четком.био је стално угланцан и сјајан, ни једна длака на репу или гриви му није билазамршена.А он је био захвалан.Станова је у дјелу ватрене куће иза Великог кашуна, заједно с кравом Зекуљом, понекад би се ту крадом увукла и нека кокош, кад би омркла и нашла затворен пенџерак на кокошињцу, и он их је смирено трпио као подстанаре.

Једном приликом, у касну јесен се окотила крмача, а у свињцу бијаше прехладно, а вани се ледило, па матер утјера у Бећаров стан крмачу и прасиће и намјести их у једном нуглићу.Бећар их погледа својим великим очима и послушно је престоја на свом мјесту цјелу ноћ, ниједно није згазио, иако су му се прсићи непрестано врзмали око ногу.Лагано је спушта копита кад би се премјешта, да се прасе има времена склонити, прије него он чврсто заступи.Ритање је за њега било непознат покрет.

Почетком касне јесени краву Зекуљу, која се отелила, и Бећара смо гонили на испашу у Градину.Бећар је био послушан, а Зекуља је била својеглава.Док би ишли улицом до на вр Дола, неби било проблема, а онда би Зекуља узимала улогу вође и сама одрђивала пут.Како то бива,увјек би одабрала онај који није прави, па смо је морали враћати, То мени досади, па сљедеће јутро узмем уже , завежем јој га око рогова, код великог бајама испред авлије са подзитка зајашем Бећара и водим краву за собом.сада није било трчања око враћања краве на прави пут, а мени је било драже, јер сам сад пјешачио само у повратку, у једном правцу.Кад би навече иша по њих, Бећара би лако наша, он би зарза да се јави, а Зекуља би се завлачила ки коза у кушмару, па би се сав изгреба док би је наша и истјера из тог густиша.Док би је тражио Бећар би крену до струге и ту нас чека.Опет би набацио зекуљи уже око рогова и одградио стругу, а онда би Бећар, док би ја заграђива стругу одгалопира пропланком до Деманије и исто се тако вратио назад, тада би ста до великог камена и намјести се да га узјашем, а ја би га наградио комадићем крува или пуре и могли смо ићи кући.

13

Те јесени смо орали коњима.Упарили смо Бећара са Љубаном Илије Штрпца или како су га звали поближе иле Сакића.Његов брат Марко је радио као службеник у Опћини, а пошто су живили у заједници Илин задатак је био да се бави домаћинством.Ружа, жена му, бавила се стоком и вањским радовима,а Милка, Маркова жена, спремала је по кући,кувала и бавила се око дјеце и старе свекрве Дмитре и свекра Обрада.

Дође то јесељњ јутро Иле јашући на Љубану, како се већ био с ћаћом договорио, попише ракију и упрегну коње у плиг.За дешњака ставе Бећара да гази бразду, а Љубан ће бити љевак, јер још није добро научен на рад.Љубан је био сивац, двогодац, љеп коњ, али изгледа да није био одгојен и научен као Бећар, па му је команде требало појачати шкуријомТако ћаћа држи плуг, а Иле ће гонити, а послије дсетак се Љубан стане бунити и хоће да се истргне из спреге.Иле што шкуријом ,што брештимом,што уздама још више погорша ствар.

-“Чекај Иле, нека мало стане, нека се смири, није му тешко, него незна!“-рече ћаћа,па остави плуг и приђе Љубану, помази га и тако умири и онда позва мене:

-“Миле, узми га за оглав и води га да направимо прву бразду, а ти Или држи овлаш те кајасе.“

Узмем га за оглав, потапшем по глави и кажем:

-“Ајмо Бећаре, ајмо Љубане!- и лагано повучем,а они полако, онако како сам ја корача повуку плуг.Окренемо се на увратима и водим их поново, па још једном.

-“Иле, узми плуг, сад ћу ја гунити, док се не уодају.“- каже ћаћа.

Промјене се њих двојица и ћаћа мирно рече:

-“Ајмо мумци, Бећаре, Љубане!“- тресну уздама.

Коњи сложно повуку и до вечери није више било проблема.Њива, што смо је воловима орали два дана,бијаше узорана за један дан.

За вечером говори Иле Сакић:

-“Гледам ја Мариша данас твог Бећара, па гледам тебе,гледам Љубана и мислим о себи.И закључим ти ја у својој лудој глави:какав газда, таква му и стока.Ево видиш, твој Бећар миран, послушан ки дјете, паметан, а овај ммуј Љубан исти је ја и ту нема пумоћи.Биће јероглав и тврдоглав ки и ја!“

-“Ајде кврагу Иле, шта ти паде напамет!“- смије се ћаћа и сви ми –“Добар је то куњ, још је млад, ждребе.“

-“Био млад или стар, такав ће бити, гледаће какав сам ја и опнашаће мене, вјеруј ти мени.“- врти главом Иле.

-“Па шта теби фали, њеси ти гадне нарави!“- тјеши га ћаћа.

-“Мура да се на мени не примјећује толико, али се на стоци види јаче.Така ми је крава, магаре,кокоши, па ће бити и ун.“-не одустаје Иле и смије се.

14

Наредних дана коњи су вукли плуг без проблема, један човјек их је могао тјерати држећи плуг.Ћаћа је мора на поса у “Гортана“, а тада су , да неби све пало на Илу, узели Васу Мажибраду, Чалића,у надницу и он је држа плуг по цјели дан, а Иле тјера коње.

Васо “Чала“ је био онижи човјек педесетих година, округла црвена лица, рјетких оштрих здравих зуба и увјек спреман на шалу.

-“Опоти ми се коса, чекај Иле!“- каже он и скине црвену буковачку капу са ресама на врату и  шударићем обрише сјајну ћелу.

Ја се смијем, а он ће ми:

-“Шта се ти мали Јандрусу смијеш, јебем ти ћаћу!Знаш ли ти да ме твој ћаћа засра за врат док је био мали.Ја био клапац, помага ти ђеду Јандрусу да оре у Подворници.Око подне доњела баба Аница гра са шубјотима и шеничног крува за ручак, Боже шта се наједе, и довела малог Маришу у вештици, биће му било двије-три године, а ја га узе и дигнем за врат и трчи горе –доље по њиви, ки да сам му куњ, кад осјетим нешто топло по леђима.Станем, спустим малог Маришу, а Јандрус црка од смија и ваља се по њиви.Потроши Аница сић воде да ми опере леђа од литалине, донесе ми другу кошуљу, а уну мују опра и осуши.Е, Бога ми, није ми више падало напамет да иједно дјете нусим на леђима, за вратом!“- прича озбиљна лица Васо, а очи му се звуцерски смију.

Иле се смије, тако му уз Васине приче брже пролази дан, а кад Васо види да се Иле откравио причом на властити рачун, упита га:

-“А знаш ли ти Иле, како је твоју матер Дмитру болио зуб ?“

-“Незнам, причај !“- осјети Иле да ће сада нешто бити на његов рачун, али шат је ти је.

-“Било је то око Божоћа, незнам да ли си се ти био родио, ако јеси, био си још мали, ишла ти матер на Кистање нешто куповати, биће свјеће и нешто за Божић, није важно.Надула се буретина, све нуси са собом, а ледена, срце ти пуца.Лако Дмитра дође до Кистања, низ буру, бура је гурала у леђа, обави шта треба, али сад се треба враћати уз буру.Од Раскршћа гура она уз буру до Вјетрењаче Лазе Крнете, та ти је била ђе је сад уна грумила преко пута Драгићеве куће,кад докони млинар и друштво му који су таман на огњишту гријали букару дволитрашицу вина је позову:

-“Ајде, сврати кума Дмитра, угриј се,помешће те до Чучева!“

-“Добро кажеш куме, сва сам се смрзла.“- рече уна и приђе огњишту да огрије руке.

-“Ајде кума, потегни мало, угриј се,таман је зукло.“- нуди јој млинар букару вина.

Нагну Дмитра, кло, кло,кло,па предуши:

-“Опрости куме, удари ми у зуб!“- и нагну други пут док јој не виђе дно и врати букару млинару:

-“Е сад мугу уз буру, евала ти куме!“

И оде уна.

Гледа млинар у букару, гледа у друштво, па ће:

-“Види ти шта направи Вуља, срећу јој враг одњо, попи до капи, сад муре на вр Динаре, неће јој бура ништа!“

И тако ти матер прозваше Вуља, Дмитра Вуља.“

Иле се заценио од смија:

-Ќако уно Васо, удари ми куме у зуб !А Вуља,Дмитра Вуља,баба Вуља,да си јој име бира неби у једној рјечи боље је описа.Права је Вуља, нека ми је матер!““

-“Имаш право, ево мене зову Чала, Чалић,а нити ја нити онај ко ми је пришио тај надимак не знамо шта значи.А ко ме види и познаје рећи ће да ми пристаје боље него рођено име.Вражији ти је народ, шта ун привати нема те силе која то муре промјенити, шта се кроз народ прорешета, то ти је права истина, друге нема.“- покреће Васо другу тему, чистећи лемеш са грибачем, затим га спретно убаци у лежиште уз десну ручку гвозденог плуга.

-“Мени се чини Васо да сте ви прије боље живили него шта се живи данас.“- потиче га Иле да прича.

-“Ма је, ђавола!-замисли се Васо-“Па како се узме!Зависи како гледаш!Ето, није било ваке преше,имало се више времена, а све се јопет стизало.Орало се све шта сеи данас оре, чак и више, јер се тога доста запреложило, а унда орало.Али се друкчије организирало, па је било лакше, или се то мени чини, јер сам био млад, јак и вјечито гладан.Гледај, овима пропаше задруге само зато шта њесу знали како се то ради.Требали су питати старе људе  како су се организирале мобе и да су тако радили, успјели би.Видиш,моба није било окупљање само ради рада, већ и ради дружења, тако да су људи, а нарочито младост, ишли тамо са весљем, а урадило би се више и боље него кад то исто радиш сам.У селу се одлучи:оремо Подворнице.Свак зна шта му је радити.Сви који имају куње и волове и плугове, карове и бране, тог дана долазе у поље с тим, свак за своје њиве доноси сјеме, шеницу,јечам, раж, просо, лећу, зоб, увјет је да мура бити цјело поље стрмно жито.А унда се распореде плугови и људи за њи,оре се среда, не гледа се чије ће бити прво, унда се одреди ко ће уредити међе и покрчити плочетине с њива, други се упуте да поправе зидове око поља и заграде их драчурином, жене код куће варе и доносе ручак у поље, заједнички се једе и све се обави у весељу, пјесми, мудровању и на крају, предвече, у колу.А кад се осмиш ти само мислиш нато како те боле леђа, како је дан дуг и друге тешкоће.Тако је било и код жетве и код бербе, код поправке путина.Па погледај овда по Буковици, колко километара зидина има око поља,ограда и дочића!Да је радио свак за себе никада се упола тога неби направило, то је моба направила, уз пјесму и весеље.А и није се гледала длака у јајету, људи њесу били накрај срца ки сада, није се вагало апотекарском вагом колико је ко направио, важно је да је учествова и дао унолико колико муре.А јопет се свачије знало, нико му то није смијо узети.А уни у задруге управнике, чиновнике, нераднике, па намири њи, а осталима шта остане.Зато су и пропале.“

-“Па да, немуремо сви исто урадити!Има нас слабији, јачи, болешљиви, а тако не мугу сви ни појести.Ето, ја сам слаб на јелу, шта год да ми даш ја ки тић, а други мугу овна појести.“- замудрова Иле.

-“Видиш ли мене, омален, ситниш,а муга сам појести ки покојни Ћубан, док смо били млади.Сјећам се, једном у Лашковици, некако пред Коризму, ми били код оваца, неколико нас клапчина, кад наиђоше Буњевачке овце, крнуле узбуру, па завршиле у улицу и равно до нашије станова.Ми докони, а гладни, тобоже се држи пост, ауно мало пуре што сму уз кашу прождрли, ки да њесмо ни пјели.Погледамо се и паде одлука:заклаћемо једну Буњвачку овцу и сварити је у бакретини, а остале ћемо кренути назад.Нек Бог прости, поста нам је у години више од мрса.И изаберемо једну јаловицу, зачас одеремо и скрешемо месо у бакретину да се свари.Чим је први кључ пробио почмемо вадити кумаде и ждерати ки вукови, онако полусварено.Таман кад би трбало бити готово, меса више није било, све изјели.У ону чорбетину успемо кукурузна брашна и направимо цицвару за вечеру, јер смотамо и нућивали.Склонили ми трагове, изашли пред авлијски зид на сунце, једва дишемо од ситости, кад ето ти Буњевчине из Рупа, онако га из виђења познава, ипита ун:

-“Ваљен Исус, Ришћани,јели овди била муја вуњач?“

-“Добар дан, Побро, њесмо их видили, сад смо из ограда, нешто су се биле и наше узнемириле, када их је вук преплашио.“- одговарамо му.

-“Ма наша сам и,али једна фали и то баш јаловица, чува је ја за Ускрс, ди њу баш враг однија!?“-сумњичаво он врти ћиверицом.

Утом Ћубан подригну, унако сочно,ђаво га одњо, кад је ждера није ни жвака, већ гута ки змија жабу.

-“Што је теби дите, ниси ваљда мрсиа, та коризмени пост је, нема се од чега ригати!“-пита Побро.

-“Ма нисам дида, загорила ми пура, а ја бијо гладан, па појео и ону загоретину, па тако цјело поподне ригам. А брунзин био лојав, није се да опрати ладном водом, па ваљда и од тога.“- брани се Ћубан.

-“Ан,то ли је, таман сам тија питати ди то лој мирлише “’-оде ун и помири се са судбином.“

-“Значи, било му је јасно да нема више јаловице?“-пита Иле.

-“Дашта, ки да је ун једну мака!Некад ми њима, некад уни нама, ђендари ту њесу имали шта радити,јер унда неби било интересантно, а и штета би било да чојек труне у тамници ради овчине.“-насмија се Васо.

-“Па килко вас је било кад сте цјелу овцу појели зачас ?“- пита се у чуду Иле.

-“Чекај, ја, Ћубан,Бокица,Јошкан, и богами несјећам се јели ко још бијо.И шта је то,млади, суворани, гладни, појели смо уну вече и уну бакру цицваре.Бакра била ки видра!“- окељи се Васо Чала.

-“Неби ја то појео ни за мјесец дана !“-чуди се Иле.

-“Није то ништа!Ћубан је бијо крупан, простран, ки планина, муга је појести сланине, уне бјеле дебеле од репњаче, сварене, кад сва унако врућа дрхти, колко муре заокружити палцем и средњаком.А својим очома сам гледа кад чојек поједе цјело печено јање.

Дера ја и пека за Гостиону, држа је унда покојни Лазо Крнета,уна сада Задружна на Раскршћу,кад на вранцу наиђе људина.Седло на куњу украшено, вранац љеп ки цура, а чојек двометраш, крупан, брчине му ки уКраљевића Марка, црвена капа на глави, обрве ки четке, а на њему беневреци, бјела извезена кошуља од куштеланца, раздрљен , па му испало руно с прса, а сукнену јакетину пребацијо преко рамена, око паса му црвени појас, а зањ задјевене двије кубуре, украшене срмом и сребром.

Уђе ти ун у Гостиону и сједе за сто у нуглу, кубуре стави на сто и наручи:

-“Уно јање !“- показа прстом на печено јање које још њесам бијо скину с ражња,пуштио га да се олади- “И дволитраш жутине!“

Лазо, крчмар, се двоуми, па заста неодлучно.

-“ Еси ли чу, шта чекаш !?“-ун ће ки из бадња.

Брзо скинемо уно јање с ражња, исјечемо га на крупно и на дрвеној здјели пред њега, килу крува и дволитраш жутине и макнемо се, па испод ока гледамо издаљега.Уно мало људи шта је било у Гостиони зашути и испод ока гледа, мува се чује.А ун, ки да никога нема, на тенане,полако једе и припија.Кад му неста вина ун смо подиже празан дволитраш и лазо трчи, нуси други пуни, а празни враћа на шанк.Потраја то уру, муре бити и више, али јањета неста и с њим два дволитраша жутине.Позва Лазу, плати златом и узјаше куња.Лазо зањим:“Јуначе,понеси за пут!“-пружи му дволитраш, а ун га узе, изли у уста ки у бунар и рече:“А шта ће ми овај цака!“- и одјаше.Послије се распитивали који је и сазнаше да је неки Личанин од Перушића.Ето, то сам својим очима гледа, да ми је неко други  река  и ја би сумња.“- доврши Васо причу.

-“Ух, богара ти!Стварно је тешко за повјеровати!“-Иле ће- “Ево, ја сам од приче сит, цјело јање!“

-“Па ево ту,Јандрија, Јандријеса,из Мјеркача,Миле твога ђеда Миркана по матери, рођени брат, исто је муга тако.Штета, настрада!Жели у пољу испод Безбрадица, знаш уно поље испод цркве Светог Ђурђа, и ун ожедни.Донесоше сић воде из Безбрадичке пећине и ун онако врућ нагну и цјелог га попи.Вода ледена, прекину га, умре шутрадан у мукама.“- исприча Васо да потврди претходну причу.

Тако би кроз Васине приче часком проша дан, а на залазећем сунцу црнила се нова бразда и около ширио исконски мирис земље.

15

А ја сам почетком школске године поша у други разред.Учитељица Радојка Мандић нас преда другом учитељу, а она оде у град и тамо се уда.Нови учитељ је био омалени, дебељушкасти и проћелави, средњовјечни човјек, строги Владимир Погачић.Доша је однекуд са подручне школе са женом домаћицом и троје дјеце. Док је предава у руци је стално држа одебљу шибу од младице јоргована из школске башче.Нисмо се смјели ни мрднути у клупи,акамоли нешто шапнути.Писа је ситним љепим рукописом и тражио од нас да тако пишемо.Број је мора бити тачно у  сред квадратића, ни случајно није смио додирнути руб.Уз шибу, за десет дана смо научили таблицу множења, за слљедећих десе таблицу дјељења, сви без изузетка.Станова је са породицом код Љубана Крнете, Шарлије, ћаће Маре Крнете која је била ученица у разреду, па је она помислила да ће бити повлашћена.Али није била!

Тог дана сам био редар.

Звонило звоно, ушла дјеца са одмора и сваки трен ће учитељ, а цурице се разгаламиле.Ја вичем на њи и умирујем их страшним учитељем, али оне не слушају.Мара је коловођа и најгласнија, ко њој шта може.Све се некако умирише на претњу да ћу их пријавити учитељу, али се Мара заинтачила и не хаје за то.Дође до катедре гдје сам ја стаја и избељи се, млатарајући прстима као слоновским ушима.Ја “пљас“ заљепим јој пљеску, а она “пљас“ врати мени, ја још жешће, а њој рука заста на по замаха и црвени образи јој још више поруменише.На вратима је стаја учитељ:

-“Шта је то било, туча!?“- рече он ледено мирно.

-“Галамила је и дошла овдје да се руга.“-одговорих зајапурено.

-“А ти !?“- упита њу.

Она шути, нада се да ће боље проћи, па он станује у њиховој кући.

-“Он је редар, значи да чува ред умјесто мене.Он је као ја у свему, само не смије да туче.Ти си дужна да га слушаш као мене, а ниси,значи Маро, ниси слушала мене.Зато ћеш добити за своје поступке, пружи руку!“- засикта он.

-“Један,два,три, четри,пет, шест.“- бројим ја у себи.

-“Сад ти!Ти треба да пријавиш, а не да тучеш, то смијем само ја !“- окрну се мени.

-“Један“,жари, “два“ пали, “три“пали,“четри“ гори,“пет“ гори,“шест“гори “.- избројим ја и осјећам како ми шаке трну од бола.

-“На мјеста!“- заповједи, а ми пувањем ладимо дланове.

Пошто су шибе биле уобичајене за најмању ситницу, нико нам се од дјеце није руга.То се сутра може десити сваком од њих, а дешавало се сваки дан некоме.

Други пут сам шибе осјетио, ни данас незнам због чега.

Десетак дана раније прије тога,јуришајући на велики одмор послије изласка учитеља, био см негдје у средини тегужве.Испред мене Свето Крнета мангупски повуче врата од учионице за собом, онако да их затвори,а ја инстиктивно пружим љеву руку да то спречим.Пошто је његово повлачење било јаче, врата ми стисну руку и при довратку ми језик од браве пресјече јагодицу и никат од прстењака.Ја од бола вриснем , а крв поче липтити из прста.Брзо смо се нашли у Старој амбуланти, гдје нас дочека медицинска сестра “Словенка “  и тјеше ћи ме тампонира и завије прст.У то време ради таквих рана није се зва доктор, већ ми сестра рече да дођем сутра на превијање, па ће онда доктор погледати.Иако ми је у прсту болно кљуцало вратио сам се на наставу и оста до краја.Учитељ је Свету дарива шибама, а ја сам био довољно кажњен.

Тог дана, негдје по средини наставе, послије великог одмора, учили смо нешто из математике.Кад смо преписли написано на табли, сједили смо укочено ки мумије.учитељ је иша између редова и загледа у свачију задаћу да прегледа преписано.Погледа је и у моју и отиша до катедре.Ту је  стаја неко време замишљено гледајући у супротни бјели зид учионице, а ми смо се још више укочили.Без рјечи шибом показа на мене, ја устанем и приђем му,а он шутке покаже  да пружим дланове и опали ми двије шибе, једну по здарвој десној, а другу по  љевој, иако је била у завоју.Колико сам се забезекну ја, толико су се изненадили и други,никоме није било јасно зашто је то.

Ове шибе и пљуску од бабе, кад сам ту вече доша кући и кад ми је видила завијени прст,док сам жив нећу заборавити.И данас ми је пред очима слика цјелог разреда, учитељева израза лица, она пуста и њема тишина у разреду,те престрашени израз бабе и њен на пљеска по образу.Бабу могу донекле и разумити, престрашла се да сам оста без прста, али зашто учитељ?Био сам одличан и уредан ученик, у свему сам предњачио, нисм му дао никаква повода, није било никаквих разлога, ни тај ни протеклих дана, за озљеду прста нисам био крив.Зашто? Остало је без одговора.

Некако сам био зрелији од одтале дјеце, озбиљнији, стармали.Радио сам све што и они, играо сам ногомет или неке друге игре, помага свима кад би ме нешто замолили да објасним или да на брзину рјеше или препишу домаћи рад,шапта кад су одговарали, па ме нису третирали као бубалицу, него као истог себи, али који то брже схваћа и разумије од њих.А тако су мислили и учитељи, па су ме одредили за главног рецитатора на прослави осмог марта,“Дана жена“,“Мајчин дан“, како се то већ звало.Одржано нам је предавање о значају тог датума, празника,па пошто смо били мали, нагласак је стављен на мајку, особу, која је искон свега у нашем животу, како је мајчинска љубав једно безгранично давање, које не тражи ништа за узврат, како се на тај дан матери треба помоћи да се одмори, поклонити јој цвјеће или нешто друго.А ред би био да и другарицама у разреду поклонимо по који цвјетак, да их на тај дан не вучемо за плетенице или кике, да их пустимо да бар на тај дан заповједају и имају главну рјеч, а ми њихове прохтјеве извршавамо без поговора.С оним првим смо се некако и слагали, то нам није требало ни говорити,а ли ово друго нам се није примило.А ко би од нас преживио тај дан ?

За рецитацију сам добио пјесму “Писмо мајци“ од Јесењина.То је било по мом укусу, већ сам је чита, скоро зна напамет, а други су добили саистом тематиком пјесмице од других пјесника, не тако познатих као Јесењин.Лако је било научити пјесму напамет, али ја сам хтио кад је рецитирам да то буде тако као да сам је ја измислио, као да извире из моје душе.Јесењинов стил, ток емоција дјечака са села, био је сличан мом поимању, па је то било олакшање.Набој у души био ми је довољно велик да изазове емотивни прасак у једном трену и створи такву непоновљиву комбинацију рјечи о себи, мајци и љубави.Читајући безброј пута те стихове успио сам да се приближим емотивном стању пјесника у тренутку када је писао те стихове и знао сам да сам успио, да ће рецитација бити успјешна.

На сам “Мајчин дан“ нисмо имали наставе, у наш разред дошли су прваши, трећаши и четврташи, учитељи и учитељице и жене из Задруге, опћине и  дућана.Дјеца су посједала по поду, а одрасли су посједали по клупама.Претходно смо разред окитили цвјећем и цртежима, преко табле, испод слике друга Тита у партизанској униформи,укрстили смо  државне и партијске заставе, које су уоквиривале натпис “ЖИВИО 8. МАРТ-ДАН ЖЕНА“, који је написао неки од учитеља кредама у боји.Пригодан говор прочитала је нека дјевојчица,цура из виших разреда,пионирски функционер,а тада су се мјељали првашићи,трећаши и четврташи са својим драмским или пјесничким радовима на бини, па сам на карају, као зачин, треба рецитирати ја ,,Писмо мајци“.

И дође тај тренутак.Попео сам се на импровизирану бину од катедре и погледао по разреду.Све глава до главе, очи до очију, све то гледа у ме и очекује шта ће изаћи из мога грла.За трен ме ухвати тема,лагана језа ми од ногу крену увис кроз цјело тјело, прогутам пљувачку да овлажим грло, погледам изнад глава у супротни зид, изнад свих тих очију и угледам јесењина, оног са слике из Читанке,како ми шапуће:“Не срами се, ми тако осјећамо и не кријемо то од вас!“

-“Јеси л жива старичице моја

Син твој живи и поздрав ти шаље..“-  чујем сам себе, као да неко други говори из даљине,баш онако, из душе, као сам увјежба.

Пошто задњи стих одлети у даљину, међу зидове учионице и улети у уши слушалаца, наста на трен тајац.Жене у црним марамама њемо су плакале не бришући сузе, пустиле их да теку и однесу мајчинску љубав душама кћери и синова погинулим у рату, прерано умрлој дјеци, сјенкама родитеља и ближњих, неби ли им тамо у Божјим вртовима било лакше.

Као муња пресјече ме питање из мисли:“Да нисам нешто погрешио, шта је сад ?“

А онда усташе сви на ноге вичући:“Браво сине!“ и пљескајући пуном снагом тврдим длановима.Ја се сметох,поцрвених, не знам гдје ћу, кад стара крупна жена сва у црном пружи ми руку и поможе да сиђем с бине.Пољуби ме, сва уплакана,у чело и приви уз своје крупно тјело:

-“Хвала ти сине, дођи код старе бабе Анђелије,Пекаруше,немој заборавити!- једва разабрах у оном жамору.

Кад сам доша кући пита ме матер како је било на приредби, та она ми је за ту прилику сумпрешала бјелу кошуљицу,а ја јој кажем:

-“Добро, нисам погрешио.“

-“Ма пусти га мајо,лаже,цјела школа прича о њему, а на мене је учитељица викала:“Како ти онако може брат, а ти не можеш!Угледај се на њега, нека је млађи!“Сад ће ме још више у школи давити!“-каже јој Брацо.

Послије неколико дана враћа се матер с Кистања и каже да ме све жене хвале:“Благо теби Ружо што имаш таку дјецу, што ти добро уче!“, а стара Пекаруша наручила да јој нусимо варенику и да је рекла ћери Јели, која је у Црвеном крсту, да је више време да се Маришиној дјеци да нешто робе.“Ако није носио пушку, хранио је војску, зар је то лако?А сад сте то заборавили, кад сте напунили дроб ?“-викала сам на њу.“

Недуго послије тога Јела, Пекарева ћер, удата за Франу Биланџију, Пашкова сина,звала је матер и рекла јој да треба долазити сваки мјесец у Црвени крст и увјек би јој дали нешто робе, маргарина у великим жутим лименим важима са натписом “UNRA“,пекмеза, манистре и већ шта би се нашло.

16

А тада сам се преста на матер љутити, не само ја него и остала браћа и сестра Роса.Она је јесенас, у десетом мјесецу,родила другу ћер, којој су дали име Душанка, онако одреда, како им се свидило.Баба није дала да се њено име понавља док је она жива:“Кад умрем, муре   се неко од праунучади звати по мени,а сада не треба, још сам жива.Ако сам заслужила, сјетити ће се, а ако не, ником ништа.“

Душан је већ иша у осми разред,Стево у пети, Брацо у четврти, а ја у други разред,Роса је имала пет година,а сад је ту и шесто дјете, Душанка.Додуше, Јоле је има Стеву у четвртом,Јовицу у првом и Ружу од три године, а сава је опет била куљава, то нас је мало тјешило,а Иле је има само Милана у другом разреду и Милицу од пет година и ту је ста.Што су Ђурина Љубера и Мирина Мара биле куљаве, није нас чудило, јер ће родити првенце.Наши родитељи су држали рекорд, а шта ће им то, када нас нема пуна кућа?Душан се већ брије, а Душанка кмечи из кољевке !Кад питаш нешто пара за купити коју потребну ситницу за школу, увјек говоре да нема, да нас је пуно, ко ће свима натећи, а овамо мло па мало,ново дјете.Када смо наше незадовољство једне вечериповодом мршаве вечере изрекли, баба је штитила матер жестоко реагујући:

-“То су Божја посла, није на вама да о томе судите!“

-“А јесу ли Божја посла то што сад кусамо ову чорбу од киселог купуса, а не кисели купус како га ви зовете ?“-папрено ће Брацо.

-“Који кисели купус, мога би у овој водурини гаће прати, и још би чорбетине остало.“- помажем ја Браци.

-“Ко би га натека да је густо,како ви оћете, неби нам био довољан ни Манастирски бадањ.А појели би све посјеке у Буковици!“- неда се баба.

-“Ето опет,пуно вас има, све изједоште,нема довољно овог, нема довољно оног, а сваке друге треће године ново дјете!“-опет се на тему враћа Брацо.

-“Сви сте гојни, напредни и здрави,нека вас.“- брани се матер, иако не баш увјерљиво –“Шта јој фали, видите је, буцмаста, љепа и мала.Док се окренеш, уна ће нарасти и биће вам драго што имате овако љепу сестру.“- игра се са бебом и сад одлучније у материнском заносу одговара на наше заједљиве приговоре.

-“Дај је амо Ружо!“- узима баба преповијену бебу и тепа јој –“Овај мали Божји створ, све су то Божја посла и нека се рађају док то Ун оће!“

-“Бог, Бог, јеси ми ти неки вјерник!Откад за себе знам, нисам те видио у цркви.“-подругљиво ће Брацо.

-“Немураш лизати црквене олтаре да би бијо вјерник!Кад сам мугла ја сам ишла, а сад сам стара и немугу дерати Брину.Кад тамо одем нећу се више враћати у кућу.А шта се тиче Бога, Ун је свуда око нас и у нама, ако смо га достојни.За дугих нући ја и Ун водимо дуге разговоре, за себе и за вас, кад вас у школи не уче да се мулите Богу, ка шта су прије дјеца учила.Тек пошље тије разговора ја заспем,Бог услиши мује мулитве.“- оде баба у старачко сњарење.

-“Благо теби баба, ти ћеш живити триста година!“- подбоде је ја.

-“Живићу ки и остали, колко ми је Бог одредио,а волила би доживити да сви завршите школе и почмете јести свој крув.“-љуља баба бебу и замишљено гледа у огњиште.

-“Охо, хо !Река сам, триста година !“- гуркам ја Брацу.

-“Биће то прије, пуно прије, кад си мален све ти се чини велико и дугачко, а унда се окренеш и видиш да је кусо и кратко.Стави де Ружо малу спавати, заспала је бабина голубица.“- лагано пољуби бебу међу очи и пружи је матери.

17

Друго полугодиште поче без Милана.Сад сам у школу иша са Јовом Јолиним.Он је био првашић и до сада је иша замном и Миланом ки мали жути пасић.Како то већ бива код дјеце пуно времена треба да прође док добијеш равноправни статус у групи.А за тај статус треба се нечим великим доказати или једноставно бити потрбан групи, ако си такве среће.Сад се јови указала та срећа, Милан се разболио, и он је мога ићи упоредо путем самном.

Преко зиме сва су дјеца кашљала “из пете“, што значи звонко и дубоко, нарочито пред спавање.Дању,по бури и сњегу, занесени својим дјечјим пословима нису водили рачуна да се могу прехладити.Нема везе што се мокре чарапе или кошуља осуше на теби, што се врућ напијеш воде испод леда или нешто слично, али зато навече кад се тјело смири и опусти, пред спавање, почме кашаљ, који тресе цјело тјело и изазива сузе на очи.Матер је кувала чај у великом лонцу, час од шипака, час од кадуље, а када би кашаљ био упоран, онда би запржила и шећер.Тако се десило и Милану, па кад нису помогли домаћи љекови одведоше га доктору и овај рече да има плеуриту.Мора примати инекције и пити неке таблете, лежати у топлом и добро се хранити.Није с тим игре, љечењ ће трајати дуго, а треба се стално чувати и најмање прехладе.Тако ми је објаснио, кад сам доша да видим шта је с њим.Испочетка сам му показива шта смо учили у школи, да не заостане, а кад се то одужило и он изгуби вољу, шта да се мучи кад ће морати понављати разред.

-“Ћаћа каже да ово полугодиште нећу ићи у школу.Тако му је доктор река.Па шта ћу онда учити, кад ћу понављати разред!“- рече он резигнирано.

-“Е, јебем му, с ким ћу сад сједити у клупи.С ким ћу ићи у школу!?“- и ја се онерасположи.

-“Видиш ти! Сад ћу у разред догодине ићи с Јовицом.А ти сам!Шта се ту може !?“- помири сеМилан са судбином.

Тако ја оста без парњака.Сад је Јовица полазио смном у школу, а враћали смо се некад заједно, некад одвојено, зависно од трајања моје или његове наставе.Јовица је био плави дјечак, плаве коврчаве косе и плавих очију које би упрозорио у тебе, никад му ниси зна кад говори истину, а када лаже.“Лаже“, можда није права рјеч,волио је он да “заобли“ оно нешто мало истине, избруси јој ивице и ндогради на ту боту неке своје маштарије, у које је и он сам вјерова да је истина, а тако настоја и друге да увјери.А кад би видио да је остало сумње,лако би се заклео:“Мајке ми!“, као да је то од њега неко тражио за сваку па и неважну ствар.Тако би он измислио да се набуба за ручак, појео оволику комадину крува и незнам шта још, а сви смо знали да таквог крува има само у задружнојпекари који испече пекар Симо, све са жишкама у доњој кори,а да ми у засеоку шибамо мјешани ражени, јечмени и шенични крув, црн ки балега, а да је бјели крув из пекаре само пуста жеља.За колаче, осим уштипака које би направили за Славу и Бадње вече,нисмо ни знали, па је турта сматрана једном врстом колача.Знао је то и Јово Јолин, знао је да и ми то знамо, али му опет није сметало да се похвали како се најео турте,коју је баба Пера испекла.А знао је да и ми знамо да баба Пера закључава крув, па нека је и црн,и дјели га колико и када она оће, добро га мјерећи, а не колико се тражи и може појести.Кад би неко Стеви, Јовином старијем брату,рекао такве Јовичине приче, он би се насмија:

-“Лаже,срећу му враг одњо!Ето среће да је тако!“

То Јовици није сметало да послије пар дана поново исприча нешто “заобљено“.Навикли се ми, а и он.Нека прича кад му одговара!

Кад се у шкли сазнало да Милан неће више долазити у школу, на његово мјесто самовољно се премјестио Дуле кума Обре, с Куле,и сада смо често ишли заједно Манастирском цестом до Ораса, враћајући се из школе.Он би за љепа времена продужио пречицом кроз Пригреду, а ја љево, а када би било блато и киша растали би се раније код раскрснице за Бјелановиће и он би продужио Манастирском цестом, а ја Брестовачким путем.

Кум Душан, Дуле с Куле,Бјелановић, био је најмалђе дјете кума Обре и куме Босе, па такав,ки трзе, био је размажен од цјеле фамилије.Најстарији је био Обрица, па Сакица,па Славко, онда Радојка, која је ишла са Брацом у разред, и најзадњи Дуле.Обрица и Сакица су већ били момци, Славко се нагађа с ћаћом ђе ће и шта ће, а Радојка и Дуле су ишли у школу.

Мој кум, парњак, Дуле, био је моје висине, некад и нижи,како то код дјеце у расту бива,али темељит, што ће рећи буцмаст,меснатих мишића,округле главе, доста јак за своју доб и узраст и надасве безбрижан, на своју матер куму Босу.Учио је осредње, није се ради тога пуно узбуђива, а када је доша сједити код мене,видно је напредова, као што се то увјек догађало са дјецом која су сједила самном у клупи.На лицу мјеста би знали уз моју помоћ одговоре на сва питања, дизали руке и тако подизали свој углед код учитеља или наставника, што није мога покварити мало слабији одговор кад би одговарали код табле.Знали су учитељи да има ту моје помоћи, јер ја никад нисам диза руку,али важно је да се научи и зна, није битно како.

Дуле је имао другу склоност.Од старије браће је добија цртане романе, кримиће,western романе познате  као X-1oo и то доносио мени, јер је зна да ја читам све шта ми дође под руку.Кроз те романе са Тарзаном смо прошли џунглу,Лондон са Луном-краљем поноћи,а Дивљи запад са Winetuom и Old Scheterhandom и ликовима из романа Зане Греја.Читали смо ми и оно шта је било за обавезну лектиру,али је ово било у тим годинама слађе:зајашеш коња са сомрером на глави и кренеш кроз пурпурне долине Дивљег запада.Послије смо чули да је то шунд литература, забавна лектира и слично,да треба читати класике:Толстоја,Достојевског,Андрића,Фокнера, Мана, Ћопића, Крлежу, Матавуља и друге, и читали смо, али смо до њих дошли кроз “пустоловине“ тога “шунда“.Тако смо нас двојица читали све до краја осмогодишње школе, јер смо је пресједили у истој клупи.

18

Прође љето.Сви смо се ми научоли пливати у Брестовачи,идући раније сат-два у школу и тако се враћајући касније, тражећи разне изговоре, а преко љета користећи подневне паузе и слободно време између жетве разних врста жита.Матер нам није вјеровала, али смо јој показали кад смо се враћали из Перићинке са жетве,па нам није бранила ићи на купање, кад се то могло од посла.Јесте да је вода у Брестовачи била мутна и пуна пуноглаваца, али је и занас било мјеста, то нам није ништа сметало.

А цјели осми мјесец је била у кући стрка око Душана.Завршио је осми разред и треба је ићи негдје у средњу школу.Требало је ускладити жеље и могућности.Слале су се молбе на све стране, тамо гдје се давала стипендија, неки су одговарали, а већина није.Тако дође одговор од “Титова бродоградилишта“ из Краљевице, да се тај и тај не прима на занат у то војно бродоградилиште, јер има бољих кандидата.

Ћаћа чита и не вјерује, па поново чита и окреће лист, па ће кроз зубе:

-“Јебем ли им матер бандитску, зна сам ја да ће таку препоруку дати,нема за мује дјете државног динара, отели за своје тукце, а овамо причају да нема проблема за најбоље ђаке.Идемо Душане шутра у Шибеник, уписћемо те у Учитељску школу.Тражићу стипендију од Опћине, да ми написмено дају да нема пара за тебе,па нека људи знају како се стипендирају најбољи ученици.“

Вратили су се сутра поподне из Шибеника, уписали су га у Учитељску школу, разговарали са директором, а овај се чудио како Душан није добио стипендију, па то је најбољи ученик који се те године уписује код њих, назва директора дома и договорили се:

-“Иди Марко кући,ништа не брини, плаћаћеш кад можеш стићи,а ти Душко само тако настави учити, помоћеш себи и нама.“

Молба за стипендију је у Опћини стајала и стајала, а пред Божић дође одговор на по арка папира са нечитљивим потписом, гдје одговарајуда Опћина нема потребу за учитељским кадровима, пошто их има довољно.

Ћаћа си кисело насмија:

-“Мураћемо сами, па шта Бог да, од ове банде нећу ни динара добити, њесам био шпиљар, а прави борци изгинуше, па се сад ови ките њиовим ловорикама.“

Мирко Бјелановић се уписа у војну школу, тако и Марко Силов, син Јосине из Крстача,добише стипендије, иако су далеко заостајали по успјеху за Душаном.

Тако Душан оде из куће, из засеока, у град, Стево крену у шести, Брацо у пети, а ја у трећи разред.

Не дочека ме у трећем разреду учите из другога Владимир Погачић, сви смо одахнули.За учитељицу нам дође Винка Бруцић,жена управника Дома ученика за ратну сирочад.Она до сада није предавала у школи,рађала је и одгајала своју дјецу, а сад кад су порасла, посвети се свом позиву.Била је то пуначка добродушна жена, пуна стрпљења и разумјевања за дјечју нарав.Сада нас је учила читати и писати латиницу, јер смо прве двије године читали и писали на ћирилици.Кад смо је питали шта ће нам два писма, она се насмија и одговори:

-“Е, моја дјецо,има пуно ствари које су код нас дупле, па тако и писмо.Од памтивјека на  овим просторима постојала су најмање два писма.Латиница и ћирилица су остале, а била је још глагољица и то више врста, босанчица и да вам не набрајам више.Латиницу смо насљедили од Латина,а ћирилицу су нам као наше писмо за наше потребе измислили Свети Ћирил и Методије, којима је посвећена ова наша црква на Раскршћу.Латиница нам треба за Запад, јер је тамо једино писмо,а ћирилица за Исток, која је тамо једино писмо.Није проблем научити оба писма, па каже се:“Колико језика говориш тлико људи вредиш.“Лако ћемо то ми научити, пола слова већ знате.“

Трудили смо се свом снагом да нам објасни да то што учимо има своје разлоге и сврху, да се то користи у свакодневном животу:

-“Ви се сад питате:зашто учимо разломке, шта ће нам то?Ево зашто:идете у дућан и купујете сол.Лако је кад се купује килограм, трговац и ви знате да је то два динара, а колико је ппотребно динара за килограм и по соли?Мало се замислите и видите да је то три динара, тако контролишете трговца, а динари се не беру на грани, треба се добро помучити да се зараде.“

-“Е, па то сви знамо.То је лако!“- чује се више гласова.

-“Лако је на овом примјеру, али није на другим.Неко ће од вас бити инжињер, неко занатлија,неко ће градити куће, а тамо неће бити оваквих лаких задатака, биће пуно теже и прецизније, па да се направи посао како треба и прије се мора све израчунати.Замислите,гради се брод или кућа,лоше се израчуна, па таман кад треба бити готово, брод потоне или се куће сруши.Пуно људи радило,требају примити зато плаће,а не могу јер тај брод или кућа нису продати, већ настала штета.Један човјек који није знао свој посао ојадио толико људи.Јели вам сад јасно зашто треба математика?“-покушава она прдставити потребу и сврху учења нама наизглед непотребног градива.

-“Па нећемо сви бити инжињери?“-рече неко.

-“Нећете овдје ни учити да будете инжињери, овдје ћете учити колико треба сваком човјеку у животу, а коме треба више, тај ће више и учити!Зато постоје разне средње школе и факултети, зато постоје разна занимања и свак учи колико му за његово занимање треба.“- стрпљиво ће она.

И тако из дана у дан, стрпљиво и мудро нам је на земљу спуштала формуле,које смо до тада гледали у облацима и које по нама нису ничему служиле, већ само да нас дјецу беспотребно гњаве.

19

Ћаћина плаћа је ишла за Душанову школу.Мали бољитак који се био осјетио прије тога је неста.Стискало сена свему, а радило се пуно више.Стеву, Брацу и мене су рачунали као одрасле, од ниједног посла није било поштеде, од раног јутра прије школе, па до касне вечери послије школе стално се нешто радило.Једва смо стизали да напишемо домаће задатке.

Дође доба копања куруза.Нас четворо, матер и нас тројица,окопашмо главнину, утомдође ћаћа са градилишта“седамнаестог тунела“. Остаће дан два да помогне, да окопавање не окасни.До подне довршишмо окопавање на њиви испод Лавануше, оста нам још њива изнад Гувна у Оградинама.

Ћаћа повуче као први у реду, прешио је да то довршимо прије вечери, да то исто вече он крененазад на градолиште.Темпо је био за нас дјецу убитачан, нисмо се имали кад усправити да обришемо пот.Мени се леђа укочила, нисам се од бола мога ни усправити на крају уврати, а исто је било са Стевом и Брацом.Кад смо завршили задњи ред, покушам се усправити, а јака бол у леђима ми потјера сузе на очи и превалим се немоћно на земљу:

-“Шта радите од мене, ки да имам двадесет година!Пукоше ми леђа!“- бјесно зацвилим плачући.

-“Ајде, проћи ће, ајде не сједи на мукрој земљи тако врућ,готови смо, нема више.“- тјеши ме матер.

-“Добро, прећера сам, ћио сам да се шутра не мучите.“- призна ћаћа.

-“Тако ће бити и жетва, и башче и ко зна шта ћете још измислити.Нисмо дјеца него стока.Боље је магарету него нама.Оно једном дневно понесе вучије и мирно је, а ми смо по цјели дан под самаром, натоварени. “Учи“кажете, а немамо кад учити, друга дјеца иду у кино, играју се, иду на купање, а ми:њива, овце, крава,сјено, слама, лишњак, козлац, ђаво га зна шта још не!“’-изливам ја јед.

Сви шуте, знају да је тако.

А онда ће ћаћа:

-“Ево, из ови стопа идем у нућну смјену, тамо ме чека штамп и маца,до зоре.Мурамо издржати ради Душана, можда сљедеће године добије стипендију.Тад ће нам свима бити лакше.“-ода нам своју муку и наду.

-“Ћаћа, ја ћу ову годину сигурно пасти.“- одважи се Брацо.

-“Брацо, нећу ти ја ништа зато, али си прије пар минута видио и чу, а мислим да и осјећаш шта те чека, па ти како оћеш!“- сталожено му одговори ћаћа.

Брацо се посрами, у том моменту би волио да је ћаћа завика, да га је истука, да је брештима.Пресјече га ћаћина мирноћа.Покуњи се и замлатара рукама, незна гдје би сњима:

-“Знам ћаћа.“- прошапута.

-“Ајмо кући, на вечеру.“-позва матер, схвативши да је све речено, шта се требало рећи.

По свршетку школске године Душан дође кући на пар дана и одма се врати у Шибеник.Рече да одлази на радну акцију.

-“Муга си и код куће копати, има шта!“- невољко ће му ћаћа.

-“ Не идем тамо копати, ја водим бригадире.“-рече он на начин да је одлука коначна и да ће је спровести под сваку цјену.

-“Ради како знаш, само знај да њеси сам, да се сви ради тебе мучимо.“- опомену га ћаћа.

Стево, Брацо и ја смо знали шта нас чека.Ту се није имало шта промјенити.Стрмно жито, бајами,курузи, јагоде, а у антрешељ овце, коњ, крава, башче, млин,прање вуне и ко зна шта ће још измислити.Биће добро ако се нађе пар дана за купање на Крци.

Душан те јесени пође у други разред Учитељске школе, Стево у седми разред, Брацо је понавља пети, а ја крену у четврти разред.

Пред почетак школе Душан је доша у зеленом бригадирском одјелу, написа молбу за стипендију и преда у Опћини.Приложио је потврду о учешћу на радној акцији, препоруке школе и Омладинског комитета из Шибеника и био скоро сигуран да ће му овај пут одобрити стипендију.Отиша је у Шибеник без одговора, а то није слутило на добро.

-“Ма неће дати,знам ја њи,неће дати због зависти, што је ун бољи од њиове дјеце, што сам и ја бољи од њи.То је прво.Друго,ја знам шта су за рата радили, крили се по Јасеновцу и Лашковици и Дуњој брини, а сад се јавили ки велики партизани и заслужни борци.А заслужни ође сада нема, уни понајбољи су изгинули, уни шта осташе живи у војсци су или милицији далеко одавле,не муреш до њи доћи, и ови сад то користе власт да спроведу свју вољу.Проклети нерадници и мутиводе, били и остали говна.“- једа се ћаћа.

-“А ти скрати језик, ако тако кажеш у кући не мураш пред другима.Неки једва чекају да им се додворе и да надодају и уно шта њеси река.“-упозорава га матер.

-“Ја их знам по именима и надимцима које су прије рата добили, не пада ми напамет да их сада друкчије зовем, а ко им се тако несвиђа, њијов проблем.“- тврдоглаво ће ћаћа.

-“Па сазнај антресу од Пићине и други, пиши им, мужда ти мугу нешто помући.“-предлаже му матер.

Прошло је подоста времена док је дошла одбијеница.Исти разлог ки и први пут.

-“Банда,ругају ми се !Видићемо !“- прокоментира ћаћа.

20

Криза се наставила.Ради, ради и нема бољитка.Ћаћина плаћа Душану за школу и дом, а ми код куће како знамо и умијемо.

Кравица Зекуља давала је више варенике него што би човјек мога помислити.Од онако ситне краве матер би намузла као од друге двије.

-“Јеси дивља, али све ти опраштам!“- говорила би јој матер послије муже.

Сада сам ја носио варенику Зорини, Зорки Ковачевић,која је одржавала “Народни дом“,Миловиди Дубајић и Пекаруши.Моје је било да у зовницу натрпам стаклене боцуне са вареником и послије школе празне их вратим.Матер би их одма испрала лишћем од мурваћине и спремила за сутра.Недај Боже да се разбију, празни или пуни.

Зора је у “Народном дому“ била све.Код ње су били кључи, она је чистила, продавала карте, цјепала их при улазу у салу,а Бранко Поповић, електричар, је иша у кабину и руковао апаратом.Ја сам има повластицу да не плаћам карту, уша би задњи, наша себи мјесто или једноставно сио на под и гледа ранију представу.Тако сам неке филмове гледа десетак пута.Сви су ми били добри, а неке сам из кадра у кадар зна напамет. Нисам заништа носио варенику.

Миловида је становала на спрату у Дубајића кући, изнад некадашње гостионе.На спрат се ишло дрвеним жутим степеницама.Њена ћер Совјетка је била Душанова генерација и сада је ишла у Медицинску школу у Шибенику.Била је згодна црнокоса дјевојка, која је дуго носила плетенице са фјокићима, црних живахних очоју и грациозна хода.Женствен изглед јој није смета да буде енергична особа која зна шта оће.Таква јој је била и старија сестра Деса.Сву ту енергију су попримиле од матере, јер ћаћу нису ни упамтиле,погину је као партизан у Другом рату.Прије рата су Дубајићи држали гостиону, бавили се трговином, а сада је Миловида имала малешну пензију и бавила се шивањем.Она је била родом из Трогира, а као што је тада био обичај, попримила је све навике мјеста и породице у коју се удала.Грађански одгој није јој смета да прихвата све жене онакве какве су, да их савјетује и подучава, да их учи како да облаче ћери и критиковала их ако напамет купују шарене крпице.

Једног дана рече ми да кажем матери нека ухвати мало времена и дође код ње и ја тако пренесем.Отишла матер послије пар дана код ње и вратила се сва сретна:

-“Мајо, незнаш зашто ме звала!?“

Баба диже поглед са плетива, очекујући и одговор.

-“Оће да буде кума малој Душанки!А ја мислила ко зна шта, тога се неби досјетила.“- одговори матер.

Баба се насмија:

-“Ето ти је црни враже, па нека буде кад јој је до тога стало, добра је уна и паметна жена.Ма реци јој, као се уна млађа зове, Совјетка,да њесм заборавила на своју кошуљу.Још ми је није вратила кад је ономад узе за неку приредбу.“

-“Ајде баба, ти и кошуља, велике ми ствари!“- одманем ја руком.

-“Теби није,само жене знају шта то значи, колко пута треба иглом боцнути, измишљати цвјетиће и остале украсе,па унда све избјељивати и сумпрешати.А ја сам то као цура радила и намјенила себи за смрт, да ме у њу обуку и саране.О, колко сам ја тога имала,у оба ковчега неби стало, па дај овој, дај уној, а нико не враћа.А те ствари треба чувати, да се зна ко смо и шта смо.“- почела баба надуго и широко.

Само то њезино ја нисам онда схваћа, пуно љепше су ми биле ствари из дућана.

На прољеће су Миловида, Деса и Совјетка отишле са матером и малом Душанком у Манастир и тамо је крсти игуман Никодим.

21

А ћаћа је морао на терен, у Сплит.“Гортанова“ градилишта на прузи Книн-Задар су се гасила, изградили су шта је требало, а градилишта ближег кући није било.Јоле је отиша у “Лику“ у Госпић, Мире да отказ, није му се ишло даље од куће, А Дуле је отиша у морнарицу на три године, најприје у Пулу, а сад је на разарачу “Котор“.Баба драма нам је показивала слике наочитог високог морнара на оалуби разарача на пучини и кукала кад је видила свуда наоколо дебело море, на којој је брод изгледа малешан ки ћикара за каву.Ми смо је тјешили да то није баш тко како на слици изгледа, да брод није тако мален, дугачак је ко до Мале башчице, а широк ки њива од дан орања, да не плове они далеко од обале, најдаље ко до Кистања.

-“Ем ти Створца,па куд ћеш више!Недај Боже да се мура толико пливати по мирном, акамоли кад су валови и невреме, па сви би се потопили!“-још више се забрину она.

-“Дуца сад муре пливати до Ђеврсака и назад,ки од шале, а још имају и појасе и чамце за спасавање, па стално су са радиом повезани с копном, унапред знају какво ће бити време.Небој се ти баба!Бродови плове по морима гдје се по мјесец дана не види копно, а валови су велики ки Радучка главица, па им не буде ништа.Јадран је то, према таким морима је мањи од Брестоваче, ма мањи и од Варвоткиње !“-тјешимо и соколимо бабу Драму.

-“Срећа муја, није зна ни пливати!Кад се ћио учити на Брестовачи, ја будала се бојала, живог га пребила.“- каје се она.

-“Сад зна, научили су они њега.мало се нагута воде, али није једини и сам.Сви се нагутамо воде прије него научимо пливати.“- смијемо се ми.

Ма колико ми причали и правили шалу баба Драма се није до краја престала бринути.Џабе Дуцина писма и наше по сто пута читање и објашњавање.

А ћаћа оде у Сплит.Није било друге.Тамо ће спавати у баракама, неће више долазити сваке недјеље, можда једном мјесечно.Тамо ће радити на тунелу Дујмовача, те на цестовном тунелу испод Клиса,колосјецима у Копилици и Солину и Солин Луци.Имаће теренски додатак, па и плаћа ће можда бити боља.

Прикричио нам је да помажемо и слушамо матер, сад смо велики, не треба нам посебно објешњавати.Још за школе смо окопали курузе, чим заврши школа почеће жетва, па вршидба, онда мала пауза и тада ноћна жетва куруза, па млаћење куруза и садјевање стогова сламе.У паузама брање јагода и продаја Задрузи и онда ето ти школе.Увјек у круг,само за годину времена на вишем нивоу.На Душана нисмо више рачинали, он ће опет преко љета на радне акције, доћи ће на пар дана да га се матер и баба нагледају и вратити се назад у Шибеник.Некако се отуђио, одраста и уозбиљио, друкчију и љепшу робу је носио, и као да нас се срамио.И досад је био у свом свјету, увјек изнад нас, у томе је има наклоност матере, бабе и ћаће, али то они нису признавали:

-“Сви сте нам једнаки!“- био им је одговор.

Како је Душан завршио разред ми нисмо знали, подразумјевало се одличним,Стево је завршио као и увјек врло добрим,Брацо се потрудио и проша добрим, а ја одличним.

-“Видићу те ја у петом, досад ти је било лако!“-сјећа се Брацо свог искуства.

22

Послије вршидбе, једно вече, матер нам рече да сутра идемо на Крку прати вуну.Идемо сви ми ,осим бабе,Росе и мале Душке, натоварићемо магарад врећама вуне, а ићи ће и Ружа Илина и Сава Јолина са дјецом.

Ових дана ми смо наваљивали да идемо на Крку, на купање,али нам није дала.Кад смо једном побјегли за подневних врућина, таман што смо сишли низ Брину, поче галама са Пиштаваца:“Ој Стево, ојБрацо, ој овај, ој онај!“ и  сви смо се морали вратити а да ни ноге нисмо поквасили.

Сутра ћемо ,изгледа,полагати испит из пливња.

Рано ујутро, за лада,кренула је черга.Неколико магаради натоварено врећама вуне, лончинама за искувавање и лукшијање робе,сићима пуним цјелих кумпјера и неколико главица капуле.Занало у тој стрци не заборавишмо со и сапун.Напред је Стево водио једно магаре,а да му не буде досадно друштво су му правили Брацо и Стево Јолин, ја и Милан смо чинили засебно друштво, којем се час прикључива Јово јолин, а час заостаја и иша са матером Савом,Ружом Илином и Ружом Маришином, које су ишле на зачељу колоне, иза магаради.

Спуштили смо се низ Брину Чучевским путем који ју је сјека до задње трећине лаганим падом испод Литичица, а изнад самог Гробља се ломио и водио нешто стрнљим падом до Крке.Ту, изнад Горње башче према Манастирској луци било је око стотињак метара шљунковите обале, без шевара,на којем ће се прати и сушити вуна.

Растоварили смо магарад, скинули им самаре и оћерали их и заградили у луку,да пасу док не буду потребни,а онда смо озидали огњиште и ставили лонце за искувавање пуне воде да се ускува.Суварака је било на све стране, тако да је ватра зачас букнула.

Нестрпљиво смо чекали дозволу за почетак купања, али нам матере нису још дозвољавале:

-“Још сте врући!Видите ли каква је жега у Брини, па кад би одма ушли у ову ледену воду срце би вам пукло.Зар не видите да је студена ки лед!Најприје се оладите, поквасите нуге и главу,умите се, квасите се помало и онда тек улазите у воду, али само до шевара.“- вика је хор матера.

Није било друге него чекати.

Идемо Милан и ја и преврћемо каменчиће и растјерујемо жабе, које испред нас бјеже у шевар и сједају на лопоч, на сигурној даљини.Испод једног плочастог камена спазишмо рака и ухватишмо га, весело носећи наш улов да покажемо осталима.

-“Штета што немамо удице, могли смо ловити рибу.“-говори Стево –“Ево има ракова, они су одличан мамац.“

Матер,Сава и Ружа избациле вуну из врећа, стављају је у кипући лонац, пусте да се мало прокува, па је испирају у Крци.Ваде је мокру и бјелу из рјеке и простиру по купини.А од мјеста гдје перу Крка носи жућкаст прљавштину према матици и разбија је низводно.Риба за рибом искаче из воде, а ми уздишемо за удицама.

-“А можемо ли сада ?“- наваљујемо, јер се то расхлађивање нама одужило.

-“Ајде, да видимо шта ви знате ?“-направише оне паузу у прању.

-“А ђе су нам купаће гаће !?“-сјети се неко од ових старијих.

-“Какве купаће гаће, купајте се голи!“- смију се оне – “када ми незнамо шта ви имате, сто пута смо видиле и опрале.“

-“Ја ћу се купати у овим гаћама, то се брзо суши.“- каже стево.

-“И ми, и ми!“ сложимо се сви углас.

Имали смо на себи гаћице за фискултуру, од ланена платна, неко црвене, неко плаве,а већ су нам почеле расти бручкице, па нас је пред матерама био срам, го се купати.Кад смо били сами купали смо се голи на Брестовачи, тако смо могли брже стићи у школу, јер се није чекало на сушење робе.Добро смо знали колико ко има длакица, али и оне двије-три изазивале су срам пред старијима и непознатима.

Од руба воде обала се око два метра спуштала лагано, а онда је нагло пропадала у дубину.Бистра и прозирна вода увећавала је бјело камење на дну, па се чинила дубља него што уствари јесте, а тамо према матици се зеленио дубанац.У том дјелу тока Крка је мирна, широка неких педесетак , а добока  око двадесетак метара и што је најгоре хладна ки змија.

Ми смо у своје знање пливања били сигурни и истовремено запливашмо према средини рјеке.Први трнци хладноће су прошли и сада смо слободно пливали  према дубанцу.Жене на обали се обезданише и послије кратког тајца наста дрека:

-“Назад, назад, видите ли да је дубоко!“

Не осврћићући се на вику лагано смо направили полукруг и вратили се према обали:

-“Шта се дерете, јесте ли видиле да знамо пливати.Чега се бојите!?“-мирно ће им Стево.

-“Али вода је ледена, муре вас уватити грч, па ко ће вас спасит?“-љутиле су се оне.

-“Сами, један другога.“-виче Стево Јолин. Све што су оне говориле и чега су се бојале знали смо и ми,разлика је у томе што ми нато нисмо мислили, јер се тако  што не може нама догодити, тако што се догађа тамо некоме другоме негдје далеко, како то већ схваћа младост у том животном добу.

Кад смо изашли из воде, усне и уши су нам биле модре ки сукно, а дрхтавицу нисмо могли зауставити ни уз најбољу вољу.

-“Није ладно, а? А види како им зуби звоне!“- виче Сава Јолина и брише нас шугаманом- “Мрш на сунце, да се угријете.“

Док смо се ми купали оне су скувале цјеле кумпјере и сад смо их без приговора са капулицом и крувом јели.

-“Како вода изгладни!Код куће би се бељили на њи, а гледај сад!“- смије се сава.

Оне су опрале и остатак вуне и ставиле је да се суши, а ми смо морали добро да се насапунамо, по коси и цјелом тјелу, да сперемо земљу и сњет од жетве.трпили смо печење у очима само да би могли поново запливати у дубанцу.

Послушно и вредно смо им помогли да скупе осушену бјелу вуну, натоварили је на магарад и вратили се предвече кући.Били смо задовољни, доказали смо им да знамо добро пливати и оне су то признале:

-“Знате, али се мурате чувати!“

То је био знак да од сада можемо ићи на Крку на купање.Збогом Брестовачо!

23

Сваки сљедећи дан смо бацали погледе на Рит са врха Брине.Овог дана је било воде само у јарку, остали дио је пресушио.Идемо на Кулу и тамо се договоримо са Славком и Дулом да идемо ловити рибу у јарку.Нема проблема, одма договорено.

Кад смо дошли до Манастира спустимо се до Крке и бентом који је одваја Крку од Рита дођемо до кућице гдје је сада стајало постоље од некадашње велике пумпе и договоримо се гдје ћемо ловити.Окружимо дио јарка и идемо један према другом да се састанемо на средини.Голим рукама ватамо веће комаде рибе и бацамо на обалу.Све је добро, само има безброј пијавица, па морамо брзо радити.

-“Док је видиш да се приљепила лупи је пљеском, одма ће отпасти, немој је кидати.“-учи нас мало старији Славко.

За десетак минута уловили смо довољно.Срећа,преко дрес гаћа поњели смо дуге гаће, па смо завезали ногавице и ту утрпали најкрупније комаде, а остале бацили назад у воду.Ако падне ноћас киша, те ће преживити, а ако потраје суша, нема им спаса.У Крци смо опрали рибу, која је још зјевала, вратили је у торбе-гаће, опрали се и ми и рано се вратили кући.

Код Манастира сретнемо игумана Никодима.

-“Добар дан, оче!“- вичемо ми.

-“Добар дан, дјецо!А,у рибара мокре гаће, ал ви знате шта ћете за вечеру.“- смије се он.

Смијемо се и ми под драгим теретом.

-“Брзо кући, риба се по овој врућини брзо квари.Нек вам је матере добро исперу и попрже, то је најсигурније.“- савјетује нам он.

То вече цјели засеок је мириша на пржену рибу, осјећало се на километар,а мачке су се изругивале Вучку са авлијског зида, грицкајући крљушти рибе.

24

Штета, кратко је трајало.Требало је брати јагоде и старати се за књиге и задаће.А преко ноћи, чим гране мјесец, требало је жети курузе.Доша је и Душан са радних акција, чита неке књижурине у ладовини под грабићем док смо ми чемуњали курузе.Кад је почело млаћење куруза доша је и ћаћа.Сада смо то брзо обавили, урод је био осредњи, али шта је ту је.

-“Баш кад ти треба, година подбаци!“-љуто ће ћаћа.

сад нас је за школу још више.Роса полази у први разред, требају јој нове књиге, моје не може користити, промјенили се уџбеници.Ја полазим у пети разред и добијам књиге од Браце, Брацо полази у шести и добија књиге од Стеве, а Стево ће користити оне од Душана, мада су се мало мјењале, а Душан сад полази у трећи разред Учитељске школе.

Ћаћа је ради тога испослова неколико слободних дана небили ове године Душан добио стипендију:

-“Незнам шта ћу, до Божића ће бити посла у Сплиту, а кађње шаљу далеко.Не исплати ми се тамо ићи, више ћу потрошити него зарадити.Теренски не муре покрити спавање и мензу.Ако не дају стипендију,Душане, мураћеш тражити нешто друго, ја немам одакле, а Стево је  у осмом, треба и на њега мислити.“

-“Ајме, шта то говориш ! Па јеси ли писа и говорио са људима?“- забезекнуто ће матер.

-“Ма јесам,сви обећавају, али нико у ништа није сигуран!Није им за вјеровати!“- неубједљиво ће он.

-“Ја имам препоруке од школе,од Омладинског комитета, и сада од Комитета СК из Шибеника, па ћу то све приложити молби.Ваљда ће помоћи.“- говори забринути Душан.

Матер сутрадан оде до Миловиде,Пекаруше,а ћаћа до Појке, директорице основне школе,и објаснише им о чему се ради.Обећаше да ће све подузети, али нису оне те које одлучују, бориће се ки за своје дјете.

И уродило је плодом,Душан доби минималну стипендију, најмању која се додјељивала и прије и послије.Сви одахнушмо, боље ишта него ништа.Ћаћа се врати на поса у Сплит, а ми кренушмо у школу.

25

Пети разред подјелише на два одјељења.Прилив ђака је доша од понављача и из подручних школа у Груловићима и Мацурама.

Ђаци из Кистања и ближе околине ишли су поподне на наставу у “Пећину“, просторију у Малешевића кући, гдје је прије Другог рата био дућан и магазин породице Малешевић, а они издаљега ишли су кроз јутро.

Малешевића кућа је насупрот Католичке цркве и Дома ученика.То привремено одјељење које смо звали “Пећина“, јер је имало свјетло само од некадашњег излога, било је од школске зграде далеко око триста метара.За време наставе могли смо гледати кроз тај излог и бројати пролазнике.

Али се није имало кад звјерњати кроз тај излог.Предавања су одма почела, из свију предмета наставници су кренули оштро, не обазирући се на наше протесте да не можемо правити забиљешке.

-“Имате уџбенике, читајте њих, а не ваше шкработине.“- био је уобичајени одговор.

Брзо сам се прилагодио том ритму.Кренуо сам оштро и ја.Знао сам из досадашњег искуства да добро треба поставити темеље, а онда је лако,само надограђујеш.Информативно би окрену коју лекцију унапред, па би лакше схваћа цјелину.Српски језик, Материњи језик, Српско-хрватски језик,Хрватско-српски језик,Српски или хрватски и Хрватски или српски језик,како се у то време све зва језик којим смо говорили, предава нам је наставник Никола Груловић, којег смо кратко звали Груле или подругљиво “Ћоро.“ Био је то строг наставник, погурен, са дебелим лећама на наочарима, некако спетљан, али темељит и он нам је одма река на почетку шта се од нас тражи:

–                   “Ми у овом крају говоримо скоро стандардни књижевни језик, како га је успоставио Вук Караџић.Требате припазити да говорите и пишете чисту ијекавицу, јер смо склони да говоримо јекавицом.Треба лијепо, а не љепо, бијело, а не бјело, итд.Друго, у овом крају се доста рјечи изговара са самогласником у умјесто са о, на примјер:мура, а треба мора,мутика, а треба мотика, итд.Треће, морате знати једнако брзо, лијепо и тачно писати и читати ћирилицу и латиницу.Не само да ви то требате знати у разреду, већ тако требате писати и говорити и на улици и код куће.За сада толико.“

Граматика,граматика и књижевност и шкрте оцјене за знање, а за незнање вјечита јединица ,био је његов стил.

Њемачки језик нижим разредима је предавала Катица,стара цура, родом са Брача,која је те године дошла у нашу школу из подручне школе у Пађебима.Иако стара цура, била је добра и трпељива душа.

“Рјечи,рјечи,рјечи па опет рјечи, па када будете знали доста рјечи почет ћемо говорити,учити граматику и писање.“- она нам је говорила.

Математику смо поновили од почетка,а тада ново градиво нам је почео предавати наставник Никола Мацура, рођен и одраста у Кистањама, па кад се он разболи од парализе, насљеди га Коста Козлица, но и он закратко, тако да ниссмо имали сталног наставника.

Повјест нам је предавао Слободан Рађен, рођен ту уз кућу Малешевића,и њега смо највише волили слушати, а и тема је била интересантна:предисторија и античка историја.Предавања су му била опширна и сликовита, јер је вјешто убацивао детање којих није било у уџбенику, али је на испитивању тражио онолико колико књига каже.

Музички нам је предавала Фила Берић,жена наставника Берића Мирка, који је предава кемију седмашима и осмашима.Веома музички образована, предавала нам је теорију и технику и била грдно разочарана нашим вокалним и слушним способностима.Кад је чула пјесме које се пјевају на Приображење,чула музику и видила кола, било јој је јасно да се вратила у Хомерово доба.

Ликовни је предава опет Слободан Рађен,а и сам се аматерски бавио сликарством.

Фискултуру нам је предава Никола лалић, рођен у Лалића дрази, а ускака је и за друге предмете, али је закратко ту био, отиша је у већи град и више се није враћа.

Дочекали су нас понављачи Душан-“Дуде“ Малешевић,Мирко Лалић “Баба“,Бранко Мажибрада –“Бранко Панин“ и Јово Крнета ,,Мркан“, а из Дома су дошли Марица Цота, родом из Промине,Марко Керан из Далматинске загоре,Шеган Никола из Пађена и Мирко Глуић од Дрниша.

26

Навала ученика у нашу школу из подручних школа била је изазвана реорганизацијом школства у даљњој околини, јер је доста родитеља тражило да им дјеца иду у нашу школу због угледа који је имала и ради даљњег школовања дјеце по градовима.

Било је шестогодишњих и седмогодишњих школа по  околним већим селима,а онда су дјеца у седми и осми разред долазила у кистањску осмогодишњу школу,ако су мислила ићи на даљње школовање.Погодна околност је била што је у Кистањама био и дом ученика , послије Другог рата за ратнусирочад, а сада и за осталу дјецу из удаљених села.Та су дјеца мучила грдне муке у нашој школи,што због слабе наставе у својим школама,а још више због критерија који су важили у кистањској осмогодишњој школи.Ко је њу завршио у народу се сматрало да је “завршио малу матуру“ или “нижу гимназију’.Пети разред је био селекција ђака, дешавало се да на годину падне пола разреда, неки су понављали,али их је доста и одустајало од даљњег школовања.

Због великог прилива дјеце школу је требало проширити.Зграда подигнута за Краљевине Југославије била је премала,а на зграду школе из доба Аустро-угарске монархије није се могло рачунати,јер се у један дио смјестила  управа Задруге,а други дио је био адаптиран за станове.Пала је одлука да се зграда постојеће школе догради једним крилом, гдје би биле још четри учионице,двије на спрату,а двије у приземљу.

Нешто пара је дала Опћина, нешто Мјесна заједница, а дио је требало обавити кроз радне акције омладине и ученика школе.Омладина и ученици су требали насјећи и навући дрва за клачину, такођер навући камење и опслуживати приликом ложења клачине.Одлучено је да се клачина гради на крају Влачина, код Никичине јаре, гдје је било доста камена у кршу и смреке, грабовине и растовине за ложење.Прекинута је настава на седам дана крајем септембра и дјеца су прва два дана купила камење по кршу док се клачина озидала, а преостале дане смо довлачили гранчине и слагали га уз саму клачину,да буде надохват руке за ложење.То се све радило уз пјесму, забаву и шалу  иако није било никаквих оброка или пића за младост од организатора.

Пред крај скупљања грања мени се деси незгода.Вукући овећу гранчину смреке, она запе, ја је цимнем јаче него што је требало, то ме превари и упанем до кукова у шкрапу у кршу и оштри каменени шиљкови ми изрезаше бутину на десној нози и поткољеницу на љевој.Облије ми крв ноге и ја отрчим за вруће ране право кући.

-“Враг одњо њи и клачину, јеси ли муга нуге полумити!Ајде у Амбуланту да ти то превју!“-галами баба на њи и мене, док је испирала ране, па пошто јој се учинише веће него што је мислила и да то превазилази њене љекарске способности, упути ме доктору.

У Амбуланти ми испраше ране јодом, посуше неким прашком и тада завију.Сутра треба превијање и тако ће бити док треба.

Тако сам на завршно славље након десетак дана, кад је била прослава  и пекли се јањци, доша као рањеник.Јањци су заршили у авлију око Никичине јаре, у ладовину испод питоме драче, гдје су се за ту прилику направиле клупе и столови за опћинске и ко зна које још функционере, а за омладину и дјецу су скували казан гра и манистре, направили око тога гужву тако да их је пола остало без ишта, па се разочарано разиђоше.

Остале су главешине, до касно у топлу Михољу ноћ чула се пјесма промуклих гласова пијаних људи.

-“Чујеш ли и’,срћу им враг одњо, намучили дјецу, а набили себи гузице јањетином и напили лудару жутином.Таки ће ми водити народ !“- рече Мире предвече, кад смо сједили испред авлије.

-“Да, луди су!?Дјеца радила и одрадила, а уни ће то вечерас смазати и приказати да је то потрошено на дјецу!Кад срачунаш колико ће уни вечерас страјбати, толико су мугли платити раднике, а немучити дјечурлију.“- срачуна Иле.

Како било да било, дјеца су се радовала новим учионицама.

27

Фискултуру смо радили на игралишту иза школе.Неко је има дрес, неко не,иако је било правило да сви требамо имати спортске гаћице и атлет мајцу.Ако нема, шташ му,нема зашто ћаћа купити.Вратиш ли га кући, дјете није криво, нема се!Додуше, тај су изговор користили неки којима то није био разлог, а наставник Никола би се насмија:

-“А кад такав можеш копати и жети, можеш радити и физички !“-и настоја нас нечему научити од атлетских дисциплина, правила и тактичких потеза код групних спортова.А нама се у глави вртио само ногомет, јер смо у школи имали прави правцати кожни фузбал.Исту таку рукометну лопту дјевојчице су користиле за игру граничара.Настојећи помирити те двије крајњости, на почетку сата би одвјежбали пар слетних вјежби, а онда би се подјелили у двије екипе и играли ногомет, а дјевојчице граничаре.

Физички јачи понављачи сз диктирали састав тимова.Бранко Панин с једне стране, а Мирко Лалић “Баба“ с друге стране.Они који би преостали били су публика, а по потреби и резерва за повређене или индиспониране првотимце.Ја сам почео као голман, а кад сам у таквим приликама показа да сам добар и на другим мјестима, да правим добру организацију игре дјелећи лопте и вичући на суиграче,наставник ме стави у средину на мјесто центрахалфа, гдје сам оста дуго времена, све до трчања за оцјену.

-“Данас вас морам оцјенити, спринтаће се дужина игралишта, два по два.“-рече наставник Никола и упути нас на два круга око игралишта на загријавање.

Спринтали смо по двојица по редосљеду у прозивнику.Онај који је бржи иде у полуфиналну групу,а слабији у утјешну.На изненађење многих лако сам побјеђивао противнике, чак и кракате Бранка Паниног и Мирка “Бабу“ ,који су били виши и кракатији,а богме и старији од мене.За финалну трку смо остали тако ја и Мирко Глуић из Дома.Мирко је био нешто нижи од мене, црне коврчаве косе, врцкастих покрета и мишићава тјела.Док смо чекали на финалну трку, нас двојица смо се одмарали, а такмичиле су се дјевојчице.Домаши и дјеца из града су се окупила око Мирка и давали му савјете, а дјеца из околине груписла су се око мене и свак од њих је има по неки савјет у вези тактике трчања.

-“Добро,добро, даћу све од себе !“-бранио сам се,а у глави сам има већ разрађеу тактику.Добар старт, напред што више погнуто тјело и што дужи корак.Па то је спринт, важан је одраз на старту.То сам већ вјежба са Дуцом, он је волио трчати, а ја сам му служио као “зец“.Нормално је, као десет година старији и у пуној младости, да ме стално побјеђива, али сам му од све дјеце задава највише муке на кратке стазе.У размишљању ме прекину Мирко “Кутле“ из Чучева:

-“Ма слистићеш ти овог прашинара из Дома!Нећеш ваљда дозволити да те Буњевац побједи!“

То за прашинара било ми је јасно, тако смо погрдно звали дјецу из града кад би претјерала својим фолирањем о лагодном животу, пошто нису били оптерећени радом у пољу и око стоке као ми из околине,а цеста кроз Кистање је тада била макдамска, па се при најмањем вјетру дизала бјела камена прашина и бјелила обућу, али да је Мирко Глуић Буњевац то нисам зна.

-“Како Буњевац!?Па има наше име и презиме!“- чудом се чудим.

-“Јесте.И он, и Марко Керан и Марица Цота.“- потврди и прошири Кутле.

-“Знам за Франу Калођеру да је Бодул.“- кажем, а он се једва привика на штокавицу, пошто су живили до доласка у Кистање негдје на Кварнерским отоцима,гдје му је ћаћа био милицајац, па га премјестише овамо, али за ово друго нисам зна.А то тада никог и није било брига, нити се о томе распитивало и говорило.

-“Ма јесу, буди сигуран, то су ми старији рекли, ови што раде у дућанима, они знају из којих су фамилија и из којих села.“-упоран је Кутле.

Позвани смона старт.Терен на игралишту је био земљани, са покојим пиљчићем, утабан дјечјим ногама од јутра до вечери, а то ми је баш одговарало.Бранко Панин и Мирко “Баба“ били су помоћни судије и пазили су на стартну линију, а наставник је отиша на циљ и даће знак спуштањем руке и пиштаљком кад треба кренути.

-“Позор !“-дижемо се из клечећег положаја.

-“Сад !“- излетишмо обојица са стартне линије ки меци.

Крајичком ока са стране сам видио Мирков одраз,био је усправнији од мене, ноге су нам биле у истом ритму, али сам око половине стазе примјетио да Миркове руке губе ритам, да трза раменима и додатном снагом сам продужио корак и почео се одвајати.Кроз циљ сам проша корак испред њега.

-“Браво!Одлично време, по мом сату дванаест секунди, али кад рачунамо да је стаза краћа за двадесетак метара од праве, за ваш узраст је то одлично.“ Наставник прорачунава у глави колико би то износило на сто метара, па одману руком.

А моји навијачи су скакали увис и трчали према мени вичући:

-“Браво Марко, живила Буковица, живила Влака !“

Миркови навијачи су остали на својим мјестима.

-“Мирко, погрешио си у старту, пуно си се усправио, а док си дошао у прави положај било је касно.Требаш вјежбати старт.“- рече му утјешно наставник, а мени ће:

-“Честитам, ко би се нада да има толико барута у теби! Али си вјежбао, примјети се то!“

Мирко ми приђе пун невјерице и зависти:

-“Још ћемо нас двојица трчати ! Важи?“

-“У свако доба!Важи“- одговорих мирно.

Након петнаестак дана ишли смо у Ливадице.Није било наставника из математике и српског, па их је замјењива наставник из фискултуре и да нам брже прође време, пведе нас тамо да играмо фудбал на ливади и мувамо се около, како неби скакали по Раскршћу и около школе за време одмора.Кад смо прошли Мажибраде приђе ми Мирко Глуић и пита:

-“ ‘Оћеш да трчимо ?“

-“Нема проблема, може!“- додам торбу куму Дули.

Пожуримо напред испред групе, а неко ће иза нас:

-“Сад ће такмичење, ајмо гледати!“

Наставник се јави:

-“Стоп, рјешиће то они сами !“

Лагано смо протрчали поред Шукићева дочића, тек да се загријемо, а онда ће Мирко:

-“Од оне каменчине па до пута за Бјелановиће,важи !?“

-“Може !“- сложим се.

Кад смо били упоредо с каменом, он викну :

-“Сад !“

Исто као на игралишту, стигао сам први.

Одмарали смо се трчкарајући лагано без рјечи, па смо опет одабрали дужину стазе, трчали спринтом и опет сам побједио.Тако је било и трећи пут.

Сјели смо на зид од Ливадица и чекамо остале да пристигну:

-“Јест, бржи си,признајем!“- рече Мирко кад дође до даха.

-“Ниси ни ти лошији,требаш мало истренирати старт.“-признајем му ја.

-“Да, али ти имаш дужи корак од мене, тешко је то надокнадити.Само ми је то чудно, ти си наоко миран, а овдје једноставно експлодираш.Нико се није нада да си тако брз!“- отвори се он.

-“Па, нисам ни ја зна, мислио сам да ће ови високи и кракати брже трчати.Ето,незнаш док не пробаш!Вјежбај ти скок с мјеста, ту јачаш бутине и листове, а то је добро за одраз на старту.“- савјетујем га несебично.

Замишљено Мирко гледа Промину, незнам јели ме чу.

-“Јеси ли се зажелио куће ?“- тихо га упитам.

-“Да, падне ми напамет, али шта ћу тамо, овди ми је боље.“-призна он, а у очима му се цакли одраз Промине.

-“Зар никога немаш тамо!?“-питам га.

-“Имам неку родбину, али то није оно право.Сиротиња, не може ми помоћи.“- тихо рече.

Пристигоше друга дјеца:

-“Ко је побједник ?“- заграјаше.

-“Марко је бољи!“- рече Мирко.

-“Ма, исти смо, некад он, некад ја!“- рекох ја.

Кад смо се преко Пригреде враћали кући, ја и Чучевљани, тудаим је било прече, пита ме Мирко “Кутле “:

-“Јели истина да те побједи једном ?“

-“Није, али добро трчи!Ма пусти, нека је Буњевац, сиротиња је веће него ми.Ми бар имамо родитеље, какви су ,такви су ,наши су, а он их нема.“- одрезах му.

-“Да, имаш право, сиротиња већа од нас, баш ми га је жа.“- замисли се “Кутле“.

28

Пред полугодиште, задњи дан, имали смо три сата српског.Н аставник Груловић нам није, кад је било време, из њему знаних разлога задавао “Школски рад“, а требали смо имати три, па је одлучио то сада надокнадити.За “Школски рад“  имали смо посебне задаће које су биле код наставника у школи и морале су се исписивати тинтом, љепим рукописом, без грешака.Све се гледало и оцјењивало.

Извадили смо буштре, пера и упијач из торби, отворили бочице тинте, за које је било посебно удубљење на клупама,а наставник нам је подјелио задаће и након тога задао теме чије је наслове исписа на табли.Није нас пожурива, спојио је одморе и сјео за катедру да чита неку књигу.

Како је у “Пећини“ било и преко дана мрачно па су стално гориле сијалице, тако нисмо ни примјетили да је ван већ мрак и да пада велики сњег.Кад смо били готови на цркци Светих Ћирила и Методија избијало је осам сати, сњег је пада ки из вреће ношен  леденом буром и упада у очи.Лако је било овој дјеци из града или онима којих има више из једног села, па иду у групи.А шта ћемо ја и кум Дуле ?

Још горе је било што се тих дана причало да су се те зиме појавили вукови.Спустили се са Динаре и личких планина ради велике студени и поклали неку стоку по горњим селима.Да ли је то била истина или не, није се засигурно знало, јер код нас у околини штете није било, а за даљња села нико није мога са сигурношћу тврдити.За сваки случај овце ни на трен нису напуштане, а чувале су се у близини кућа.

-“ Ајмо кроз Мажибраде, па ћемо Манастирском цестицом скупа докле можемо, а онда ћемо трчати до кућа.“- предложи кум Дуле.

-“ Нема нам друге, враг одњо српски и Грулу!“- сложим се.

-“ А јели твоји причају да су се појавили вуци ?“- пита кум Дуле.

-“ Говори се, а враг зна јели то истина !?“- кажем му.

-“ Богме  смо најебали, ако се појави !“- отпуну кум Дуле и прти сњег.

-“ До сада је било добро, а сад је гадно !“- отпунем и ја кад смо прошли задње мажибрадске куће.

Испред нас се бјелио завијани крш, тек по сметовима на купини и зидовима око поља разазнавали смо пут.Бура нам је студене иглице носила у очи и лице, тако да смо морали стављати руку изнад очију да би видили у даљину колико је то дозвољавала густа вијавица.

-“ Ово је као “Кроз мећаву“.Јеси ли чита Кочића ?’-питам га ја.

-“ Јесам,али тамо су вуци дошли послије !“-забринуто ће кум Дуле.

-“ Е, јеби га,ти вук па вук!А шта би радио да сад бане ?“- питам њега и себе.

-“ Немам појма.Неби се лако да !“- храбро ће Дуле.

-“ Некако би се извукли, ако би био један, а ако буде чопор, готови смо !“- паде ми напамет да се вуци зими удружују у чопоре.

-“ Шта буде да буде, само немојмо их више спомињати!“- сину и Дули иста миса.

Шутке стигошмо до мјеста за растанак.

-“ Сад брзо, нисмо ваљда вражије среће.“- рече кум Дуле и упути се право Манастирском цестом.

Ја кренем наљево, преко Навола.Сњег је пада све јаче или се то мени чинило.Свјетла је било само од сњежне бјелине, орјентира сам се према познатом дрвећу и сувозидинама уз међе њива и Илином Винограду.Све што је било тамно мрдало се под налетима буре, али је бар стајало на мјесту. Сада ми се учини да на завијаном путу у сусрет мени нешто иде, нешто се креће.

-“ Шта ћу сад !?“- ставим шаку изнад очију и настојим разазнати шта је то.

-“ Јесте, иде према мени!“- ониско, црно, лагано се примиче.

-“ Вук !“ – стојим на мјесту, незнам шта ћу.

Мисли ми грозничаво раде, али рјешење не долази, а то се примиче, нема још ни сто метара.

Погледам боље:није вук, вук није толико велик!Опрезно кренем напред и тек на десетак метара чујем ћаћин глас:

-“ Јеси ли ти то Миле ?“

-“ Јесам, ајме шта сам се препа !“- оданем ја.

-“ Па ђе си досад, по овом времену ?“- пречу он.

Објасним му шта смо радили у школи.

-“ Бијо и оста блесав !Већ је за своју глупост добио по торби, а јопет чини глупости. Зар до ове уре по ооваку времену држати дјецу у школи !?“- виче ћаћа кроз вијавицу.

Кад смо дошли кући, сви одануше.

-“Срећа да сам погодио куда ћеш ићи.Да смо се мимоишли сад би се још тражили.Луди “Ћоро“!Зар је заборавио како су га истукли родитељи безбрадичке дјеце!“- отрес ћаћа сњег са опанака.

-“ Шта је то урадио, кад су га тукли ?“- пита Брацо.

-“Истука дјецу ради ситница шибом, да су им далнови били крвави, па дошли људи и натоварили му торбу.Отад, кажу,не туче дјецу.“- објасни нам ћаћа.

-“ Али зато дјели јединице, за ситницу !“- пожали се Брацо.

-“ Већ ће га неко и зато потпрашити!Није ово гимназија.“- прогнозира ћаћа.

29

Ћаћа није више иша у Сплит радити.Кад се угасило градилиште тамо није ћио ићи у Коњиц, у Босну, ђе су га слали, већ је да отказ.

-“А Марко, кад дођемо ближе Кистањама ти се јави, у свако доба ћемо те примити.“-рече му шеф градилишта – “А ево ти и пријатељске препоруке, јави се “Темпу“, они имају посла на задарској прузи, тунел “Дебељак“ и не знам шта још, сигурно ће те примити.“

Написа му је на комад карте неколико реченица, ставио у коверат, заљепио га и исписа имешефа “Темповог“ градилишта.

Кад окопни сњег и почеше пупати бајами ћаћа се упути у Задар, гдје је била управа градилишта.Приме га одма и распореде као минера на тунелу “Дебељак“, који се пробија кроз Дебело брдо испод Бенковца.

У рано прољеће дође он једног викенда кући и рече да ће остати пет-шест дана и да је наручио трактор да преоре њиву у Долу за виноград.То ће бити она њива гдје је прије пар година почео ручно, са крампом и ћускијом, пребијати земљу, па одуста, јер је видио да тако неће ништа вредно направити, да ће му требати године да виноград стане на род.

У понедјељак око подне затутња нешто од Зоркине куће.

-“Видиде Миле, муре бити трактор ?“- рече ми ћаћа док је мота дуван у цигару.

Излетим на Равницу и стварно: путем се ваља тешки трактор гусјеничар са подигнутим огромним плугом.

Дигнем руку и возач, јак дебељушкаст човјек средњих година,позва ме покретом руке да скочим на папучицу до кабине.

-“Ђе је Маркова кућа ?“- упита ме кроз буку машине.

-“Само право!Ја сам његов!“- дерем се и показујем руком.

Ћаћа је већ одграђива коловез на Долу и трактор дође до њега.

-“Добар дан, Мариша!Оћемо ли !?“-виче возач не гасећи машину.

-“Зар се нећеш одморити и појести нешто?“- каже му ћаћа.

-“Пунеси ракијетине на њиву, часком ћемо ми то, па ћу послије јести.Него, евоти дивљака, закопај је у влажну пржину, тако муре чекати док је не засадиш.“- пружи му џаку са ки лакат дугим штапићима дивље лозе “Американке“, још је сок из ње на обе стране капа.

Бука машине пробуди знатижељу у засеоку, дотрчаше сва дјеца и сви кренушмо за тракторому До.Кад дођошмо до њиве која је била у благој удолици и на којој је било најмање камена, тракториста спушти плуг и поче превртати земљу оцртавајући дубоку бразду.

-“Их, колико је дубока !“- скочим у бразду и упадо скоро до прсију.

-“Шта ти је машина, ово ће бити готово за сат времена, а требало би десет људи да пребија најмање два мјесеца.Муре бити и више, кад засуши тврђа је ова црљеница него бетон.“- врти главом Иле.

Бразда за браздом, нигдје камена, тек тамо на увратима накрај удолице застење машина и извали два-три самца, а мирис влажне црљенице удари нам у ноздрве.

Нисмо се ни нагледали, а већ је било готово.Мајстор сиђе са трактора, узе дуги канап и размјери скупа са ћаћом преорано.

-“Ево, вако Марко.Ако ћеш по старински садити муре ти стати око дви иљаде пања, а ако ћеш по нувом стаће ти око иљаду и по. Ја ти савјетујем, пошто имаш куња, сади по нувом, тако ћеш мући куњем орати виноград, ко ће то још обрађивати ручно, а имаћеш исти род и мање муке.Земља је добра, да је муј ја би га дига на кат, а то ти је ки три иљаде пања.Требају ти само добри коци и јака жица.Купи плуг за виноград и рјешио си проблем.“- каже тракториста.

-“Какав је то плуг, зар и то има ?“- у чуду пита Иле.

-“Сличан ки обични, само баца на обе стране, а не требају му колица.Кад се чојек и куњ извјеште, муре један орати.Дивота једна!“- објашњава мајстор.

-“Богами, то је добро!“- бегенише Иле.

-“Дивљку посади поподне или шутра ујутро.Зашиљи колац, пунеси мацу и буши рупу.Меко је, лако ће ићи.У рупу стави шаку ђубра, струк дивљаке и потрпај земљом, и ето, догодине ћеш у ово доба навртати.Само љепо пикетај прије сађења, да редови буду прави и једнаког размака.То ти је тај, како га зову, плантажни виноград.Лакши је, брате, за обрађивање упола од старинског.“- учи их мајстор.

-“Дашта брате,у овим старим виноградима сваки дан забијеш главу међу пање, мука жива.“- одобрава Иле.

-“Код нас доље у Котарима сви су прешли на овај начин.Немош ти више наћи људе да раде, а и скупо је плаћати наднице и кад их нађеш.Оваки обрађују муја дјеца и жена, а ево ја по цјелом крају пребијам земљу.“ Прича нам мајстор.

Послије ручка мајстор оде пребијати другима, а ми са ћаћом одошмо пикетати будући виноград.

-“По нувом ћемо ми.Свима ће нам бити лакше.“- одлучно ће ћаћа и тако ми размјеришмо.

До вечери смо посадили пола садница дивљаке, а остатак оставишмо за ујутро.

-“Зашто се сади дивљака, па се онда мора навртати?Зашто одма неби садили питому лозу ?“- питам ја ћаћу.

-“Уна је отпорна на болести, филоксеру.Уствари, ово је америчка врста лозе, а и болест је дошла из Америке.Та је болест уништила лозу, винограде, по Далмацији, па се сад мура овако.Уна лоза иза наше ватрене куће што се пење уз кустелић је домаћа врста, каква је некада била и по виноградима, али уна није отпорна на ту болест, суши се.“- објашњава ћаћа.

– “Па како је она остала ?“- питам га.

-“Тамо је сама, а напола се и подивљачила, биће да се није ради тога разболила.“-одговара он.

Сад је требало чекати оће ли се дивљака примити.Засуши једно петнаестак дана послије садње, ништа се не миче и ћаћа поче вртити главом.Али паде киша и послије седам дана озеленише редови од првих стидљивих листића лозе.

-“Добро је, сви су се примили.“- задовољно ће ћаћа послије прегледа засада.

Те године око винограда није било посла, само смо посадили између редова капулу и пљевили неколико пута коров.Стока се није смјела пуштати тамо, а док смо виноград чували од стоке, тамо с јесени пронашли би по који гроздић црвенкаст црног ситног зрња.

30

Пети разред завршио сам с одличним успјехом,Брацо шести с добрим,а Стево осми, ки увјек, врло добрим, док је Душан трећи разред Учитељске школе завршио с одличним.Роса и Мика Илина су свој први разред завршиле као одликашице.Душка је проходала и навелико чаврљала с ким год стигне.Милан Илин је гурао врлодобрим ,Јово Јолин исто тако, а Стево Јолин, ки Брацо,у стопу су се пратили.Љуба Стевичина је као Стево Јолин и Брацо завршила шести разред с добрим, док се Рајко Јолин припрема у први разред.Ићо Ђурин и Рада Мирина ће у школу прекогодине, као и Ружа Јолина, а Роса Ђурина ће са Шпиром Јолиним још мало тркати по засеоку.

Дуца се треба ускоро вратити из морнарице, до сада је био два пута на осуству, а Мара Стевичина је отишла код стричева у Земун и тамо учи школу и ради.

У тих десетак поратних година број житеља се у засеоку увећао за дупло и више, а њиве и ограде су остале исте, број крупне и ситне стоке је стагнира.На државном послу су Јоле,Мариша,Мире и Драша, а Ђуро је поче радити за Манастир, а од старчади нико није иша Богу на истину.

Од свих звукова предвече, у то љетно доба, најача је била дјечја граја, како са игралишта на Равници, тако и кмекање из авлија.

Број домаћинстава се увећа за једно.Мире и Иле Ћилитови су се подјелили.

Скупа су живили, трпили се и подносили доста дуго, а онда пуче.Мире је градио пругу, престајао, па поново почома,а Иле је покуша да ради у Шбенској луци на претовару.Кад се све збројило, прекину и он поса и удружи се с Бошком Бјелановићем и још понеким, па би зидали куће или већ шта се нађе.Мири се родише Рада и Петровка,а Иле је већ има Милана и Милицу, и мало тамо, мало амо, због ситнице, кривог погледа, кривог дјела, а највише ради тога шта свак оће да буде свој газда, пуче свађа, најприје испод гласа и тихо у кући,па оговарање по комшилуку и на крају јавно, гласно са изношењем породичних неправди и прљавог веша, што иначе свака фамилија настоји задржати у својој кући, међу четри зида,да се не ругају и наслађују комшије.

Мара, па за њом Мире,највише су били кивни на ђеда Ћилита,да су запостављени и они и њихова дјеца, па да никан није желио да Мире узме Мару, да је говорио ово и оно, и разбијено се није више могло сљепити.

Ружа Илина се склањала, од ње се ни гласа није чуло.

Подјелише се њиве, башче, ватрена кућа оста Или привремено, виноград у Доловима припаде Мири, а онај стари на Наволама Или, тако се нагодише и за ограде у Башчини, дочиће и окрајчиће и наста какав такав мир.Ђед Ћико се одлучио на живот са Илом, Ружом и дјецом им Миланом и Милицом.

Иле започе у Драшину дочићу, ту одма преко пута Маричине куће и авлије зидати себи нову кућу на спрат, па појату за овце, па ватрену кућу и ископа густерну.Поравна крш и насу земљу у авлију, те засади воћке и лозу за одрину, обзида авлију украсним зидом из Кав,а стару авлију и све у њој препусти Мири.

Свак је сад водио свој живот према својој вољи, како је зна и умио, живјели су једно уз друго, ни топло ни ладно.

Ђед Ћико није желио Мару на очи, Миру такође,за дуго времена послије диобе, а кад би се Мире напио и доша да се мири, он би кратко река:

-“Шта се имало рећи, рекло се, шта се имало дјелити, подјелило се, нек свак о себи води рачуна, ја о себи водим, теби не сметам.“

Мирину дјецу није упетљава у све то.С њима је био стрпљив и пажљив ки са Илином дјецом.

31

А кад се једном литица почме одроњавати онда је то тешко зауставити на по стране.Треба је пустити да се откотрља до дна, настојећи да те не повуче за собом,и најбоље је сколонити јој се с пута.

Сада је Мирина и Марина авлија била одвојена од бабе Маричине авлијеобичном сувозидином кој нико није ограђива драчом.Та зидина је служила да се зна шта је чије, да неби прешло прасе  на туђе корито или овца се навече замјешала у туђе стадо, а за кокоши се није пуно марило.Прескочи зид пјевац или кокош, сачека се до предвече када иду на легло, увати се и пребаци у авлију онога чија је и готова ствар.Можда би то било и сада, али Љубера и Маћера су имале несређене рачуне још из Драге.Сви су очекивали да ће то питање изаћи на дневни ред, само се треба наћи повод.

А кад се чељаде по љетној жези пече цјели дан у пољу или винограду, па га код куће дочекају цвркљива дјечица, па треба прије ноћи помусти и истјерати овце на кувин, па наранити скричаву прасад,па још ово и оно, и довољна је искрица да запали узаврелу крв,а она онда прокључа и истопи живце.

Тако је било то поподне, око попаска.

Сједе ђед Ћико и баба Марица,брат и сестра рођени,испред авлије у ладу бајама, који је био њихових година, наслоњени на зид Илине башче.Ђед Ћико пружио здраву дужу ногу, а краћу са ортопедском цокулом скупио, те преко крила пружио лакирани штап са гуменом стопицом и игра се прстима по њему и љуљушкајући га ки мало дјете здравом десном руком.У љевој сакатој шаци држи запаљену цигарету “Драву“,а кроз опуштене ајдучке бркове полако пушта плавкасти дим.

Баба Марица сједи на поваљеном каменом прагу од неке старе куће, који је   сада ту положен да би служио ки сјеђа,док за праву намјену не затреба.Она је ки увјек, сва у црном, осим бјеле повезаче јој на глави, и грицка једним јединим горњим сјекутићем корицу прешке чије су се мрвице купиле у крилу на њеној травежи.

Ја и Милан,десетак метара даље,крпимо гуму на његовој бицикли, вукући је кроз лимени кајин пун воде,истовремено слушајући Дуцу што прича о својем службовању у Морнарици.Он је стаја усправно,у новој роби, два корака испред матере и ујака, а док је прича,окрета се према Браци и Стеви,Стеви Јолином и осталима који су ту сједили на неким нижим каменчинама, која су бачена уза зид башче, и клипицама прпали по сувој земљи испред себе.

Сјена од великог кустелића је почела покривати ђубар десетак метара даље од нас,а из приторака су се чуле клепке оваца, које су домаћини истјерали из појата или сјеница да се избалегају прије муже.

Дуцину причу прекину панично кокодакање кокоши из Мирине авлије, ки да је лисица наживо чупа,а трен затим “туп“ у Маричиној авлији и Маћерина вика:

-“Ђаво ти срећу одњо и оној чија си!Види шта ми направи од жита!Ја своје затворила да га осушим, кад већ немугу на свом гувну, а ова курва, ки и газдарица јој,све ми разбаца и посра!“

-“Ђуро, Ђуро!Види шта направи ова курветина, научила она одавно давити, па сад поче и мује кокоши!Сатана не муре без крви и смрти!“- завришта Љубера.

-“Шта је Маро ?“- излети Мире из куће.

-“Шта је Љубо, шта се дереш?“- излети и Ђуро из своје куће.

Љуберу заболи што јој Маћера удави кокош, Маћеру заболи што јој ова спомену дављење које су јој неки зли језици приписивали за неке близанце-мулад које је тобоже родила као цура са Љубериним братом Јовом Столићем, кад Маријашица, матер му, није дала никако да се узму.

-“Боже ме сачувај, шта је ово ?“- пробљеди баба Марица.

-“Дај и’  кврагу,свој смрад доњеше амо !“- промрмља ђед Ћилит.

-“Одлично, сад ћемо имати бесплатно казалиште, само гледајте,   слушајте и уживајте!Баш сам се пожелио, некако ми ови дана постало досадно.“- смије се Дуца и задовољно трља дланове дајући нам знак да останемо на мјестима ки да се ништа не догађа.

-“Шта давити, курво ки што ти је и матер, нема грма у кувину који ти није избо гузичину!Ко год ти се обрати њеси га одбила, него се и нудила!Није ни чудо, поред тако јетичавог чојека!А Мире,шта ти чекаш, купи ово жито и нуси на гувно, имамо ми тамо свој дио и на њему ћемо га сушити, нема више по реду, нек свак суши на свом дјелу !“-на сав глас ће Маћера.

-“Јебем ти Неђељу, нећу ни ја бити задњи! Како ко пожење, тако нека и суши!“-излети Мире из авлије и стаде код струге од Њивице, која би ту скоро ограђена новом драчом љутицом.

Тражећи рјешење како да одгради стругу од љутине лупи ногом у широки сувозид неби ли га срушио, а кад се он не помјери,већ нога заболи, а Мара већ иза њега стоји са врећом на леђима, чека и пјени, он голим рукама поче чупати љуту драчу одозго, јер од сметености и љутине није мога сам одвалити велику каменчину којом је драча на струзи била притиснута.

-“Ма шта радиш будалашу, та видиш ли да је пола поља непожњевено!“- примиче му се Ђуро.

-“Боље ти је да чуваш уну своју курву, да је не товари свак ђе стигне, него шта чуваш стругу!“- арлауче Маћера запрћена врећом жита.

-“Макни се Ђуро, нико ме неће спречити!“- вришти Мире крвавих подлактица и кида ли кида драчу.

-“Сад ћу ја тебе натоварити бакуљо, кад ти чојек не муре стати на крај!Ђуро,горни ту бадалетину од струге !“- запјени и Љубера.

-“Гледајте сада! Први чин је готов, сад почиње други, па ће послије бити трећи и крај.“-смије се Дуца и даје знаке да буде4мо мирни и стрпљиви.

-“Дуле, Душане, побиће се, осакатити једно друго, растави их !“- цвили баба Марица.

-“А, не, не, неће им ништа бити, сами почели , сами ће и завршити, а ако се мало изгребу, то ће дуже бити мирнији, небој се ти Марице!“- одлучно јој даје знак да се не мјеша.

Ђуро одгурну Миру, овај се затетура крвавих руку:

-“Ђе је косјер, мајку ти јебем, сад ћу ти ја показати !“- запапришти се Мире неконтролирано и крену да ће у авлију, али заста кад виђе да су се Љубера и Маћера зграбиле, пале на кољена у прашину у коју се ису жито из вреће, и једна другу чупа за косу и плетенице.

Ђуро ста иза Љубере, млати рукама, незна како би јој помога, а Мире с друге стране стоји иза Маћере, збланут, ван себе.

-“Нема ништа љепше гледати од женске туче, то је пародија на све ратове и рјешавање проблема силом и физичком снагом.“ – мирно гледа Дуле копрцање голих бутина по прашини.

А Љубера и Маћера стисле једна другу за косу, не попушта ни једна, сикћу, стењу и ваљају се по прашини.Задигли им се вуштани, сјевају бјеле једре бутине, спадају трике са стопала, а опет ни једна не попушта.

-“Добро је Маро, показала си јој !“- забринуто зајеча Мире кад дође себи и кад га почеше пећи ране од драче по подлактицама.

-“Добро Љубо, доста, добила је своје!“- виче и Ђуро.

Однекуд дотрчаше и дјеца, Мирине Радојка и Петровка и Ђурини Роса и Ићо и почеше вриштати:

-“Мајо, мајо, ајме нама !“

То када их прену, пустише једна другу, дигоше се из прашине са бичевима косе своје противнице у рукама:

-“Ево ти на, види, погледај се!“- баци пуну шаку косе Љубера Маћери у лице –“Заљепи,да ти се не види ћела!“

-“Ево ти на, види, нећеш имати шта чешљати !“-виче Маћера.

Први пар корака повукоше се натрашке, а затим са дјецом што им се вјешаше о вуштане осврнуше једна према другој:

-“Бар ћеш имати кокош за вечеру!Е, нека!“-подругује се Маћера.

-“А твоје ће имати шта вечерати!Пушти их ту на просуто жито, нако су кост и кожа!“- одговара Љубера истом мјером.

Замакоше у авлије, чула се још по која неразумљива рјеч, што на рачун противника, што да се смире дјеца.

-“Видиш Марице, сад ће бити мирни годину дана.Јед је исцурио,треба нови окршај очекивати у ово доба догодине.“- смије се Дуца и тапше је по рамену- Јел’ тако ујаче ?“-окрену се ђеду Ћики.

-“Брат на брата !? Код овије кућа  било је мирно док не дођоше ове двије бакуље !“- смирено ће ђед.

-“Е, да су стара времена, сада би их људи пребили!Плазиле би уне ки змије по земљи док им кости не прирасту!“- са сјетом се сјећа баба Марица добрих обичаја.

-“ А видиш ли ових наших јадника, мјесто да сломе лопату на њима уни с њима у бој иду.Јадно је време у којем женска памет влада !“- слаже се с њом ђедЋико.

-“А момци, каква је била представа ?Какво казалиште, какво кино, ово је право!Сад ми се не одлази у кино, поквариће ми ове гуште.“- окрену се Дуца раздрагано к нама.

-“Ругај се ти Дуле, тако ће и теби шутра бити,кад се ожениш !“- опомиње га ујак ђед Ћико.

-“Нећу се ја женити ујаче !А, не и не !“- врти одречно главом Дуца.

-“Да нећеш, тако сви кажу !“- матер ће му.

-“Нећу Марице, па да ово трпим!Боже ме сачувај !“- одлучно ће он.

Клепке зазвекнуше испред авлија, ми се подигошмо и кренушмо кућама.Требало је нешто и радити.

32

Кад сам јутрос овце догна у авлију дочека ме матер и поможе ми да их утјерамо у приторак, а затим их поче мусти.Кренух у кућу, а она ће:

-“Полако, немуј лупати и викати, доша је Душан и спава.“

-“Кад је доша ?“- питам.Нисам га видио од другог мјесеца, а није ни писа често.

-“Јутрос, таман кад сте ви ошли.“- жари јој се лице.

Стево и Брацо су отишли у Лашковицу да покосе ливаде на Барици, а ја сам иша чувати овце у Карлов крш.

Уђем у мрачну кућу, матер није отварала јутрос дрвене капке на прозорима,тихо одрежем комад крува и узмем тећицу киселог мљека, а кад ми се очи привикоше на таму угледах Душана како спава на великом кревету.Онако обучен,у зелену бригадирску кошуљу и кратке гаће, лежи на леђима и спава тврдим сном.

Изађем и сједнем под мурву, гризем кришку крува и смочим с мљеком, замишљено жвачући, кад ми се привуче вучко и гледа ме у очи, као да ће рећи: “Дај и мени, и ја сам гладан!“Половим кришку и ставим до ногу.Вучко сједе:“Клап,клап“ инеста за трен крува. Опет ме тада гледа у очи.

-“Није поштено!Да сам ти пола, не могу више.“- кажем му, а он тада леже до мојих ногу и наслони њушку на моја стопала и затвори очи.

-“Ђе су Роса и Душка ?“- питам матер.

-“Тамо су неђе са дјецом, нека их, да Душан муре спавати.И баба је доље код ђеда Ћилита, пази на њи.“- сједе до мене и стави лонац са помуженом вареником поред себе.

-“Шта каже Душан ?“- питам је.

-“Путова је цјелу нућ, нешто поједе и заспа.Њесам га кад имала ни питати.“- смијуљи се она.

-“Драго ти је да је доша, а ?“- гурнем је раменом у раме.

-“Дашта,којој матери није драго да види своје дјете !?- брани се она.

-“Оћеш ли се и мени тако радовати, и Стеви и Браци ?“- задиркујем је ја.

-“Да вас стотину имам, сви сте ми драги, једнако.“- уозбиљи се она.

-“ А ђе ће сад Стево, завршио је осми ?“- крећем и ја у другом правцу, знам да неће признати да јој је неко дјете драже од другога,а и љути се на такве наше приговоре, то се нама дјеци само чини.

-“Говорио је ујак Душан да ће му нешто покушати учинити у Београду, треба се овије дана јавити, чуди ме што не стиже писмо.“- брине се она.

-“А шта ради ујак Душан тамо ?“- интересирам се за детаље.

-“Студира медицину, за доктора,већ је четри године тамо.“- каже матер.

-“Ох, шта ће он моћи помоћи, па он је студент !“- не надам се ја –“Тешко ће бити, а шта ако не успије нешто наћи?“- баш ме брине Стевина судбина, још више послије овог сазнања.

-“Видићемо кад дође ћаћа, тешко ће му се мући плаћати неко друго школовање, ако не добије стипендију.“- брине се и матер- “Ајме, штаја стојим, требам сварити варенику!“- диже се, узе лонац иоде у ватрену кућу.

-“Учио, не учио, исто ти се пише!Можеш бити сто пута најбољи у школи, у опћини,у цјелој земљи, ништа ти не вреди ако немаш пара.Шта ће Стево радити ако се не упише ?Остати овдје и цјели живот се мучити ки сужањ и опет бити сиротиња.Нигдје фабрике, нигдје подузећа гдје би се мога запослити, једино негдје на грађевини, па на терен далеко од куће, што зарадиш то и потрошиш за храну и спавање, увјек го ки миш.Јадни Боже!“- размишљам неповезано, прену ме материн глас:

-“Ајде срећо, доћерај воде, нема је него једна чака.“- молећиво ће матер знајући да сам уста у зору и да сам поспан.

-“Добро, дај вучије!И Бећара ћу повести.“- сјетим се да га није јутрос има ко водити на појило.

Док је она износила вучије ја доведем магарицу , која је била привезана за кустелић иза куће,насамарим је, па скупа натоваримо вучије.Узмем улар и уђем код Бећара, потапшем га по сапима да се окрене, те га зауларим.Као да зна гдје ћемо он весело  фркну и крену замном.

-“Нека ти ђед Јаков или неко од његових помугне.“-посавјетова матер.

Узмем неку ојачу штапину и бацим је на самар међу вучије:

-“Ако никог не буде испред куће, сам ћу!“

Матер схвати да ће ми штап послужити за подбачање и не рече ништа.

Потјерам магарицу и поведем Бећара.Он ме гура главом у леђа.

-“Нећу јашити, видиш ли ово чудо од магарета, идемо  пјешке.“- кажем му и помилујем га по бјелој пјеги на челу.

Магарица је по уобичајеном товару знала свој пут.Корачала је полако по прасшњавом путу поред некадашње Зоркине куће, па Тумине јаре,онда крај Николетинове куће и сад већ преко Влачина ка Плацу, гдје је уз цесту била Шпиња.за Другог рата на Влачинама Талијани посјекоше бориће за огрев и сада су се почеле копитити смреке, ту и тамо, иначе је то био раван терен обраста бјелушиком и пун плочастог шкаља, сив и го.

Шпињу су направили за Аустроугарске монархије.Када се радила централа Манајловац установило се да са буковачке стране, баш испод водопада Манајловац, има засебно, јако врело и ту монтираше турбине и пумпе за воду и спроведоше је гизаним водоводним цјевима одатле, преко Рудела, до Кистања.Врело је било толико јако да је вода покретала турбине, а ове пумпе, и још је остајало двије трећине воде, која је након покретања млинова у двије воденице слободно отицала у Крку.Кад се зготови централа доведоше у Кистање и струју.Јавне шпиње су поставили у Руделама код Бунчића кућа, на почетку Кистања код Плаца, код Шеганова магазина за горњи дио Кистања, на раскршћу за централни дио и код Никићеве куће за доњи дио Кистања.Ова шпиња код Плаца је поред бетонског стуба имала и овеће бетонско корито, гдје се појила стока и по томе се разликовала од осталих.

Касније се установило да та вода на врелу Миљацка тече подземно из Зрмање, која је зрачном линијом на том мјесту најближа Крци.А изнад те подземне водене жиле Римљани су имали аквадукт којим су доводили воду са врела Зрмање у град Бурнум,гдје се данас налази поље Шупљаја.Остаци тога аквадукта и данас се виде у дјеловима, зарасли у кршу у кокару од грабовине, драче, смреке и купинетине.

Налијем вучије и зачепим их дрвеним чеповима, приведем магарицу и привежем је за алку на кориту да се не измиче,натоварим једну вучију на самар и тада је подбочим оном штапином и на брзину набацим на другу страну самара другу вучију и добро притегнем праћке ужем.Могу назад, Бећар се већ напио из корита и сада чекајући пере зубе.

Из куће изађе Милица Никичина и виче ми преко цесте:

-“Миле.шта њеси зва, шта се мучиш сам?“

-“Мислио сам да ручате, нисам ћио сметати!“- одговорих, а уствари било ми је неугодно да их стално молим, јер сам знао да дневно натоваре ко зна колико вучија на туђу магарад, јер су углавном дјецу слали по воду.

-“Нема везе, у по дана, у по нући, зови роде, немуј се сам мучити!“-прикричи она и замаче у авлију.

Магарица крену познатим путем назад, а ја Бећара прскам водом да се расхлади, а он се намјешта, очито му прија, кад се код мене заустави поштар Тоде.Иша је из Рудела бициклом, сав усапунан у раздрљеној плавој поштарској униформи.Обриса зној са чела испод шапке и упита:

-“Јеси ли ти Маришин ?

-“Јесам !“

-“Сам Бог те посла, ево ти за ћаћу једно посмо, препоручено је, па ћеш ми потписати.Иначе би по овој жези мура тамо по уној гадној путини.“- раче на душак, са олакшањем.

Извади из велике поштанске торбе писмо и тврдо укоричену књижицу, да ми тинтану оловку и ја се у њу потпишем гдје ми он показа прстом.

-“Из Београда је, немуј изгубити!“-рече, зајаше бициклу бјелу од прашине и оде пут Кистања.

Узех улар и поведо бећара и кад смо замакли иза нугла Плаца, онако у ходу, отворим писмо и прочитам га.Ујак Душан јавља да је за Стеву наша школу, дом и стипендију и да му требају послати Свједоџбу и Извод из књиге рођених, а да ће он то уз молбу предати гдје треба.

Ставим писмо у њедра и зајашем Бећара, па галопом зачас стигнемо магарицу која је већ била код Николетинове куће.сад смо морали ићи кораком, а ја сам једва чека да новост кажем маји, да се јадница више не секира.Она би све дала да јој се дјеца школују:

-“Боље је да сте далеко, писаћете, доћете, него да муке оваке мучите ки ми ође.“

А ћаћа би:

-“А шта се ту муре, тако се мура!“- и препушта све случају.

Улетим у авлију прије магарице и Бећара:

-“Мајо,мајо, има новости!“

Она излети из ватрене куће сва опоћена и црвена у лицу од јаре с огњишта и озари се кад у мојој уздигнутој руци угледа писмо.

-“Од ујака Душана, оде Стево у Београд!“ –кликћем ја.

-“Фала ти Боже, ђе чу и нечу, фала ти Свети Аранђеле, ајме, како сам се бојала!“- призна својупотајну муку и ћаћину преданост судбини.

-“Шта је то, мајо ?“- јави се Душан с врата куће, умивајући се рукама на суво и поправљајући замршену врану косу.

-“Писмо за Стевину школу!Чекај, доњећу кајин да се умијеш и разбудиш!“- скочи она ки цурица и већ носи бјели лимени кајин од алуминија, пун воде,из вучија које сам ја малоприје дса шпиње доћера.

-“Чекај, сад ћу ти дуњети чисти шугаман, овим су се дјечина трала.“- одлети поново у кућу и за трен се врати с чистим новим шугаманом и стоји два корака испред Душана, ки млада прво јутро код свекра.

Душан се полако умива, трља очи и пере врат, без преше мокрим рукама намјешта праменове замршене ки угаљ црне косе и на крају се умилостиви узети од ње шугаман и поче брисати лице.

Гледам га са стране, из лада мурве.Израста је у одрасла момка, црна му брада израсла од два три дана небријања, што га чини старијим и озбиљнијим него што је по годинама.Кроз откопчану зелену бригадирску блузу избиле му црне маље с прса,а по листовима ногу и бутинама шума црних коврчавих далака на осунчаној кожи.Кратке зелене бригадирске гаће и црне лагане ципеле као да је јуче обука, нигдје трага од хабања и прашине с градилишта.На прсима с љеве стране ударничка значка изнад љевог џепића на блузи, на којем је писало ОРА “Демир капија“ и неке тракице које су симболизирале двије траке аутопута “Братство-јединство“.

-“Ово је то писмо ?“- пружи руку матери истовремено јој дајући шугаман.

-“Ево га, читај наглас !“-пружи му матер писмо, а кад види његову намјеру да ће сјести на камену плочу испод мурве, заустави га:

-“Чекај  роде, не на голи камен, испрљаћеш се.“

Зачас нађе и стави неки мутапић, превивши га на четврт и Душан тад сједе.

Чита је наглас ујаково писмо и на крају објасни матери:

-“Треба послати ујаку Свједоџбу осмог разреда и Извод из књиге рођених, а молбу ће он написати и то све предати у школу и подузеће.То је Школа ученика у привреди “Јанко Лисјак“ у Београду и учит ће за монтера централног гријања, то је занат, а стипендију ће му дати подузеће “Монтажа“, исто из Београда.Послије три године школе радит ће у том подузећу, значи посао му је осигуран.Такођер,становат ће у дому ученика од те школе.“

-“То је добро испало !?“- лагано ће матер.

-“А јесте, кад не може боље.“- Душан ће равнодушно.

-“Не разумијем, шта ће радити кад заврш ?“- пита матер.

-“Знаш, у великим градовима другачије се грију него ми.Тамо постоје велике зграде које у подрумима имају велике котлове који се ложе на угљен, а од тих котлова кроз зидове зграде и станова иду цјеви кроз које пролази врућа вода или пара и посебним пећицама загријавају станове.Ето, то ће радити, монтираће котлове, цјеви, радијаторе и све друго што уз то иде.Срећа је то што ће радити у градовима, пошто тога по селима нема.Ако му се хоће, може даље учити, то се сад може без одласка на предавања, радити и учити, па постати техничар,па и  инжињер.“- сада је Душан детаљнији.

-“Бар Стево воли мајсторисати!То је срећа!“- сада се ја јавим.

-“О, то си ти Мишко!Види га шта је нараста!Ниси више буцо.“- окрене се Душан мени као да ме тек сад примјетио:

-“Како је у школи ?“- дода.

-“Одличан је!Стално вуче са собом неке књижурине.“- маја одговори умјесто мене.

-“Браво!Ти си сад завршио пети?“- пита он.

-“Аха !“- потврдим.

-“Шта ти се највише свиђа од предмета ?“- интересује га.

-“Па, засад све, све ме интересује.Једино не волим пјевати.“- одам се.

Он се насмија:

-“То је мана овог краја.Нема музичку традицију.Гусле су заборављене, дипле тек по који има и зна свирати, а пјесме су једносложне и служе више као припомоћ у колу, а не као посебна категорија.Оно ојкање се пјева једно два пута годишње, на славама, кад се старији поднапију, а млађи ни то не знају.Ново споро долази, а старо се заборавља.Под хитно би требало основати културно-умјетничко друштво, док се старији још сјећају пјесама и обичаја.Исто тако би требало сачувати старе народне ношње, таре,гаргаше, преслице, вретена,алат и намјештај,воденице и старинске куће.Све ће то у будућности вредити злата!“- расприча се он.

– Све ја то знам радити.Ткати, прести,препредати, гаргашати,вести, мурити, плести, а кад Росу покушам научити она се бељи, каже да има учити, цртати и писати.Шта их бар у школи не уче томе, кад им не дају времена да уче код куће!?“-придружи му се матер.

-“А уче нешто.Само информативно! То су занати, то треба учити заправо, а не овако, реда ради.“- кажем ја.

-“Тако је, кад се технологија и начин живота мјења, то је сад постала скоро умјетност и тако би то требало третирати, а тко ће то овим нашим јунцима објаснити.“- беспомоћно ће Душан.

-“Код нас још лућерна, вучијама идемо по воду, путеви су били бољи за старих Римљана и никоме ништа.А види Промину, сва свјетли!Говори се да ће им и цесте асфалтирати.Овдје кад прође Миле Цвјетан својим “Jamsom“ дигне прашину тако да се она не слегне на Старој Стражи, а он је већ у Ђеврскама.Пругу Книн-Задар никад зготовити, ки да је Скадар на Бојани.“- револтирано ћу ја.

-“Кад проминци имају способне људе у Загребу, гдје се одлучује, а ови наши покрију се ушима и зубе не бијеле, боје се за своје положаје.Да се не би замјерали они ћуте, себе су осигурали, а кад их питају како је у крају, кажу да је све добро, мирно, па то је партизански крај, он се већ доказао да је за данашњицу.Из других крајева траже, досађују, доказују и говоре да ће избити проблеми ако се ништа не подузме, направи,а наше тапшу по раменима и смију им сеиза леђа.А нама водовод изградила Аустроугарска, централа нам пред кућом и тешко им је поставити мало стубова и жице да се то разведе по селима.Оно мало пара шта добију утроше на крпачину старудије по Книну, а младост им иде у Београд, Загреб, и тко зна гдје, да се никад не би вратила овамо.Умјесто да се овдје направи нека творница, запосли тако младост и живне крај они га гурају у још већу заосталост него шта је био.Треба изабрати ново људе који имају визију и знање, а пун их је Загреб и Београд, па да то покрену.Ови садашњи су незналице и неспособни, гледају само себе и своју фотељу, а не виде даље од носа.“- изли јед и Душан.

-“Ајме Душане, ћути, да те ко не чује!Укинули би ти стипендију и ко зна шта још напаковали.“- престрашено ће матер.

-“Ако мисле да ћу им ја ићи за учитеља у какву вукојебину грдно се варају.Нека тамо шаљу своју полуписмену дјецу!“- љутито ће он.

-“Најприје ти заврши, па ради шта оћеш, а дотле се стрпи и гледај шта ћеш и кућеш.“- савјетује га матер.

-“Ма, не бој се ти,завршићу ја то, то ја само овдје кажем, нисам луд да им то кажем јавно у лице, знам шта би ми се десило. Не можеш главом кроз зид.“- умирује он матер.

Дођоше баба Аница, а за њом Роса и мала Душка весело тркарајући уђоше у авлију.Кад Роса угледа Душана поцрвени, а мала Душка се заклони иза ње.

-“Шта се стидите, ово је наш Душан, дођите амо!“-зове их матер.

Душан њежно повуче Росу за плетенице и овлаш је штипне за обрашчић:

-“Како си мали првашићу?“

-“Добро, прошла сам одличним!“- још више се зацрвени.

Мала Душка протрча испред нас до матере и сакри се у њен вуштан.повремено би провирила два сјајна крупна ока на округлом буцмастом лицу и поновосе сакрила у фалде материна вуштана.

-“Ајмо ручати, сви смо гладни.“- рече матер и поведе Душку у кућу.

33

За ручак је матер припремила пјевчића, који је у јату био вишак,па се стално тука да би изборио свој положај међу старијим и јачим и тако правио немир у авлији.

-“Страда бунтовник!“- насмијем се ја.

-“Е, баш ми додја!“- потврди матер да прикрије прави разлог, али како ме је погледала,знао сам да је прочитала моје намјере и даде ми до знања да не идем тим путем.

Заћута сам и наставио сркати јуху из лименог пијата са лименом жлицом, док је мала ушка звонила са својом малом плавом тећицом.Недавно, послије продаје јањаца,матер је отишла у задружни дућан и купила алуминијске пијате, жлице и пињуре и неколико тећа разних боја и величина.Дотадашње дрвене здјеле, жлице, чаке и букаре опрала је пржином и спремила у ватрену кућу:

-“Нека стоје, злу не требало, за нешто ће већ послужити.“

-“Сад имаш више посла око прања.“-ркла јој је баба, али зачудо и она је мислила да су времена дрвених жлица и здјела прошла.

-“Нека,оно једење из здјелетина ишло ми је на живце откад знам за се.Има свакаквих људи и болештина, а уни скупа једу из истог суда са здравима.Видила сам ја и фине дрвене пијате, мугло се јело и на њима сваком посебно служити, али не,ко ће то ? Ту су женетине криве, тобоже троши се пуно воде на прање, а вода далеко.То је по мени љеност и неајтање.“ – казала је док је пржином рибала бјели лим и загледала да ли су јој судови довољно сјајни.

Тада је одала намјеру да ће наговарати ћаћу да копа густерну:

-“Има нас пуно, воде никад довољно, по три пута треба ићи на Шпињу за чељад, а треба и стоку бар два пута надан појити или на Крци или на Шпињи.Брестовача се завалила, никоје не чисти нити поправља.С јесени и зими некако, али у прољеће и љето се уби Боже.“

А ћаћа, по обичају:

-“Ко ће то, треба пуно новаца и није то лако како се мисли.Треба експлозив, па цимент, па грађа,па направити гувно за воду, а ја сам то не мугу.“

-“Имаш тамо познанике на прузи, погоди се с њима, а ја ћу с дјецом припомући.Експлозив тражи од подузећа, имају га уни колко оћеш.“- неда се матер – “ Кад муре Иле сам, муремо и ми.“

-“Лако је Или, ђед Ћико има већу пемзију него ли ја плачу, а уно и није нека густерна већ овећа каменица.“- ћаћа ће по своме.

-“Шта је да је, не мура Ружа на Шпињу.“- матер се држи свога.

И тако је тај проблем оста висити у зраку.Углавном је први дана остало на ћаћином :

-“Видићемо.“

А ми смо чекали викенд, кад он долази с градилишта и тада ће се нешто више знати.

34

Послије ручка Душан узе неку књижурину и леже у ладовину испод мурве у Гувну.Док је у својим торбама преврта тражећи књигу нађе неке новине и пружи их мени:

-“Ево ти читај, само немој да их изгубиш или испараш!“

Узмем новине.“Плави вијесник“,лист за омладину и почмем прелиставати, да видим чега има и нађем на три чланка са сликама, које је Душан обиљежио са стране.Испд тих чланака писало је његово име.То су биликратки чланци о занимљивостима у Далмацији, а један је говорио о заборављеним римским споменицима у дворишту Старе школе, који су још за Аустроугарске ископани у Шупљаји, некадашњем римском Бурнуму.Сада стоје зарасли у траву и нико о томе не води бригу, па се излаже идеја да их треба поставити на видљиво мјесто у неки археолошки музеј или још боље, направити мали мјешовити музеј у Кистањама, у којем би били такви експонати, па народне ношње,оружје и алати, а који би  користио дјеци и намјерницима који долазе у тај крај.Изнад текста је била и слика споменика зараслих у траву у дворишту Старе школе.

Читам испод чланка “Душко Мажибрада“ и замишљам колико ће људи прочитати то име и како је љепо да те људи по нечем познају.Сигурно ће ми у школи рећи како ми брат пише у “Плавом вијеснику“,неки ће завидити, некима ће бити драго, као да су они томе придоњели, а неки ће се правити као да то није ништа нарочито и није вредно пажње.А мени је било драго толико да сам та три чланка чита цјело поподне код оваца, које сам чува у кувину послије попаска, и замишља како ћу и ја некада, кад одрастем,писати велике књиге, које ће читати пуно људи и тако ући у вјечност.А да ли је важно име или дјело?Има дјела којима се не знају творци, а вјечна су, народна, како кажу,, а неко је ипак посија клицу и дјело је било толико велико да се на аутора није ни мислило, па послије и заборавило.Има и обрнуто, аутор је познатији од свог дјела.А колико је тек оних чија се имена и дјела знају, али нису погодили време, били су пуно испред или иза свог времена,док их неко не открије или за вјеке вјекова остају неоткривени.Ко ће све те пусте књиге прочитати?Тога нема!Потребно је, дакле,створити дјело у право време и на прави начин упознати њуде с њим, па ако успије.Ни из сваке сјеменке не изађе биљка, ни из сваког цвјета не настане плод, па ни свака написана књига не мора бити велико дјело, вјечно.Уосталом,све је пролазно, у вјечној мјени,поновљиво у другим облицима, другим временима, другим мјестима,ако тога уопће има, можда се све то нама причињава.

Увелико је пао мрак кад се ја тргох из “филозофитања“ и на брзину потјерах овце кући.

-“Шта си тако окаснио ?“- пита матер – “Давно се смркло.“

-“Тако, љепа је вече.“-рекох.

Стевио и Брацо су сједили на грумили код бајама и нешто шапоркали са Стевом Јолиним, роса је била у кући са матером која се спремала за мужу оваца, а Душка се кривила , јер су је тјерали на спавање.Вратим “Плави вијесник“ у Душанове ствари, а он је са Дуцом отиша на Кистање, и узмем малу Душку у наручје и изнесем пред кућу:

-“Видиш ли ону звјезду ?“

-“Аха.Видим.“-протепа она кроз јецаје који су јој потресали цјело тјело.

-“Оно је твоја звјезда.Видиш ли како се само теби смије?“- заваравам је.

-“Само моја и ничија више!?“- још јој се у гласу осјећа љутња.

-“Само твоја!Оне друге су других људи.Свако има своју звјезду, али твоја је најљепша, најсјајнија и само теби трепће.“- носам је испред куће.

Она гледа, гледа у звјезду и главица јој клону на моје раме.

-“Оћеш ли спавати и сањати своју звјезду ?“- тихо је питам.

-“Аха, хоћу.“-сањиво изрече и заспа.

Однесем је лећи, а она се рашири на кревету намјештајући коврчаву главицу и лагано,лагано застења, осјећајући да је напуштам, али сан је био јачи.

Придружим се клапцима код бајама.

-“Видиш ли овдје неког Београђенина ?“- зафркава Брацо Стеву.

-“Знам, видим га како од данас постаје ништа мање него Београђанин!“- искривим мало говор како сам чуо да говоре београдски ђаци и студенти из овог краја.

-“Брацо, ко ће овдје издржати још двије године ?“- жали се стево Јолин.

-“Да нисте пали у петом, сад би била једна година.“-подсјећћа их Стево.

-“Јебеш луду главу, не спомињи.“-одману руком Брацо.

Стево устане, протегне се и зајаука:

-“Јооој,сви ме мишићи боле, руке и ноге.Ем ти Лашковицу и сјено!“

-“Боле и мене, али да скоро идем у Београд као ти, поднио би дупло.“- завиди му Брацо.

-“Уху, Београд!“- Стево скочи увис одушевљено поред свих болова и отрча према кући.

-“Овај је полудио!Благо њему!Ајмо спавати Лале!“- рече Брацо Стеви Јолином.

И разиђошмо се, свак са својим мислима.

35

Ћаћа је доша са градилишта пред подне.Сада је опет радио на прузи у Радучкој брини, уређивали су доњи строј и утврђивали насипе и усјеке и бетонирали тунеле.Говоре да би ове године мога доћи воз до Кистања,п би постепено отварали пругу, до Бенковца, а онада до Задра.Итградња се отегла ки гладна година.Ништа то није сигурно.И досада се говорило тако:“ове године“, па “догодине“, али су сви рокови прошли и ту смо гдје смо.

Донио је велику картонску кутију и у папир од цементних врећа уматаних неколико штампова разних дужина.

-“Видите дјецо!Ово је експлозив, а ово су каписле и корда.“- позва нас кад је отворио велику кутуију –“Да се нико није усудио овоме прићи, акамоли да дира рукама!Са овим се није играти, од вас ни сјена неби остала!Значи,јасно!?“

Погледом је кружио по нама да се увјери да ли смо схватили забрану.

-“Ове штампове и жице, исто!“ –одмота папир и показа на челичне штампове са сјајним сјечивом на врху.

-“Шта ће ти све ово?“- упита Стево пипајућикаљену оштрицу штампа.

Сједили смо у ладовини под мурвом испред куће и сви загледали у тамно жуте ћикете, златно сјајне каписле и црне смотке корде.

-“Копаћемо густерну!Погодио сам са људима.Доће у понеђељак два чојека из Вујасиновића, Вујо и Иле, и почети копати.Видићете како се то ради, а мураћете и пумоћи, кад вам уни кажу.“- рече одлучно и поносно погледа матер.

-“Фала ти Боже, да се рјешим Шпиње.“- прекрсти се она.

-“А гдје ће копати, не би требала бити далеко од куће ?“- умјеша се Душан.

-“Ође сам мислио !“- устане и оде до зида башче при дну овлије и показа руком.

-“Значи, те башче неће више бити ?“- упитам.

-“Да,ту ће бити густерна широка пет метара, па онда ће бити плоча, шест са шест,а остатак башче до авлијског зида благо укошено гувно.То ће требати насипати са уним  каменом што се ископа.Дубока ће бити пет метара, муре бити и више, кад видимо какав ће бити терен.Ако буде мјешовит, камен и земља,мураћемо је обзидати. Најбоље би било, да се посрећи, да буде камен, лакше се копа, а не треба обзидати, него само бетонирати.А и вода је тад права,љети ладна, а зими млака.“- објашњава нам је показујући рукама гдје ће шта бити.

-“Па колико ће им дана требати за копање, шта рачунаш ?“-пита матер.

-“Десет до петнајст дана, све би требало бити готово.Уни, чу сам, добро раде, али све зависи од терена.Ручаће ође код нас, да не дангубе, јер им је далеко ићи кући.Љето је, како их воља за спавање.Некад ће спавати ође, а некад ће ићи кући.Тако су рекли.Не траже ништа посебно, обичну рану.Експлозив су ми дали у подузећу, а мајстори су ми направили штампове од шкартираних  и попуцалих од машинске бушилице.Они ће дуњети своје маце, лопате и чекиће.Ето, то је све.“- заврши он.

Кад смо се вратили у ладовину матер ће:

-“Ево ти писмо, Стево би треба у Београд.“

Сви ћутимо док он чита.

-“Стево, шта ти кажеш “’- одложи прочитано писмо.

-“А шта ћу, идем.“-одговори Стево слегнувши раменима.

-“Ја сам разговара са својима у подузећу.Кажу да би једну годину муга радити самном, па би те другу годину послали у школу за зидара, тесара или машинисту.Тога им фали.Кажу да не мугу послати за техничара, да тога има на Бироу.“- изнесе он другу понуду.

-“Ма нећу, боље ми је ово.Бар ћу радити у затвореном и по градовима.А тамо би био стално негдје на терену, у дивљини.“- одлучно ће Стево.

-“Добро, и ја се слажем.Отиђи код матичара и извади Крштеницу, па са Свједоџбом пошањи ујаку.“- пружи му ујаково писмо.

-“Шта ти кажеш Душане ?“- окрену се ћаћа њему.

-“Па, ми смо већ говорили о томе.Мислим да му је ово у Београду боље.Има стипендију, дом и по завршетку осигурано запослење.Може даље учити за квалификацију, а може ванредно завршити техничку школу,па касније вишу или факултет уз рад.Све зависи од њега, а до тога има времена.“- објасни он шансе за будућност.

-“Шта код тебе има нуво у Шибенику, у школи?“-сада га упита директно за његове планове.

-“Ништа посебно.Школа као увјек, борим се, мало радим у Омладинској и тако, баш ништа посебно.“- настоји Душан бити што краћи и као увјек помало тајанствен.

-“Душан пише за новуне, баш је њепо написа.“- мене као да ђаво повуче за језик.

-“Ма какве нувине ? Шта то пишеш“’-заинтересира се ћаћа.

-“То су омладинске новине, мале занимљивости, плате који динар.“-Душан се нађе у незгодној ситуацији.

-“Имаш ли те нувине, да видим ?- сад се ћаћа заинтересира још више.

Донесе му Душан “Плави вијесник“ и отвори страну гдје су му објављени чланци.Ћаћа пажљиво чита, прегледа остале стране и склопи новине, па погледа насловну страну.

-“Добро си написа,ма мураш се чувати!Ово наоко нема везе с политиком, а уни све мугу претворити у политику.Кад ово виде ови наши њима ће прво засметати што си ти то написа, а не неко из њиове шоције, па ће унда рећи:“Видиш, овај мали нама дјели лекције, када ми то незнамо!А зна се чији је ун, па није ни чудо да тако мисли.Ми му дали стипендију, а ун:да не водимо бригу о туме!“Зато, памет у главу, даље од њи, уни један другог чувајукад их неко са стране дира!“- упозорава га ћаћа.

-“Сад сам у Предсједништву Опћинског комитета омладине у Шибенику, ништа ми не могу, а ускоро ћу бити и члан Савеза комуниста.“- штити се Душан.

-“Није то никаква заштита, падале су и веће главе!Знаш ко је био Ђилас, па ђе је сад ?Па колико их је завршило на Голом отоку.Довољно је било упрети прстом у некога, па ајде робијај.Ено их неколико самном на градилишту, све били првоборци и партијаши, велики војни и милицијски чинови, па сад раде најгоре послове, горе од уних који су били четници, усташе или домобрани.А шеф ми каже:“Мурам им такве послове давати, иначе мени оде глава, а срце ме боли кад видим да црни усташа мањег знања од њих им је сад бригадир или пословођа.“Разговара ја са једним од њих док смо палили мине, тада се сви остали склоне,па смо мугли слободно говорити, иначе неби ун ни проговорио, јер цјело време ћути.Питам га:

-“Шта ти згреши Богу, па те тако казнише ?“

-“Ништа, Марко брате,ништа !Сад ме ове мине разњеле ако лажем!У три рјечи ћу ти рећи.Не стој, слушај и пали мине !Дођоше ноћу удбаши, дигоше из кревета и онако у гаћама одведоше у самицу.Незнам послије колико дана, јопет нући,почеше испитивати:ти си тај и тај, говорио си тако и тако, имамо свједоке, признај , нема ти друге.Издржа сам све муке, а какве, нећу ти причати, чојек их не муре ни замислити,али нисам ништа призна, а сам себе нисам ћио лагати.Како сам оста жив ни сам незнам.Ти који су ме пријавили из домобрана су прешли у партизане четрдесет и четврте и сада су на високим положајима, а да сам ја оста на слободи они то никад неби постигли.Требало ме је склонити с пута и то су на тај начин направили.Ајде, готово је , бјежомо у заклон!“-  исприча ми ун “- доврши ћаћа.

-“ Па јел’ ти још прича ?“- питам га за више детаа.

-“Ма какви!Клонили су се свакога и ћутали.Три рјечи неби дневно рекли.А људи из његовог краја су то исто што и он испричали.Кажу, бијо првоборац, партијаш,народни чојек,свакоме је пумага, колико је муга.Није се ачио,оста скроман и вредан и то га задеси.Његови му конкуренти намјестили и готово.Кажем ја, уно шта је ваљало од ти патијаца изгинуло је до четрдесет треће.Лако је било послије кренути у партизане кад си зна која ће страна побједити.Ехе, лако је уватити залет низ буру!“-  дода ћаћа.

-“Ајте ви и приче,време је ручку!“- позва нас матер.

-“Па то је било за време ИБ-а, опредјелили се појединци за Стаљина, а наши су изабрали свој пут, ради тога су такви страдали.“- укључи се Душан.

-“Сви комунисти су до четрдесет осме били за Стаљина, колко је младости за рата погинуло са Стаљиновим именом на устима, а сад преко нући питају неуке људе за кога су, Тита или Стаљина?Па за њи обојицу, бар су их тако учили током и послије рата.А сад преко нући, неки тамо у вукојебини, ђе нема ни струје, ни воде, ни нувина, ни поште, ни радија, требају изабрати између њи двојице, а немају појма о чему се ради, зашто су се свадили, у чему је проблем?Д а су их питали прије годину дана то исто, па кад би рекли да су за Тита, лоше би се провели.Оптужили би их за национализам или незнам шта, јер је комунизам свјетски покрет радних људи и ту нема мјеста државама, нацији, поповима и вјери, па из свега тога искључити другове Стаљина, Лењина, Маркса, Енгелса или их рангирати на лошије и боље било би светогрђе.Нека је Тито наш, њима је једнак као њиов ученик и сљедбеник.То то је то!Ја њесм комуниста, немам ништа против њих, подржћи све уно шта користи народу, сиротињи, радницима, али не треба сљепо вјеровати никоме, па ни овима.Док ти се власт умјеша у идеју, настаје борба за положаје у власти, при чему се идеја користи као оружје против конкурената.То неће мимоићи ни ове.Ти си Душане сам,немаш никога ни горе ни доље да ти штити леђа, зато се чувај пулитике.Учио си у повјести да су се браћи и очевима скидале главе да би се сјело на њиов престо, како унда неби уноме ко ти није ништа у роду.“- предуши ћаћа.

-“Марко, ти и пулитика!Неби до шутра, ајмо ручати, олади се јело!“- мало жешће упозоти матер.

-“Добро, ајмо!“-диже се он и пођошмо сви у кућу да обавимо ручак.

36

Матер ме навече обавјести да ћемо ја и она сутра у Миљацку.

-“Ајме, шта ћемо тамо, па то је далеко!“- није ми било право, иако никада нисам тамо био.

-“Ближе је од Лашковице.Мурамо оћерати биљце у бучницу да се оперу и изваљју.Има нувих, откала ми Стева из Мјеркача,трбају се истући, успут ћемо опрати и старе, а самљећемо и нешто коруна.“- образложи она.

-“Па то не може све на једном магарету, треба би кар.“- предложим јој.

-“Питала сам тетку Милицу, каже да не ваља пут испод Пећине, одњела га вода кад је зимус Пећина рикнила, а послије га нико није поправља.Дала ми је баба Марица магаре, узећемо и Стевичино, па ће с нашим бити доста.“-објасни ми и узе вреће да вечерас натрпамо коруне.

-“Шта ће нам коруни, кад ће се то самљети ?“- буним се ја.

-“Даваћемо прасади у мећи, а то ће Пешо часком самљети, па ћемо се одма вратити.“- појасни ми не дижићи глас, као да не примјећије да се ја буним.

-“А биљци, ‘оће ли они бити готови?“- тјерам ствари на чистац.

-“О, не, остаће тамо бар седам дана.Требају се истући, па проваљати у бучници, а унада оцједити и осушити.Видићемо шта ће Пешо рећи, када треба доћи по њи.“- лакну јој кад схвати да је немам шта више питати.

Шест набијених врећа смо спутали узицама и оставили код кашуна да чекају до поласка сутра ујутро.

Још је био мрак кад ме матер пробудила, тихо ме зовући да не пробуди остале у кући.Једино се баба мешкољила у својој собици дајући тако знак да је будна.

Провирим у њену собу и она ће тихо:

-“Миле,реци Пеши, млинару,да га пуно поздравља тетка, и осталу дјецу и матер му.“

-“Која тетка ?“- нађох се у чуду.

-“Па ја, Боже, ун је од мује сестре Јање син, ћаћин ти брат од тетке!“- сад је њој чудно шта ја то незнам.

-“Гдје ми све немамо родбине, па колико нас то има ?“-питам је, чекајући да ме матер позове да натоваримо магарад.

-“Има је свуда синко,од Старе Страже,Ервеника,Нунића,Бјељине,Братишковаца,Скрадина, питај ћаћу, ун то зна,запиши ако немош упамтити.И то блиске родбине!Боже, ка мумак се муреш загледати у неку цуру, кад уна ти тамо род!О ничем ви млади не ајтате!“- поче се баба Аница љутити,нешто ради нашег немара, нешто ради бола у леђима који јој се увјек јави кад почме устајати:

-“Ајде тамо, помузи матери!“- отјера ме.

Матер је угонила у авлију Стевичину магарицу док сам ја излазио из куће.Улетим у ватрену кућу, узмем износити вреће и одма их товарити на магарад.Није им било тешко колико су вреће биле огромне.У антрешељ, између врећа,натоваримо биљце, мутапе, кабане и аљке.

-“Ружо, ставиде и ово, ко ће је ручно прати !“-износи баба своје двије сукнене аљине које је преко зиме носила, скројене од истог омуреног сукна ки аљци.

Бацимо их са осталим за прање у антрешељ и кренемо кроз Нанијину улицу.Изнад Промине се тек мало заруменило небо и ја се почмем јежурити и мишкати.

-“Није ти ваљда ледено ?“-упита матер.

-“Мало, кад си ме рано пробудила!“-масирам и гријем у лету ноге и подлактице.

-“Брзо ће сунце, унда ће запећи, боље је да за лада стигнемо.“-мучицом пожурује магарад.

На вр Дола скренушмо љево према Деманији:

-“Ту је вук удавио Дуциног пулца.“- покаже ми малу чистину поред пута између густих грмова смреке.

-“Јел’то онај шта Дуца стално прича ?“- досјетим се.

-“Аха,боље њега него нечију краву или овце.“- смије се она.

-“Јадна магарад, нико о њима не води рачуна.“- сажаљиво ћу ја.

-“А шта би водио, сами се множе, сами се ране,не обољевају.Нешто им бациш преко зиме, обалине од краве или куња и уни су задовољни.“- смије се и даље матер.

-“А кад треба самар, онда су први.Није ни чудо што су тврдоглава и на своју руку.“-штитим магарећи род и правдам им нарав.

Пут води кроз крш обраста грабовином и покојим растићем, а онад почеше превладавати растићи. Неста крша, а међу растићома је расла оштра бјелушика.

-“Ово је Сплавина.“- рече ми матер.

-“Зашто то мјесто тако зову ?“- распитујем се.

-“О, зашто ?Па само ти име каже.Кад падају кише ође се наплави вода , буде дубока преко кољена,и тако дуго стоји док добро не засуши.“- објашњава ми.

-“А, да, па зато овдје расту растићи, вод нањела земљу у ову долу, па им добро.Види бјелушике, како је велика!Зашто од њеног корјена не праве брушкине, кад је тако коврчав, чврст и оштар?“- питам је.

-“Па, мугло би се, али треба имати машину.Не исплати се радити ручно мало кумада.“- замисли се матер.

На врховима растића поче се јављати вјетрић и помало љуљкати гране и шума се пробуди.На свјетлоплавом небу појавише се од истока јата врана и гавранова, повремено се дозивајући грактањем , летећи на запад.То им је свако јутро био уобичајени пут, а предвече би летили обрнуто, са запада према истоку.

-“Ма гдје лете ове вранетине сваки дан ?“- питам је.

-“Кажу да су им гњезда ту у Брини,а да лете чак до Жегарског поља или Равних котара.Ваљда тамо има за њих више хране.“- каже и показа руком десно:

-“Ово су Дубрава и Рола, а иза њи Чучевска брина и уно врело Чесма у по ње, шта ми видимо са Градине.“

Сад избишмо на руб шуме и угледам велику подугачку кућу покривену циглом, те стотињак метара дање Сакића куће.

-“Сад смо прошли Краљушу, тако се ова шума зове, а ова велика кућа је задружна јара,ту је сад Диле, Манда и Цурица, а уно су куће наших сувезника Сакића, Иле и Марка.Сад знаш куда се иде, кад буде требало ићи.“-показује ми руком.

Прођошмп Чучевску цесту,која је водила до Кистања, и уђошмо у улицу између ограда.

-“Ово су Штрбачке ограде, а тамо иза Сакића су Кутлаче и Карановићи.Сви скупа уни су Чучево.“- упознаје ме она.

-“Ја сам мислио да је Чучево кућа до куће, а не овако разбацани.“-изненађен јој кажем.

-“Рјетка су код нас велика збијена села.Већина њи је пар кућа на једном мјесту, па мало даље исто тако, па пар таквије групица чини једно село, ево вако ки Чучево.“-објашњава ми показујући широким покретом руке.

Прођошмо групу Штрбачких кућа,најсјевернији засеок Чучева, и преко каменитог голог крша огуљеног буром,  указа се Руделска брина.Пуно је била плића него код нас и скоро кршевита, тек ту и тамо по које дрво самац.Пут је водио благо низбрдо и сада се споји са колним путем што је водио од Бунчића кућа у Руделама.Кренушмо путем што је водио љево уз воду.Између врба пјенила је бистра вода Крке носећи труње јаком матицом.Десно су се дизале скоро окомите литице са покојим грмом у пукотинама или бусеном кадуље и смиља.Испред нас се ниоткуда појави јаруга што прекину пут, десно је водила до Крке,а љево до црног отвора у дну литица.Магарад полако пипајући пређе ногоступом и тада ми матер рече:

-“Ово је та Пећина.Кад падају велике кише онда вода груне из Пећине ки велико врело и ево видиш направи ову јаругу, а кад засуши вода ваљда кроз овај шодер пили у Крку.Иначе, тамо има дивијх голубова, а прије су чобани угунили овце преко нући, толико је велика.А за рата су се склањали људи, има у њој доста буџака ђе се може сакрити, а воде за пити има преко цјеле године.То нам је прича Стево тетке Милице, ун се за рата ту скрива.“- исприча ми док см застали и гледали према Пећини.

Недуго потом зачу се тихи равномјерни потмули непрекидни звук:

-“То се чује централа, тако стално зуји.“- објасни ми прије него шта је упита.

Послије десетак минута ода угледашмо на Буњевачкој страни зграду централе са огромном бројем жичаних водова, великих бјелих и смеђих изолатора и гвоздених решеткастих стубова.У дну централе кључала је бјела пјенаста вода и текла испод гвозденог мостића који је спаја двије обале. Изнад мостића је било суво корито Крке зарасло у бујни врбик,а љево три камене кућице.Зидови су им били од кресаног камена са плочатим крововима.Испод њи је текла пјенушава бјела вода и спајала се са оном из централе у корито Крке.

Магарад се заустави напроширењу испред прве воденице и ми их завезашмо за алке ударене у живи камен.Све је около шумило, бучало и пјенило око нас.Из млинице изађе овисок човјек средњих година, бјел од брашна по гаћама и џемперу и лаганој плавој радничкој јакети.

Сунце се тек појавило изнад Брине.Младе врбе су се зелениле и њихале на лаганом повјетарцу.Он погледа  у сунце, надносећи руку над очи и окрену се нама:

-“Добро јутро снајка, уранила ти добро !?“

-“Рачунам, боље ми је за лада.Добро јутро брајо!“- одговори му матер.

-“Ово је твој мали, а ? Како ти је име, ја сам ти род и то близак род.“- рече и поможе матери да скине биљце и растовари вреће.

-“Миле.Рекла ми је баба да  поздравља тебе, осталу дјецу и бабу Јању.“- одговорим му преносећи бабину поруку.

-“Како ми тетка, твоја баба?“- упита.

-“Добро, боле је кости и жали се на ноге.“- кажем ја.

-“Реци јој да је тако и сестра јој Јања.Стара, кости боле, онемућала на нугама, ки и уна и поздрави је.“- рече он бацајући вреће пред воденицу.

Уњели смо скупа вреће у масивну камену кућицу, која ка да је стајала на највећем виру,и он је засу кош корунима, а затим разним дрвеним полугама скрену воду и горње камено коло се покрену и поче мљети корун по корун, који су упадали у шупљину усред тог кола.Крупно мељиво ки сњег затрпаваше овелике брашнаве наћве.

Нове биљце и мутапе убацили смо у камену јаму гдје је био велики дрвени маљ и који поче по њима лупати пошто је Пешо посебноу дрвену ручку пребацио у други положај.Бујица воде је текла пјенећи се у ту рупетину и истовремено покретала маљ и испирала биљце.

Старе биљце смо убацили у бучницу и кад је Пешо скину уставу, дрвеним коритом потече бујица воде и направи ковитлац у том каменом бунару.Вода је окретала и превртала биљце ки што вјетар у касну јесен носи зрело лишће и окреће га по нуглићима неке ограде.

-“Е,сад нек то ради по своме, биће то како треба, а ти Ружо закувај ми крув, ево ти ође брашна, соли и кваса, бојим се биће ми мало кад ми дођу гости са централе.А ти Миле дођи амо да видиш одакле вода иде у Кистање.“- показа он матери гдје му је шта, а мене поведе ван из воденице.

На три корака испред равног платоа испред млинице, насупрот је била камена кућа испод које је кључала вода уз заглушујућу буку.Он отвори великим кључем пуна дрвена врата и упали електрично свјетло:

-“Ево,ово је турбина, уно су јој пропелери што их врти вода, а ово је пумпа која ћера воду у резервар на ве Брине, а одатле уна иде даље кроз цјеви од водовода.Кад смо ту, сад ћемо улити у резервар машинско уље, па нека подмазује осовине и лежајеве.“-рече и узе лимену канту и у резервар ули густо тамносиво уље.

-“Видиш ове цјевчице, уне воде до мазалица и то уље полако капље и подмазује да се гвожђе не упали и стопи.“-показиваше он прстом на дјелове машине.

А у тој просторији је бучало, шумило и клапало,да се једва чуло шта говори иако је скоро вика.

-“Ето,то си сад видио синовац!“- окељи се и позва ме покретом руке ван.

Изнад воденице било је суво корито Крке са обе стране обрасло китињастим врбама.

-“То ти је био водопад Манојловац и ун иде скоро до Брљана, има километар далеко, а сад нема воде јер је све повукла централа кроз тунел.Тај тунел иде од уставе на Брљану кроз земљу на уној другој страни ђе је централа и тако покреће у њој турбине, а уне генераторе.Отуд нам струја.Иначе је то најљепши водопад на Крци, дугачак је доста, а вода пада ка да се слива низ степенце.Баш је штета што нема воде.“-објашњава ми је показујући широким покретима руке који су пратили казивање.

-“Ајмо сад да видимо како иде мељава!“-уђе у воденицу гдје је матер већ раскувала крув и гријала пеку.

-“Ево, сам по цјели дан, жељан разговора, па сам малом све показа.“- рече матери.

-“Немаш пуно мељаве ?“- упита га матер.

-“Ма какви,откад проради млин у Кистањама ође рјетко ко дође.Овако коруне и биљце.Слабо Ружо,не исплати се више.“- сјетно ће Пешо – “Од три воденице које су мљеле дању и нући  једна је већ урушена, а друга ће убрзо.“

-“Одеш ли кући, шта имаш тамо од стоке ?“- одржава разговор матер.

-“Имам двије краве, држим посјека, кокоши.Баталио сам овце, нема их ко чувати.Ја и стара сами, дјеца отишла и поженила се по свјету.Дођем ође послије жетве и кад се биљетине перу, па будем цјело време.То траје мјесец два, а унда долазим од куће једном неђељно да подмажем пумпу од водовода, нешто ође закрпам и тако.дају ми неку цркавицу за то, а и шта би радио код куће.Ође сам научио.“- прича нам  млинар Пешо док прегледа около по млину, ки да је ту сада први пут.

-“Бар овдје можеш ловити рибу!“- гледам брзаке на све стране око воденице како се пјене.

-О, ловим, ма досади и то.Сад ће ми доћи ови са централе па ћемо пржити рибу.Уни то часком налове, поште жицу у воду, ошамуте је, узму колико им треба, па дођу ође пржити.Ође им је сигурно, неће нико од њиовије шефова банути изненада, а ако дођу извлаче се на мене.“- смије се Пешо.

-“Зато је овај мачак тако сјајан и дебео!“- смијем се и ја.

-“О, да!Поје је више рибе, што живе, што пржене, него игуман.зато лови мише по млину, да промјени јеловник.“- мази Пешо дебелог тиграстог мачка који од радости преде ки бркаш што рче,а црне пруге на вртењачи му се сјаје ки патином угланцане.

Већ се меље трећа врећа.Док ја придржавам врећу Пешо из кашуна сипа мељиво у њу и онда је износимо пред млиницу ђе ћемо товарити магарад.Матер је запретала крув под пеку и скоро би треба бити печен.

Засташмо с послом пред воденицом кад смо спазили да нам прилазе три човјека у плавим радничким комбенизонима.Између себе нешто причају,весло млатарају рукама и смију се.Један од њих носи велики лимени сић,а други платнену торбу отеглу од тежине терета у њој.

-“Здраво Пешо, оћемо ли ?“-виче један од њих, покрупан и дебо човјек.

-“Оћемо, него шта !Воде има, ватре има,крув је врућ, шта нам више треба?“-виче млинар Пешо да надјача буку воде и чегртање у млиници смијући се од ува до ува.

-“А уље и со си заборавио !?“- смију му се другари.

-“Тога мура бити,а осталог како кад !“-играју они игру коју су одавно научили, па је тако изнова понављају, унапред знајући ко ће шта рећи.

-“Стево, ово ти је Маришин мали.Ту је и Ружа.“- показује му Пешо на мене.

-“Ово је Стево,брат од тетке ти Милице, ун ту ради на централи.“- сад и мени појашњава.

Матер изађе из млина носећи печени крув и стави га на перваз изнад врата уматајући га у крпу да се не поврати.

-“Здраво Ружо, ујна, ко се нада тебе видити ође !?“-прилази јој Стево и пружа руку.

Матер обриса брашњаве руке о травежу и десницу пружи Стеви:

-“ Ево, мурала сам биљце опрати,па се одлучи прије школе, док су дјеца код куће.Како сеја Милица и Дуја ?“-упита га.

-“Добро су, држе се!Дуја чекића кад има шта, а матер оно по кући, ки увјек.“-одговори Стево матери.

-“А Мара и дјеца ?“—настави матер пошто их Стево не спомену.

-“И уни су добро, хвала Богу.“- он ће.

Стево се касно оженио, кад су сви били дигли руке од његове женидбе.Дујина кућа је важила као добростојећа, одвајкада ковачи, па није било тешко наћи удавачу.Али Стево није био вољан.Рат га увати као  клапца, и није и јесте за пушку, па се за сваки случај сколонио ту у млине.Централу су чували Талијани, па послије швабе, нису га дирали сматрајући га нејаким, а кад дођоше партизани био је таман за топовско месо.Слонише га ту у Пећину, док рат не заврши, а ноћу би зна доћи и до Марише на Влаку, по преобуку и нешто хране.Затим га дигоше у војску, али је био здравствено неспособан, има је неку сјену на плућима, говорили су да му је то Пећина дала.Заљечи се и поче са ћаћом Дујом ковати, али га овај некако запосли на централи.Иначе, Стево је има златне руке.Уз ћаћу је научио ковачки занат, али се заинтересира за машине и електрику.Док му је нешто млађи брат Пешо студира електротехнику у Београду упућива га је у основне теоријске ствари, а пошто је сјеме падало на плодно тло он је даље учио сам.Ако је у крају требало нешто поправити, а то не може Стево Дујин Бунчић, онда га баци на отпад.Није важно шта је у питању, млинчић за каву или трансформатор.А онда се изненада ожени, кад су сви изгубили наду, Маром из Радучића.

Пред млином они скупа очистише рибу, испраше је водом, посолише, доњеше и опалише граделе и положише их изнад жара и ставише рибу да се пече, повремено је мажући уљем.

-“Дуњели смо само пастрву, њесмо је ћели мјешати са мреном и кленом, мураћемо раније ићи нешто поправљати.“- објасни најстарији од њи.

-“Лоше сте изабрали, луди сте ки суци !“- окељи се Пешо млинар.

Како се риба пржила тако су је скидали и јели заљевајући је оклајском жутином.

Кад ја одби да пијем вина Пешо млинар ће:

-“Е муј синовац,мураш једном почети!За обај пут ћемо направити беванду, не ваља послије рибе пити воду,заболио би те дроб.Јел’ тако снајка ?“

Матер се насмија и даде ми знак да је тако.Отпијем пола чаше и није ми било опоро као кад сам прошле године око Божића проба.

Као да ми погоди миса Пешо млинар ће:

-“Ето видиш, вино не ваља за вареником, пуром и капулом, али за рибом је прева ствар.“

Мачак је био ту и као прави господин послије ручка се љепо умио на прагу млина, уша и намјестио се на дебелу греду под кровом млина, гдје је било најмрачније, и слтко заспа.

Мајстори посједише послије јела, попалише цигару и тада одоше, а ми натоваришмо магарад мељивом и кренушмо полако кући.

-“Ружо, ово ће ти бити готово за седам дана.Пошаљи малога, ја ћу то све сложити и натоварити.И поздравите ми тетку, Маришу и дјецу.“- обећа јој Пешо испраћајући нас комад пута.

Истим путем смо се вратили назад.

-“Мајо, баш си ти љепа жена.Види како ти се љепо румене образи.“-опази ја на по пута.

-“Ајде, шта ме зафркаваш!Била би вака стално да није по цјелидан радити и секирати се.Ето, док се мало одмориш, љепше обучеш и одма си други чојек.“-  правда се она.

-“И да бољу храну једеш!Колико пуре поједемо није ни чудо што смо овако жути.“- надодам ја бацајући на шалу.

-“Бога ми, право кажеш! Али то мени није сметало,такав берићет ти муре бити и да доживиш.Шта је ту је, из ове коже се не муре, за мене није ни важно и нас старије, важно је да вама дјеци буде боље.А надам се, пуно се надам, да оће.“- замисли се она.

Пред залазак стигли смо кући.Роса и Душка се ухватише око матере као да је била одсутна сто година, а ја баби аници пренесем поздраве од Пеше млинара, сестрића јој.

-“Значи, ки и ја!А и шта ће нам нуге, тамо ђе идемо неће нам требати.Нусиће нас ки краљице.“- погледа празно негдје у даљину.

-“Небој се, још ћеш ти сто година.“- тјешим је ја  кроз шалу.

-“Сто година или сто дана.Биће како Бог да !“- насмјеши се тугаљиво и отјера ме:

-“Ајд’тамо ћа, ено ти друштва на Равници!“

Одох  и пустих је њеним њемим разговорима ко зна с ким, гдје и када.

37

Тек се сунце појавило на вр Промине, а у авлију дођоше да крупна млађа човјека.Не обазирући се на Вучково лајање један од њи викну промуклим гласом:

-“Домаћине, ђе си домаћине!“

Ћаћа излети на авлију остављајући полуиспијену ћикару варенике, а за њим пожуришми и ми дјеца:

-“Ево ме Вујо, добро јутро, ајте у кућу!“

-“Ма какву кућу, таман смо се љепо разбудили, најбоље је одма почети!“- рече други мало мршавији од Вује, али су му снагу одавале жилаве руке од  надланица до кратког рукава кошуље.

-“Чекај Иле да принесем алат, шта све треба?“- ћаћа баци поглед по авлији.

-“Дај најприје уже и сикиру, па унда донеси крампове и бадиље и једну мутику.“- погледа Вујо на крајичак авлије и башчице гдје су ћаћа, Стево и Брацо јуче раскрчили дио зида од башчице и очистили терен.

Скочим и донесем уже које је висило на овећој брокви забијеној у мурваћ, а Стево донесе сикирицу из ватрене куће.

Вујо узе сикуиру и оде на дрвњак гдје од одебљих гранчина направи четри шиљата коца и ушицама сикире заби један у земљу гдје му ћаћа покаже.Затим узе уже и потегну, најприје да направи равну страну према кући и ту заби други колац,а затим размјери и заби остала два, тако да испаде квадрат.Укрсти ужа дијагонално и нађе центар.Заби ћускију у центар, завеза уже за њу, а на одмјерену дуљину крамп и оцрта пуни круг у квадрату.

-“Ево га Марко,пет метара ће бити широка, па ћемо ћерати око прт метара дубуине, док не испане пуно камено дно.“- рече промуклим гласом Вујо и даде ми уже, које ја намотах око лакта, завеза петљу и објесим на ону брокветину на мурваћу.

-“Ископ бацајте амо, тамо ћемо насипати за гувно!“-показа им ћаћа гдје треба бити гувно за густерну.

Иле узе крамп и насјече земљу по кружници, коју је Вујо оцрта, па оба узеше бадиље и почеше бацати земљу тамо гдје је ћаћа показа.

Прво шта сам код њих примјетио је да у њиховим шакама све алатке изгледају некако малене и да све иде лако без напора, као да се ради о прпуши, а не годинама утабаној шљунковитој земљи.Радили су тако да један другом не смета, док је једномбадиљ био у земљи, код другог је баца ископ, а кад би један ста, истовремено би ста и други.Ништа један другом нису говорили, али су им радње и пкрети били сихронизирани до детаља.А са другима су причали радећи свој поса у убаћеном ритму.

-“Додајде ми крамп !“- пружи Вујо руку, а Стево му га пружи.Иле се наслони на бадиљ.

-“Слушај Илија !“-Вујо поче тући шиљком крампа по терену с којег су скинули око по метра земље, а да се нису ни ознојили.

-“Ил’ је дебела салиџ ил’ је цјелац, мрмнаш ?Шта вас двојица велите?“- обрати се Вујо Или и Ћаћи.

-“И ја тако мислим, видиш како крамп дршће !“- Иле потврђује кимањем главе.

-“Прије ће бити мрмнаш, а колике дебљине, враг га зна.Ево, погледајте, овај је зид од њега.То ми је ћаћа ископава кад је ође правио авлију и равна терен.“- показа им ћаћа руком.

-“А да, дајде ти штампове и мацу.Шта је да је, показаће прво одминирање.“- рече Вујо пошто осмотри камен у зиду.

Тад Вујо сједе на земљу и између опружених ногу стави штамп, а Иле узе мацу и поче тући свом снагом.

Маца удара у штам пуном снагом, а кад Иле крене на горе, Вујо извуче штамп за мало и истивремено га у руци окрене.Кад штамп уђе мало дубље Вујо узе жицу са пљоснатом кукицом, забоде је у рупу и извуче помало смљевену камену прашину, помириса је, опипа међу прстима и најзад лизну:

-“Живац брате, мине, слој по слој ћемо минирати.Биће ово добра густерна, неће је требати обзиђивати, само бацити ликадину од цементног мљека и готово.“- изрече он своју процјену.

Ископаше рупе за мине по правилном распореду,Вујо се диже са земље, Иле покупи алат и баци подаље.

-“Ајде Марко, направи девет кумада, па ћемо бити сигурни шта нас доље чека кад их испалимо.“- рече Вујо

-“Већ су готове, ево их !“- дода му ћаћа ћикете са углављеним капислама и кордом.

-“Дјецо, довуците гранчине, да их покријемо!“ добаци нам преко рамена Вујо док је ставља ћикете у ископане рупе и затискива их прашином и земљом.

Ми смо довлачили припремљене густе зелене смрекове гране, а Вујо и Иле су их стављали по минама и притискали их великим тешким прљима и камењем.Кад се то зготовило ћаћа ме посла према Зоркиној кући да зауставим свакога ко наиђе и кажем му да се минира.Стево је отиша улицом према вру Дола, а Брацо према ђед Ћилитовој кући.

Док сам се смјешта иза зида, а да могу видити кад прашина суне увис, чујем отегнуто:

-“Минаааааа ! Чууувај!“

-“Минаааааа ! Гоории !“

Затим наста тајац од минут времена, а онда видим како према небу суну као водоскок бјела прашина и плавичаст дим, па тек онда стиже до мене “ дум“.

Бројим:један, два,… девет, и кренем кући, а на по пута чујем:

-“Готовоооо!“, а тад потрчим кући.

Још се пушило из смрекова грања кад стигох у авлију, а Иле,ћаћа и Вујо су одбацивали гранчине на страну, да виде шта су мине направиле.тамо гдје се некад црвенила земља сада је била бјела прашина, а рубови камених громада су показивали вене  куда је све попуца камен.Вујо узе ћускију, а Иле крамп и почеше изваљивати попуцале камене блокове.Скоро метар дубине појавила се првилна бјела кружна рупа, кад повадише сав камен.Ситни шкаљ избацише лопатама и Вујо задовољно протрља прашњаве дланове:

-“Марко, још ћемо мурати довозити шкаљ за гувно.Види како љепо пуца, мало окресати и муга би с њим плачу зидати.“

-“Цјелац, то је добро, само да киша не пане  десетак дана и не налије рупу, брзо ћемо бити готови јер ће мине добро нусити.“- окељи се Иле.

-“Добро је, ајмо сад марендати !“- задовољан је и ћаћа.

Док су се они спремали за маренду Стево,Брацо и ја кренушмо својим пословима.Ја на Шпињу по воду, Брацо по краву и коња у Градину, а Стево по овце у смреке.Роса и Душка су помагале матери и баби око маренде.Ко је видио да дјеца пиждре док старији, а нарочито радници, обједују.

Ископ је брзо иша.Мине, избацивање камена и тако редом, слој за слојем.Док су Вујо и Иле копали рупе за мине, Стево, Брацо и ја смо разбацавали камен од ископа за будуће гувно према њиховом упуству.Ћаћа је мора ићи на градилиште, а Душан у Шибеник.

Кад се ћаћа послије десетак дана вратио ископ је био готов.Вујо и Иле мацама и мартелинама изравнаше рубове густерне, очистише дно, а затим са цементним мљеком пређоше цјеку рупу, а тада шаловаше плочу, налише је, и послије два дана извукоше шалунге.Тада налише круну, поставише поклопац од дебелог ребрастог лима и уписаше датум и годину изградње.Друга два дана смо посалиџали гувно и цементом повезали салиџ.Скинувши шалунге с круне Вујо

стави ребрасти поклопац на њу, завеза нови сић на кромирани синџир и одмјери до дана.Тада закова синџир за лежиште, спусти пклопац, пљесну рукама и задовољно рече:

-“Сад дај Боже кишу, па је нали !“- и прекрсти се три пута.

Било је време попаска кад смо сједили под мурвом, а са запада се стидљиво појави паперјаст облак.Ускоро лагана сјена прелети преко авлије, па се опет јави сунце.

-“Ружо,од шутра, чини ми се, нећете више ићи на Шпињу.Ајде у здравље народе !“ – дигну чашу Вујо и устаде – “Благослови Боже наш рад и нашег домаћина и фамилију му!“ – и спије је до дан.

-“Ајмо, побро Иле, ође смо готови, да прије кише будемо код куће!“- лупи Илу шакетином по рамену.

-“Каква киша, сједите, још има времена, стићете кући!“- задржава их ћаћа.

-“Оће Марко  киша, оће !Колико сам их ископа увјек је пала киша кад сам завршио, тако ће бити и сада! Јел’ тако побро ?“- Вујо ће Или скупљајући свој алат у олињалу платнену торбицу.

-“Јесте, Бога ми,истину говориш, ајмо!“- потврђује Иле.

Узеше своје ствари, пребацише торбице преко рамена и са свима се поздравише.

-“Па збогом мајко, благослови!“- Вујо ће баби.

-“Бог те благословио сине, и фамилију твоју !“- прекрсти га баба.

И одоше.Таман су, можда,стигли кући у Ивошевце кад се замрачи од облака и кад почеше прве крупне капи кише по авлији дизати прашину.А тада уситни и цјелу ноћ смо слушали како вода с гувна цури у густерну, као да је ту неко врело у авлији.

38

Те јесени сам крену у шести разред, Брацо у седми, Роса у други, Душан у четврти Учитељске, а Стево оде у Београд у Школу ученика у привреди да изучи за монтера централног гријања.Душка је баби аници чинила друштво по цјели дан.Ћаћа је и даље радио на прузи у радучкој брини, а матер водила домаћинство ка и до сада.

Миле Илин и Јово Јолин су кренули у пети разред, Мика Илина са Росом у други,Ружа Јолина крену у први, док су Рајко Јолин,Ићо Ђурин,Радојка Мирина и Роса Маричина, те Петровка Мирина, већ према узрасту, правили грају око кућа по засеоку.

Стево Јолин и Љуба Стевичина су са Брацом похађали седми разред.

Дуца Маричин је завршава вечерњу осмогодишњу школу и спрема се за натјечај у милицију.

Послије буре у петом разреду у шестом дође ка неко затишје, пред буру у седмом.Предмети остају исти, тако и наставници, само се настави ићи уходаном стазом.Из српског Груле нам је и даље задава муке падежима, временима, врстама рјечи, корјенима, синтаксом и разним облицима реченица, па кад би прешли на лектиру било је ка да смо отишли на ферије.Иако је тражио да прочитамо брдо књига, што народне епике и лирике,што разних прича и романа,ипак су му посебна љубав били Доситеј Обрадовић и Вук Караџић.Кад би нешто запело у одговору код испитивања, скрени у причи и ухвати се ове двојице и позитивна оцјена је ту.Али није он занемарива ни друге писце.Кочић, Ћопић,Андрић,Крлежа,Цанкар,Воранц,Матавуљ,Бранко Радичевић,Његош,Рацин,Горки,Пушкин,Гогољ, Толстој,Достојевски,Шекспир,Иго,Балзак,Данте,Петрарка,Дикенс,Твен,Бокачо,Сервантес,Змај Јова,Шимуновић и многи,многи други.Нема онога којег он не би препоручио за лектиру.Тешко је било наћи све те књиге, а и кад их нађеш, добијеш их накратко, па се онда знало до касно у ноћ уз лућерну читати.Срећа је да су та школска издања у уводу имала “Биљешку о писцу“, кратки сиже његових дјела, па се то зналачки користило да се нешто о дјелу сазна, а да се дјело и не прочита, већ само на брзину прелети на прескок, направи састав замаскиран којим цитатом и тако се протури као анализа романа или приче.

То није могло баш код свих писаца.“Кад млидијах умрети“ од Бранка радичевића,“Мајка православна“ од Назора,“Гроб у житу“ од Ћопића,“Остајте овдје“ од Шантића,“Јабланови“ од Дучића,“Јесен“ од Илића,“Бакоња“ и “Пилипенда“ од Матавуља,“Ех понто“ од Андрића,“Горски вијенац“ од Његоша,“Хасанагиница“ народна и “Буна против дахија“ од сљепог Филипа Вишњића су се морале знати у детаље, анализирати и добар дио напамет.Ту није било попуста.Друга важна ствар је било писање.У свако доба се морало брзо и љепо писати ћирилицом и латиницом.Какве је воље био, радо би тражио да знамо и глагољицу,да је у програмима бар навјештено да се мора познавати.

У хисторији смо од првобитне заједнице и Египта, Асираца,Сумера и Бабилона,преко Старе Грчке стигли у доба рушења, паљења и распада Западног Римског царства до Бизантије, уздизања Франака под Карлом Великим и јурњаве Атилеса својим Хунима.А ту је било и миљење Славена ки мрава из Прадомовине тамо негдје иза Карпата према западу,сјеверу, југу и истоку.Нико нам није баш добро објаснио гдје несташе пусти народи који су ту живили кад су Славени долазили.Неста Илира, Келта,Авара,Гала,Латина,Старих Грка, а дођоше неписмени Брбари:Славени,Романи,Германи,Нормани Угри.Професор Рађен, кад га неко упита, мудро рече:“Ја сам мишљења да се то све измјешало, да нико неби ставио руку у ватру за тврдњу да је чистог славенског порјекла или неког другог народа.Кад видим вас, по фацама би било овако:ти си Марко жут, прави Герман,Ти си Дуде прави макаронаш, што ће рећи Роман,ти си Мирко “Баба“ прави атила,тј.Хун,ти Никола Крнета си прави правцати Турчин Анадолац,тако гарав као да ти је у роду лично Бајазит и да даље не набрајам.Ево видите:Свети Ћирил и Методије су били Грци из Солуна и у дјетињству су научили славенски говор, па створише послије писмо за тај говор и право у Моравску, што значи да су сви Славени од Јадрана и Егеја до Балтика и од Алпа до Урала говорили истим језикоми добро се разумјевали.Само је чудно то, да тај народ није прије имао никакво писмо, а запосједао је толику територију, нешто источније од садашње.Па није могуће да није био у додиру са писменим Грцима, Перзијанцима,Индијцима,Жидовима,Асирцима,Сумеранима и од њих нешто научио кроз трговину, ратове и друге сусрете.Да су били глупи, очито је да нису, кад су их два попа научила за кратко време писати, читати и успут их превела на хришћанство, монотеистичку и апстрактну религију.Од пагана постати хришћанин у тако кратком времену значи промјенити особно и колективно увјерење, заборавити старе обичаје и симболе и преко ноћи их замјенити новима, не иде то баш тако лако.Учили сте о Хеленима и Латинима, њима је требало хиљаде година да се науче читати и писати, а ови Славени то научише тако рећи преко ноћи.Ту нешто не штима!Ја вас учим оно шта у књигама пише, а ни сам нисам увјере да је то баш тако.Много је питања, а мало одговора и доказа да је баш тако било.Можда ће неко од вас постати хисторичар, па ће нам те ствари разјаснити.“

Тако би он своја предавања учинио питаоницом и дискусијом, да нам није требало то посебно бубати, скоро би све научили на сату.

За Математику, Ботанику, Ликовни имали смо исто добре наставнике, који су нам олакшавали учење спуштајући академски теоријски приступ на земљу кроз конкретне примјере из живота, па смо знали сврху тога учења.

Наставница Катица из Њемачког  је са рјечи прешла на просте реченице и родове, а да би нам у уши уша акценат и изговор, учили смо напамет пјесмице на њемачком и рецитирали их уз њезине исправке:

-“ Ich glaube die Wellen gefunden,

Am Ende Schiffer und Kann

Und das hat mit Ihren Singen

Die Lorelei getan…’’

Преводом смо долазили до садржаја пјесме, али она је хтјела да је изговарамо на чистом Hoch Deutsche изговору и понављала то унедоглед, док сви не би задовољили њене уши.

39

Да се радило строго, опширно и озбиљно довољно је илустровати дебелим хербаријем који смо морали напунити сувим биљкама, претходно зелено убраним и у ладу сушеним, па кад га је ћаћа видио напуњеног насмија се подругљиво:

-“ Зекуља би имала шта јести до Ђурђевдана, ако јој даш ту траву и лишће!“

А ја и Владе Мандић, Станкића Крнете унук, и Фране Калођера смо обишли цјелу Брину,Краљушу и Карлов крш да га напунимо, наравно свак свој.

Они, као градска дјеца, једва су разликовали грабић од растића, да о другом и не говоримо, па ме замолише да шутра ујутро дођу код мене на Влаку и да скупа идемо сакупљати узорке.

-“Нема проблема,само дођите!“- пристанем ја, јер је и мени требало још неколико узорака папрати и маховине из дна Брине.

Дођу они тако, кроз јутро, и одма се упутишмо у Брину.Сиђемо код Пиштаваца, гдје узешмо узорке лишајева и маховине с литица, мало ниже нађемо кадуљу, иву и мајчину душицу, у једној јарузи изнад Јаворника перунику, а испод самог извора дивилозу и јову.Уз сам руб Манастирске луке нађемо дивљу јабуку, а уз Крку врбу, иву, трску или шевар свију врста, локвањ, зову, па се вратимо Крчким путем и уберемо зеленике, јесенића, растовине, грабовине, смреке, церића и у Долу код куће нађемо љубичицу,цикламе,купину,шипурак,оскорушу,глог, дивилозу, а у Великој башчи дивију и питому смокву, рашељку, те око кућетрешње,бајаме,дуњу,чуваркућу,блитву,штир,шпинат,капулу,лук,мурву,дренић и ко зна шта још од трава које смо успут покупили, а да им званична имена нисмо знали.

Вратили смо се око подне, баш кад је био дотов ручак.Тог дана је матер скувала гра и манистру са мало сувог меса, тек да присмрди,накрижала капуле, онако унакрст, за салалату да се присмучи, и позва нас да једемо.Њих двојицу је био мало срам, али их она наговори строгим гласом и осмјехом на лицу:

-“ Знам да је вама необично, немујте се срамити, та ми смо сељаци, немујте нам замјерити, нико се неће отровати.“

С друге стране мене је био срам од њих кад виде нашу сиротињу и како се код нас живи.Ја сам тада замишња да они једу сваки дан најљепше месо, бјели крув и колаче из најфинијих пијата, а сада ће код нас видити црни мјешани крув, гра и шубјоте, капулу и огњиште, осјетити дим, сједити на сточићима и да ће на томе замјерити и можда сутрадан подругљиво о томе причати.Нека сам сиромашан,али колико, не мора о томе свак знати.Сто пута сам одбио понуђено јело, тврдећи да сам малоприје ио, иако сам био гладан ки пас.“За чист образ и понос треба се и претрпити, то је једино шта не смијете изгубити низашта на свјету.Ко то изгуби, боље да га нема.“- тако су нам говорили и баба, и ћаћа и матер, да неби одолили искушенју, а које је вребало на сваком кораку.

Идући у школу у Кистање тога дана скупа с њима наша група се зафркавала ки и сваки други дан, шта је њима било страшно забавно, па Владе не издржа да искрено не каже:

-“Благо ли се вама, никад вам није досадно, волио би код вас у селу живити.“

Објашњавали смо му да то није баш тако, да ми морамо радити увјек нешто, чувати стоку, бирати лозу или окопавали или малдити виноград, жети жито или га врћи, на што он одговори:

-“Боље и тако него се цјели дан досађивати.Шта ја имам, мало у кући, мало у дворишту, изађем на Раскршће, па опет назад у круг.А код вас је сваки дан другачији.“

Након неколико дана заустави ме Франина матер, кад смо изашли из школе,и пита,онако по бодулски:

-“Марко,реци ми ча твоја матер ставља у пашту-фажол, да је тако лип ?Кад га ја спремим мој Франо нече ни да га ји, а каже да је код твоје маме то нешто посебно.“

-“Тета Фрака, а шта би !?Ки и остали, заврижи љутику, мало сланине, паприке и бибера, стави гра и мало сувог меса, а пред крај дода шубјоте.То лагано кува у брунзину, нема ништа више.“-одговорим јој по ономе како сам видио да матер и баба раде.

-“Па и ја исто тако кувам Фране, па мора бити исти.“- окрена се она Франи.

-“Није мама, онаквог ја у животу нисам ија! Ија би га сваки дан!“- ускопуни се он.

Тета Франка слегну раменима, сумњичаво заврти главом и насмија се:

-“Питаћу ја твоју маму, мора да још нешто стави.“

Кад сам то исприча матери она се грохотом насмија и рече:

-“ Бијо је ун гладан, јер се истрча, а ијо је у друштву, то је то посебно.Ви сте дјеца ки мала прасад, што вас више има на кориту, боље једете.“

Неколико дана кашње дође ћаћа с Кистања и смије се:

-“Миле, шта је Владе Станкићов ијо код нас некидан ?“

-“Шта ће јести, гра и манистру, ки и ми !?“ кажем.

-“Говори ми Станкић, унако мрко и испод ока:“Мариша, дођи на ракију да ти захвалим и да те нешто питам!“Чудим се ја шта ће, ун:“Бијо муј Владе код твог малог и њесам му вјерова кад је река да се најо гра и манистре и да се никад тако није добро најео.Кажем ја жени Зорки да свари гра и манистру само да видим оће ли јести код нас.На мује чудо поједе пун пијат, а дотле га није ћио ни таћи.Смрдио му!Реко Зорки да ћу те частити, Ружу твоју и малог ти, спасише ме велике муке.Сад једе све шта и ми, а досад си му мура посебно спремати и јопет је једва и то ијо.“

-“Дјеца се истрчала по Брини, па огладнили, ето шта је, а ја увјек говорим да и не треба на силу ранити, кад су гладна, уна ће сама тражити и једу све шта им се да.“- говори матер смијући се.

А сад је и мени лакнуло, сазна сам да је у граду ки и код нас, да једу исто ки ми, кувају исто ки ми, уствари да нема никакве разлике и тако се одам ћаћи и матери.

-“Е, мој синко,то је сиротиња гора од нас, ако нема бар башчу или нешто њиве да посади нешто засебе.Од уно мало плаће, мало се тога муре купити.У селу кад загусти увјек се нешто нађе на дну кашуна, нагребе се, у јари се нађе овца или у свињцу прасе или кокошурина,а код њи тога нема.У рату би и најбогатији покрепали да им са села њесмо доносили рану.Злато и зидови се не једу.“- промишљено ћаћа потврђује моје сазнање.

У то сам се увјерио те године за католички Бадњак, кад ме позвала тета Франа у стан и почастила фритулама:

-“Ти моме Франи пуно помажеш, по цили дан говори: Марко ово, Марко оно, а други га знају и зафркавати, ча се понекад превари па каже нешто на чакавштини.“

У кужини је био најобичнији столић са четри једноставне катриге, исто тако скромне,мала свјетлоплава креденца, шпорет на дрва и зидани, ко зна када, судопер са најобичнијом шпињом од месинга.На поду су биле шарене плоћице од брушеног бетона, али све уредно и чисто ки апотека.На зидовима су висиле неке Франине мазарије прричвршћене пунтинама, без оквира.Ето, то је све.

Нешто слично је било и у Владиној односно Станкићевој кући.Једина разлика је била што је овдје била у дворишту ковачка радионица, гдје би Станкић нешто кова и поправља, а около свуда неки стари резервни дјелови и алат.Док је био млађи Станкић се бавио ковачијом, а сада га није има ко насљедити, ћери се поудале, па се све помало разносило и запуштало.

Сљедеће године Владе оде из Кистања у Задар, гдје су му радили родитељи, а Фране оста у Кистањама до свршетка осмог разреда, кад му ћаћу милиционера премјестише у Шибеник на службу, а недуго потом послаше у пензију.

40

Стево се јавио писмом из Београда да је добро путова, да се смјестио у дом и да иде три дана у школу, а три дана на праксуу предузеће, те да је све у реду.Као што је био од мало рјечи тако су му и писма била кратка и језгровита.На детаље:као шта једе, каква је храна, је ли му тешко у школи и тому слично, он је написа да је све у реду и да му је добро и не износи више никаквих детаља.Зато ћаћа издиктира писмо Браци са безброј питања и нагласком да пише опширније, Стево одговори да се немамо ради чега бринути и да је написа шта је важно, а да је њему свеједно да ли је данас јео пасуљ или купус,“ ..ки у свакој мензи, то ћаћа зна“, па нема шта посебно описивати.

Код куће сав поса је од Стеве спа на Брацу, матер и мене, док је ћаћа и даље био по градилиштима.Како сам још иша у поподневну школску смјену, док је Брацо иша у јутарњу, тако смо нас двојица окривали цјели дан.Али је зато матер ки и досад била ангажирана цјели дан и за мушке и за женске послове.Баба Аница јој је помагала тек толико да причува Душку и Росу, да их нарани и да пази на јело да не загори или покипи.Шта ће се, старост је ту.

Време нам се вукло ки пасја црева, иако смо по цјели дан били у некој трци.Брацо би се зна успунтати:

-“Кажете, учи Брацо, а ја немам кад сјести и написати домаћи, акамоли да учим шта треба, а седми разред је најтежи.“

Код ликовног би му ја понекад ускочио и нешто му нацрта или обоја, намјерно искривљујући свој стил, јер нам је исти наставник предава, па се он скроз намечио да ја то за њега стално радим.

Субота је око подне,Михоље је љето, сунце грије таман толико колико треба, на нама јо још љетна роба и смишљамо шта ћемо поподне.

За нама пред кућу изађе матер:

-“Немујте ми ниђе бјежати, један треба одвести Бећара тетку Дуји да га поткује, а други ће мурати овцама.“

-“Шта ћеш ?“- гледам у Брацу.

-“Би једно !“- нећка се он.

-“ Пар овце, непар Бећар !“- пружам му десну стиснуту шаку.

-“Добро !“- окељи се он.

-“ Сад !“- кажем ја и обојица истовримено отворимо шаке.

-“ Непар ! Ајде,води Бећара !“- ликује Брацо.

Док сам ја изводио Бећара на авлију и тимарим га чујем Брацу како из свег грла виче Стеви Јолином:

-“ Лале, ајмо овцама !“

-“Долазим одма !“- јавља се овај ки запета пушка.

Узмем сукнену торбетину и натрпам је пуну дрвеним угљем и убацим још двије сикире да понесем тетку да их искали и наоштри, требају бити оштре ки змија за предстојећу сјечу дрва за зиму.

-“ Миле, пунеси де и ова два нужа, треба их исковати, не дају се више ни тројангулом ни брусом наоштрити.“- пружи ми их матер.

Све то стрпам у торбетину  с угљем и запртим је налеђа, поведем Бећара до подзитка око бајама пред авлијом и зајашем га.

-“Немуј ђисати, отпашће му поткова !“- прикричи матер.

-“Добро мајо, нећу, а и како ћу са овим чудом на леђима !“- одговарам јој од Драмине башчице.

Поткова на првој десној Бећаровој нози је клапала, а ни друге нису биле пуно боље.

Да скратим пут кренем преко Краљуше и Шушља и избијем на цесту више Борја.Сад, на каменој цести, поткове су још више клапале, па сам мора бројати Бећарове кораке да коју неби изгубуио, јер резервних није било.Стигох пред Дујину авлију, а он отвори врата одма ки да ме је чека:

-“Замало ти не побјеже !Да си окаснио који минут већ ме неби наша!“- скину ловачку пушку с рамена и објеси је на клин пред ковачницом.

-“Крену си у лов ?“- итам га иако је то било очигледно.

-“Љеп дан, шта ћу код куће.Сад ћемо ми то око Бећара средити, па ћу ја љепо изнад Чучева до Крке, па кроз Дубраву и Ролу преко Петковца назад.“-  објашљава ми замишљену туру и потеже пар пута мјех да распали ватру.

-“Охо, и није то мало, па кад ћеш се вратити !?“-  питам га, јер ми се учини да то он не може прећи до ноћи.

-“ Кад стигнем, стићу шутра до подне.“ Насмја се он.

-“Пушти га, мисли да је још млад!Кашње ће кукати седам дана да га кости боле!“- јави се тетка Милица излазећи пред кућу.

-“Ћути стара, боље је да боле од ода него од лежања!“- неда се он одговорити.

Искренем угаљ на ковачко огњиште и додам тетку сикире и ножеве.

-“Најприје ћемо ми обути овог љепотана.“- узе он коњска кљешта и пође према Бећару.Ја узмем Бећарову ногу и на повик “ Дај!“ он послушно подигне копито и мирује укипљен док му Дуја сјецка чавле и скида поткову.

-“ А лопове, знаш ти шта треба, сад ћеш ти добити нуву обућу.“- тепа му тетак Дуја милујући га по њушци, а Бећар зарза задовољно.

-“ Паметан је лопов, само шта не говори.“- смије се тетак.

Поткове баци у жар, па узе стругачу и уз моју помоћ уреди Бећарова боса копита.

-“То њега не боли, исто је ки кад ми себи режемо нарасле нукте, зато му то прија и не буни се, лопов један.“- објашњава ми тетак.

Тада у ковачници, на наковњу,једну по једну уреди поткове, опали онако црвено ужареним копита и новим чавлима причврсти их.Бећар је мирова ки мало дјете кад му матер сјече ноктиће.Тада Дуја донесе овећу турпију:

-“Ајмо сад ударити гланц.“- турпијајућиивицу копита и поткова и кад заврши рече Бећару:

-“Ајде мумче прошетај, да видимо како ти стоје.“- лупивши га благо дланом по сапима.

Бећар направи круг по авлији и врати се на своје мјесто.

-“Добро је љепотане.“- помази га Дуја по бјелом цвјету на челу.

Вратишмо се сада у ковачницу, он великим кљештима извади из жара усијане сикире и на наковњу их раскова и утањи им оштрицу,а затим то уради и са ножевима.Све их тада побаца у корито с леденом водом, вода зацврча и попари, а онда једно по једно заглави у шкрипац и отурпија великом турпијом, те све поново врати у жар.Кад сегвожђе зарумени он га поново баци у воду, извади и јагодицом палца испроба оштрицу, окрену се мени и рече:

-“Сад муреш и брокве сјећи, прекаљене су.“- а ножеве однесе до брусилице и воденим брусом их избруси, попипа оштрицу палцом и задовољно кимну главом:

-“Ево га мумче, готово је, муреш се шњима бријати.“- викну перући руке у кориту гдје је калио гвожђе.

-“Види га како му се преши кад је лов у питању.Да није тога килавио би пола дана.“- говори ми тетка али да и он чује.

-“Ћути стара,гледај своја посла !“- брецу се он тобоже љутито, а већ пјевуши потихо узимајући пушку с клина, а другом руком броји патроне у ливачком пасу.

-“Како ти баба ?“- пита тетка Милица не обазирући се више на Дују.

-“Добро је и поздравља вас уз напомену да би се могла сјетити да ти је матер жива.“- кажем ја смијући се.

-“ Знала сам, ако мисли да сам ја цурица и да могу долетити ки вијор само да њу видим,Богме се вара.И ја сам стара малтене ки уна, а треба Мари помући око дјечурлије, а ова два, и сам видиш, Стево на централи, а овај у скитњи.“- не предушујући исприча тетка знајући да ћу ја тако баби поновити.

-“ Па уловили тетак шта ?“- окрећем ја тему.

-“Ки ћорава кокош зрно, ма тако навика и Бог га не муре одвратити од тога кад науми.“- смије се тетка.

-“Поздрави ми матер и пунеси јој ово.“- стави двије јабуке у торбу.

-“Оћу тетка, довиђења.“- зајашем ја Бећара и сачекам да мало одмакнемо низ цесту, а онда се нагнем ка Бећаревим ушима:

-“Оћемо ли Бећо !“-и стиснем ноге и јаче стиснем гриву нагинјући тјело напред.

Бећар као да је чекао да испроба своју нову обућу, заигра галопом све до Борја.А тада је каска или иша кораком до Шпиње, тамо сам га на кориту напојио, па смо до куће стигли опет галопом.

-“Брже ли ?“- зачуди се матер, а онда ме прекори-“ А шта да си па са тим сикирама и нужевима !?“

-“Ма какви пасти, шта ти је, гдје ћу с њим?“ – правдам се и питам је.

-“У Градину, чекај да ишћерам краву!“- ухватиме у доброј вољи и пожури да изведе краву Зекуљу- “Тамо ти је и друштво, не мураш се одма враћати.“- добаци замном.

41

Предвечерје је посебно доба дана.Кад сунце падне на по копља до заласка за неко брдо или у далеку измаглицу сјене се продуже десетоструко, а са Динаре се јави бурица, тек толико да затрепери лишће на гранама, помилује по лицу, баци чуперак косе на другу страну главе и отјера ону дневну ошамућеност и нервозу.Уморни удови добију нову снагу, а душу озрачи ведрина.Дјеца се разраколе, јањци ки и дјеца почну се играти великих, а весели цвркут и граја тица напуне чула неком чудном милином, да души   дође да пјева и шали се.

Већ на струзи од Градине чу сам Брацу и Стеву Јолиног како нешто живо причају и смију се, а доље код Литичица Ђука је пјевала из свег гласа, да су све три Брине одговарале својом јеком,што у ушима одзвањаше ки раштимани хор.

Набацим на стругу гранчине, навалим каменчину на њи да их добро притисне и потрчим према њиховим гласовима, али се на по пута предомислим и почмем се лагано шуљати да ме одма не опазе.

-“Јеси ли видио Лале како оним цурама у разреду нарастоше сисе?Прошле године су биле равне ки даска,а сада пуна им блуза.“- чујем Брацин глас.

-“Не само сисе, него им се и гуза заоблила, па стално нешто шапћу, испод ока гледају и кикоћу се.“-Дода Лале своја опажања.

-“ А испод руку права гњездашца, шта мислиш како је доље ?“-смијуљи се Брацо.

-“Мура да је право правцато руно, а уна натекла ки код младе јунице, Свети Боже, језа ме пролази!“- Лале окрену по домаћи, џабе се Груле трудио, зашкрипа зубима и усрче муку.

-“Аха, те вас муке муче, зато неће наука у главу!“- прикључим им се излазећи изненада иза грма.

-“Шта их то Миле мучи? Пиздурина!?“-створи су однекуда и Ђуро, чија се клепка чула недалеко –“Не мурате ми признати, али вама двојици је доња ударила у горњу,па само мислите како ћете неку повалити!“-ухвати их за рамена и прољуља.

Сједили смо на Пиштавцима и гледали у шаренило јесењих боја разбацаних по Брини које је сумрачна сјена већ до пола покрила на Буњевачкој страни.Крка се сребрила, а црвени кровови Манастира и бјелило витког звоника још су се више истицали тако осунчани посљедњим зрацима  у тој љепоти.

-“Неби било лоше да се тако нешто деси!“- шеретски Брацо намигује Стеви Јолином.

-“Уз гаргаш, низ гаргаш,

Бјежи пицо ђе год знаш,

Јер је куро будалаш,

Ђе год стиже, нуге диже…,

Ђуро чува овце,

На овцама звунце,

Звунце куца, пица пуца,

На дванајст полица…“-

– љуља се Ђуро сједећи између њих двојице и потихо им казива стихове нагињући сечас према једном, час према другом .

-“А ено вам Ђуке, чујете ли како зове?Шта мислите да уна пјева ето тако, од досаде?Дашта, пјева да заинтересирани знају ђе ће је наћи, муји мумци !“- говори говори им кроз смиј Ђуро.

-“Ђука, она је за нас стара, ми би нешто млађе!“- каже Стево Јолин.

-“Ђука стара!?Сад је најбоља, десетак година старија од вас!Таман вам така и треба да вас научи.Кад мрак пане на очи нема старе или младе, важно је да је влажна и врућа.А у вашим годинама не пада на очи мрак већ помрчина и у по бјела дана!“- зафркава их Ђуро и стало им дрмуса раменима.

-“Код нас у засоку нема цура, само Ђука старија и Љуба Стевичина наших година.Остало балава дјечурлија.“- каже Брацо сљежући раменима- “А оне су наше, домаће, не ваља се петљати!“

-“На то се не гледа, важно је да ти није род.А ако нећете ође, Чучево је ту близу,паДрага,паШтрпци,Безбрадице,Крнете у пољу,Вошевци, све је то близу, само се ви бојите, мислите да ће испасти неки проблеми.Ма оће врага, само ви навалите, уне желе исто што и ви, па се унда није тешко сложити.“- поучава их Ђуро.

-“Чучево, Безбрадице, охо, па ко би тамо иша, далеко је !“- јави се Стево Јолин.

-“Ајде реци поштено: да си сигуран да ће ти вечерас нека из Чучева дати, били иша ?“- упита га Ђуро.

-“Ма би, иша би !“- ки из топа одвали Стево.

-“Иша би, брига ме за вечеру и за школу !“- тресну и Брацо.

-“ Ето, зна сам! Бијо сам и ја у вашим годинама.Кад је то у питању прије би нуге полумијо него одуста.Тако му то дође.“- показују се бјели Ђурини зуби испод од дувана риђег брка – “А шта си ти Мишко укрутио ?Њеси ми ни ти далеко од тога, и ти си класа !“- окрену се тад према мени- “Мудро шутиш и слушаш.Нека, учи се, а ово се односи и на тебе.“

Вране се почеше спуштати на густа висока стабла испод Манастирске луке.У Брини све потамни, а на западу се зарумени небо.Ђуро се подиже ослањајући се на Брацина и стевина рамаена, протегну се онако кракат и насмија се од срца:

-“Доста о пицологији, ајмо полако пригунити овце, доста им је за данас!“

-“Ајмо ћа !“- сложишмо се углас и нас тројица.

Дугим корацима Ђуро одлепрша свом стаду, а нас тројица, чије су овце биле ту заједно,раширимо се да их прикупимо из грмова и усмјеримо према Долу.

-“Шта кажеш да ти је овдје сад Невенка,а Лале ?“- зове га Брацо.

-“Која, има их двије ?“- одазива се Стево.

-“Коју оћеш, врло важно !“-виче му Брацо.

-“Ноћио би, неби ми било ладно !“-одазива се Стево.

-“Бар вук подавио овце ?“- пита Брацо.

-“Кога брига за овце, а ?“- виче Стево.

-“Тако је, нег их дави !“- слаже се Брацо.

И наставише се тако довикивати мјењајући само имена школских другарица две до Дола,а кад смо се тамо састали на стази, закључише:

-“Све смо их изредали, је ли ?“- смијући се загрлише и онако главу уз главу нагнути према земљи утихо запјеваше:

– Уз гаргаш. Низ гаргаш ….“

Окашњела тица прелети ниско изнад наших глава, преплаши се још више од ненадна сусрета,па стаде крилима лупати кроз крошње растића, тражећи пут ка гњезду.

42

Док је трајала настава ја и Брацо смо наизмјенично ишли у Лашковицу гдје се у касну јесен доћерали овце у станове.Ја би поранио зором и из стана истјера овце у Брањевину, Стару или Нову ограду, већ како би ми рекли,а он је ишао поподне да их сноћи и вратио се касно кући са осталим чобанима из Мажибрада.Док су овце биле на испаши у лашковици тако смо ишли сваки дан, без обзира какво је време.Није се изостајало ни по киши, ни по снјегу,ни по леду.Често се дешавало да у стан стигнем мокар од главе до пете и одма узмем шибице и запалим ватру и осушим робу, а тада истјерам овце на испашу у неку од ограда и дођем назад кући опет мокар.Опет сушење, па у школу, друге одјеће није било.Браци се исто тако дешавало.

Кад су дошли полугодишњи празници, пошто се није ишло на наставу, ишли смо скупа на цјели дан да један другом правимо друштво,те да неби правили дупли пут од десетак километара.Матер би нам у зовницу ставила крува, прешке или ботешку пуре,ако би се нашло варене сланине од синоћ и ње, а ако нема, ником ништа, вечераћемо кад дођемо навече кући нешто чорбасто, обично грашине “прдозвека“ или варице зачињене неком кожицом од репњаче.Поњели би и неке књиге за учити, већином неке романе за читати, добро ће доћи за лектиру.

Од осталих чобана ту би се наша стриц Маркета, ћаћин брат од стрица,али пошто није било ближег од њега, третиран је ки рођени стриц и тако смо се према њему односили, а и он према нама.Имао је тада педесетак година, просједу косу на којој је стално била насађена буковачка капа са ресама, просједе равноштуцане бркове, осредње висине и мека спора говора, мудрих анализа свакодневнице и добрих закључака,како су га цјенили они који су га познавали и слушали.Без обзира на године био је знатижељан ки мало дјете,нарочито када су књиге биле у питању.А добро је памтио, до најситнијег детаља.Он је ту ноћива, једном неђељно би отиша кући у Мажибраде, пресвука се, попунио залихе и вратио се поново у Лашковицу.Тако од ране јесени до Ђурђевдана сваке године.Дневно би долазили Јошкан,Бокица, Васо “Чалић“, Божо Вилић, Иле и Ћево и Никица “Бениш“.Кад би им овце попасле ограде они би их враћали назад у кистањски атар.

Стриц Маркета је био самоук, читао је све што би наша код дјеце, књигу, новину и тако кратио време.Дјеца су му била поодрасла, поудале се цуре, а момци поженили, па су он и стрина Златка били сами.Викендом би им из Книна доша Сако, гдје је радио као службеник у Банци,па би се поразговарали у троје, јер би обично тада стриц иша кући на преобуку.

Како смо ја и Брацо у Лашковици боравили по цјели дан, он би, кад би обавио своје послове, дошао к нама у стан или ограду, већ према томе какво је било време, и водио дуге разговоре.Некад нам је прича приче о крају, о људима, догађајима, а некад је тражио да му читамо, ако би га нешто заинтересирало или препричавамо ако је било подуго за читање.

-“Драже ми је кад ви читате, то је ки да ми неко прича, док ја сам насловкам побјеже ми нит, па се мурам почесто враћати на почетак, да би уватио миса.“-  правда се, мада смо ми сматрали да се он ки остали старији људи више навика на слушање другог, продирући му тако у душу да би о томе зна дати свој суд, што нама младима није била особина.Ми, када смо на основу први рјечи све знали и судили преко кољена, не водећи рачуна да тако штетио себи и другима и да је поправка скупља од изградње, ако је уопће могућа.

-“Шта каже?Бијо Хаос, то ће рећи нешто брез мјере и времена.Нешто што је настало слободно муремо рећи из Ништа, као праизвор свега из чега су настали Земља ( Геја ),Подземље (Тартар) и Љубав (Ерос) као стваралачка снага.Даље, од Земље као мајке настаје Небо (Уран),Горе и Понте (Море),а даље од Земље и Неба (Урана) Титани, Киклопи и сторуке немани (Хектаонхире).Остало ми је лако схватити, туче, свађе и подметања, борба за власт тије разних Богова и како је један од њих Прометеј направијо за инат њима од земљаног блата људе, а јопет други Богови како би те људе држали под својом влашћу, наметнули им невоље преко Пандоре (Свиме обдарене), а дали им једино добро Наду, као нешто неоствариво, без обзира на договор смртника и бесмртника.

Ако мало поразмислим, па ми данашњи се њесмо пуно одмакли од тога, насталог прије много иљада  година.Ако узмемо да су то Стари Грци покупили по свјету, нешто од Сумерана, Асираца,Египћана и другије старијих од себе на иљаде година и додали нешто своје, онда је ствар још гора, још мање смо одмакли, ако се узме да су ови живили и слично туме мислили ки Стари Грци.Ако то њиово Ништа претворим у разне магнетне, електричне, центрифугалне и центрипеталне силе, сунчане и козмичке вјетрове, атоме, протоне, неутроне и све остало у непресталном кретању, прожимању и сударању, унда од тога Хаоса настаде случајно неки ред,Нешто, нека материја или како уни кажу Геа (Земља) у облику звјезда, планета, астероида, метеора, маглица, значи створио се Свемир.Кад се слегла прашина јавило се Небо између тих свемирских тјела,а на самим њима мора,планине и остали крајолик.То се прилично подудара са данашњом науком,али остаје питање,тог Ероса, те стваралачке снаге,те Љубави!Шта је то?Да ли је то само људско или опћенито свемирско погонско гориво?Да ли је тај Ерос постоја прије Хаоса или је наста истовремено или кашње ?Шта ви мислите?“- резимира он наше читање античких прича, које се било одужило, да су нас језици заболили.

-“Постоје разне теорије стриче, једна каже да је било прије Стварања, а друге кажу да нема прије и послије, да у тим процесима време као категорија или мјера не постоји.Трећи то све покривају именом Бога,Јахвеа,Алаха,Манитуа,ко зна како се то све на разним језицима изговара,а чињеница је да правог и сигурног одговора нема, ни код религија ни код науке.“- покушавам да му нешто објасним.

-“Ма да, шта ја од вас тражим?Кад то не знају ни школованије главе од нас.Али уно о људима што изрече пјесник Хезоид, о људима из свога доба,исто је и данас !То, да су људи сами себи највећа мука!Та му је добра.Од рјечи до рјечи исто је и данас.Да сте ми прочитали да је то написа неко од данашњих људи прије би повјерова него кад сте ми рекли да је то написа тај пјесник из Аскре у Беотији прије више иљада година.Зар се ту ишта промјенило?По мени, није!“-замрда главом љево десно и лагано устане с камена.

-“Ако ништа, бар нам брзо прође дан, јел’ тако синовци!?“-насмјеши се уздржано и оде полако према својој огради и овцама.

-“Јебеш филозофију и Старе Грке! Испочетка ми је било интересантно,али врло важно, шта је прије било кокош или јаје.Имамо једно и друго, то је важно, зар не ?“-одзјева Брацо, нашто је изгледа дуго чека устручавајући се од стрица.

-“Све нечему служи, па и ово, не заборави то!“-говорим му важно, још под утиском прича.

-“Ја од тога нећу живити, па ко воли нек изволи!“-одлучно ће он – “Више волим нешто конкретно, овоземаљско, од те маглице!“

-“Вјеројатно нећу ни ја, али би волио све ово изучавати, тако је интересантно.“- кажем му замишлјен.

-“Можда и ‘оћеш, ко зна шта кога чека у животу!“- устане он и даде знак да идемо купити овце и кретати кући.

Кад смо улазили у авлију појави се Мјесец над Промином и учини ми се да ми је намигну са оба ока.

43

У наш засеок ушла је поодавно свемирска ера.О “Спутњику“ се навелико причало, неко је вјерова  у те приче, неко не,али кад смо за ведра неба видили ноћу нову звјезду и они који нису вјеровали сада нису имали куд.Звјезда се кретала у односу на остале превише брзо и у супротном смјеру, а и била је ближа од осталих, па и самог мјесеца.А кад су доњели вјест да се у једном од сателита налази  кујица Лајка и када су стари сазнали да се она неће никад вратити назад, рекоше:

-“Јадна кујица, шта је муче, не муре она бити низашта крива да је тако кажњавају.“

-“Па, мора се жртвовати ради напретака науке!“- објашњавали смо ми млађи.

-“Јадна је то наука која се прави преко убиства жива Божјег створа.“- остајали су они при свому- “Већа би и корист од ње била да је сачувала нечије кокоши од лисице, па да је притом и настрадала“.

Таман смо се навикли не једне, кад ето ти других.Руси,Руси, па Американци и џаба се трудио Грга Златопер у  “Гласу Америке“ да умањи руску величину и предност у трци, кога смо навече слушали на Дуцином транзистору.

-“Срећу му враг одњо Скрадинску, мјесто да призна да су Руси бољи, види шта лаже.Америка, слобода, правда, богаство,а ђе су сад?Штите усташке и четничке кољаче Павелића,Артуковића,Ђујића и усуђују се говорити о правди и поштењу!?Шта им не суде ки и Швабама у Нирнбергу?Е,оће шутра, како би нас ш њима уцјењивали!Брига њи шта су ови нас ође клали,важно је да њесу њиове и да су противу комунизма и социјализма, па нека су им рауке крваве!“- лупа Иле капом титовком по кољену да отпане осушена маљта.

-“Стално ја говорим да су Руси велики народ, а ђе је таки народ, велики су му и научници.Џабе ти капитал, ако немаш памети!Руси ки и наши описменише и школоваше толику масу младости и ту се мура наћи неко паметан,да таке ствари измисли и изведе.Биће тога још, ово је тек почетак.“- прогнозира ћаћа.

-“Зар је Грга Златопер из Скрадина ?“- пита Дуца.

-“Дашта!Побјега у Америку кад се видило ко ће ође побједити.Сад нам од тамо продаје слободу и демократију.Велики ми демократа кад штитеПавелића,Ђујића,Артуковића,Степинца и уну краљевску камарилу.Све се то борило за власт и богаство, а поклаше толико сиротиње.Богатити се на невиној крви, то је и по Библији проклество.“- кисело ће ћаћа.

-“А краљ Петар, шта се он слиза с њима?Шта он ту није увео реда док је било време?“- укључи се и Мире.

-“Ђавла ће ун увести!Од свију њи ун је свему шта се десило најмање крив.Ето, ун је био нешто млађи од тебе Дуца кад су га окрунили.Дјете,шта уно зна о политици?Њему су највише криви његови савјетници, генерали и министри.Тобоже, воде рачина о Круни,а уствари боре се за себе, ко ће више зграбити части и власти из краљева угледа и корита.А сад је најлакше истрести сву кривњу на њега!“-неда ћаћа на Краља.

-“Право кажеш Мариша,ун се у тој доби затека на мјесту Краља,без искуства, без ауторитета,дотле му стриц Кнез Павле радио једно, а сад се од њега очекивало да преко нући направи друго, нешто паметно.Направио би ун јадник да је зна!А уни око њега су били ти који су требали знати.Сад је ун крив, а уни уживају у богаству које су у његово име напљачкали.Ето тај Степинац, никад неби поста кардинал да није било Краља Александра.А како је вратио:поста највећи борац за НДХ под плаштом католичке цркве, користећи њену фразеологију.Чујеш ли шта овај Грга говори, бијо свештено лице, нема он везе са усташама,Павелићем и НДХ.А ја тог Гргу питам, шта је тај Божији чојек учинио да спречи усташка клања ?Шта је подузе против своји фратара који су били главни впђе усташког покрета, често главни коловође и организатори затирања цјелих српских села и фамилија ?Тога сам се нагледа у рату!Ми ође требамо дићи споменик Талијанима!Да су ође дошле усташе као горе у Лици, Кордуну, Банији,Босни, неби камен на камену оста.О народу да не говорим!“- јежи се Иле, гужвајући капу у рукама.

-“Видићеш ти, данас шутра он ће испасти светац!Ватикан је то, њима се не жури, време ће учинити своје, ране ће зарасти, сјећања избљедити, свједоци помрети, документи ће се уништити, а остаће мит о његову мучеништву и ето га:Светац!Чујем ја на градилишту свашта.Доста њиови мисли да то што о Степинцу власт и комунисти говоре није истина, да је то пропаганда.Па чујеш ли “Глас Америке“, по њима је Степинац жртва комунистичког режима, он нема везе са усташама и Павелићевом НДХ, а шта је држа највећу свећеничку функцију у тој кољачкој банди и благосиља јој дјела и дава опрост, није важно.Тија вода брег рони, тако ће ти бити кад тад !“- надовеже се на Илин јед Мариша.

-“Јопет ви на политику, ђаво одњо и њу и Гргу Златопера.Више волим слушати ово о сателитима, чекајте мало, ућутите, да чујем шта каже!“- прекину их Дуца.

А при крају емисије Грга Златопер је јавио да су Совјети послали у Свемир првог човјека козмонаута Јурија Гагарина који је облетио у свемирском броду “Босток 1“ земаљску куглу и да је лет трајао један сат и четрдесетосам минута и да се успјешно спустио на Земљу.Даље је јавио да то потврђују амерички научници и да се ускоро планира и први лет америчког астронаута.

-“Аха,нећу ти Бога, види кад то јавља !А да је Американац само би се о томе говорило!“- скочи Иле одушевљено.

-“Руси,ко ће него Руси!Река сам ја да трка почиње,засад Американци губе.Ма ко да је, оде наука напред!Оће ли је људи мући пратити ?“- драго је и Мариши.

-“Шта ће сад баба Пера?Кад је “Спутњик“ однио Лајку у Свемир  она је својој кујици дала име Лајка по њој, за успомену.Шта ће сад?“- смије се Дуца.

-“Неки дан сам видио да је скотна.Брзо ће се оштенити,па нек једном штенцу да име Гагарин или Јури, муре и оба, како оће!“- нађе рјешење Мариша.

-“Мораћу јој рећи, идем одма код ње!“-диже се Дуца и узе радио.

Тако се разиђошмо кућама те ведре прољетне вечери кад човјек први пут откад постоји људски род погледа на Земљу очима небесника.

44

Предвече,кад смо “Изнад башча“ на малом игралишту играли фудбал,долети Јовица Јолин и донесе вјест:

-“Оштенила се Лајка,људи !“

-“Колико их има ?“- упита Милан Илин.

-“Шта ја знам, неда прићи, колико сам ја из даљине видио има их десет-петнајст, среће ми.“-зајапурио се јовица и размава рукама.

-“Ђаво те удавио, увјек мораш лагати!Десет-петнајст,толико квочка не излеже пилића!“-окоси се на њега брат му Стево.

-“Видићемо кашње, кад их баба изброји, видићеш да не лажем.“- подвуче реп Јовица.

-“Сад ће њу баба Пера помусти, биће за вечеру грушалине, јел’Јовице !?“- уозбиљио се Дуца.

-“Е,е,е, кују мусти, ко то још ради ?“- искриви уста Јовица.

-“Моја Драма је музла Бањару, знаш како је добра та вареника, сто пута је љепша од овчје.Јел’ тако Брацо, јел’ тако Стево?Штета, откад је крепала нисам се најео праве варенике.“ – Дуца ће још озбиљније.

-“Истина је, ја сам гледа кад је музе!“-потврђује Брацо.

-“Па мени је баба љечила кукурјекавац вареником од магарице, зашто неби музла кују кад јој је вареника љековита.“- прихваћа игру и Стево Јолин.

Јовица незна шта би !Чело му се наоблачило, не би се кривио, а тешко му је повјеровати да је то истина.Сузе му почеше избијати на нос и он рукавом обриса издајице.Чека, ваљда ће одустати и рећи му истину.

-“А колико се од кује може намусти ?“- питам ја Дуцу, озбиљан ки и они.

-“Зависи,колико буде штенчића.Ако их је десет до петнајст, како каже Јовица,рачунај пола литру по штенету, то му дође пет до седам и по литара.Богме добро!Толико не даје ни Маришина Зекуља.Биће варенике и за кисељење.Благо вама Стево и Јовице, шта ћете се налебати!“- завидљиво ће Дуца.

Из облака на Јовичином челу сину муња и просу се обилна киша и он се на сав глас раскриви:

-“Сад ћу вас ја рећи баби Пери!Видићете ви, сад ће вас она матраком!“-и отрча низ улицу.

Мало кашње дође нам, лагано се њишући у ходу, Сава Јолина, куљава до зуба, а иза ње је скривена у руб вуштана провиривала плава Јовичина коврча:

-“Шта ми расплакаште малог Јовицу, срам вас било, магарчине једне!Стево, шта не браниш свог млађег брацу ?“- виче наглас и намигива нам плавим чима.

-“Хм,тог лажовчину! Ко га тјера да се хвали преко сваке мјере!Е,баш ћеш је кусати вечерас! Ако нико неће, ја ћу је помусти и дати ти, да ти се скрати језик!“- запрапишти се Стево не обазирући се на материне знаке.

-“Ма немој Стево,још овај пут.Ако се не поправи и опет нешто слаже неће бити касно, та дојиће се штенчићи док се Лајка поново не прокуца и повеже са Маришиним Вучком.“- смије се Дуца.

-“Ајте кврагу, мулци једни, дајте мом Јовици да игра с вама.“- насмија се Сава и упита ме:

-“Јел’ ти матер код куће?

-“А куд ће, тамо је.“- прешно одговорим не прекидајући игру.

Матер је, ки и Сава, била куљава.Сада су њи двије договарале организацију око порођаја.

-“Ајде на бранку, јадан ли си ако примиш гол!“- потјера Стево Јовицу на мјесто голмана, а овај рукавом обриса сузе и бале и свечано обећа:

-“Бићу бољи од Беаре !“

Сава одгега код Руже Маришине, требала је по ономе шта се чуло, сваки дан родити.

45

Ми смо имали паса Вучка, а Милан Илин је ћио да и он има паса.Зато је уложио пуно труда да убједи ђеда Ћилита да му дозволи да донесе од бабе Пере једно штене.

Ђед Ћилит ни чути, а поготову кад је чу да нема мушких штенаца већ само кујице:

-“Ма Милане, шта је теби, сваке године имаћемо пасје сватове.Шта ћеш радити сваке године од штенчића ?“- одвраћа га разборито ђед.

-“Ђеде,Миле Маришин има Вучка,Јово има Лајку, зашто и ми неби имали паса да нам чува кућу и овце ?“- упорно наговара Милан.

-“Кућу чувам ја, не мичем се од ње, куд ћу са овом кљакавом нугом и штапином, а овчинама чувар нетреба, јер нема вукова.“ Неда се ђед Ћико.

-“Ја ћу њу издресирати, па ће она ићи по овце и цјело време пазити на њи, а маја ће моћи нешто друго радити, а на дангубити око оваца.“- има и Милан своје разлоге.

И тако данима.Кад је понестало разлога на обе стране Милан примјени другу тактику.Свечано изјави:

-“Док не добијем штене ја неидем у школу и готово!“

Џабе је ђед Ћилит кумио и молио да Милан промјени одлуку, а како се време за полазак у школу убрзано примицало,нема  друге, попусти:

-“ ‘ем ти светог Аранђела, теби и Перини и куји!Ајде дунеси !“

Милан скочи ки запета пушка, а ја зањим, па преко Њивице долетимо у бабе Пере авлију:

-“Баба Перо, баба Перо, доша сам по штене,река ђед да га донесем!“

-“Ево срећо, па бирај које ћеш!Два мушка сам раније обећала и већ су их одњели,а од ове двије кујице бирај.“- поведе нас баба Пера до легла иза куће.

Лајка се тамо опружила колико је дуга и широка, само мало подиже главу кад смо дошли, погледа нас незаинтересирано, и настави спавати, док је једно буцмасто штене редом јој пробало мрке сисе небили извукло коју кап варенике, а друго мирно лежало код материне главе.Милан зграби дебељуцу и понесе се је, а баба Пера заповједи Лајки:

-“ Лези Лајка, мила,мир!“,

– и нас двојица трчећи стигошмо назад преким путем преко Њивице у ђедову авлију:

-“Ево га ђеде,види како је љепо !“- спусти Милан дебел кујицу испред ђеда.

Ђед га оцјени зналачки:

-“Изгледа да је сладокусно!“

Није требало дуго чекати на потврду ђедове оцјене.Штене намириша корито са мећом за прасад и попе се предњим шапама на руб и поче кусати ки гладна година.

-“ ‘ем ти Аранђела, ко ће ово наранити!Милане, нуси ово назад баби Пери нек га уна рани, а дунеси уно друго.Ово ти није ловачко, ово ће само ждерати и лежати у ладовини око куће.“-  издера се ван обичаја ђед Ћилит.

Ту није смјело бити поговора, узешмо штене, сада још округлије од полебане меће,и вратимо га истим путем баби Пери, а узмемо оно које је спавало код Лајкине њушке.Кад га је ђед видио, поглади ајдучке бркове, и рече:

-“Е,ово је већ боље, ова ће кујица бити прави ловац!“

А штене, ки да је знало од кога ће зависити њен статус,завуче се испод ђедове катриге, смота се у клупко  и дрхтурећи укутри.

Неколико дана након тога нас двојица кренушмо у школу, али код Зоркине куће зачушмо сат са Св. Ћирила и Методија и учини нам се да смо закаснили, па се притајишмо да чујемо понављање, а оно стварно понови два сата.

-“Јеби га, закаснили смо,биће шиба, шта ћемо сад?“- пита Милан.

-“Ајмо ми ту иза Зоркине куће, на плоче, па ћемо се вратити назад кад буде време, ки да смо били у школи.“- предлажем ја.

И тако би.

У ладовини на леденим плочама губили смо време смишљајући име за Миланово штене, али се до краја засигурно није одлучило, видићемо шта ће рећи ђед.

Вратили смо се кућама у време кад се уобичајено долази из школе, не говорећи никоме ништа.Сутра ћемо се у школи оправдати да смо морали нешто у пољу радити, тако нам је заповједио ћаћа, па ће се писати оправдано, врло важно за један дан.То су и друга дјеца радила, а разредник ће све то заборавити док успије видите неког од родитеља.

Навече дође Милан и рече да ће се штеница звати “Луца“.

-“Луца !? Ајде муј Милане, зови је ти како оћеш, али ће је сви звати Бањара.Тако су се све Крнетске кује звале,па ће се звати и ова.“- каже му Мариша.

Милан је наставио  неко време звати Луцом, али је било џабе.Сви остали, старо и младо, звали су је “Ћилитова Бањара“, за сваки случај дајући ознаку,јер ако би Дуца набавио штене,његова фамилија је полагало право на то име, без придјева.

45

Од шпиње код Шегановог магазина  водила је омања уличица према Кланици, а даље се настављала као путина између њива према Брестовачи.Одма иза Шегановог магазина била је Велина  кућа, па Даничина кућа, које су биле изграђене као и остале градске куће приземнице,што значи са остављеним прозорима и вратима према улици, а унутар се налазило омање поплоћано двориште са покојом смоквом, шипком или мурвом у нугловима ради ладовине и уједно неке кориси од својх плодова.У велиној авлијици била је мала радиона, јер је он био лимар док је био млађи,а и сада би понеком нешто поправио и залетова, али нове ствари није израђива.Он се презива Ковачевић, говорили су да је родом од Ервеника.Син му је у поратним годинама отиша у град и рјетко је долазио у посјет родитељима.Док су старији познавали Велу као лимара ми дјеца смо знали више за његову нову дужност.Он је одржава и навија сат на звонику Светог Ћирила и Методија .Свако јутро око седам сати Веле је иша у цркву, отвара врата и пења се на звоник да навије сат, а по том сату се равна цјели крај, јер су се звона чула надалеко.Рјеткост је била да се сат поквари, у цјелом крају је тада нешто  било празно, нешто је фалило, као да је то нешто што свакодневно гледамо, а не примјећујемо,нити нам користи нити нам штети, одједном нестало, па тек тад видимо колико нам је било саставни дио живљења.А то се могло десити из једина два разлога:или је нешто пукло па Веле чека да дође тај наручени дио аутобусом из Шибеника или је Веле отиша у риболов на Крку па се успут задржа са оцем Никодимом на вечерњим дугим разговорима уз добро Манастирско вино.Од раног прољећа до касне јесени Веле би најмање два пута недјељно иша на пецање на Крку.У своју торбу натрпа би крува и нештосмука, удице, кљешта, наочаре и резервни најлон са обавезним дволитрашем вина, а на раме би пребацио двије три трстике и крену пут Крке.Није му се журило, та остаће цјели дан.Кад би стига на своје мјесто, испод брестића на дну Манастирске луке, дволитраш би привеза шпагом и спустио у ладну воду, прошета горе доље од мјеста за пецање уз воду и испод плоча нашао неколико ракова, онолико колико му треба за мамац,забацио удице у воду, сио у ладовину и чека, полагано мотајући и пушећи цигару.Тако би он до заласка, па онда полако уз Брину кући.Ако би нешто уловио,добро,ако не,опет добро, углавном је дволитраш био празан, а он окупан и чист ки беба.Ако би случај нанио игумана Никодима, који је исто био страствен ловац,па су се по тој страсти добро разумјевали,даље је овисило о добу дана.Ако је тај сусрет био до подне, нема те силе која би Велу одвукла од трстика,али ако би се тај сусрет десио поподне кад се дволитрашу добрано прозирало дно, онда би започети разговор завршио у Горњој кужини Манастира и сигурно би се могло рачунати да сат на звонику Светог Ћирила и Методија неће бити навијен и да ће цјели крај привремено заглумити и орјентирати се према сунцу као у праисторијска времена.Не ваља грешити душу, није се то често дешавало, можда једном мјесечно, ако је и толико.

До његове куће живила је баба Даница са ћери Зором, старом цуром, коју су ради крупна тјела сви звали Зорина, а друга ћер Милена била је удата за Гаврила Козлицу, у кућицу прекопута њихове, дјелила их је само Ђокина њива, коју касније купише опанчари Бетбрадице.Зорина је била стварни шеф Народног дома или бивше Соколане, без обзира ко је био формални управник.Она је код себе држала кључе,чистила, намјештала катриге и позорницу за приредбе или кино платно за приказивање филмова, продавала и цјепала на улазу карте.Без карте се није могло ући у дворану и готово!То је правило вредило док не заврши журнал, а послијеби Зора отворила у дворишту излазна врата и могло се ући крадомице, само се морало водити рачуна да нас није баш пуно и да сједамо на под испред првог реда или са стране у неком нуглићу.О прављењу нереда за време представе није се смјело ни помишљати, тај би заувјек поста персона нон грата, без обзира колико карата је мога купити, а како је и могао кад их је Зора продавала и тако ударила ембарго.Кад јој је требала помоћ Зора није имала проблема, сва дјеца су јој радо помагала, било у Народном дому или у великој башчи код Козличине куће, гдје је гајила поврће и продавала га на Пијаци на Раскршћу или чешће, носила га директно на кућу сталним муштеријама.Као прве комшије са Велом су често биле на ратној нози,Зорина у своје и материно име, иако су били неки род, јер су се и оне презивале Ковачевић.Но, то им нико није замјера, ем су комшије, ем су род, а то је по јавном моралу дозвољено у кругу родбине.

Иза Зорконе куће, у истом реду, била је Бодуличина кућица.За разлику од претходне двије, ова је била малешна,зидана у сувозид од плочаста камена и поплочана крова, са авлијом од сувозида заграђеном дебелим навиљцима љуте драче.До улице на кући није било ни врата ни прозора, само на авлији мала дрвена враташца од пунтижеле са масивном ковачки израђеном браветином, па се чинило да су, иако дебеле и масивне, оне даске ту да носе браву, а не да затварају улаз у авлију.Одма иза авлијског зида била је шахта од Кланице, па бетонска зграда од Кланице, напушена одма послије изградње, кја је сада служила за обављање велике или мале нужде намјерника.Даље су биле њиве изроване за Другог рата од талијнских багера, који су ту вадили шодер за своје бункере и осматрачнице.Те јаметине осташе непоравнате, па се њиве запреложише.

Преко пута Бодуличине кућице била је Велина башча добро обзидана и ограђена драчом, а унутра је Веле садио блитву, купус, капулу салату, кумпјере, све за своје потребе, али је било ту и смокава, шљива и једна дуња уза сами зид башче.У ту омању тврђаву се могло ући само кроз пуна дрвена враташца, ако си има ону велику кључину какви су били потребни за старе ковачки извађене браве.

Кроз ту уличицу ишли смо у школу свакодневно, осим ако нека нужда није навела да се користи околни пут код Бршинине куће,а то је могло бити блато на Перићинки или зазидане и драчом љутицом заграђене струге.

У тој малој кућици “камен одоздо, камен одозго,камен са стране“ живила је Бодулица са сином мулцом Гораном, који је био годину дана млађи од мене , а иша је у исти разред са Јолиним Јовицом и Илиним Миланом.

Бодулица, по том имену су је сви познавали и тако је звали,а мало их је знало да је нјено право име Луца,била је родом из Шибеника и по њеном понашању се одма видило да је градско дјете, не баш из неке богаташке породице, али свакако из оне у којој се није користила мотика за преживљавање.Говорило се да је имала љубавну везу са неким угледним господином, сада другом, из Шибеника, да се та веза није могла озаконити иако је остала у другом стању, те су је склонили из Шибеника у Кистање, гдје роди сина Горана.Пошто је она формално била цура, а родила дјете којем се није зна ћаћа, оно је по рођењу одма прозвано, како је то обичај, муле.Тако је мали Горан прије добио надимак него рођено име.

Бодулицу су запослили да чисти и одржава Амбуланту, а додатно је зарађивала перући  и чистећи по градским кућама, и смјестили су је у ову кућицу са стране.Тако је имала свој мир, свој живот и своју муку у овој љутом драчом ограђеној авлији.Драча је била ту да обрани младу жену од случајних насртљиваца, јер Бодулица није била, што се физичког изгледа тиче, за бацити, иако је живила и понашала се повучено и скромно и није давала повода за тако нешто, да јој се силом проваљује у авлију.

Горана,судбином од рођења обиљеженим тако увредљивим надимком, држала је чистог и уредног, као каквог малог принца.Његова највећа невоља је био тај статус с којим се никако није мога помирити, јер су га на то градска дјеца стално подсјећала, па је често тучама мора бранити свој углед, а да би надомјестио оно што су му градска дјеца умањивала,он се према нама, дјеци из сеоске околине,покушава понашати надмено и с висине.

Идемо ми тако у школу, а Горан бане пред нас:

-“Ово је моја улица, овуда не можете проћи!“- подбочи се рукама и надме прса.

Одма нам је било јасно да му је матер код куће кад се тако прси пред нама, као заштита.

-“Горане,макни се, улица је зато да се туда пролази !“- кажем му ја гласно да му је и матер могла чути.

-“Рећи ћемо у школи шта радиш, макни се.“- кажу му Јовица и Милан –“Закаснићемо у школу!“

-“Добро,само овај пут и да вас нисам више видио.“-повуче се он достојанствено што нам ето дјели милост и отрчи у авлију по књиге, јер је и он мора у школу.

-“Њега треба испрашити, оћемо ли ?“- предлаже Јовица.

-“Него шта, али кад му матер није ту код куће.“- сложим се и ја.

Кад је настава завршила нас тројица се пожуримо испред Горана, успут се увјеримо да је Бодулица у Амбуланти у великом послу,па станемо иза зида Бодуличине авлије и чекамо Горана.Нисмо дуго чекали, овај пут није чека у Амбуланти да му матер заврши чишћење па да иду скупа кући, већ је на своју несрећу упа директно у нашу засједу.Док је тражио кључину да отвори врата ми га опколимо тако да није има камо побјећи.

-“Ти оно рече да ми не смијемо овуда пролазити, јел’ тако ?“- питам га.

Гледамо како звјерња куда и како би мога побјећи, али кад схвати да му не треба ни покушавати, без обзира што је био физички доста јак и висок ка и ми, одлучи се на помирљиву тактику:

-“Ма, ја сам се само шалио, ко вам брани.“

-“Ти си нам забранио, то смо добро чули!“- кажем ја.

-“Јесте, ти си забранио,тако је !“- кажу једногласно Јовица и Милан.

-“Можета кад оћете, кажем вам, само сам се шалио, кунем се мајком!“- утањио Горан гласић.

-“Добро, овај пут ти опраштамо, заклео си се, иначе ће бити батина,јел’ јасно !?“- запретим му.

-“Добро, нећу више.“- одуши он са олакшањем.

Прошло је неколико дана и Горан заборави на дату рјеч и заклетву.Кад смо се враћали из школе и прошли врата његове авлије, нисмо одмакли ни двадесетак корака, а он нас поче гађати шкриљама.Брзо се склонишмо иза зида, зграбишмо пар шкриља и на команду “Сад паљба“ почешмо га сва тројица истовремено гађати плотуном.Он се склони у авлијска врата и избјегну шкриље, али га други плотун ухвати у моменту док нам је покушава одговорити и чушмо га како зајауче и залупи авлијска врата.

Изашли смо из заклона знајући да се неће више усудити.

-“Мајку му јебем мулачку, видиш ти !Боље би било да смо га онда натоварили.“- вели Јовица.

-“Има времена, добиће он своје, ово вечерас је само почетак.“- кажем ја оно шта смо сва тројица мислила и знала.

Сутрадан смо раније изашли из школе.Учитељи и наставници су имали некакав састанак.Испод ока смо пратили Гораново кретање, па кад смо спазили да је отиша код матере у Амбуланту, знали смо да данас неће бити обрачуна, те кренушмо кући.

-“Јесте ли видили, матер му Буњевачку!Зна да ћемо га сачекати па се боји.Отиша код матере!“- вели Милан.

-“Знате шта!? Ајмо видити шта има у кући!Сад ни он ни матер му до вечерас неће доћи.“- сину Јовици идеја кад смо стигли до Бодуличине куће.

-“Зар невидиш како је заграђено, живи ћемо се издерати!“- гледа Милан у навиљке драчре љутице на авлијском зиду.

Прођемо около да напипамо најслабији дио и попнемо се на грумилу скоро до вр зида, тамо гдје су Талијани набацали откоп.

-“Овдје ће бити лакше, дајте торбе!“- кажем им и ставим једну до друге све три торбе на драчу и некако са грумиле преко такве заштите ускочиомо у авлију.

Кућа није била закључана и имала је поред улазних врата један мали прозорчић са гриљама.Унутрашњост јој је била подјељена на два дјела, један дио је био кужина са шпоретом на дрва и малом свјетлоплавом креденчицом у којој је стајало неколико чаша и ћикара и неколико лимених важића од литар и литар и по од UNRA конзерви.Други дио био је собица са два креветића и старим ормарићем за робу, а између њих неки стари али чисти тапетић на гњиленом поду.Све скромно и јадно, али чисто и уредно.

-“Има ли овдје ишта јести ?- обазире се Јовица и дође до креденце, те отвара ладице и крила од преградица у доњем дјелу.Осим неколико лончића и тећица, неколико пијата, жлица и пињура нгдје ништа.Тек у једној ладици пола штруце крува из задружне пекаре.

-“Немој крув, та видиш да неће имати шта за вечеру!“-прикричим Јовици кад видим како је исколачио очима нањ.

Дрма Јовица важиће и заста:

-“Чекај, шта је ово!?“- проба бјеле кристале –“Цукар!“- поче га прстима трпати у уста, али како су му кристали мигољили између прстију,он нагну важићем и засу се.Бјели кристали му клизнуше у уста и заљепише се око носа и побјегоше низ врат, а Јовица мљацка ли мљацка.

-“Оћете ли ви!“- понуди нас кад преста да дође до даха.

-“Нећу, остави то,ајмо ћа!“- кажем им и кренем, а Милан се упути замном.

Јово се још једном засу, остави важић на мјесто и пожури за нама.Стиже нас на грумили, па се сва тројица ки мачке брзо извукошмо испод зида и послије шуљкања од скоро тристотињак метара ниже изађошмо на пут.

-“Јебеш га, љута сиротиља, немају ништа!“- кажем им.

-“А ја сам мислио да има бар неких колача, кекса, а оно ништа, јеби га!“- брише Јовица бркове од заљепљеног цукра.

-“Боже,баш ништа, голо и пусто, горе него код нас!“- вели Милан.

-“Сад ми га је баш жа, још му се ругају да је мулац!“- додам.

-“Нећемо га тући, доста му је оно што је шкриљама добио, јел’ тако?“- јавља се Милан са предлогом.

-“Доста му је, неће он више ништа нама!“- сада сам био сигуран.

Горан нас је избјегава кад је год мога, али једном, како се то у животу намјести поред сва опреза,није мога избјећи сусрет.

-“Добро сте ме онда звизнули, било ми је петнајст дана модро.“- првда се дају ћи до знања да му је доста напетости.

-“Сам си тражио Горане, па си и добио !“- кажем му помирљиво.

-“И матер је викала на мене!Рекла је:“Шта их изазиваш, бар они ти ништа не чине, чак ти се не ругају ки ови други.Боље ти је да будеш добар с њима.“- ода се он.

-“У реду Горане!Нећемо ти се никад ругати, као ни досад.“- сложиђшмо се ми.

Пролазило је време, ми смо одрастали и са Гораном више никад није било проблема.Чак је тражио нашу заштиту кад му је требало и добијао је, све због оне празне куће са једним прозорчићем у дворишту, гњиленим подом и празне креденчице са важићем шећера и пола штруце крува у шканцији.

46

Дође крај школске године.Брацо баци торбу кад смо стигли кући и рече ми:

-“Ево ти књиге, мени су баш досадиле!“

-“Не мораш их кидати, знаш да ће мени требати!“- љутнем се, јер сам зна да ће бити крпачине ки и до сада, куда су прошле добро да је лист на листу оста.Узме он књигу и почме учити, а онда му ту у собици ништа не улази у главу, па изађе пред авлију и сједне испод великог бајама и почме учити наглас, и ту му је несретно мјесто, па се попне на вр бајама и почме читати дерући се из све снаге:

-“Брзина свјетлости износи тристахиљада метара у једној секунди.Крећући се том брзином човјек би стигао на Мјесец прије него ја до Јолине куће, а до Сунца прије него ја и Лале до Кистања, јел тако Лале !?“

А Стево Јолин, ки запета пушка, одговара би из своје авлије:

-“Него шта, који смо ми пужеви!“

То је био знак да је за тај дан учење готово, да се треба кретати у нешто друго.Иста мука ки Брацу мучила је и Стеву јолиног, па су тако лако долазили до истог закључка.

Да ми књига неби сметала код силаска са бајама Брацо би је спустио одозго да провјери како дјелују Њутнови закони о гравитацији и слободном паду које је тада учио из физике.

Тако сам ја добија књиге којима је требало више љепила, бар дупло,ного оном мајстору у штампарији кад их је као нове увезива.Нисам ради тога био баш особито сретан, али нисам има куд и боја сам се да ће бити и горе ако будем пуно приговара.

Брацо и Стево Јолин завршише седми разред добрим, а ја и Роса смо и даље били одликаши.Милан Илин,Јово Јолин, Рајко Јолин,Милица Илина су били врло добри,а Љуба Стевичина добра као и разредни јој другари Брацо и Стево.Роса Ђурина и Ружа Јолина, као и ситниши,биле су одликашице.Како се види, наш засеок је у науци добро напредова.

Курузе смо окопали још док смо ишли на наставу, па смо навалили на жетву бјелог жита и то брзо средили.Оврли смо, извијали и уњели жито у кашуне, док је ћаћа радио у Книну код “Динаре“, градили су неке стамбене зграде, па је викендом долазио кући на преобуку.Душан је завршио четврти разред Учитељске и јавио да одлази на Аутопут “Братство-јединство“ за комаданта насеља тамо негдје код Демир капије и да ће тамо остати цјело љето.Стево је завршио први разред Школе ученика у привреди “Јанко Лисјак“ у Београду и писао је да остаје радити преко љета, можда ће касније доћи на неколико дана око Прибржења.Ја и Брацо смо омладили виноград, попрскали га галицом и сада смо од већих послова били слободни.Састали би се већ око једанаест сати Брацо, стево Јолин,ја, Милан илин и Јовица јолин и ишли на купање на Крку.Испочетка смо се купали између Горње и Доње башче код Манастира, скакали у  дубанац с врба и у паузама брали и јели ране шљиве из Манастирских башча.Долазио би у шетњи игуман никодим, мало с нама поприча да чује шта има “горе“ ново и савјетова нас да се не преждеравамо шљивама, јер су још зелене и могу нам наудити дробу.

-“И немојте ломити гране, требаће вам и догодине.“- насмјешио би се одлазећи.

Нашу грају чули би Сакица,Славко и Дуле кума Обре с Куле и долазили би да се придруже.С њима би дошла и сестра им Рада, која је ишла са Брацом и Стевом Јолиним у исти разред.Она је била складно грађена цура и као једина у друштву имала све привилегије.Пливала је добро ки ми па смо се према њој као и она према нама понашали рођачки, та била нам је кума.

Једне недјеље с друге стране Крке, на Буњевачкој луци, појавише се момчићи нашег узраста из Богатића,Поповића и других заселака уз Крку с проминске стране.Купали су се, па послије почели играти ногомет на дјелу луке која се косила.Сакица предложи:

-“ Оћемо ли играти ногомет сњима?“

-“Зашто не, ако они хоће!“-сложишмо се.

Он уста и викну им преко воде:

-“Еј, Побратими, оћете ли играти с нама !?“

-“Може, дођите !“- јави се један од њих.

Сви препливамо Крку и дођемо до њих.Послије откоса никла је млада трава и договоримо се да играмо боси.Боље и тако него да један другога изгребемо жичетином с трика.Играћемо као Буковица против Промине, само је код нас Рада морала бити голман, да би сви могли играти, да би екипе бројале исти број играча.

-“Ништа се не бојте, она игра добро ки и ми, не морате се обазирати на то што је она цура.“- увјери их Сакица, кад су они сумњичаво процјењивали снаге.

-“А добро, како оћете!“- сложише се они.

Играли смо тако, не знајући колико је ко добар, али се убрзо видило да смо пуно бољи од њих и у стратегији и у техници.Играло се до пет голова и утакмица није дуго трајала, нисмо се поштено ни ознојили.

-“Ајмо даље,“- предложи Анте Чилаш- “нисмо ни почели, до десет.“

И то је брзо завршило.

-“Чекајте,распоредимо се друкчије, овако није интересантно,изједначимо екипе.“- предложи Сакица.

-“Шта је, зар не играте у школи?“- пита их Брацо.

-“ Идемо сви у школу у Оклај, прилично нам је далеко за пјешачити, па се нема кад посли школе.А и наставник фискултуре је више у гостиони него у школи.Чули смо ми да је ваша школа најбоља у крају, па овај наш наставник нас и не води на такмичеља, зна да би се обрукали.А код куће, знате:овце,виноград, поље и ето ти, нима се кад.“- рече Фране Шкарица.

-“Да ради цатара као некад ми би долазили у Кистање, ближе су нам него Оклај или Дрниш, а овако се не може, па сиди ту ди си.“- прикључи му се Иван из Поповића.

Прије је преко Крке превозила Манастирска цатара, један од мманастирских слугу био је задужен за њу и за чамац, а сада кад није било у Манастиру сталних слугу, цатару и чамац није нико одржава нити је превозио народ.Крка је била граница опћина и док су Кистање  и Оклај били опћина о томе се и водило нешто рачуна, а сада кад су опћине у книну и Дрнишу на то се заборавило.Једино би за Приобржење и   Светог Аранђела  игуман Никодим наша неког добровољца да превози људе који би долазили Манастиру.

Послије смо се друкчије распоредили, помјешавши боље и слабије, да будемо подједнаки и кад смо се уморили, причали би и купали се.

-“Остаје ли ко код вас послије школе, осмог разреда ?“- пита Славко Промињане.

-“Ма какви, док се заврши школа у оклају иду сви даље.Неко у Шибеник, неко у Сплит, неко у Загреб.Опусти крај, нема младости, а нема се ди ни запослити.У Задрузи ради нешто људи,а друго нема ништа.Од стоке и поља се не море живити.“- вели Фране.

-“Све исто ки код нас.“- потврди Славко.

То цјело љето тако смо провели заједно, играли ногомет и купали се.Промина,која је до тада изгледала далеко и непознато, поста нам ближа и позната ки наш крај.Имали су и они смрике и Лашковице,ограде и дочиће,влаке и равнице, ки и ми.А до крува су долазили радећи исте послове ки и ми.Увидих да смо исти по свему, само што су њи звали Буњевци, а нас Ришћани.

-“Рано моја,тамо ђава, овди враг!“- рекла би стрина Ката, жена Стеве Мажибраде-Шукића, коју су удали из Шкарица у Промини у Мажибраде у Буковици.

47

Душан и Стево су дошли пред Приобржење, били ту за сајам и отишли два дана након тога.Ћаћа се вратио на градилиште у Книн, а ја, Брацо и Роса смо почели пеипреме за школу.

Брацо, Стево Јолин и Љуба Стевичина кретали су у осми разред,ја у седми,Милан Илин и Јово Јолин у шести,Роса Маришина и Мика Илина у трећи, а Роса Маричина и Ружа јолина биле су првашићи, док су Ићо Ђурин,Рада Мирина,Душка Маришина швагале око кућа,а Петровка Мирина и Миле Јолин били на материној сиси,те мали Шпиро Јолин прпа по авлији под надзором нешто старијег брата Рајка.

Послије киша што падаше око Велике Госпојине престаше жестоке врућине и поче лишће жутити на дрвећу.Преко дана још је било топло, али се ноћу морало покривати.

Посла нас матер послије ручка да са Луке дотјерамо краву и Бећара, који су тамо били већ десетак дана на испаши скупа са осталим комшијским и манастирским кравама.Код Манастира су у крду говеда држали и једног бака, а краве су почеле водити, па су их пустили да се друже, знајући да ће краве остати стеоне.Кад би Ђуру упитали виђа ли стоку на Луци, а он је прије неког времена почео радити за Манастир,река би:

-“А кврагу ће, траве и лишћа имају за јести, ледено им није, вода им је ту, њесу жедне, ђувегија је ту, јебу се по цјели дан, ето среће да је и мени тако.“

Тако, тог поподнева упутимо се Брацо,ја и Стево Јолин, а за нама крену Лајка и Вучко.Док смо изашли из улице Лајка и Вучко крену испред нас и мимо обичаја нису одлетили у крш да траже зечеве, него се почеше играти ки да су штенад.Стево Јолин застаде:

-“Гледајте шта раде, ја мислим да ће јој Вучко ово поподне спрашити, ето баби Пери на прољеће штенчића!“

-“Благо Вучку, и ја би некој спрашио да ми је сад при руци!“- вели Брацо кељећи се.

-‘Не питај, Бога ми и ја би !“- сложи се Стево.

Спуштишмо се низ Јаворнички пут трком, не застајући код Јаворника, него тек на Луци гдје попадашмо на траву.Вучко и Лајка стадоше недалеко од нас, стално се њушкајући и грицкајући.Околу су биле краве и недаклеко од њих Бећар.Устанем и зовнем Бећара, а он престаде пасти и докаска до мене тихо ржући.Помилујем га по глави и прегледам цјелога.сапи су му биле пуне, сит је,а грива и реп замршени, са покојим пужићем од питоме ђетолине међу длаком.Длака му се сјајила, али је била неуредна и зањепљена на мјестима прашином, вјеројатно од ваљања.

-“А, неби ти шкодило купање и чешагијање?“- исправљам му замршену гриву.Он ме гледа својим великим очима и ступа десном предњом ногом.

-“Добро, де,сутра ћу доњети чешагију,па ћемо те окупати и упицанити!“- кажем му и пљеснем га благо по њушци –“Ајде,уживај, на одмору си.“

-“Како сутра, зар матер није рекла да их вечерас дотјерамо?“- пита Брацо из лежећег положаја.

-“Дигни се и види, па ћеш знати зашто.“- кажем му.

Он и Стево се итовремено подигоше:

-“Охо, хо,Бог те твој!“- поскочише у мјесту-“Шиљка ли је, шиљка!“

Манастарски бак скочио на Зекуљу и опаса је.

-“Е, Брацо,не може она кући вечерас, требаће се то поновити до сутра. Шта је сигурно, сигурно је!“- вели Стево правећи озбиљну стручњачку фацу.

-“Да видимо шта је с твојом?“- упита Брацо.

-“Оће је враг гледати, добиће она своје, ако већ није, нека је ту, шта јој фали ?“- насмија се сад Стево.

-“Ајмо ћа, шта ћемо сад ?“- вели Брацо.

-“Идемо се окупати, доље на шодер.“- предложим ја – “Бар ћемо чисти доћи у школу.“

-“Па,ајмо!“- сложише се и они.

-“Мора вас Крка мало оладити, пуно сте се упалили, страшно сте загорили, давате на прчевину, ки јарци !“- смијем им се ја.

-“Е, ти ниси, само си укутрио!“-Брацо ће.

-“А ко неби, свуд около јебачина, а ми сушимо!“-правдам се.

-“Богами си у праву, ја таман помислим на нешто десето, а оно Лајка и Вучко се спремају на јебачину,па сад краве, бјежмо брзо у Крку, док ми нису попуцале гаћице!“- потрча Стево низ Луку.

Вучко и Лајка сложно потрчаше за нама, протрчаше напред до струге и ту нас счекаше, не прстајући се мазити.

-“Знате шта, ајмо опрати Вучка и Лајку прије јебачине, морају бити чисти!“- зафркава се Брацо.

Приђемо уз Крку гдје је вода поткопала обалу и гдје одма почиње дубанац и тобоже нешто гледамо и показујемо прстима у шевар.Вучко и Лајка се престаше играти, присјетише се мало своје дужности према господарима,и одмах приђоше на наш позив:

-“Вучко, Лајка, дођите,држите тамо!“

Чим нам приђоше изненада их гурнемо у воду.Изненађени почеше гледати гдје им је ближе исливати, јер се ту нису могли попети на обалу,па им викањем и показивањем руком покажем:

-“Пливајте тамо, ајде Вучко, Лајка!“

Они отпливаше у том смјеру и послије педесетак метара низводно изађоше на обалу,отресоше воду с длаке и пројурише мимо нас ки звјезде,прелетише дужином Луке, па исто тако назад према нама,па опет горе доље уз и низ Луку, а онда се вратише и засташе на безбједној даљини од нас.Опет се ту почеше грицкати и њушкати.

Зовемо их да приђу, али им тако нешто не пада на памет.Смијемо се:

-“Неби сад пришли да им нудиш печено јање!“- говори зацењен од смија Брацо.

Пређемо стругу и изађемо на шодер.Вода се бистрила, а бјело камење на дну лагано љуљало.

-“Ајмо се прије напити!“- вели Стево.

Легнемо потрбушке и пијемо устима,вода бистра ки небо.

-“Ух, шта је слатка, ко зна ђе ћемо је  догодине у ово доба пити? А Лале?“- јави се Брацо.

-“Овдје нећемо, бар нас двојица!А сам враг зна шта ће бити с нама, испашће нешто!“- замисли се Стево.

Скинемо се до гола и скочимо у воду.Прва леден зачас прође и тјело се навикну на хладноћу.Дуго смо ронили и пливали, шутке, као да смо знали да нам је то задњи пут.Ко зна када и да ли ће се икада ови тренуци поновити!

-“Чекајте, сад сапуњање!“- викнем им кад су хтјели сјести.

-“Имаш сапун, браво!“- викну Брацу кад угледа комад сапуна за веш код мене.

-“Миле, спасио си ствар, сав смрдим на прчетину, сад сам се ћио пјеском рибати.“- смије се Стево.

Насапунамо један другога од главе до пете и онако с пјеном скочимо у воду, па поново,док нисмо потрошили сав сапун.

-“Лакши сам бар дав кила!“- говори Брацо док смо се облачили.

Таман смо се двоумили да ли ћемо назад на Луку да беремо дивље јабуке или у Горњу башчу да млатимо орасе кад се појави Ђуро:

-“О мудоње, ђе се ви спремате, кад се тако пицаните?“

-“Баш се мислимо, пичке нема, па тражимо шта би друго радили!“- враголасто ће Брацо.

-“Знам ја да би вам уна била сад најслађа, не сикирајте се, на нус ће вам изаћи, него јесте ли видили стоку ?“- кељи се Ђуро.

-“Аха, све је на броју и јебу се!Чак и Вучко и Лајка се спремају на то!Збиља, ђе несташе они?“-окрене се Стево, погледом тражећи пасе.

-“Отишли су уни,имају важнија посла, иначе би сад на мене лајали.Ајте самном у Манастир, па ћемо вечерас заједно кући.“- позва нас Ђуро.

-“Ајмо, немамо шта друго радити.А ко је све тамо ?“- пита Брацо.

-“Ко ће бити? Игуман, Вајка и ја.Ови што су били за сајам су отишли, а Сако и Ћитре одоше кући да виде матер.Да им Игуман нешто пара, па јој одњели јадници.“- прича нам Ђуро док смо лаганом шетњом ишли према Манастиру.

-“Имају ли они, Сакица и Ћитре-Илија ишта осим те кућице и старе матере?“-питам Ђуру.

-‘Имају нешто земље и пар оваца, тим им се матер бави, а родбина узоре.Шта ће јадници кад су заостали, да није Манастира давно би крепали од глади.Ође спавају и једу, понешто привреде кад их је воља, нешто однесу матери кад их Игуман пошаље.Сако је миран, чува овце како га упутиш,али ја мурам пазити да су све на броју,а Илија-Ћитре се зна узјогунити, па се по цјели дан само свађа.Додуше, и зафркавају га, народ је бездушан, а унда се он нањути и још више унати.Ко с њим љепо, унда нема проблема.Пошаљем га у башчу или да нешто друго уради и слуша ме, а ако добро не направи ја поправим и не вичем и Бога ми други пут ун направи добро.А да завичем псова би да цјела Брина јечи.Шта ће чојек од њи, Бог их казнио кад их је такве родио, а најмање су уни криви зато.Ко зна ко им је од предака нешто страшно згрешио?“- казива нам Ђуро.

Таман смо стигли до гробља,а вода тамо још зимус одњела зидове, онако сорени стоје и кроз те отворе се виде гробови са накривљеним крстовима и зарасли у траву.

-“Види гробља, скроз га запустили!“- велим им.

-“О, да,поручива игуман овима у Мјесној заједници да пошаљу људе да то озиђу, а уни ништа.“Нека зиђе поп, нако је докон!“-ругају се будалетине.када им ту не леже ђедови и бабе, па ћаће и матере некома.Зато имају осигуране паре, а једноставно неће, ки да то није њиова брига.Док се прије Манастир о томе стара увјек је било чисто и уредно, а види сада.А шта да причам, срећа да уни тамо што леже не мугу галамити и жалити се.“- покаже Ђуро руком преко гробља.

Сви ми смо до сада били око Манастира безброј пута, улазили смо у цркву, сједиликод водоскока,били испод тријемова, али нисмо ишли на спратове.Као и увјек опи нас вјечита тишина и дубоки мир.Сваки камен, стуб, врата,прозор,чак и бршљан шта се пење уз витки бјели звоник као да нам је слао неку поруку, причао своју причу.Кренушмо тихо за Ђуром уз скалине на горњи спрат, у Горњу кужину.

-“Вајка, ђе си?“- позва он тихо,а глас му се разли по свим тријемовима.

-“Ево ме Ђуро.“- изађе она из једне собе и затвори за собом масивна изрезбарена врата –“Одњела сам игуману каву у Библиотеку,а ко су ти ови мумци?“- упита га,смјешећи се озареним лицем.

-“Ово су Брацо и Миле Маришин и стево Јолин.Е,Вајка,Вајка,па сад су ти пуна села младости, живи нам били, али ти не излазиш горе, па незнаш.Код мене на Влаци има их двадесетак свију узраста.“- представи насЂуро.

-“А шта ћу ја горе, муја два су у свјету, понекад ми пишу, а ја сам ође нашла свој мир!Него, дођите дјецо, момци муји, стрина Вајка частиће вас колачима.“- покаже нам руком да је сљедимо у трпезарију.

Сједошмо уз руб великог масивног стола на исто тако масивне столице, а она донесе кошарице са мјешаним домаћим кексићима, које ми стидљиво узешмо грицкати.

-“Све да сте то пјели!Знам ја да вам матере не мугу спремати колаче, нити имају од чега.То сам ја правила да се нађе кад неко наиђе.Имам, хвалаБогу, времена, направићу ја друге.“-нутка нас она.

Док смо ми јели колаче и гледали слике светаца на зидовима трпезарије Ђуро је пијуцка жутину из ребрасте винске чаше.

-“Ја уморан од трке за сајма.Било је пуно свјета, па је оне издалека требало смјестити и наранити, а ту је био доша и валадика из Шибеника и доста калуђера из Крупе, Београда,Загреба, Карловца, шта ја знам откуд све.Нису сви мугли стати ође у трпезарију, па смо мурали за млађе по годинама и чину спремати и у доњој кужини.Сад кад се то разишло осјетио сам умор.“- прича нам Ђуро и бори се да не закуња.

-“Били смо ми ту вече овдје,стварно је било пуно народа из цјеле Буковице,Лике, али и из градова,видили смо доста градски обучених људи и жена, и цура.“- потврди Брацо.

-“  ‘Есте ли били у цркви.“- пита Вајка.

-“Ма какви, није се могло прићи, па раунамо, нећемо се гурати, нека уђу они издаљега, а ми смо ту, моремо кад хоћемо.“- вели Стево Јолин.

-“Ајде Вајка,имају уни преча посла од вечерње,питај:јесу ли упознали коју цуретину ?“- насмија се Ђуро.

-“Е,Ђуро, Ђуро,увјек ти своје, треба се и Бога некад сјетити!“- прекорава га Вајка.

-“Ћути Вајка, не страши момке Богом!Он не тражи да га се боји, љубав је његово једино оружје.А љубав у њихову узрасту је права и чиста.“- изненади нас Игуманов глас са врата трпезарије.

Ми се инстиктивно окренушмо и усташмо са катрига, а он настави:

-“Ђуро, ви се овдје распричали, а мене старца заборавили.Шта ми не доведоште госте у Библиотеку?“

-“Оче, ћио сам, ма украде их Вајка.Части и’  колачима.“-оправда се Ђуро.

-“Дођите ми момци у Библиотеку, да вам нешто покажем.Ђуро, дражи су ми они гости,ако их уопште можемо тако третирати,јер су они прије домаћини него гости,него сви они који су претходних дана били.Ти дођу једном годишње, оду и забораве,а ја момке сваки дан слушам у Брини и Смрекама, кад се шетам.Ради њих и оваквих је овај Манастир овдје.Њихови преци, ђедови и очеви, па сад и они чувају овову светињу за све људе на свјету, шта ће црква без људи.“- расприча се игуман Никодим идући испод тријема испред нас у Библиотеку.

-“Слаби су уни вјерници Оче, у школу мурају сваки дан, остало време раде, а школа садашња друкчије учи, одговарају и’ од Бога и вјере.“- Ђуро ће.

-“Пусти ти то, важно је да могу ићи у школу!Она им даје најбољи алат: писмо и књиге.То шта их уче да нема Бога, да је религија опијум за народ, да је комунизам једини прави пут, нека уче.Не значи да ће се то сјеме примити!Ја сам крстио и Јандрију и Стевана и Милу, они су примили свету тајну крштњња.Они су вјерници, можда бољи од тебе и мене, јер нису имали кад згрешити.Није бољи вјерник онај који сваки дан лиже олтар од оног који се држи Божијих заповјести, а рјеђе иде у цркву.Кад чују звона Светог Арханђела ја сам сигуран да помисле на Бога, а то је Богу довољно.Кад им је тешко помисле:“Боже помози“,а шта ћеш више.Вјера не треба да смета свакодневном животу, да је нека наметнута обавеза, већ треба да је у теби, да је носиш са собом са радошћу и да ти буде ослонац у тешким тренуцима и радост у радости.Не треба прешити, у животу све дође на своје у право доба.А ја се расприча,него погледајте ви ово.“-показа нам у углу Библиотеке збирку старог оружја.

Биле су ту старе пушке, кубуре,сабље и ножеви, сви украшених кундака и дршки срменим, сребреним или златним везом.

-“Већина овог је из доба сердара Јанковић Стојана и Смиљанић илије.Има ту негдје попис чије је шта било, углавном од људи из овога краја, који су с њим прогнали Турке из ових крајева.Дато је као завјетни дар Манастиру на чување.А ово тамо,то је заробљено,трофејно,од турских великаша.Има тога још по Манастиру, од Ризнице до келија.“- објашњава Игуман.

Одмаче се од оружја и показа широким покретом руке по полицама Библиотеке:

-“Видите ли ове књиге, то је најбоље оружје, а има их од пергамене, папируса и папира,штампаних и руком писаних и преписиваних.Има их на хебрејском,арамејском,арапском, јерменском,коптском,латинском, руском,старогрчком и новогрчком језику,а да о старославенском језику и писму не говорим.Исто тако су сва могућа писма заступљена од хебрејског,арапског,грчког,јерменског,латинског,готице,глагољице свих врста па до ћирилице.Видите ову на папирусу, доњели је на поклон из Александрије од патријарха – папе Александријског.Па ову Библију на арамејском од пергамента из Јерусалима, поклон од тамошњег патријараха.Све је то старо, од данашњег дана преко иљаду година.Доста од  њих су уникати,а од неких можда има двије три на свјету.“- узима их њежно и као дјете милује.

Као опчињени гледали смо толике књиге и красно исписана слова са украсним сличицама, што је требало данима слово по слово писати и осликавати.

-“А тамо има рукописа овдашњих калуђера, игумана, ахимандрита и владике Краљевића,Зелића,Кончаревића и многих других.А колико је тога још пропало, па покрадено за ратова и немира.Колика је то штета не може се ни процјенити!“- настоји нам Игуман што више тога показати.

-“А ово су вам драгоцјености.Погледајте ове крстове, пехаре, бројанице, свјећњаке, иконице опточене златом, сребром и драгим камењем.То  су завјетни дарови богатих вјерника и умјетника.“- покаже нам стаклене витрине из којих су се цаклиле очи драгог камења, жути одсјај злата и бјели зраци сребра.

-“Погледајте, овако су вам се преци облачили!Ово је момачка, ово цурска, ово ожењених и удатих,а ово свакодневна ношња.Све се то руком радило, од почетка до краја, сељачким рукама на тари , преслици и вретену.“- одведе нас до другог угла гдје су стајале народне ношње.

-“Ето момци моји, кад вам буде шта требало знати о овоме,дођите у свако доба, добродошли сте, помоћи ћу колико могу.Та ово и постоји зато да се људи уче, да држе до свога,иначе нема сврху.“- заврши видно уморан казивање игуман Никодим.

Стајали смо њемо, окружени тим непроцјењивим благом, не знајући шта би прије питали.

-“Оче, па зна ли се тачно кад је овај Манастир саграђен ?“- паде ми прво питање на памет.

-“По мени, не зна!Кажу да је овакав, мање више, тамо од хиљаду триста педесете године, да га је обновила тада Јелена Шубићка, жена Младена Шубића Брибирског, сестра цара Душана.Они су у то доба владали цјелом Далмацијом.А други извори спомињу да је изнад улаза у цркву стајала дрвена плоча на којој је било записано да је овдје боравио апостол Павле око педесете године нове ере, кад је путовао са Истока у Рим и да је тај знак нестао у доба провале Турака у ова подручја.Да ли је неко склонио у Задар, гдје су овдашњи калуђери побјегли и тамо неко време боравили, па се загубила, или је уништена од Турака, е то се незна.Кад се има у виду да је у време путовања апостола Павла Бурнум, данашња Шупљаја,био у пуном цвату, да је туда пролазио римски пут од Бурнума за Скрадин, Задар и Салону и локација овог мјеста, онда је вјеројатно да је ту била бар  нека хришћанска  богомоља, јер је манастир саграђен на природно насталој пећини.Можда је та пећина била станиште првих хришћана, јер у оно време они нису били баш омиљени, чак су прогоњени.Тако ја мислим, а шта је истина можда ће се знати једног дана.“- објасни нам Игуман.

-“А та данашња Шупљаја, римски Бурнум, значи, био је град, а данашње Кистање нису постојале ?“- упита Брацо.

-“Па да, Бурнум је римски град- логор у то време, у којем је боравила XI легија, значи пуно војника и њихових породица, а разорили су га Авари 639. године, баш у време кад су Славени овамо досељавали.Тако каже званична наука.Вјеројатно тада није било никаква насеља на мјесту Кистања, јер је Бурнум ту десетак километара далеко.Зна се да је постојаоБрибир,Скрадин,Задар,Шибеник,Тогир,Салона и још нека мјеста по Далмацији, а ту је по свој прилици била нека стражарска станица, да чува пут од разбојника.И уз Крку су биле војничке стражарске куле, ето ту горе на Кули, па код Чучева, на Градини с ове стране,а такођер и преко кањона са супротне стране.Пуно је тога шта ја незнам, а мало је ко то и истражива.Али рачунам да је међу тим војницима и онима шта их прате било хришћана и да им је ово мјесто било згодно за богомољу и тајну молитву.Мало са стране од пута, врело је ту,пећина је ту, луке су ту, а стоку су гојили ки и ми данас.“-протумачи нам своје Игуман.

-“О мумци муји, ми се запричашмо, а ево брзо ће мрак, треба ићи радити.“- тргну нас Ђуро, гледајући кроз прозор према Башчама.

Сјена је пала до по Буњвачке брине, а са ове наше стране зеленика је поцрњела од мрака.Крка се посребрила од одсјаја свјетла са Буњевачке брине и плава неба.

-“Ајмо ћа,брзо ми прође ово поподне.Бар ћу слатко заспати, исприча сам се пуно.Па дођите ме опет овако забавити, хоћете ли момци ?“- упита нас Игуман.

-“Настојаћемо Оче, баш је било интересантно.“- потврдишмо ми.

-“Оче, ја ћу одзвонити, па ћу с њима кући.Све је у реду, шутра рано сам ође!“- обрати му се Ђуро.

-“Ајде Ђуро !Поздравите родитеље и бабе.“- испрати нас Игуман.

Ђуро се с нама спусти низ камене скалинеи рече:

-“Ајте ви полако, стићи ћу вас ја, само да одзвоним.“

Попешмо се до Врела и напишмо се воде.Одједном се јавише, дубоким гласом,велика манастирска звона и испунише кањон својом бајном јеком.Мало затим чу се одговор од Буњевачке брине, па Доње брине,а онда од Чучевске брине и све се стопи у једну узвишену мелодију.

Ђуро дође, а звона су још пјевала.

-“Ајмо мумци на нашу Влаку, тамо има више овоземаљског живота.Нек Игуман и мртви наши преци спавају у миру.“- крену Ђуро први, а ми за њим, уз брдо.

-“Нема грма ни драче зелене,

Ђе си мала спавала брез мене!“- законта Ђуро, кад смо стигли до Гараже, на по стране, а нас тројица ускочишмо, и четри гласа испунише Брину.

47

Половином октобра матер роди   петог сина,Мирка,сад нас је било седмеро.Пет синова и двије ћери.Сви у кући су били мрзовољни.Ми, дјеца, из разних разлога:одраслији су се срамили, а млађи били љубомони.Породице с пуно дјеце су изашле из моде,роди се  једно двоје и крај.А нас седмеро,Душан завршава Учитељску школу, осмнајст му година, а Мирко кмечи у пеленама.Још једино у засеоку Јоле има шестеро дјеце, а остали по двоје.Једино је баба Аница сретна, ки да јој се родило прво унуче:

-“Шта је, шта сте се смркли, ово је Божји дар, нека ми је он жив и здрав, срећа бабина,биће ово мумак и по ! Дај Боже да поживим до његове женидбе!“- љуља она кољевку у којој смо се сви одљуљали.

-“Охо, колико ти мислиш живити, триста година! Најприје си говорила да ми душан заврши школу, па да заврши Стево,па да Брацо дође до крува, па мало помало помичеш до Миркове женидбе.У најбољем случају то је још двадесетак година.“- боцкам је ја у рачуницу.

-“Шта тебе брига, смијем желити, а Бог ће одредити!“- окоси се она љутито –“Сви ли сте мудрови док се родите!Школа, умјесто да вас учи правим стварима, учи вас разним будалаштинама.И Божје заповједи кажу да старије треба поштивати за своје добро, а то вас не уче,иначе неби тако будалака!“

Би ми жа бабе, па се исправи:

-“Шалио сам се баба, шта се љутиш одма!“

-“Како се нећу љутити кад сви мислите наопако!Дјецу треба рађати до доби коју је Бог одредио, а вас срамота својега рођеног брата.Шта је он крив, сунце бабино,само гледи и плете рукицама.“- знала је све о чему се ради.

-“Баба, друга су времена, нико више не рађа толико дјеце.Што год тражимо, одговор је:нема се.Нема за књиге, нема за гаће,нема за кошуљу, нема за кино, нема за школу.Од чега би нас седморо живило кад одрастемо.Ћаћа не може, а он је јединац, од земље и стоке живити, већ мора радити,а од чега би ми кад се то подјели на седам дјелова…О томе се ради.“- покушава јој објаснити Брацо нашу рачуницу.

-“Ако мислите да ћете добро живити мало радећи грдно се варате.Мураћете радити од јутра до шутра, завршили ви школу или не завршили.Тако вам је то у животу, ма ђе били и шта радили.Нема крува без мутике, тако се каже, а то значи без рада.Шта то прије схватите, то ће вам у животу бити лакше.Није Покојник има сву ову земљу кад се оженио, него је полако стица радећи дан нућ, па ћете тако и ви.Није ту препрека број дјеце.Тако вам ја кажем, а ви ћете доћи до тога.“- неда баба да јој ми својом рачуницом уздрмамо мишљење животом стицано.

Матер је шутила, пустила је да се са бабом надмудрујемо, знајући да ће време и Мирково безубо смијање и гакање учинити своје и да ће баба изаћи на крај са нашим приговорима,који су се више односили на њу и ћаћу него на бабу.

Тако је и било.Душки је Мирко поста велика играчка, Роса се учила повијању дјетета, а ми смо га навече пуштали да се до изнемоглости игра на нашим кољенима.Постаде свима мала маза, коме је допуштено све, од уједања до доста болног чупања косе.

48

Нас седмаше смјестили су на спрат у новоизграђени дио школе.Све је ту било ново:клупе, катриге, табла и катедра и стаклене витрине на унутрашњем зиду учионице.До нас су били осмаши.За разредника одређен нам је професор Слободан Рађен, а сада нам је њемачки предавала професорица Љепосава Цбјетковић-Појка.За математику смо добили новог наставника,Милана Грбића,нови наставник је био и из географије Милан Безбрадица-Марела, а за домаћинство и науку о човјеку и хигијени дошла је Веселка, родом из Рудела, која се убрзо удала за наставника Милана Грбића.Кемију нам је предава наставник Мирко Берић, а музички његова жена Фила Берић.Он је био родом од Ђеврсака, а она је била Бодулка.Српски нам је и даље предава Груловић Никола-Груле.Разредник нам је предава физику,ликовни и хисторију.Нова учионица и доста нових предавача бацили су нас у велику неизвјесност, тим више што су нам разбили компактност групе распоређивањем ученика из подручне школе у Груловићима у наш разред.

Први сат одржа нам је разредник Рађен и цјело време утрошио нато да нас упозори да чувамо намјештај и учионицу, да ће се свака штета надокнадити из џепа наших родитеља, а ми добити укоре, да нисмо више мали пионири већ од ове јесени улазимо у Савез омладине и да ћемо својим радовима из ликовног и домаћинства напунити витрине и украсити ходник.За предсједника разреда изабрали су мене, а редари су одређивани абецедним редом.Од сада ћемо добијати неколико примјерака “Просвјете“, часописа српског културног друштва, сви ћемо их прочитати, а након тога архивирати у разреду.Моја је дужност била да о томе водим бригу.

За професорицу Појку смо знали да је строга, па су јој се сва дјеца склањала с пута, гдје год би је срели.Она је била и директорица школе и знало се да је њена посљедња.Док је кренула из Зборнице сви би већ били на својим мјестима, редар их није треба молити да заузму мјеста и да се смире, сви су то добровољно направили и укипили се.

-“Guten Tag Kinder!Aufstehen bitte!’’- рече с врата.

Баци Дневник на катедру:

-’’Wir lehren heute Erste Lektion!Sitzt ihr, bitte!

Оно шта смо учили из њемачког код наставнице Катице није било довољно да је разумијемо, па наста комешање у разреду.Она понови:

-“Sitzt ihr,bitte !“

Више по инстикту него по разумјевању неколико нас сједе, а остали за нама.

Она узе уџбеник и отвори га на почетку:

-“Wir lehren heute Erste Lektion!“

У ушима ми је од узбуђења зујало, али сам схватио кроз маглу да ће се учити прва лекција, па отворим књигу на том мјесту.

Не чекајући она поче читати и тада већина схвати и поче је пратити у књизи.Кад је била готова отвори Дневник и поче прозивати, свак би прочитао па р реченица, па наставља други кога би прозвала гдје је он стао.

Тада преприча садржај лекције на њемачком и зада домаћи рад:читати, препричати усмено и писмено, у рјечник уписати нове рјечи и поновити градиво из петог и шестог разреда.

Погледа на сат, склопи Дневник и пође према вратима:

-“Aufwiedersehen Kinder!“

-“Јадна нам мајка!Ја је под милим богом ништа нисам разумио нити знам шта треба радити!Све се мислим требам ли ја још ићи у школу!“- јави се Дуде Малешевић.

-“Велике ти њиве, па ћеш копати!Куд ћеш? Играти карте у Гостиони!“- добаци му Бранко Панин.

-“А, Мркане, шта ти кажеш ?Шта ћемо нас двојица? Ја за рогуље, па сјећи драчу и купину, а ти у Јасеновац мркати овце!?“- пита Мирко Лалић-Баба Јована Крнету.

У другој прилици овај би скочио му за очи, па куд пукло,а сад је стаја и блену у књигу:

-“Ђаво ће га знати, чекај да видимо остало. Шта ће бити, чини ми се да је ово тек почетак невоља!“- одговори Јово као да га је Баба ословио крсним именом. а ми остали се зачудишмо толикој мирноћи.Сви се сјећамо да је за Дудом трчао цјели сат времена око школе да га смеље кад је овај исприча да су га ухватили чобани како опћи са овцом, па га исти трен прозвашмо Мрканом.На први надимак Коњ или Парип тек се био навика, па сад нови надимак Мркан није могао подњети, а нарочито разлог због којег га је добио.Нико га изблиза није смио тако звати, па ни Баба, који је важио за најачег у разреду.Умјесто да се насмију, кад видише Јовину забринутост,забринуше се и остали:

-“Ајде, шта вам је?Кад су толики могли научити прије нас, моћи ћемо и ми!“- јавим се ја –“Поновите Катичине рјечи, па ћемо нешто натуцати!“

-“За сваки случај ти напиши три верзије препричавања, да имамо сви!“- јави се кум Дуле с Куле.

То мало поправи расположење,али не отклони бригу.

Нови шок дође са математиком.Нови наставнк поче одмах предавати алгебру и ирационалне бројеве, све неки  m  и   n  или    х,y,z ,те ако замислимо ово, па оно,добијемо овако и онако апстрактно рјешење.

Марела нам из географије обећа да нико неће проћи његов предмет ако бар незна гдје се која држава налази на карти свјета и њен главни град, број становника, највећу рјеку,језеро,планину и основну  привредну дјелатност.Као увод у то требамо скупљати све слике и чланке из новина о неангажираним земљама, којих је наш друг Тито са предсједницима Насером и Нехруон предводник, па ћемо направити о њима постере у ходнику.

-“Да би знали физику требате добро знати математику, иначе како ћете рјешавати задатке из физике?“- рече нам рађен и наброја шта ћемо учити ове године:механику,динамику,силе,Њутнове,Архимедове,Да Винчијеве, Галилејеве, Коперникове,Кеплерове и ко зна чије не законе и теореме.

-“Из кемије ове ћемо године учити о неорганској материји, значи молекуле,атоме, електроне, неутроне, протоне, валенције, атомске тежине и масе,Мендељајев систем елемената,а затим метале, неметале,киселине,лужине, оксиде,сулфате и сулфде, плинове, текућине и још доста тога.Не бојте се, све то може стати у вашу главицу, па ћемо ми то дољевати сваки дан  мало по мало, док је напунимо.“- насмија се наставник Берић, гледајући у наша слеђена лица.

За ликовни требамо до сљедећег сата направити акварел по слободном избору.

Другарица Веселка нам поручи да је ред да нешто сазнамо о људском роду и врсти, пошто смо до сада учили о биљкама и животињама.Поред анатомије човјека учићемо и о здравом начину живљења по максими  “У здраву тјелу је здрав дух“ и у склопу тога о бонтону односно понашању у свакој прилици, да се не обрукамо непотребно када дођемо у нове средине и мјеста.А из предмета домаћинство научићемо радити свакодневне ситнице, да за сваки квар или поправку не зовемо мајстора.

Наставник Груловић из српског није се бавио уводом већ испредава Владимира Назора, а за домаћи зада анализу пјесме “Цврчак“ и да научимо напамет “Мајку православну“, те за лектиру треба прочитати “Вели Јожу“ и “Медвједа Брунда“, направити потом састав о тим дјелима.Даде ми и три примјерка “Просвјете“ да их подјелим и да их требамо сви по реду прочитати,а након тога вратити њему.

Из школе смо изашли ошамућени.

-“Причали су да је седми тежак, али овако што нисам очекива.Ко ће све ово стићи?“- жали се кум Дуле кад смо ишли кући.

-“Стићемо, кад су други моћемо и ми.Зар нису Обрица, Сакица,Рада, Душа,Стево, Брацо и други све то прошли?Нису они бољи од нас, моћемо и ми!“- оптимистички му кажем.

-“Имаш право, како други тако и ми!То они на почетку плаше, сваки каже да је његов предмет најважнији и најтежи, а не мисле да су нама тешки сви.“- забаци он торбу на леђа и поче скакутати.

Кад сам доша кући Брацо је био већ стига и смијући се упита:

-“Прпа, а !? Кад сам ја говорио, ти кажеш да је то лако бити седмаш,шта сад кажеш!?

-“Е, кад си ти преша и ја ћу, брига ме шта они причају.“- недам му гушта.

49

Поподне сам крену за овцама према Манастирској њиви, па према Пиштавцима и назад изнад Шкванчове крчевине према Деманији.Док је Вучко бдио над овцама ја сам учио њемачки, читање није било проблем, али је препричавање прилично запињало, па сам ту изгубио доста времена.Од више верзија у задаћу сам преписа ону која ми се учинила најбоља, а остале сам спремио за друштво из разреда.

Тада се дохватим “Просвјете“ и пажњу ми привукоше задње стране гдје су објавили неколико пјесама које су им послали ученици из основних школа са разних страна.Ту је био и позив да им ученици шаљу пјесме и кратке приче за објављивање на назначену адресу.

-“Па зашто неби и ја послао своје пјесме?“- помислим –“Ове шта су објавили нису ништа боље.“

Има сам обичај да у различитим расположењима, нарочито у осами кода оваца,настојим у мислима изразити та осјећања у облику пјесме, које би понекад записа на задњим странама задаће или неком помоћном папиру, али је доста њих остало незаписано, па послије заборављено.Сада сам одабра двије, истрга средње листове из задаће и написа их.Једна је говорила о изласку сунца,зори и буђењу, а друга више о интимним осјећањима у односном тренутку.

-“Сутра ћу их послати, па шта буде.Ако објаве:добро, ако не: нико неће ни знати да сам их слао.“- размишља сам пресавијајући папир на четворо да може стати у обичну коверту.

Све те моје пјесмице, како то бива у том добу младости,биле су опонашање форме најпознатијих пјесника:Јесењина,Шантића,Ракића,Војислава Илића или Дучића, а настајале су спонтано у једном даху, од више или мање китица,са обавезном римом.Оне су мени служиле да из душе истјерам тјескобу која ме у том трену гушила, а кад би пјесма била готова осјећа сам се задовољно и испражњено, лагашан, као да сам сачинио нешто за сва времена.Ни у сну нисам замишља да би ми то могла бити професија у животу, јер сам зна да ће њу одредити случај и срећа, ако добијем какву стипендију, као што је то било код Душана и Стеве.

Сутрадан сам посла писмо и како је пролазило време на њега сам и заборавио.

Једног каснојесењег дана у разред уђе мимо реда разредник Рађен носећи у руци нови примјерак “Просвјете“.

Одмах с врата прекину нашу недоумицу, јер није по распореду био његов сат,већ сат њемачког:

-“Наша школа је добила свог пјесника!Колико се ја сјећам, никоме из ове школе није објављено литерарно дјело, ово је прво.Марко, честитам!“

Утом се на вратима учионице појави и директорица Појка.Стала је до катедре и чекала да Рађен заврши оно шта је започео.

-“Директорице, “Просвјета“ је објавила Маркову пјесму!“- и показа јој унутрашнју страну часописа- “Сад ћу вам је прочитати.“- и поче да гласно рецитира пјесмицу.

Сви смо били затечени, а ја посебно.Осјећа сам како ми се црвенило из пета  пење у образе што је моја дубока тајна разоткривена.

-“Добро је, само тако настави!Честитам!“- рече Појка и показа своја два прва зуба која су неправилно стршила испод горње усне, што је она иначе вјешто прикривала.

Цјели разред је гледао њемо у мене, осјећао сам бодење њихових погледа, док ми је Рађен предава часопис са отвореном страном на којој је била објављена пјесма.Брзином муње прелетим штампана слова и испод написано име аутора.Писало је:Марко Мужибрада, VII,ОШ “Јово Мартић“ Кистање.

-“Погрешили су ми презиме.“- кажем збуњено.

-“То није ништа, штампарска грешка!“-рече Рађен искрено одушевљен, дрмусајући ми руку.

Тада се окрену Појки:

-“Опростите што сам Вам украо мало времена од сата, нисам мога издржати, а да не објавим ову вјест свом разреду.“

-“Ништа зато,колико је добро за Марка, толико је добро и за школу.Не објављују се пјесме сваки дан!“-одговори му видно расположена Појка, а затим поче предавање.

По завршетку сата, на одмору,сви су хтјели видити како пјесма изгледа и “Просвјета“ је ишла из руке у руку, а кад дође  наставник Груле из српског, устаде Бранко Панин машући “Просвјетом“:

-“Наставниче, данас учимо о новом нашем пјеснику, рођеном на Влаци, у Кистањама!“

-“Шта то причаш?“- погледа га овај кроз дебеле наочаре.

Бранко славодобитно, шепурећи се ки паун,крену из задње клупе према катедри и пружи часопис изненађеном наставнику:

-“Ово је “Просвјета“, а ово је пјесма нашег домаћег пјесника, о коме све знам и заслужујем петицу из српског, тако да не могу никако имати јединицу на крају године.“

Наставник Груловић узе лист и прочита,а затим:

-“Добро је, треба тако.“- склопи новине и као да се ништа није догодило поче нам предавати градиво из граматике.

А сви су рачунали да ће бар пола сата проћи, ако не цјели, у разговору око ове теме, али су се грдно преварили.Садашњост не цјени пјеснике, њима припада посмртна слава.

-“Види ћоре, матер му јебем, умјесто да даје подршку он убија човјека у појам, а предаје српски језик и књижевност.Љубоморно говно!“- шапуће ми кум Дуле.

Као да је знао шта ја мислим и осјећам.Ако сам од икога очекива подршку то је било од наставника српског језика.По његовој реакцији сам схватио да му то није ни на крај памети.Једноставно је показа да га то не интересира и да од њега око тога не треба тражити савјет или подршку.Ја сам и даље писа пјесме, као и прије,ради свог задовољства, али их више нисам нигдје и никому слао.Чему?Груловића је више него Рађена, а ја од тога нећу имати никакве користи , само ће ми сметати у животу, лако се ствари искрену наопако.Послије друге, треће пјесме почели би ми се ругати, испрва потихо, а послије јавно изводити спрдњу.Ипак је ово терен епске пјесме, гусала и дипала, а не лирике, виолина и мандолина.Познам ја нарав овог народа, извана грубог ки камен из крша у којем се родио, а душе њежне ки жута травка никла испод тог камена.Та вањска рапавост одбија сваки покушај да се стигне до жуте и бљедолике душе, а да би се до ње стигло треба ударити мацом или ћускијом или крампом и разбити тај тврди сиви камени оклоп,а то може само велика невоља описана у епским пјесмама или трагедија у стварном животу.Тад та душа, вјечито оклопљена,груне попут бујице и искаже своју снагу и дубину.Ко је бар једном био на гробљу доживио је како крезубе старице,бјеле косе у црној одори, наглас запјевају хомеровске стихове, а старцима дугих сједих бркова из очију тече жежено злато што топи камен.“И камен би заплака“, тако се каже, па шта ту има тражити моја пјесма која говори о чаробности заласка сунца, бојама вечери и пролазности живота.“Нека буде ки досад, пиши за себе, рјешавај тако своје тјескобе, а куда ће те живот одњети то нећеш ти одлучити, а ако те судбина доведе на то поље, неће бити касно да се искажеш.“ Закључио сам и одлучио да више не објављујем оно шта напишем, бар за сада.

50

Тих дана касне јесени скоро свако поподне сам иша овцама.Браци је било драже да се бави осталим пословима око коња и краве,орања, сјече дрва и копања башча.

-“Иди ти, мени је тамо досадно, а овако имам више времена за учење, морам што боље  прећи у осмом разреду, веће су ми шансе да идем даље у неку средњу школу.“- разјасни ми он своје планове.

Сложио сам се, јер сам и сам примјетио да се Брацо “ трга“, да му је књига више у рукама него што је то био његов обичај, а почео се и бријати, зализивати косу, колико су то благе коврче и оштра длака дозвољавале.Израста је у згодног,витког, високог момчића, са враголастим вјечним осмјехом на лицу.

-“Звир,права правцата звир!“- говорила је Љубера Ђурина, а Ђуро би дода:

-“Неће је бити у крају која му неби дала!“

Чак и баба Драма, смјешећи се погледајући за њим, би рекла:

-“Куд ун прође цурице само пишкају!“

Матер је поносно гледала свог Брацу говорећи:

-“Исти свој покојни ујак Мирко.Увјек ће ми бити жа што му то име њесам дала.“

Те суботе, у зору,се диже бура и покида облачине које су данима висили на небу и сад те навиљке отјера доље у Приморје Бодулима, а бјела капа Динаре сину и развесели цјели крај.

-“Мајо, ја ћу са овцама у Брину, до Лука, па предвече назад.Остаћу цјели дан, да се не враћам поњећу мало крува.“- кажем јој кад сам изгонио овце из приторка.

-“Како оћеш, пунеси нешто да не сједиш на голом камену, и шибице, ако ти затреба ватра.Неће бити баш топло.“- сложи се она.

У торбу убацим књиге, комад крува,шибице и коричашић и позовем Вучка:

-“Ајмо Вучко,тјерај их!“

Тјерао сам стадо до пиштаваца, пуштајући да оно води,а тада га кренем у Брину испод Везала, па се намјестим у заклоницу од буре, на сунцу, испод Пиштаваца и узмем књиге да рјешавам домаћи из математике, а након тога из српског и њемачког језика.Ту ми је било згодно писати јер ми је равна камена плоча служила као стол.Вучко је почео упорно пиљити у мене, сјетих се шта хоће и рекох му:

-“Ајде, слободан си, лови зечине, овце неће ниђе!“

То је и он зна, јер су се овим предјелом могле спустити само на Луку, а он ту нема шта радити као ни ја, већ кад их видимо на Луци спуштићемо се преко Јаворника до њих, а предвече их кренути назад.

Он весело поскочи и крену супротно од оваца и мало затим зачу се штектање, лом грмља и одроњавање камења од зечје и Вучкове трке на живот и смрт.

Шта је требало написати написао сам, па устанем и протегнем се.Сунце је у заклоници угодно гријало, док је горе над Брином хучала бура.Клепка се чула испод Пећине,изнад Луке. И ја скупим књиге у торбу, па се полако спустим низастрану до Јаворника, ту поједем дио крува и напијем се чисте изворске воде, а утом кроз зеленикино грмље појави се Вучко крваве њушке и поче пожудно локати јаворничку воду на мјесту гдје сам ја малоприје пио.Оближе њушку и весело ме погледа.

-“Шта је Вучко, био си добре ловачке среће, по њушци и пуном дробу видим да си се добро накуса, па ожеднио.“- кажем му гласно као да је људско биће, а он весело маше репом, ки да разумије говор.

У том трену, изнад нас узбрдо, на Јаворничком путу зачу се нечије трапање у цокулама, а мало затим појави се игуман Никодим, са ловачком пушком на рамену.

-“Добар дан Оче,шта се Ви ломите по овој стрмини и густишу?“

Он се окрену око себе, гледајући гдје би сио, а ја прбаци стару јакетину преко оближњег камена, уз извор, и он шутке сједе.Кад дође до даха исприча ми:

-“Помоз Бог синко!Није ово више за мене, једва дође до даха.Ма овај твој лопов ме превари,“- покаже на Вучка – “био ја на Чучевском путу кад га зачу да штекће, станем и чекам, тјера зеца према мени, рачунам да ми овај пут неће побјећи.Нису били ни педесет корака од мене кад нагло скренуше према Литичицама и мало затим зачу како зец скричи, овај лопов га утјера у ступицу, он с ове, а Литичице с горње стране, нема куд, и готово.А мени ништа!Нисам зна да је Јаворнички пут овако зараста, иначе би се вратио Чучевским путем.Шта је ,ту је,полако ћу до доље, нигдје ми се не жури.“

-“Вучко се намирио, баш га брига, сад је миран цјели дан.“- смијем се ја и гледам Вучка како се још облизује.

-“Добар је ловац, нема шта, прави ловачки пас.Од кога је ћаћа  набавио штене?“- пита Игуман.

-“Од тетка Дује Бунчића.“- кажем.

-“Е, па немам се шта чудити!уја, стари лоцвац, увјек има добру сорту.Он је вјешт у томе и воли, воли лов.Волим и ја, ма стар сам,не могу више ја пуно и далеко ходати по Брини и кршу,а пас ми је неки мјешанац, добар је за кућу, ма није за лов.Остаде лежати код Манастира иако сам га зва, љенота пасји.Да набављам другог, нећу,време је да окачим пушку о клин.Стар сам и готово.“- дивани наглас,мени и за себе.

-“Па, пређите на рибу,Оче.“- предлажем му.

-“Ма, идем ја и на пецање, а лов ми је дражи ради одања.На рибарењу сам на мјесту, усамим се, а имам самоће превише и у Манастиру, преко главе.“- рече ми вадећи лимену ћикару из торбе и пљоскицу ракије.Гуцну мало ракије, а мени пружи ћикару и покретом руке замоли да му додам воде с извора.

Отпи по ћикаре воде и дође до даха:

-“Јака ли је ова ракијетина, прави шпирит, ма је добра.Ово ми донесе један Жежељ из Гошића, каже да је стара десет година.Добри мој Божо, велики комуниста, велики партизан, па га зајебаше његови за време Информбироа.Скочише људи:“Њега нњ дирајте!“, веле властима, па се извуче са Стрмичком цигланом, одробија тамо три мјесеца, а ко зна како би проша да није било људи.Голи оток, па ако преживи.Али оста је човјек, ка шта је и био прије,као сељак отиша у рат, као такав се вратио њиви и винограду, не тражећи ништа нити прихваћајући икакве почасти и привилегије, непоколебан у свом схватању живота.“Живот је пун муке и грешака“, каже он мени кад сам о томе с њим разговара и не рече ни рјечи против никога у Партији.“Комунизам је нешто више и од Партије и од нас смртника, и међу вама у Цркви има прљавог веша, ма га не дајете на сва звона,могли би партијаши доста од вас научити.“,вели он мени и смије се.Какав он, таква му и ракија:права, добра, јака и здрва.“- повуче још један ждрок из пљоске, отресе главом и устаде.

Устадошмо Вучко и ја и кренушмо уским завојитим путељком према Луци.Иза нас је Игуман басрља у својим тешким цокулама и обрушава каменчиће у Јаворничку јаругу.

Кад избишмо на нанос земље на рубу Луке Игуман одабра осунчано мјесто испод овећег грабовог грма, гдје је већ неко наваља неколико каменчина за сједење и гдје бијаше огорина од ложене чобанске ватре, а ја бацим аљчину на један од њих и положим торбу с књигама уз камен:

-“Овдје ћу се улогорити, заклоница је.“- кажем.

На Буњевачкој брини бура је кидала смеђо растово лишће са стоољетних стабала, гонила га низ луке и наносила у Доњу брину.Шевар се савија до воде, па кад бура на трен попусти,побаца капљице воде што су се ки бисерно зрње цаклише на сунцу.

-“Јеси ли научио шта треба?“-пита ме Игуман стојећи ниже грма, неодлучан шта би.

-“О,да, још горе, под Пиштавцима.“- велим.

-“Онда ти нећу сметати.“- наслони он пушку на грм и торбицу положи уз кундак – “Шта ћу у Манастиру, љеп је дан, треба га искористити, осјећам се лаган као перо.А биће доста зиме и влаге.“

Сједе на камен до мене:

-“Како је у школи, шта учите, причај ми?“- као да му је лакнуло што има неког за разговор.

-“Сад сам седми разред,има тога доста за учити, али стижем, драга ми је књига.“- одговарам.

-“Штета шта немате вјеронаук, Библија не учи само о вјери, религији, хришћанству, молитви и чатању.Ту се прије свега говори о начину живота, моралу, обичајима, умјетности, култури,уствари у њој је сабрано све што је је издржало тест историје, може се рећи у њој субисери ума људског рода.Они који су против тога,тврди материјалисти,живе по тим регулама, а лају против ње и сами себи скачу у уста,сами себе начином живота демантују.“- замисли се Игуман.

-“Па, Оче,учи се да све регулирају природни и друштвени закони, али да нису сви откривени, да ће се све моћи разјаснити кад се ти закони открију.“- покушавам објаснити шта сам схватио од учења у школи.

-“Све је то истина, ма то је само дио цјелине, а људски род још незна шта је то цјелина, незна гдје је почетак, а још мање гдје је крај,ако уопште почетак и крај постоје.Из математике си учио бројевни правац, каже се овдје у средини је нула, десно су позитивни бројеви којима нема краја,љево су негативни бројеви којима исто нема краја, па се на обе стране ставља онај знак положене осмице, који значи неограничено, бескрајно.Ко је одредио нулу?Ми, људи, ради практичних потреба, а дали она уопште постоји, та нула, то ништа, тај центар ништавила?Шта је уопште то ништа?Супротно од нешто!А то нешто је оно што ми видимо, чујемо, окусимо, намиришемо, опипамо, а колико је тога што уопште не можемо као људска бића регистрирати својим чулима?Само зато што не можемо регистрирати не значи да је то ништа.То нешто не мора бити материја, може бити и вид енерије, па чак и материја таквих димензија да је не можемо опазити или са данашњим знањем доказати.Учио си о атомима, молекулама,микробима,вирусима,електронима, протонима, тој микро димнезији, а да ли је то оно најмање?засад јесте, али се претпоставља да није, да има још мање, па иза тога још мање!Докле?Људи су за атом знали прије више хиљада година, а тек су га скоро видили кроз разне микроскопе.Ништа од тога не протурјечи Библији, само појашњава неке ствари, неке појаве, али не негира основне поставке Библије, да је то неко створио, да је одредио како ће то све функционисати и да је све пролазно, односно да прелази из облика у облик, из појаве у појаву, из праха у живот, из живота у прах и тако стално из тјела у душу, из душе у тјело, стално у покрету у свим смјеровима, не круга него кугле,као шат мачкице од маслачка разноси вјетар, па гдје и докле стигну.“-више гласно размишља него мени говори Игуман.

-“Да ли Оче заиста постоји душа?“- питам, да га потакнем у гласном размишљању.

-“Ја сам убјеђен да постоји!Ако ми не можемо са својим чулима, и уз све уређаје које су људи до сада измислили,пуно тога ни у микро ни у макро сфери опазити, још мање  опажамо у сфери енергије,било да се ради о струји, магнетизму, силама, свјетлости.Ако размишљам на начин да “ништа“ не постоји, да се све мјења из облика у облик,из појаве у појаву, из живота у прах и обрнуто, онда душа мора постојати као облик тога “нешто“.А какво је то нешто, гдје је и шта ради, то неби могао објаснити. Мало се зна о категорији времена,није “време “ у свим релацијама оно што ми данас познајемо и мјеримо.Ваљда ће се и то некад разјаснити, можда не овај нараштај људског рода, али неки у будућности сигурно хоће.“- настави се Игуман.

-“Значи да би Стари Грци могли бити у праву кад говоре о постојању људских родова, па и Библија кад говори о потопу, о нестанку једног, а настанку другог људског рода и кад говори о апокалипси овог садашњег рода у огњу?“- присјетим се античких прича и прича бабе Анице за зимских вечери.

-“Све те старе цивилизације имају сличне приче о постанку, некако је разумљиво да су то антички Грци дјелом преузели од Египћана, дјелом од Сумерана,Асираца,Аркађана,Вавилонаца, Персијанаца, па чак и из Индије, али мање је разумљиво да сличне приче постоје у старој кинеској, корејској, јапанској цивилизацији, па у цивилизацијама америчких Индијанаца, Маја, Астека и Инка, који су за оно доба готово недостижне старим Грцима.Још је чудније да сличне поставке се налазе у религијама примитивних народа диљем свјета, за које се засигурно може рећи да нису имали контакте са осталим народима или цивилизацијама.Свуда се спомиње вода и потоп,ватра и огањ,уништење претходне да би се створила нова напреднија цивилизација.А највећа мистерија су баш људи, наша врста.Скоро све знамо о себи уназад неких, ајмо рећи, десетак хиљада година, а онда мрак хиљадама,стотинама и милијунима година, да би се затим пронашле неке кошчине прачовјека или прамајмуна, од које су врсте тобоже постали данашњи људи.Гдје су докази да је човјек постојао прије двадесет, тридесет или педесетак хиљада година, а о милијунима година да не говоримо?Имамо велике гмазове из доба јуре, имамо мамуте и слонове, гмазове и инсекте, рибе и медвједе, окамењене у леду, а човјека нема.Како то?Откуд том човјеку наједном толика памет или разум?Да ли је истина оно о Прометеју,Богу, Адаму и Еви, свемирцима који нам даше памет или оно о човјеку мајмуну?Ни за једно се не може ставити рука у ватру и рећи:то је истина!А да су се потопи дешавали, да су се дешавале ватрене стихије и да ће се дешавати и даље, ја сам у то потпуно убјеђен.Довољно је да овеће лутајуће свемирско тјело удари у земљу и ето ти га:потоп,ватра и земљотреси,хладна клима и отровна атмосфера.Да ли ће то урадити Бог или је то већ уграђено у самом постанку свемира, ја не знам.Вјеројатно јесте,као што је смрт уграђена у сваки живот при његовом стварању, било да се ради о животињи, бљци или човјеку, тако је ваљда уграђена и у живот Земље,Сунца, галаксија, свега шта је нама доступно и што нас окружује као постојање.Пролазност у смислу промјене из једног у друго је изгледа једина константа, а случајност њен плод у стварању.Није залуду говорио наш великан Никола Тесла, дика српског и православног рода,да је све што нам треба ту око нас и у нама и да то само треба открити, те се зато радије назива откривачем,а не проналазачем.Ватра и њена употреба је откривена, није је требало стварати и проналазити, исто тако и точак, исто тако струја, исто тако традиоактивност, магнетизам и све друго.А открило се случајно!Њутну пала јабука на главу, Архимед се купа у кади, Мендељајев засања периодни систем елемената, Тесла у визији видио већину својих открића,Флеминг открио пеницилин тражећи нешто друго, а прије њега то су знали сибирски сељаци.Нобел открио динамит који су хиљаде година прије њега  открили стари Кинези и тако даље.И шта је најчудније у свему томе, сва та открића су тако једноставна да се човјек упита:па гдје су нам раније биле очи, како то прије нисмо уочили?“- рашири руке и насмија се Игуман.

-“Па, људски род садможе сам себе уништити ватреним огњем од атомских и хидрогенских бомби, не треба му чекати удар с неба!?“-кажем Игуману.

-“То је оно највеће зло шта у човјеку постоји, то самоуништавање!Оно шта му треба користити да боље и лакше живи он најприје развија да се уништава, себе или другога брата свога, свеједно.А библија каже, античке религије, па и све друге то истичу, да се човјек никада не смије играти са оним шта је Божје, да не смије умишљати да је Бог.То кажу и паметни људи данашњег времена, који нису баш неки вјерници,не припадају ниједној религији,већ науци:живити тако да уништаваш оно што је створено од Бога,Природе,свеједно, неумјерено, више него што се створи природним циклусом, доноси освету Бога или Природе, страшну освету у виду болести, масовних тровања или чак уништења.Кад год човјек умисли да је Бог долази до апокалипсе, нестанка неке од цивилизација или врста.Имамо доста примјера из хисторије.Кад су се Римски цезари и Египатски фараони почели проглашавати Боговима настаде пропаст тих цивилизација.Шта је Хитлер умислио него да је Аријевски бог и изазва огромну несрећу за човјечанство, на милионе мртвих, још више рањених,а унесрећених, ни број им се незна.Хегел и Маркс и њихови сљедбеници то називају дјалектиком, дјелом су у праву, али и душа или оно нематеријално игра ту велику улогу.Било је доста Њемаца:школованих, богатих и паметних који су у Хитлеру гледали Бога.Њима од материјалног у животу није требало ништа, били су и они и њихови потомци обезбјеђени за сва времена, па су му се ипак клањали, не што су морали, него својевољно, свом душом, памећу и срцем.А ја мислим да шта год то човјек ствара, ако не носи у себи љубав, ту Божју стваралачку снагу,не користи човјечанству.Наш народ каже:“На љуту рану, љуту траву!“, али при том мисли да ту љуту траву на рану стављају руке с љубављу, с надом  да ће  се рана изљечити, што многи забораве, па буквално тумаче.Па сви велики људи од памтивјека  не негирају постојање Створитеља, другачије можда тумаче од нас попова, али га не негирају.А како да се негира нешто што је очигледно,а нема чиме?Зато нам је вјера потребана, а наша вјера је утемељена на љубави.Колико љубави сијеш, пожњећеш онолико како је узгојиш!Значи, живот наш мора бити трајна љубав, а не ствар момента.А љубав није претити некоме силом и атомским бомбама, љубав је дати му могућност да научи, помоћи да напредује.Те паре што се троше за оружје само у једној години могу хранити све живе људе на планети годинама, а за пар година би се цјели свјет могао препородити,да сви живимо као Божји људи, без глади, жеђи и болештина.“-уздахну Игуман.

-“Нису се давно и овдје догађале страшнествари:усташе,четници,партизани, као да није било доста што су дошли окупатори,Талијани и Швабе?“- упитах Игумана, окрећући тему.

-“Е,ехе, вучеш ме на клизав терен, али нема везе, ја сам стар, Божји човјек,у мени нема више страха ни од кога ни од чега, осим од Бога јединога.Да, било је страшно, руке и нож су биле овдје, али глава која је с њима управљала је била нешто даље:у Берлину, Паризу, Лондону, Москви,Вашингтону,Риму и Ватикану.

Требам почети с малим уводом, да будем јаснији и разумљив.Кад би се људи држали Божјих заповједи, символа бјере и изговарали Оченаш пред спавање, овај свјет би већ био Рај.Не можда као онај описан у Библији у доба Адама и Еве, али би био близу њему и то за само нешто мање од двије хиљаде година, значи у кратком периоду, кад се мјери вјечношћу као цјеловитом мјером.Тамо, између осталог, се заповједа:“Љуби ближњег свога као самог себе.“ и :“Не убиј!“ и “Не кради!“ и “Не свједочи лажно на ближњег  својега.“Да кренемо од тога. За прве хришћане може се тврдити да су се тога држали, почевши од примјера самога Исуса Христа,али и због малобројности у односу на друге религије, морали су бити чврсти и примјер другима.Пун је и препун календар хришћанских мученика.Хришћанство је утемељено на равноправности свих људских бића,на заштиту слабијих, болесних, а осуђује као грех похлепу, крађу,пљачку, непотребно и безобзирно богаћење на рачун других себи по Богу равних.Слободно се може рећи да је хришћанство поред религијског било и социјални покрет у корист потлачених маса у сваком смислу.Покрет који је својом филозофском ширином био револуција у друштву ненасилним путем.Ту имају други друштвени покрети попут комунизма, социјализма, гандизма и слично доста сличности са хришћанством, зато су и постали масовни.Али кад се хришћанство институционализирало почело је само   себе у много чему негирати.Хришћанске институције су негдје постале државне, негдје квазидржавне, углавном са великим утицајем на свјетовни живот, са огромним концентрираним богаством у злату,некретнинама, умјетничким дјелима, школству, здравству и другим видовима што немају везе са религијом.То је довело до изопачености првобитних идеја и циљева Христова учења датих кроз догме, значи оно што се не може мјењати,а свакодневно се ради и понаша друкчије.Сама Црква као институција је пренаглашена, пренаглашена је и хијерархија у самој њој, а о концентрацији богаства да се не говори.То је довело до безброј фракција у самом хришћанству, распада на католике,православне, протестанте и многе, многе друге.Па јели тако сам Христ, син Божји, учио? Не и не! Католичка црква је преузела организацију Римског царства, папа Римски је постао други цезар, а њени редови мисионара су бивше римске легије које огњем, мачем и новцем шире кршћанство односно повећавају стадо које ће шишати те тако сливати богаство у Рим.Гдје је ту учење Христово да је вјера  прије свега ширење љубави, сазнање појединца да је Божји створ,данас са тјелом ту, а сутра са душом у вјечности ?Треба се сјетити само крсташких ратова,Борџија оца, кћери и сина,инквизиције, покоља по Средњој и Јужној Америци, откупа греха и куповине Раја златом.Протестанти су дјете католичанства, можда су им методе наоко безболније, више се ослањају на новац, куповину стада, али се не устручавају ни од примјене силе.Нису протестантске државе тек тако постале главне колонијалне метрополе гомилајући код себе богааство отето од скоро цјелог свјета.Православље је најмање одступило од Христова учења, задржало је саборност и договор, уважавање различитости сваког народа како по језику тако и по другим специфичностима.Ни оно није остало имуно на злато, на богаство, на пренаглашеност улоге клера у односу на вјернике, али у односу на друге фракције у хришћанству је то у знатно мањој мјери.Власт је вражија ствар, како за појединца, тако и за групу.

Од тих процеса нису остали имуни ни ови простори и народи на њима.Славенски народи су примили хришћанство, како кажу, по учењу Светих Ћирила и Методија, ова двојица направише писмо и преведоше прве књиге на славенски језик, који је онда био једнак од Алпи до Сибира, то је та ћирилица, тако названа у част њеног творца Светог Ћирила.Све до подјеле овдје је служба Божја по црквама вршена на грчком или латинском језику, овисило која је патријашија била јача,римска или константинопољска, којој се приколонише овдашњи великаши из свог интереса,а право да кажем, час су били тамо, час овамо.У приморском дјелу, у градићима Далмације, било је романско и грчко становништво, а у залеђу ми Славени.Романи су тежили Риму,Грци Консантинопољу, а нама Славенима су   служили час једним, час другим језиком,док Свети Ћирило и Методије не испословаше да се служи на славенском језику.Зна се да је у Далмацији основа Христову цркву ученик апостола Павла Тит и да је он био први далматински епископ од 55.-56. године нове ере и да је сједиште има у Салони или данашњем Солину.Други је епископ био Ермије од 62.-68. године нове ере и у његово време Далмацију је посјетио и сам апостол Павле, што потврђује он сам у својој посланици Римљанима.

Дуга је и замршена та прича.Из разноразних разлога, час је превладавао,  Римски папа,час Византијски васељенски патријарх, али је црква била јединствена све док 1о14.године Рим не одустаде од никео-цариградског символа вјере и усвоји нову догму по којој Дух свети не исходи само од Оца него и од Сина (Filioque), те 18. јуна 1о54. године папини легати ставише декрет о изопштењу царигратског патријарха Михаила Кераулија на свету трпезу у цркви Свете Софије.

Хрвати, који су се држали учења и вјеровања славенских апостола Ћирила и Методија и који су од времена кнеза Бранимира признавали над собом власт римског папе и с њим били у спољашној унији и исповједали православну догму источне цркве, од 1о59.године, када је био сплитски сабор, гдје се јеретиком прогласи Свети Методије, постадоше по вјери латини.Иточној цркви православној остали су вјерни Срби и Грци, а Срби су задржали и славенско богослужење по Ћирилу и Методију и били су под патронатом цариградског патријарха и филаделфијског  епископа са сједиштем у Млецима.Од тога времена српски народ је био изложен притисцима да уђе у унију са Римом све до данашњих дана, ма је издржа и остао вјеран источном обреду и Светосавској српској православној цркви.

Од католичког клера и Ватикана цјело то време се Срби првославци на подручју Далмације и цјеле Хрватске зову најпогрднијим именима, дају им се разна имена само да им се негира српско аутохтоно порјекло од памтивјека на овим просторима, што је кулминирало карајем деветнаестог  и почетком двадесетог вјека црквеном и свјетовном политиком, поред вјерског и физичким угрожавањем,да би се појавом франковаца и усташтва све свело на девизу:“Трећину покрстити,трећину протјерати, трећину побити.“

Није ни чудо шро је на крају дошло до те девизе када је “Први хрватски католички конгрес“ из 19оо.године у Загребу створио клерикални програм за читави ХХ вјек и изједначио католицизам са хрватством и што је у Другом рату у НДХ геноцид Срба био заједнички посао усташа и клерофашиста.То је било практично извођење учења католичког бискупа задарског Змајевића “ да од тог одметничког народа и његове цркве мора се клонити сваки прави син римске цркве и избјегавати свако опћење “ из ХVIII  вјека.

Не треба грешити душу, а не признати ,да је и код хрватских учених људи било оних који су осуђивали то ватиканско учење о Србима и правпславнима, али су то били усамљеници чије је реалистичко учење било сакривано и исмијавано од већине.Да споменем нинске бискупе Теодосија, којем се приписује изум глагољице и којим је настојао очувати славенско богослужје у хрватској цркви, па његовог насљедника Григорија (Гргур нински), који бијаше енергични бранилац славенског богослужења и неовисности од латинства хрватске цркве уз коју је био хрватски народ, што изрази убиством посљедњег краља Свинимира (Звонимира) “ у Петих црквах у Косови“, ради тога што се он још чвршће везао за Ватикан од самог Бранимира.Дуго је времена прошло док се појавила критичка мисао код хрватских учених људи о ватиканском негативном клерикализму према Србима и православнима, али је зато на са звона ширена пропаганда како су Срби јеретици,шизматици,досељеници,а не аутохтони на тим просторима,барбари,дивљаци, а називали су их свим другим именима:Илири,Власи,Морлаци,Каравласи,Рашани,Ришћани,Бошњаци,Мартолози,Каури,Рајетина,Зиги и како не још само да се не би спомињало српско име и православље.

Кад одрастеш сигурно ћеш о томе читати, видјети шта пише једна и друга страна, а нашима замјерам што је доста докумената и рукописао тим и таквим догађајима остало непознато и необјављено, већ стоји познато само уском кругу људи по манастирима и архивама, а да не говорим колико је таквих докумената намјерно сакривено у ватиканским и бечким архивама или једноставно уништено.Исто тако замјерам нашима што, Боже сачувај да умањујем рад и дјело Светог Саве и Немањића на православљу и оснивању Српске православне цркве,мало говоре о православљу у Далмацији, гдје је дошло скоро хиљаду година прије него у данашњој Србији.Мало се код нас Срба говори о раду и заслугама за православље Срба из Далмације,Хрватске,Славоније, Војводине, трста и Беча, а и сам видиш које су муке подносили и какве су нападе издржали да би очували своје српско име и православну вјеру.Мало се зна о православним далматинским епископима, црквама и црквеним опћинама у Задру,Шибенику,Скрадину,Трогиру,Сплиту,Хвару,Обровцу,Бенковцу,Кистањама,Книну,Косову,Дрнишу,Врлици,Цетини,Сињу,Имотском и многим другим мјестима широм  Далмације, Лике,ГорскогКотара,Баније,Кордуна,Славоније,Војводине,Трста, Беча, Будимпеште,Свете Андреје,Темишвара, ето без неког реда напамет их набрајам.Ко зна, осим оно мало људи у цркви, ко су епископи Софроније кутивали,Никодим Метоксис,Атанасије Валеријан,Мелентије Хортакис,Методије Морани,Герасим Влахос,МелантијеТрпалди,Саватије Љубибратић,Стеван Љубубратић,Симеон кончаревић,Архимандрити Никанор Рајевић,Никанор Богунопвић и Герасим епископКраљевић,Рајачић,Живковић,архимандрит крупски Герасим Зелић, један од оснивача Матице Српске у Будимпешти,те посебно епископ Никодим Милаш, ерудита,понајбољи познавалац православне цркве, црквеног права и историје цркве на овим просторима, а о познавању живих и мртвих језика да не говорим.Срамота је и немар да није објављен “Љетопис грађанских и црквених догађаја“ епископа Симеона Кончаревића из половине ХVIII  вјека и да стоји још у рукопису.

И тако,с једне стране, католичке, ватиканске и хрватске, почеше  се суставно лажима, нападима, пропагандом, свим што им је било згодно,оцрњивати Срби и њихова вјера, негирати њихова аутокефалност од памтивјека на овим просторима, а стално наглашавајући да су дошљаци на њихово,да су непокорни, некултурни, дивљи створови кроз вјекове , у хрватском народу се рађала и подгријавала мржња према Србима и православнима.Томе је наруку ишао и њихов слободњачки статус у Војној крајини, насупрот кметском статусу хрватског пука.Као слободњаци су служили за обрану баш ових крајева и даље на запад од ислама и османлија.Тај статус се, значи, плаћао крвљу, али је изазивао завист оних у кметском положају, истина говорећи, ни једнима ни другима није било лако, крвљу и знојем морали су служити туђину:Млецима, Угрима,Хасбурговцима и Ватикану.

У XIX вјеку сину просвјетитељска луч,створише се српско-хрватске коалиције,Сава Мркаљ и Вук Стефановић Караџић и Људевит Гај ујединише језик и писмо,ослобођење српског народа од Турака донесе Хрватима наду да ће и они заједно са својом славенском браћом доћи до слободе,испод јарма црно-жуте монархије,али Ватикан није сједио скрштених руку, подбоде струју клерикалаца и националиста, те перфидно, све што је било српско или заједничко та струја поче називати хрватским,од језика до обичаја,па се пређе у другу фазу и ескалира у клерофашизам у најгорем облику, гдје више узла на језику није било и испољавало се у голој мржњи и претњи истребљењем свега што је српско, православно или онога који га толерише и с њим сарађује.У Другом рату то на дјелу исказаше Павелић са својим усташама и Степинац са својим клером.

Срби са ових простора одбацише екстреме, као што бијаше распоп Ђујић, и побунише се у обрану, заједно са Бодулима ,свога бића.далматински Бодули добро су разумјевали српски положај, исто су и они трпили вјековима од Талијана, и кренуше у српске крајеве да се заједно боре за опстанак, кроз партизански покрет.Они њихови, који су кренули кроз хрватске усташке крајеве, настрадаше већ десетак километара од кућа:Солињани,Каштелани и Сплићани већ код Дицма и Дугопоља, а Шибенчани,Муртерани, Водичани и Биограђани су се у Буковици осјећали боље него код својих кућа.Они су вјеровали свом Натку Нодилу,Трумбићу,Супилу и Смодлаки, да су им Срби бтраћа и нису се преварили.

Сад је затишје.Ове власт не дају засад да било која страна дигне главу и тражи поравнање рачуна из Другог рата.Тактизира, изједначује,подбача, да не крива политички самар,али докле ће уже издржати, па цјели товар пасти и расути се, време ће рећи.Дај Боже за навјека,али се бојим да научен овим шта сам ти причао,ту неће бити крај.Неће дуго проћи док власт не исквари људе, а то она брзо чини,опет ће се јавити старе болести, можда у још горем облику, потпомогнуте и потицане новцем и силом са стране, као и досад.Да нам добра желе не би усташка влада на челу с Павелићем и свитом кољача слободно шетала свјетом, а били су по методи хори и од својих газда, самог Хитлера и Шваба.Правдају то демократијом, ма нема демократије за злочонце, па ма чији они били.А Ватикан ће ка и досада кроз вјекове,тихо, мирно и упорно радити своје, скинути своје крваве рукавице из Другог рата и спалити их,а ставити нове бјеле и наставити даље према циљу који је одавно зацртан.А ми смо ту први на удару, као и до сада што смо били.“- предахну Игуман и обриса надланицом ознојено чело.

Часком наста мук, ја збуњен, а он емотивно исцрпљен и клону.Извади пљоску,гуцну мало, на вр језика, и отпуну жестину ракије:

-“Шта те још занима, ово нећеш у школи учити, а до књига које о овоме говоре тешко ћеш долазити ?“-насмија се отужно.

-“Па гдје Срби греше, зашто они увјек највише страдају?Ударе с истока Турци, они страдају,ударе са запада Италија,Аустроугарска,Ватикан,Њемачка, опет они плате највећу цјену?Цјену у крви!Докле тако?“- у чуду се питам.

-“То да плаћају највећу цјену, истина је!Крвав је то данак од памтивјека.А зашто?То је мало теже одговорити, мада мислим да смо томе криви ми сами себи,колико и други.Највећи смо балкански народ, па се самим тим стањем сви мањи около плаше од нас, као што се мање дјете плаши од већега и јачега, али га ипак опонаша и настоји бити исто тако велико и јако.А ми мјесто да учимо, штитимо, помажемо и то наплаћујемо, ми своју моћ, знање и заштиту бесплатно дајемо, дословно разбацујемо.Друго,кад је велика невоља и претња извана ,ми се подјелимо, на што више дјелова, па нас једу дио по дио, умјесто да се збијемо око једног циља и тај циљ заједнички бранимо, заборављајући начас размирице и мудровања.Треће, немамо у свјету савезника по интересу, ослањамо се на неку правду,Бога и емоције, а то не покреће савезника да те брани, он осјећа неправду, али гледа своју штету, тјеши те, саосјећа, али ми самим тиме нисмо заштићени.

Да покушам разјаснити оно прво.Прво, ја не мислим да смо оно шта нам приписују, да смо овдје дошли у VI или VII вјеку.То је западна германско-романска теорија, за коју пружају доказе које ваде из својих архива, а оне који говоре супротно  крију или су их уништили.Па и поред тога јављају се докази да је славенски народ био овдје од памтивјека, па и у Малој Азији, из грчких, латинских и археолошких налаза то се да закључити.Ископине у Винчи код Београда говоре о цивилизацији најстаријој у Европи, старој скоро 8.ооо година, а мало њих зна да су Пруси славенског порјекла, то Германи крију као змија ноге.Тешко је претпоставити да се одједном покрене тако бројан народ и крене у свим правцима те насели Европу од Балтика, Алпа и Јадрана на западу, а до Каспијског мора, Урала и Бјелог мора на сјеверу и истоку, а  да му је  постјбина била пар стотина квадратних километара мочвара иза Карпата до Дњепра.Још теже је замислити да тај народ није имао ма каква додира са другим народима око себе, а који су записивали сваку ситницу која је за њих била нека новотарија или корист.То нам неће други рјешити, то морамо ми сами, јер другима одговара онако како они тврде, па смо ми за њи и данас барбари, дошљаци, туђинци, узурпатори њиховог територија и рто ради тога је њихово право да нас просвјетле, освоје,науче, уствари да им робујемо.Али то није посао само српске науке, већ и руске,бугарске,пољске, чешке,словачке,словенске,хрватске,уствари то је заједнички интерес свеславенске науке .

Основно и прво писмо на овим просторима код славенских народа је била ћирилица, а језик који сада зову старославенски.Прва писана документа су тим писмом и језиком написана код свих славенских народа, а тим писмом и језиком је и хришћанство раширено.Од свог постанка то је модерно фонетско писмо, језик се као дрво разграна на њих више,али је српски језик најраширенији на овим просторима и данас са својим штокавским нарјечјем га говоре у Србији,Босни и Херцеговини,Црној Гори и Хрватској.Сада се јављају тежње да тај језик зове свако како му падне напамет:хрватски,српскохрватски,хрватскосрпски, српски или хрватски,па чак и материњи језик, наш језик и незнам како ће још измислити.Сви озбиљни људи знају да је то српски језик, па ма како га други звали,и ту је дужност и обавеза српских научника да га унапређују и модернизују према потребама времена, јер је језик жива ствар.Ту не треба бити ускогруд, треба прихватити и оно што се изради у духу језика и од Хрвата,Муслимана,Црногораца и других, а одбацити оно што долази као умјетно и искварено, што не одговара духу нашег говора.Џабе труди неких Хрвата,Муслимана и Срба, да тај језик разбију.То народ неће прихватити.Смјешне су тврдње неких Хрвата да ћирилица и глагољица нису њихово писмо, већ латиница.Нек  оду у своје најстарије манастире и погледају најстарије књиге у њима.Латиница је, такођер, писмо ових простора, не треба је на силу избацивати.Њемци нису своју готицу затрли иако пишу латиницом.А народу треба пустити на вољу. Што му бранити нешто што се забранити не може, али нам је свима дужност да чувамо и поштујемо своје.

Српски владари, почев од Немањића,нису баш показали далековидост кад је у питању српски народни интерес.Због своје орјентирани Истоку, Византији, занемарили су српски народ у Босни,Херцеговини, Далмацији,Славонији,Хрватској,јужној Угарској и западној Румунији.Ту је заказала и Српска православна црква.Без обзира на политичке и друге околности, ратове и политичку трговину, нису уложили довољно труда да одрже,бар духовно, народ на окупу.Чак и данас се неблагонаклоно гледа на прекодринске и прекосавске сСрбе и не помаже им се колико би требало:Нерадо слушам да се није могло.Кад је мога народ сам да разнесе епске и лирске пјесме и приче о Косову,Краљевићу Марку,Мајци Југовића и друго духовно стваралаштво, шта би тек било да је то неко бар мало потицао од српске државе и владара.Нису сви Срби обавезно морали бити православци, зашто нису могли бити и католици, протестанти или муслимани, имају доста заједничког и без вјере.То владари српски нису смјели допустити.Српска православна црква није смјела изједначавати вјеру и нацију, заборавили су учење Светог Саве, па многи припадници српског народа одеше у друге народе, одвоји их вјера од матице.То је Ватикан једва дочека,све католичко прогласи Хрватима, муслимани се груписаше по вјери, а не по нацији.Довољно је погледати пјесме и обичаје, презимена и имена,нарав и физички изглед, па видјети да су српског порјекла, а друкчије се пишу и зову.А кад се браћа закрве, то ти је најгоре,ту се иде на затирање!Отуд такве страхоте избише на овим просторима на потпалу туђина.Жалосно је да се ту праве свађе и у миру, о рату да не говоримо,умјесто да се искрено и поштено и мирно сагледају ствари за добробит свију.

Само да споменем Први и Други рат.Словенци и Хрвати не подјелише судбину Њемаца,Аустријанаца и Мађара, спаси их од репарација и бједе српски народ.У Другом рату хрватски екстремисти починише геноцид  на Србима у име чистоће расе хрватског народа и вјере,као да су њима у Првом рату Срби палили куће и убијали чељад, а не обрнуто.А најгори бјеше они чији су прадједови сахрањени у гробове по православном обичају, са главом према западу.Клерофашизам изби тада пуном снагом и покида све оно што нас вјековима веже.А католичка цква, њен врх на челу са Степинцем, не може се ничим опрати.Некад је нечињење горе од чињења, а нажалост она је радила и једно и друго.

Обреновићи и Карађорђевићи још више разјединише српски народ.По мом скромном мишљењу српски народ у XIX стољећу није ни треба стварати династије и монархију.Пред очима су имали Француску и Енглеску.Енглези су одавно од краља направили лутку,а Французи су имали у то доба цјели луткарски театар.Од корзиканског сиротана направише династију, па смјене династија, час једна, час друга,а Срби као да су их опонашали.А имали су и властито искуство са Немањићима, више разбијања него спајања, мало их заспа природном смрћу.А они одлучише да из опанака скочи неписмено сељаче на краљевски трон, умјесто да направе саборност, што је у српској традицији.Између два свјетска рата то ослаби онако склепану Југославију, од поражених и побједника,гдје мало по мало поражени изокренуше ствари у своју корист, те Мачек доби од “уметника“ кнеза Павла више него што је тражио.Додјели му кнез пола српског народа и српских територија, да би их касније Павелић могао клати, по одредбама расних закона клерофашистичке творевине НДХ.А она камарила око суверена покупи злато и напуни енглеске и швицарске банке, а остави народ усташкој ками на милост и немилост.Па сад лају из бјелог свјета на комунизам.Ако ко и има право да приговара комунистима, они немају,ни пред Богом ни пред народом.Овдје оставише килавог Дражу на челу пијане и сулуде братије скрпане од распопова, сеоских лола и нерадника, да их народ мукте храни, а они тобоже да га бране, а да се не боре против туђина, већ против оних из народа који не желе туђина у својој кући.Посташе крвници, да туђин не би каља руке барбарском крвљу, а дадоше адут хрватским и словенским комунистима да преовладају у партизанском и партијском покрету, да се српски кадрови не смију живима чинити, кад Хрвати склонише Раду Жигића, погазише одлуке ЗАВНОХ-а из Топуског,кад 90 % затвореника на Голом Отоку бијаху српски комунисти,кад Војводина и Косово и Метохија прогласише аутономију, а не доби је Дубровник,Далмација и Славонија, а границе се повукоше међу републикама, по вољи других уз учешће српских климоглаваца.Опет се српски народ разби на осам дјелова, а нико не смије рећи да нам границе не требају, да треба исти закон бити једнак у цјелој држави, једнак за све,а не да се осам пута преписује и помало мјења.Ако Србима одговара једна држава, па зашто то неби одговарало другима, ја слутим,не бојим се сада ни изрећи, чему то води и шта ће се из тога изродити.

А треће, ко је нама пријатељ у бјелом свјету?Рачунало се на Русе:кад год је требало издали нас;Енглезе:издали нас;Французе:издали нас;Швабе:хоће да им будемо слуге;Американци:неће они без Енглеза, скупа они раде;Талијане::па тамо главну рјеч води Ватикан.Ми нисмо научили да рукујемо геополитичком вагом, кад преовладају емоције ослањамо се на Русе,те православна браћа,те славенски род, те пуно их има, те ради тога свега ће нам помоћи, а не гледамо какви су њихови интереси и да ли те интересе заштићујући нас могу остварити и исплати ли им се то радити.Па кад испадне да Руси воде више рачуна о својим интересима и да наше у то не могу уклопити , па остане све на њиховим обећањима, а ми претрпимо дуплу штету, онда се брзо окрећемо Западу, код једног,дугог или трећег, па опет не распознајемо њихове интересе, постајемо ничији, па нас сви черупају као пси крепалу кокош, стављајући нам наше промашаје на терет и наплаћујући дуплу цјену за најмању ситницу.Окренемо се Византији, васељенском цару и патријарху, ето ти на нас Карла Великог, па Угара и Ватикана, приближимо се Ватикану, ето ти Бугара и Византије да нас тлаче.У то доба се добро сналазио цар Душан, али кратковјеко,заборави ради вањског на укућане, а они једва чекали да он умре да би се издјелили.Османлије уђоше на отворена врата, оно што ваљаше изгину на Косову Пољу, а преостале једног по једног купише, па погубише.Кршћанска браћа на челу с Ватиканом као да су то једва дочекала, да нас османлије затру,шта би они бранили шизматике и барбаре, а могли су шест војни у име Христа слати на Цариград и Јерузалем, да успут попале, опљачкају и побију што год стигну,био то Задар,Солун,Цариград или Јерузалем.

Карађорђе чекајући руску помоћ изгуби главу од кума Милоша Обреновића, а овај опет ослањајући се на цесаровину изгуби руску, енглеску и француску страну.Цесар није њму помагао да ојача Србија, већ да добије пут на Солун и Босфор, да Руси тамо неби могли слободно кроз тјеснац на широко море доћи.Наполеон похара Европу уздуж и попреко, али му ни на крај памети није било да помогне истјерати Османлије са европског тла.Енглези загосподарише Малом Азијом, а Турци им нису сметали на Балкану.Нека их, Руси и Германи тако не могу  на Југоисток, брига их за хришћанску браћу Србе,Бугаре и Грке.А кад се ови сјетише да сами себи помогну па истјераше Турке у балканском рату,империје  их вратише у Једрене, да Руси не добију пролаз кроз Босфор и Дарданеле, а Бугаре наговорише да ударе на Србе, истовремено отимајући Србима Босну и Херцеговину и стварајући умјетну државу муслиманску Албанију, да Срби не могу на море.Не треба Ватикану јака и велика православна држава или државна заједница Срба, Бугара и Грка на Балкану.Тако поче и Први рат,опет Срби криви, шизматички терорист уби принца Светог Царства, једине и праве вјере, а све у циљу стварања Велике Србије на тлу Римског царства.Као да то није српски народ и српска земља од памтивјека, под окупацијом, па да нема права српски народ да живи у једној држави, својој, као што то чине и Германи,Енглези,Французи,Шпанци,Талијани.Е, видиш,сви они могу само Срби не могу, све што важи за Романе,Ибере,Англосаксонце и Германе, не може важити за Славене.Знали су они да се не смије дозволити на европском тлу велики славенски блок, а знала је то и Руска царица Катарина Велика кад им је поручила да хисторија Европе првенствено припада Славенима, јер су кичма човјечанства по првенству и по бројности и да не признаје њихову пропаганду и лажну хисторију по Порфирогенету, да су тобоже Славени пали с неба или дошли ниоткуда и окупирали двије трећине Европе у VII вјеку и нека завире мало у Оксфордски рјечник да виде и изброје рјечи којима се и данас служе Славени.Сораби су имали цивилизацију хиљаду година прије Христа, коју су други једноставно приписали себи.

Гдје ја ту видим излаз?Пошто нисмо Швицарска заштићена Алпама и ван путева, ми морамо гледати свој циљ, а то је очување народа и његове државе и борити се за његов напредак уз његовање оног шта је наше, а с другима сарађивати на бази сопствене и заједничке користи.Тамо гдје наш народ и држава немају интереса не треба се везивати никаквим другим разлозима ни с ким.Имамо паметан и вредан народ, имамо путеве и копном и водом и зраком на све стране свјета, имамо све врсте земљишта, сами се можемо хранити, имамо језик, писмо, културу и све осталошта се рачуна цивилизацијом, треба то развијати и други ће од нас тражити да купе.Ако се сам не цјениш, како ће те други цјенити ?Ако туђе дижеш у звјезде мада мање вреди од твога, а своје кудиш, одричеш се свога и како ће те онда други цјенити?Није то затварање, већ филтрирање, прими оно шта је добро, прилагоди га себи и усаврши га, а не примај свако смеће, па да ти га мукте дају.Шта фали Јапану,Кини,Кореји,Египту,Индији,Енглеској,Француској,Шпанији, сви они тако раде.Своје чувају, од онога шта им се нуди узму шта им користи и остају своји.Ја тако мислим, мислим да је такав пут добар.“- заврши Игуман добрано ознојен.

-“Бога ми Оче, ја сам скроз збуњен, да ли ћу ја тако и у школи учити ?“- питам га.

-“Не учи се ово у школи, запамти,у школу се иде да научиш отварати врата науке,да знаш гдје ћеш шта наћи, а твоје је да о свему мислиш својом главом, да се стално питаш и тражиш одговоре у књигама и својој глави.Не бој се, има се у људском вјеку времена за доста тога, све ћеш ти то схватити.Али не ваља да то стоји у твојој глави,треба давати другима, учити друге,па сама основа хрићанске вјере је радост у давању, а порок и смртни грех је гордост, среброљубље, завист и љеност.“- поучава и савјетује Игуман.

-“Треба доста тога прочитати Оче да би се схватило то што сте испричали.“- замислим се.

-“Никад нећеш стићи прочитати све књиге, нисам ни ја ни десети дио онога шта има у Манастирској библиотеци , нико то не може.С временом ћеш разликовати док читаш лаж од истине, пропаганду од реалних чињеница, ако се научиш мислити својом главом, ако постављаш права питања наћићеш и прави одговор.Полако, све се то стиче с временом, чини ти се да дође само од себе.“- смијуљи се гледајући у моје замишљено чело.

-“Ваљда је тако!?Видићемо!“- одмахнем руком.

-“Ето, добро си почео!Не треба ни мени сваку вјеровати, можда и ја у нечем грешим.Ипак сам ја више самоук, него што ме шшкола научила.Ту сте ви данас у предности!“- уста он с камена и протеже ноге- “Прође нам дан, у души ми је лако као да сам се исповједио.А  и ти си добар кад си мене, старца, могао толико слушати.То је добра особина,ко не зна слушати саговорника пуно губи, јер док слушаш одмах лучиш право од кривог, не изговара се једнако лаж и истина!“- шетка он около да му процилкурила крв у старачким ногама.

-“Па доста сам тога интересантног чуо.Нисам се ни мога досађивати.“- правдам се.

-“Ајмо сад, свак својим путем.Крени и ти овце уз Брину, таман ћеш стићи кући на време.“- узе он торбу с грма.

-“Оче, благословите ме!“- ни сам незнам зашто и како ми излети.

-“Благословен да си, рабе Божји, наш ти буковачки Свети Аранђел свјетлио путе!“- приђе ми и прекрсти ме.

Очи му се зацаклише, узе пушку, забаци је на раме и оде лаганим старачким кораком.Гледао сам дуго за том омаленом фигуром што ситним кораком оде низ Луку према витком бјелом звонику Манастира, док не замаче иза брестића код Башча, а тада позвах Вучка:

-“Ајде Вуле, идемо кући.“

Ни слутио нисам да тада видим посљедњи пут игумана Никодима.Мало након тога Црква га прогласи архимандритом, а Држава одликује Орденом заслуга за народ са сребреним вјенцем.Једног тмурног зимског дана уби се из исте оне ловачке пушке, кад сазнаде да његовој болести нема љека, није желио умрети ван зидина Манастира Светог Аранђела на рјеци Крци.

51

За Дан Републике спремала се приредба.Наставник Марела је био задужен да режира неку драму која ће се премјерно извести на тај дан.Одабра је глумце за носиоце улога између осмаша и седмаша и тако смо Брацо,Стево Јолин и ја постали глумци.Брацо и Стево су глумили неке омладинске функционере, скојевце,а ја сам био чиста радничка класа, глумио сам неког синдикалног активису, вођу групе радника.Нисам има богзна шта говорити, али појава мога лика и моје групе била је кључна за разрјешење чвора који су заплели Брацо и Стево Јолин и остали ликови сат времена праије тога.Био је то некакав комад без имена  аутора, а ми смо улоге учили са шапилографски умножених примјерака, пошто је ради уштеде папира насловна и задње странице имао само оргинал код Мареле.Како се радило о радничкој класи костими нам нису били потребни, рјеч глумаца је била сасвим довољна, та радничка класа облачи оно шта има.За сваки случај ја сам има раднички модри трлиш, који ми је брат Стево оставио и који сам носио свакодневно, па ми се није било тешко уживити у улогу.

Приредба се одржавала у Народном дому, па је учитељ ту вршио и пробе, није се хтио изложити ризику да увјежбава у школи и изазове шок код глумаца ради промјене амбијента.Народни дом је био вишенамјенски, иста сала је служила за приказивање филмова кад би се позорница покрила бјелим платном и за давање приредби као шта је ова за Дан Републике.Ту су такођер организиране конференције Социјалистичког савеза и савеза комуниста и изложбе фотографија из Другог рата поводом Дана борца.Ма шта да се одржавало, у предворју су по зидовима висиле огромне фотографије Гари Купера,Лане Тарнер,Мерлин Монро,Марлон Бранда и осталих великана филмске умјетности.На средини највећег зида била је велика слика кањона Крке са Манастиром Светог Аранђела, поглед с Куле,у техници уља на платну, поклон родном мјесту од сликара Лалића, који је живио негдје у свјету и повремено навраћа у Кистање.

Пробе су се одржавале касно увече, јер је Марела знао да ми имамо код куће обавеза преко главе,пошто је и сам био сеоско дјете, чак је за Другог рата чувао код бабе Анице овце и добро зна њену нарав.

-“А како ми баба Аница, јел’ још мрзовољна ?“- пита мене и Брацу, кад смо први пут дошли на пробу.

-“Ено је гринта, остарила, па јој све смета.“- смије се Брацо и одмахује руком.

-“Така је она увјек била, река би душу ће ти ишчупати, а након пет секунди кућу си јој мога запалити, неби се љутила.“-каже наставник.

-“Па како је Бас допало да код ње чувате овце?“- питам га.

-“Глад Марко,Миле 1 Мој ћаћа и тетак ти Шпиро завршили у партизане, а ја клапчић, нисам јак био да копам и орем,а тетка ти Сава каже мени:“Водим ја тебе код бабе Анице, тама бар нећеш бити гладан, привреди нешто шта те задуже.А код наших кућа је опасно, могу сваки час банути Талијани, свашта муре испасти.“Док јој нисам упозна нарав мислио сам да ће ме живог појести,а послије ми било љепо.Ја стално пјевам,а она:“Шта пјеваш, чему се веселиш!?“,а ја:“Баба, кад пјевам, мање сам гладан!“а она:“Ено ти пуре и варенике, па једи.“, а онда кад се наједем још више пјевам, а она се насмија:“Е, па пјевај кад ти је Бог да!“А мени било љепо, пуно дјечурлије, сит,а овце,па увјек нас је било пуно чобана, то је била игра.“- сјећа се наставник Марела, пјевушећи док прича.

А тада би се размаха по позорници, свакичас поправља изговор,покрете,враћа да се понавља безброј пута, док неби било како је он замислио.Његову вику нико није узима озбиљно,али га се ипак слушало,а своју веселу нарав и живост преносио је на све нас, цјелу екипу.

Представа за дјецу пријеподне је била уједно и претпремјера, а премјера је била увече.Марела је натјера све осмаше и седмаше да за домаћи рад насликају плакате, а тада задужио Дуду Малешевића и друштво да их изљепе по мјесту.

Увече је сала била дупком пуна.У првим редовима су се размјестили опћински функционери, па затим средњи чиновници и трговци из Задруге, а отрага народ и преостали остаци “пријератне буржоазије“,која је у своје време  гледала праве представе по већим градовима у  свечаним таолетама.Сад су ту да их жеља мине, мада од онога на шта су они били навикли није било ничега сличнога.Заправо, све је било изокренуто, зачеље је прешло на чело колоне,судбина је командовала:“Наљево круг!“, и колона је кренула негдје у далеку измаглицу.

Иза позорнице Марела нас је умирива:

-“Не обраћајте пажњу на пиблику, ви радите своје, ја ћу бити шаптач, нећете текст заборавити.“

Послије неколико рецитација и школског хора  дошао је ред на нас.

Усред потпуне тишине и замрачене сале одјекива је глас глумаца и тонуо међу дрвеним катригама које,зачудо, нису шкрипале.Сви смо иза кулиса пратили радњу напети као струне , бојећи се мноштва свјетлих очију што зуре на освјетљену позорницу, али чим би зачули шапат и видјели буцмасто Марелино лице у шаптаоници треме би нестало.Како је почетак добро кренуо све више смо добијали самопоуздање и сигурност.Како се приближава  тренутак изласка мене и моје радничке класе на позорницу, још једном смо се погледали без рјечи и увјерили да је све како је планирано,кимнуо сма главом и изађошмо на свјетла позорнице.Под рефлекторима мој раднички трлиш поста свјетломодар, ки нови,а на љевој страни јакетице забјели се натпис “МОНТАЖА“ БЕОГРАД,за трен ме то збуни,али не толико да не изговорим оних пар реченица текста, како их је тебало рећи,и да кретњом покажем на масу радника који су се тискали иза мене.А тада крену “Интернационала“ са грамофона и завјеса се поче лагано спуштати.

Урнебесни пљесак из сале и понеки повик нас усхитише, почели смо од среће лебдјети на бини,а онда се из шаптаонице извуче буцмасти Марела сав ознојем, ки да је копа виноград,пореда нас и даде знак да се завјеса дигне, па нас тада дочека још већи аплауз, и тако неколико пута.Нашој срећи нема краја, а Марела скакућући около виче:

-“Браво, знао сам ја да ви то можете, само вас треба активирати, окупити и водити!“

Иза завјесе се појавише Појка и Рађен, те неколико опћинара,честиташе Марели:

-“Браво колега Милане, могли смо слободно извести и нешто озбиљније,ова дјеца то могу.Браво дјецо, били сте одлични!“

-“Рекао сам ја директорице да они то могу, могу све шта зажелиш кад је у питању говор, рецитације, рецитал,драма, комедија, све осим музике.То је овдје запуштено,и пјесма и инструменти и игра, код куће и у школи.Ја би се усудио с њима извести Шекспира, Чехова,Стерију,Ћопића,Крлежу, али неби ништа гдје има музике.Треба “Буковицу“ активирати, па би и тај музички дио крену.“- усхићено ће Марела.

-“Чујеш предсједниче шта треба, активирати “Буковицу“ и то не захтјева пуно пара.Боље да нам је младост у “Буковици“ него да сједи и мува се по Раскршћу и гостионама.“- окрену се Појка неком опћинару.

-“Добро Појка, слажем се, наћи ће се нешто пара, а дјеца су стварно добра.Марела, даћемо ти задружни камион, па одржите ову приредбу и около, у Нунићу,Ервенику,Ивошевцима,и тако.Јеси ли ћуо директоре?“-окреће се он директору Задруге.

-“Нек се само јаве, нема проблема!“- додворљиво ће овај.

Публика се разилазила у групицама, а опћинари и остале завнице одоше у Гостиону да наставе прославу.Марела заста још само да каже:

-“Видимо се послије празника, неће ме овај пут преварити, спремите се да с представом гостујемо по Буковици.“

Нас тројица  с Влаке кренушмо кући ћутећи, а кад зађошмо иза Шегановог магазина Стево Јолин ће:

-“Мајку им лоповску, сад они кркају печење и лочу вино, ка’да нама није празник!“

-“Гладан сам ки пас, а они ни кексића!“- потврди му Брацо.

Дођошмо до Велине башче, а тамо иза љуте драче на зиду, пале по зиду жуте дуње, које је Веле оставио да узоре. Погледашмо се, па бацимо поглед напред –иза и за трен се пребацимо у мрак иза бочног зида.Ја и Брацо лагано подижемо одоздо драчу, поклопница паде на меку земљу у башчу и не направи неку буку,а Стево Јолин се провуче кроз отвор између драче и зида и ускочи у башчу.Чули смо како се заскаче и савија гране, а онда поче пребацивати дуње ки буће преко зида, које смо ја и Брацо купили у њедра и џепове, пазећи да нико не наиђе.

-“Готово!“- шапатом се јави Стево.

Подигошмо нас двојица опет драчу и помогошмо Стеви да изађе, а затим поред зидића сагнути се журно прешно удаљимо од  “опасног“ мјеста.

Кад смо замакли подаље изађемо на улицу и тек код Брестоваче почешмо јести дуње.

-“Мало су отврде, ма нису лоше!“- дави се Стево.

-“Добро жвачи, немој гутати комаде.“- дави се и Брацо.

-“Неби биле мекше ни за Светог Саву.“- давим се и ја.

Дуње, ки дуње,тврде, па нам нису дале да разговарамо.Кад смо видили да их нећемо појести прије него стигнемо до кућа, застанемо код Илиног винограда да их на миру довршимо.Кад је прошла прва глад, успоришмо с јелом и јави се Стево:

-“Није ми јасно зашто их је Веле до сада држа, шта их није побра ?“

-“Биће чека да добро узоре, ово је нека касна врста.“- нагађа Брацо.

-“Сад има једну бригу мање !“- насмија се ја.

-“Жа ми га је, али галад је јача!“- каже између залогаја Стево.

-“Да није ових дуња ми би гладни легли.Наши су сви досад поспали.“- рекох.

-“Е, Бога ти, тога се нисам ни сјетио!Ко би до сутра гладан издржа!Хвала ти Веле!“- сјети се и Стево.

До Долова су дуње биле поједене, а наши дробови пуни.Засеок је спава у мраку, а од живих створова само се чу лавеж Лајке, Бањаре и Вучка.Пошто су нас познавали, нису се много трудили, само су се јавили да знају за нас и да вредно чувају Засеок.

52

Послије празника смо задружним камионом обишли Нунић,Ервеник и Ивошевце.Тамо није било правих позорница ни народних домова, па смо прдставу давали у учионицама.Иако смо били измјешани, глумци и публика, дјеца су била одушевљена, завидно нам говорећи:

-“Благо вама, ви имате кино и позорницу, а ми ништа, само задружни дућан и ову малу школу.“

Гледјући из камиона сиви крш, голо дрвеће и од јесењег орања поцрњеле њиве, свисмо се у повратку питали:

-“Па зар и од нашег сиромаштва има веће!?“

Одговор нам се видио на лицима.Колико нам је било драго да се покажемо као глумци и културнији, још већа је била сјета од чезнутљивих погледа дјеце при одласку, као да су говорили:

-“Благо вама, ви одлазите из ове бједе,а ми смо ту заувјек, гладни, поцјепани и без наде.“

А ми смо, дјеца, почели често постављати питања у школи и код куће:

-“Зашто се послије Другог рата у Кистањама и цјелој Буковици није направило ништа осим спомен костурнице погинулим у рату на Рскршћу у Кистањама, спомен плоче стрељаним од Талијана у Деворовој долини и још пар спомен плоча о формирању партизанских одреда по крају?Нити има жељезнице, пруга никако да се зготови,цесте се не асфалтирају, струја и водовод постоје тамо гдје су доведени још за Аустроугарске, фабрика ни на помолу, средње школе далеко, па зашто сте ишли у партизане, зашто сте се борили ?“

У школи би одговарали да држава још обнавља порушено, да треба подићи индустрију, да треба бити стрпљив, све ће се изградити кад дође на ред и  све у том смислу, не крепај магарче док трава не никне.

Код куће, у Засеоку, су говорили да смо ми на зачељу и да ћемо се начекати и за струју и за воду и за асфалт, јер нема никога да се залаже за нас и наш крај.

-“Погледај Прумину нући,сва свјетли, асфалтиране им цесте, Књињ-Дрниш-Шибеник, од Дрниша до Рошког Слапа асфалт,а у Буковици га нема ни метар.Наши мудоње незнају бекнути, брига њи,уни добили станове по Књињу, Загребу и Београду, а ође дођу само кад су избори, тобоже да добију подршку у бази, а сами себе намјештају.Оно што добију пара за Буковицу потроше у Књињу, тобоже тамо отварају радна мјеста, а како ћеш у Књињ доћи није и’ брига.“- говори ћаћа.

-“Има ту и пулитике Марко!Видиш ли ти да у партизанским крајевима се мало тога гради, рачуна се:“Ови су наши од почетка,“- а да би придобили крајеве ђе су били усташе и домобрани -“ мурамо им показати да смо ми били у праву и да се народ нама окрене.“Чујем ја да тако то тумаче, а све ми се чини да је то и истина.“- каже Иле.

Чини се да су таква питања и мишљења долазила и до горе, па се прочу да ће овог љета пруга од Книна до Кистања бити готова, а да ће у Кистањама у бившем Шегановом магазину почети радити фабрика металног намјештаја, за почетак са педесетак радника, па ће се ширити поступно.

Видили смо да неколико радника “Комуналца“ из Книна поче зидати, кречити и поправљати кров, фарбати прозорске оквире и врата, али је то ишло некако споро, као да се намјерно отеже.Истовремено се чуо писак локомотиве, који је из дана у дан био све ближе,док нам ђаци из Крнета у Пољу, који су били најближе будућој жељезничкој станици,не јавише да се дим парњаче види одмах изнад цесте за Мацуре и да се полажу станични колосјеци.Сутрадан смо с професором Рађеном, који је тад предава и физику,отишли колективно на жељезничку станицу и видјели радове.Тамо је одавно био готов станични плато за три колосјека, са сјеверне стране је била омања камена зграда за коју нам рекоше да то неће бити зграда жељезничке станице већ за раднике одржавања пруге,а да ће станица бити по средини између улазне и излазне скретнице, тамо гдје су сад наливени темељи, а јужније од ње стотињак метара биће магазин са рампом за пошиљке.То нам је објашњава један жељезничар са зеленим ширитама на модрој униформи, плаве косе и плавих бркова, којег су остали радници звали “Господару“ или “Стаљине“, ваљда ради бркова.Док нам је он објашњавао о шинама, праговима, тирфонима и чавлима, скретницама, туцанику, грусу и чему све то служи, зачуо се писак парњаче, лупање клипова и тандркање тендера и вагона, а према Ивошевцима је куљао час бјели, час сиви дим, који се све ближе  приближавао.

-“Сад се пазите дјецо, станите са стране, даље од колосјека, и гледајте, са возом се није играти, а ја се морам побринути за раднике.“- рече нам Стаљин и покаже руком гдје требамо стајати.

Већина нас дотада није видила воз, осим у сликама у уџбенику физике или читанци, а сада се из усјека појавише ниски плато вагони са ступцима, као на кару повезани ланцима,натоварени шинама и праговима, које је гурала мала црна локомотива, пушући и стењући, из које ј е пара под притиском шиштала на све стране, час јаче, час слабије, а из димњака јој куљао  дим у навиљцима.Једино шта је на њој било свјетло то су били рефлектори и огромне полуге и клипови са страна са којих се цаклила машинска маст, те очи и зуби машиновође и ложача.Кад нас машиновођа угледа поред Стаљина повуче неку одебљу жичетину и у зрак, прав ки стрела, суну увис стуб бјелог дима, а затим се зачу “ ихи, ихииии,хи“,а мало затим локомотива лакше, стењући стаде код нас, и даље дахћући ки пас послије дуге трке за зецом.

-“ Шта је Стаљине, врбујеш дјецу за пругаше!? Не вјерујте му дјецо ништа, ту вам не фали крамп, пињурице и тирфонка и печење на сунцу, а смрзавање зими.За тај поса није вам потребна школа већ мишице и кичма.Учите за машиновођу, ово је право, путујеш дању и ноћу и видиш свјета.“- виче машиновођа да надјача буку локомотиве, силазећи низ гвоздене решеткасте степенице, придржавајући се једном руком за сјајну месингану ручку.

-“Па да имају твоју гараву њушку и да стално носе ступу по џеповима.Ест,чист си ми и мирисан, неби те Крка за три дана опрала, мајсторе Стево.“- говори му Стаљин пружајући му руку.

-“Шта ћеш с овим, ђе ћемо ово истрести?“- пита га мајстор Стево.

-“Ево долази десетина, па идите према Ђеврскама, тамо остави вагоне да их истоваре, а ти можеш назад у Книн.“- рече му Стаљин.

-“А маренда, шта си спремио?“- смије се Стево.

-“Знаш да је у Кистањама јефтина и најбоља јањетина, а “сок“ се жути ки злато!Док се вратиш с пруге чека те све топло и спремљено, ништа не брини.Ајде, покажиде дјеци начас локомотиву.“- наговара га Стаљин.

-“Дођите дјецо!Учили сте о парном строју, ово је локомотива, покретни парни строј.Видите ово, то је тендер ђе стоји вода и угаљ, а ово напред је кота, а испод њега ложиште ђе овај човјек ложи угаљ.У котлу се вода претвара у пару, а пошто је то затворено, ствара се притисак, те та пара иде у ове цилиндре, ту преноси притисак на клипове, а ове поуге претварају ту силу у кружну и тако се покрећу точкови.Ту су још:генератор који ствара струју за освјетљење, парни цилиндар за кочење локомотиве и вагона, сигурносни вентили да нас ђаво не однесе у ваздух и то је то, просто ка пасуљ.Ко се одлучи учити за машиновођу мора изучити занат, па радити неко време у ложиони на одржавању и поправци локомотива, а онда полагати посебни испит за машиновођу, да би мога возити по прузи.Треба се пуно радити и учити, али се све то да свладати, тога се не треба бојати.Ето, то вам је довољно, засад!“-попе се он на локомотиву и кад му Стаљин да знак да може кренути црвеном заставицом, он унутра повуче неке полуге и локомотива застења, суну јој из димњака облак бјелог дима, а полуге са стране се почеше лагано кретати  у разним правцима.Црвени полумјесец на највећим точковима крену напред и наста шкрипа и тутњање вагона на којима су засјели пружни радници.

-“Ајд’ здраво!“- викну мајстор Стево и повуче жичетину, а пиштаљка захихота “Их, хииии,их“  што одјекну цјелим крајем.

Засмрди угаљ, а по нама попадаше црне честице чађи, док је воз полако одмица према Ђеврскама.

-“Ето, сигурно вам је сад јасније у вези парног строја.Ништа ту нема комплицирано, просто да не може бити простије.“- јави се професор Рађен и даде нам знак да кренемо назад у школу.А од Стаљина смо сазнали да се први воз и отварање пруге до Кистања планира за љето ове године кад се доврши станична зграда, а да ће се тако пуштање продужити по дионицама до Бенковца, па на крају до Задра.

53

Тог прољећа у Кистање дођоше чудни људи, још чудније обучени, са чудним камионима и чудном опремом.Убрзо сазнашмо да се снима неки филм о каубојима и Индијанцима, да су главни глумци странци, а статисти наши људи, па су се неки момци из Кистања и околине пријавили да зараде који динар, јер се добро плаћало.Ко је има коња мога га је довести и тако још више зарадити.У самом мјесту се није ништа снимало, већ тамо око Зечева и Варивода и на Рошком слапу.Ускоро смо сазнали да се снима  више филмова о  Winetou  и Old Schaterhendu, јунацима Дивљег Запада из романа Карла Маја.Након неколико дана виђали смо Пјер Бриса, француског глумца који је тумачио лик Винетуа, и Лекс Баркера, америчког глумца који је у филму био Олд Сатерхенд, како долазе са снимања у костимима, а навече како се досађују по мјесту, праћени знатижељним погледима одраслих и дјеце.Ту је било и згодних Индијанки у кожној одјећи и  каубојских цура у дугачким вештама и чизмама, које су нам биле познате из каубојских филмова.Интересовање с почетка спало је након пар дана, па се могло видјети филмске звјезде како доконе на бетонским банцима испод липа на Пијаци, испред цркве Светих Ћирила и Методија,док други дио екипе снима масовне сцене по Вариводјској влаци или око старе турске куле на Зечеву.Од тога доба кистањски фрајери који су држали до себе пичели су носити рабатинке и кошуље од тексас платна и широке каијише са сјајним металним рабатинима и нормалан ход претварали у гегање или чак шепуцкање на једну ногу.Кум Дуле и ја смо се питали како ли ће то изгледати буковачке влаке као прерије, а мали растови шумарци као прастаре америчке шуме на филму,које се никако нису могле уклопити у слике из наше маште док смо те романе дословно гутали у једном даху.Ваљало је чекати, ако иштс,бар ћемо се добро смијати, кад будемо гледали филмове.

54

Тог прољећа је требало одржати и годишњу скупштину Савеза омладине и то би набрзину направљено.састаше се осмаши и седмаши послије наставе и претходни предсједник поднесе годишњи извјештај о раду у пар реченица, које нису говориле ништа, а могле су се тумачити као да је рад омладине плодоносан у свим сферама друштвеног живота и да је препородио читав крај.Након тога смо разрејешили по аутоматизму претходно предсједништво и изабрали ново.Моја генерација је тако званично укључена у рад Савеза омладине, а престала да буде у пионирима.Мене су изабрали за новог предсједника, а ја појма нисам има ко је то одредио и шта ја требам радити.Само су ми рекли да је печет у тајништву школе и да тајник води неопходну омладинску  администрацију.Ту се говорило и о прослави Дана младости, а ове године ће кроз Кистање проћи и главна штафета, те треба подузети све, да локалне штафете са крајњим циљем у Кистањама дођу на време прије проласка главне штафете.Поводом тога одржаће се такмичење школа из овог дјела Буковице  у ногомету, а на Рскршћу народни митинг,гдје ће бити прочитана поздравна порука Маршалу, другуТиту,  од народа и омладине и пионира из овог краја.Скоро да ме заболила глава од пустих обавеза, али кад сам чу да ће у организитрању свега тога учествовати опћински орагани Савеза комуниста,Социјалистичког савеза, Омладине и Пионира, схватио сам да могу мирно спавати, јер мене неће нико  ништа ни питати, а ако шта нареде, онда ћу знати шта ми је чинити.

Професор Рађен је био задужен за уигравање ногометног тима, пошто је и он игра,како је по пропозицијама било договорено.Формирани су А и Б тим, који су сваки дан одигравали тренинг утакмицу између себе.Наставник Грбић је био задужен за женске екипе и са њима је уигравао игре граничара и одбојке.Сусрети А и Б фудбалских екипа су били оштри, борило се до посљедњег даха,а Рађен који је судио, стално је вика да водимо рачуна да се неко не повреди и често прекида игру да нам покаже тактичке варијанте, које се морају уиграти,ако мислимо освојити прво мјесто на турниру.Рано ујутро на Дан младости стигла је штафета коју смо дочекали и преузели од Ђевршчана  доље испод Мјеркача и из руке у руку предавали један другом до бине коју су направили неколико дана раније на Раскшћу.Локалне штафете су стигле рано ујутро, па су се поруке из њих читале по реду,док је главну, заједничку поруку, прочитао неки од млађих лидера из Савеза комуниста, нашто је маса запљескала, а штафету су омладина и пионири истрчали до Борја, одакле су је аутима  одвезли до испод Книна и тамо је прихватила њихова младост.

Нама је био важнији ногомет.Као и до сада играле су екипе из Нунића, Ивошеваца,Ервеника,Бјевченасела,Братишковаца, Ђеврсака и Кистања.Одмах се примјетило да се игра модернији ногомет и да је тимска игра важнија од способности и спретности појединаца.

-“Све ће бити добро, ако не будете пуно петљали, прими лопту и одмах упошљавај слибодног играча, нема дриблања једног за другим.Јасно!“- запретио је Рађен.

У првом тиму нашли смо се Брацо,Стево Јолин и ја. Стево Јолин је био познат као добар техничар и играо је љеву спојку,Брацо је био десна спојка, красио га је добар и прецузан ударац на гол,а ја сам игра центархалфа.Рађен је игра центрафора, а бранио је Дуде Малешевић.Кум Дуле с Куле је игра десног бека, а Мирко Лалић Баба љевог бека.Вошевчани су имали добру екипу, а носилац игре им је био један млади наставник, те је Бранко панин добио задатак фластера, да му онемогући градњу игре.

Публике је било доста, поред ученика из свих ових школа ту су дошли и старији, који су били на митингу, а још им је било рано да се враћају кући на ручак.Мјесто копачки, које су биле далеки сан,играло се у патикама од “Борова“, а дресови су били школски шорцеви, бјеле гаћице и црвена мајца, за фискултуру.Нико у Кистањама и шире у том крају није хтио другу боју ни носити, јер су сви навијали за “Црвену звјезду“, али овај пут су Вошевчани морали носити бјеле атлет мајце, јер није долазило у питање наше првенство на боју дреса.Зато је публика одма почела скандирати “Црвена звјезда“ кад смо ми били у питању, а “Хајдук“ кад су навијали за Вошевчане.То се могло подњети, јер свима нам је резервни клуб као навијачима био “Хајдук“, као сваком  Далматинцу.

Утакмица је почела жустро, обе екипе су већ биле загријане, а из предходних утакмица се видјело како игра који играчи цјела екипа.Ми смо повели половином првог полувремена.Умјесо да упослим крило видио см у дјелићу секунде да је Рађен откривен и упутио му лопту, супротно од онога што су очекивали играчи противничке одбране и он је хитро реаговао и дао гол у супротни угао од мјеста гдје је стаја голман.“Звјезда“ се заорило у публици, али се Вошевчани нису смели, кренули су на све или ништа.У једном тренутку Бранку Панин ом је побјега онај млади наставник, вјешто пребацио лопту преко мене до слободног слободног простора између бекова, у који је утрчао ки стрела један вижљасти момчић и захватио лопту пуним волеј ударцем.Дуде Малешевић није мога ништа,осим да отресе прашину с гаћа и пљуне у ћошак бранке.

На полувремену Рађен је река да је добро било, само да тако наставимо,неће они издржати,наша је побједа.Онај кикс је срећа за њих, а не израђена акција, треба наставити давати јачи темпо, ни на крај памети да нам падне стати и бранити се.

Нападли смо одмах по почетку другог полувремена.Покушаји преко крила никако да се реализују.Један дугоња је главом у скоку пресјецао сваки центаршут.Пресјечем једно њихово додавање и лагано кренем напред, дајући знак крилима да се откривају према корнерској линији, што развуче противничке бекове и оста разређен простор испред мене, а Рађен се откри према љево и повуче засобом свог чувара, који је очекива ситуацију ки код првог гола.Брацо се отвори као спојка с вањске стране, а његов чувар намјести се да му пресјече пут према голу, тако да наста још већи отвор испред мене.Умјесто да додам лопту крилу како су сви очекивали, направим финту и као муња улетим кроз слободан отвор.Голман се касно досјетио и само је заплива насумице по тлу,док је лопта изнад њега улетила полувисоко по срединибранке.“Звјезда“,“Браво“,“Кистање“ заори се из публике, а моји суиграчи почеше скакати ки јарци на мене.

-“Овај пут си зајеба и наше и њихове, али је добро испало, немој тако више.“-рече Рађен –“Сад смо на крају, и даље наша игра, по договору.“

Овај пут се Вошевчани нису снашли,Стево Јолин прими дугулопту уз љеву аут линију, дрибклингом избаци из игре десног бека и центрира Браци на ногу.Овај волејом сломи прсте голману и на крају би резултат три напрама један за нас.

-“Браво момцо с Влаке, вредите више од цјелих Кистања.Момци с Влаке воле пичке млаке.“- грли нас Бранко Панин и ломи нам ребра дижући нас увис једног по једног.

Вошевчани честиташе, фаулова скоро да није ни било, а млади наставник дође и рече:

-“Бољи сте, нема шта.Али овај “жути“ нас скроз потопи.Неда проћи, а лопте дјели ки руком и шта је најважније  игра галавом, не по шеми, никад незнаш шта ће урадити с лоптом.Честитам ти “жути“, свака част!“

-“Ова је генерација изврсна, најбоља коју смо досад имали.Али шта вреди, најесен осмаши одоше широм свјета,а да могу остати могли би направити прави тим.Има и код вас и у другим екипама добрих играча, па би “Буковица“ могла харати по Далмацији, а да је мало пара, и даље.“- каже му Рађен.

-“То и ја мислим, али ћемо морати порадити на томе, да проради ФК“Буковица“, сад ће момци из Книна кад прође воз моћи долазити да овдје играју.“- вели млади наставник.

-“Добро кажеш, морамо и некакво игралиште направити, ово би било мало за такмичење у вишој лиги.“- вели му Рађен.

-“Ондје горе, на Влачинама,изнад Плаца, имате простора колико хоћете, мало окрчити, па послије само поравнати багером, да почупа бјелушику и биће то доста.“- предлаже млади наставник.

-“То ћемо и направити!“- одлучи Рађен.

Након неколико дана Рађен је са пар нас ученика премјерио и исколчио терен на Влачинама, а сва дјеца из школе су око три дана крчили од шкаља терен,те је однекут доша и багер с грталицом и изравна терен.Све веће утакмице су се од тада играле на том игралишту, а школско је служило као помоћни терен и за фискултуру.

55

За Дан устанка у СР Хрватској, 27. јула,званично се отварала пруга Книн – Кистање.Тог дана,ујутро, ће доћи свечани воз са гостима из Републике, котара и опћине и одржаће се велики народни митинг.Позвано је и старо и малдо да учествује на свечаном дочеку воза.Пар дана прије цјело мјесто је искићено великим и малим заставама СФР Југослафвије и Ср Хрватске и црвеним заставама СКЈ, а исписане су и пароле великим штампаним латиничним словима, око Споменика покошена је трава, а Васиљ је добио помоћ да очисти улице од Плаца до Гргине куће и од Стојанове куће, па све до станичног платоа, на којем је изграђена дрвена бина за говорнике на митингу.Рано ујутро су положени вјенци на Споменик на Раскршћу и у Деворовој долини без неке посебне цермоније и говоранције, а након тога сви су се упутилина жељезничку станицу.На Раскршћу су остали само барба Жване и још неколико сталних докоњака, старије доби,који су радије отишли у Гостиону на бићерин и картање.У пролазу неки од мулаца позва барба Жвану да иде на митинг, а он се извуче изговором:

-“Далеко је то за мене, слаб сам ти ја на нугама, ја ћу се забављати читајући ове пароле, а то ће ми узети све време до ручка, јер не читам најбоље латиницу.Штета је што нема баш ни једне на ћирилици, лакше би ми било.“

Нико ниједну његову није узима заозбиљно, пошто су рачунали да је он што од старости, што од природе или Бога одавно отиша на квасину, иако су знали да је стари момак у великом граду био цјењени високи државни чиновник.

-“Фалај, ки да смо у Широком брегу, а не у Кистањама, све латиница и ниђе српског барјака, а ја сам га у Другом рату цјело време нусио у партизанима.“- јави се Бећо и повуче барба Жвану према Гостиони не чекајући одговор.

За Бећу се знало да је у Другом рату с партизанима прегазио цјелу Југославију уздуж и попреко, већином у казненом батаљону, због преке и жестоке нарави и оштра језика и јогунасте памети, и свак сечудио како је оста жив, а он ни рањен није био.По демобилизацији се вратио у своју камену потлеушицу, бавећи се оним чим се и прије рата бавио,обрађивањем оно мало њива и држећи нешто вуњачи и кокошију.Наравно и магаре:

-“А с ким би се иначе паметно наприча, фалај!?“- река би он.

О рату није ништа прича, ни добро ни лоше,а на свој садашњи статус се није жалио, нити је тражио неку помоћ или не дај Боже признање.Једина промјена која се могла примјетити била је та што је магарцу персира ки највећем господину, а зашто, то нико није зна, нити га је смио питати.На крају су се сви сложили да је то вјеројатно зато што му је током рата магарац носио митраљез и друге потрепштине по партизанским врлетним стазама, а и сада му је био десна рука, како за рад тако и за разговор.Гдје је све био могло се сазнати кад би му излетило име неког мјеста, као и сада, а које су само школарци знали учећи географију.

Дјечурлија убрза према станици смијући се њиховим глупостима, а тамо је у групицама куљала маса народа,јер се говоркало да би на митинг мога доћи и сам друг Тито, али да се то не даје у јавност ради сигурности Маршала.

-“Ма оће шутра, шта ће он у овој вукојебини, по овој жеги, није он луд!“-јави се неки Вошевчанин са ајдучким брковима и козјим кожуном на једном рамену, од јутрос угријан по којим ждрокљем лозе из боце, чији је грљак вирио из дубоког џепа на овјешеном кожуну.

-“А шта неби!?Овај крај је да пуно партизана, јеси ли малоприје видио имена изгинулих на Споменику, а живи је трипут више.“- контрира му мршави дугоња у сивој јакети чији су рукави покривали кошчате руке нешто до испод лаката.

-“А ја сам гледа у Књињу у савезу бораца неку књижурину ђе пише да други крајеви имају више од нашег.Ето, има више дрнишки крај, па Далматинска загора,па Сињана, па Хрватско загорје, ето ти на !“- вели му бркоња.

-“Како и’ ја у рату не срете, ђе су унда били, а знаш добро да сам стига до Трста, ђе нас затече фашистичка капитулација.Сад су сви партизани, кад треба добити пензију!Ем ти сунце жежено, добро каже Симо Дубајић, да је свако магаре у Буковици заслужило борачку пеншију, кад види ко је све био партизан.“- папришти се дугоња.

-“Збиља, шта је с њим?Не виђе га ја одјутрос, а баш сам мирита.“- упита потихо брко.

-“Видио га ја некидан, проша кроз Корлате, па унако с нугу пита ме за здравље, а ја реко да је нако како ме види, а ун ће ми да је данас мало живи и да смо сви никакви, да су понајбољи изгинули или склоњени, нико и’ништа више не пита, а да ун са овим који су на власти не жели имати ништа и да неће учествовати у њиовим циркуским представама, каква је и ова данас.“- нагну се према бркоњи дугајлија.

-“Богами, право вели, баш ћемо видити ко ће данас жвалити с говорнице!“- рече брко потихо, окренуше се оба око себе и изгубише у маси која се већ окупила на ошироком станичном платоу.

Из звучника на електричним стубовима трештале су партизанске пјесме и маршеви, који су надгласавали жамор масе, те се морало викати да би те први комшија чуо, а кад неби чуо из два пута говорник би одустаја и тако замре разговор, те се маса њихала љево десно, како се премјештала с уморне на одморнију ногу.Како се чекање одужи, старији излазише из масе и посједаше на зидић од Мартићких њива и брисаше ознојено чело и вратне пршљене.

Коначно се зачу писак парњаче, а зати се изнад усјека појави бјели дим и зачу клопарање локомотиве и вагона.Воз је улазио у станицу са двије заставе које су вириле са страна локомотиве, а трећа је била привезана на челу испод жељезничког грба.Први вагон до локомотиве је био велики четвороосовинац, а остали су били дрвењаци као они с којима су ту скоро снимали филм о Дивљем западу и Винетоу.

До великог вагона дотрчаше преко туцаника домаћини и чекају док два милиционера отварају врата, а из дрвењака прокуља маса Радучићана и Вошевчана, већином омладине и дјечурлије, да се провозају кад је већ мукте.

Стајаћа маса се ускомеша под притиском придошлица, док су се локални,опћински и републички функционери и угледници пењали на бину.Бјеле кошуље и црвене машне, сива лагана љетна одјела и задригале проћелаве главе напунише бину, а испред ње се нагураше они који су сматрали да требају бити виђени и уочени од главешина и који одмах почеше пљескати, мада нико није знао чему.Народ се разочара кад сазна и видје да је највећи главешина по рангу народни посланик наше опћине у Сабору и да то неће бити нешто историјско, као су очекивали и умишљали.Кад посланик приђе микрофону, значајно се накашља, поче:

-“Народе Буковице! Ми смо ….“,

а тај народ поче између себе с почетка шапутати, а касније и жаморити, те говорник одуста од приче о Марковим конацима и на брзину оконча говор честиткама у име овога и онога и са пар уобичајених парола, те заврши напречац говор видно декоцентриран.

Једина жена на бини била је стари партизански борац Мара Штрбац из Чучева, коју су иначе сви познавали по надимку Мара Кеса.Стара цура, ситна и мршава тјела, али звонка уњкава гласа и оштра језика, одлучи се да каже коју и поче говор паролом:

-“Живијо друг Тито !“

-“Живијо !“- одазва се маса из свег гласа, а то Мараљ искористи и поче даље:

-“Ова слобода,овај социјализам, овај напредак бијо је сан свију нас бораца док смо се крваво тукли с непријатељем извана и изнутра, док смо се рвали шњим из битке у битку, на челу са Комунистичком партијом и нашим драгим Маршалом, другом Титом ….“

-“Живијо наш Маршал, друг Тито !“- продера се неко из масе, који је одмах схватио куд тај говор води, а она срчано одговори, сва у заносу зајапурена:

-“Живијооо !“

Кад Мара заусти, опет се јави неки глас из масе:

-“Живијо друг Ранковић !“

Мара нема куд:

-“Живијооо!“

Па тако кад год Мара заусти почеше се из масе извикивати поздравне пароле угледним вођама државе и Партије, док на крају неки глас све не надјача:

-Живила Мара Кеса !“

-“Живила !“- по инерцији рукну маса , до сада најаче, како то и припада домаћем чељадету, а након тога поче дуготрајно аплаудирање које заврши са скандирањем.

Пажљивији посматрачи су примјетили да је посланик да знак да се пусти музика и звучници затрескаше :“По шумама и горама…“, а народ се поче разилазити, ко у воз, ко према Раскршћу.

И време је било, баш је било припекло.

56

А у кући се опет расшправљало о школи, сада је било питање гдје ће Брацо, шта с њим?Пошто је Стево оста у Београду да преко њета ради по завршетку наставе на другој години, ћаћа му посла Брацину Свједоџбу и Извод из књиге рођених,да га покуша уписати у исту школу и да добије стипендију од истог подузећа.Стево се,ево већ дуго, не јавља, а Брацо се пече на жеравици неизвјесности, нарочито кад види да се ћаћа баш и не секира и да  каже:“Ако не буде ове године, биће догодине, ја немам шчим, ако не добије стипендију.“Матери није било право, као ни Браци,а ни мени, па би љутито одбрусила:

-“Не муре се сједити и говорити:“ Ја немам!“Душан је завршио, најесен ће почети неђе радити, а за Брацу си и ти треба неђе погледати,а не ослањати се само на Стеву.Догодине Миле завршава, већ треба мислити шта шњим !“

-“А, питаћу шутра код муји у подузећу, муре ли се шта од њи добити?“- брани се ћаћа који је сад радио у Книну код шибенске “Изградње“ на некој стамбеној згради.

-“Шутра,ђаво одњо и твоје шутра, шта си чека досад !?“ одавно и врло рјетко смо видили тако љуту матер.

-“ Чека сам неће ли Душан доћи, па да скупа видимо, а ун завртан, шта сад ради у Шибенику кад је завршио школу ?“- окоси се и ћаћа.

Брацо и Стево Јолин су одали ка изгубљени.Обојица су чекали, а дани су им се одужили.Знали су да не могу ићи на велике школе, што ради пара,што ради оцјена, али су очекивали да оду на било какав занат, само да нису овдје.

Колико се год трудили, а стварно су се трудили,осми разред не завршише боље од добар.

-“Јеби га, зна добро, зна слабо, трица !“-жалио се Брацо.

-“Знаш и сам, тако и мени !Навикли се ми,навикли се наставници.Ако знам за пет, кажу да ми се посрећило, ако знам за један, кажу лош дан и ето ти на крају трице.“- жали се и Стево Јолин.

-“сјећаш ли се кад смо оно из ликовног цртали оне шљиве на пијату.Нацрта и обоја  Миле и за мене и за себе, а Рађен каже:“Јандрија, не може више од три, бољи је братов цртеж.“А Мили пет.То ти је то!“- потврђује му Брацо.

-“Ја сам вам написо добре каректеристике, ма брзо ћете ви одавде, благо вама.“- тјешим их.

-“Јебеш твоје карактеристике, све су исте, само промјениш име.“- на муку се насмија Брацо.

-“Па не иу на исту адресу, нико незна да су исте.“- браним се ја.

А ја сам тада као предсједник омладине писао осмашима карактеристике, а оне су од слова до слова биле исте,осим имена и презимена, података о родитељима и броју дјеце у фамилији, те других личних података.Додуше, ни распоред реченица није био исти, оно што је код једног био почетак код другог је био крај, а код трећег средина,али кад би се једна читала спреда, а друга отрага, онда би дошли до тога да су истовјетне.Какав документ, толико су му и поклањали пажњу, важно је да има печат и потпис и да је комлет папира на броју.Већ тада ми се смучила бирокрација, те њено гледање форме без садржине.

57

Да нам брже прође време ишли смо на Крку,купали се и играли ногомет, али све некако безвољно,тек тако, да не сједимо са старима испод бајама у ладовини и слушамо њихове јадиковке о свему и свачему: час о костима, час о жетви, час о врућини, час о политици, скупоћи, будалашењу овога или ове и тако у бескрај.

Тог дана не одошмо на купање.За росе, са матером омладишмо виноград, пошто преко ноћи паде пар капи кише.За поподне смо, послије попаска,планирали сумпорати и полити галицом виноград, па тако осташмо код куће.

А сутрадан смо чули да се тог дана код Цатаре утопио Невен Рађен, млађи брат нашег професора Слободана, који је завршио други разред Гимназије у Книну.

Слетила група Кистањчана, градске дјеце, по оној врућини низ Брину и без разлађивања одма скочила у студену Крку.Невен није ни изронио, нити га је ода избацила.Пукло му срце и директно је  ки камен потону на дно.Поподне дошли рониоци из Задра и извкли тјело из воде, ни капи није прогута.

Велока туга је пала на крај, само се о томе причало.Умре старо чељаде, па време му је, наживило се,одбугари се и живот иде даље и за родбину и за комшилук.Али младић, тако прекинут цвјетак, то је трагедија и за старе,акамоли за младост, која се међусобно познавала и дружила.Настане нека празнина, рупа у души, која те вјечно прати и ничим се неда попунити.Тако је било и са одласком Невена.

До краја њета више ником од нас није било до купања.Како да пливаш у води из које те гледају плаве непокретне Невенове очи ?

Пред Приобржење дођоше Душан и Стево.Душан ће радити у Зечеву, у подручној школи,а Стево донесе вјест да се Брацо спрема за Београд, да је све средио.Имаће стипендију, становаће у истом дому и ићи ће у исту школу и за исто звање као и он.Свима нам је лакнуло, а Браци понајвише.

-“Па шта ниси јавио !?“- пита га Брацо –“ Жив сам се појео!“

-“Шта да ти јављам.Сазна сам прије десетак дана, а путујем,чему писати.“- чуди се Стево, мртав ладан.

-“О Боже, прије десетак дана!А ја нисам мога спавати од бриге.“- закреће главом Брацо.

-“Врло важно, дан прије или послије.“- не узбуђује се Стево.

-“Кад путујемо ?“- пита га Брацо.

-“Школа почиње првог, ићи ћемо три дана прије.“- мирно ће Стево.

-“Значи, за десетак ових дана морам се спремити!Јеси ли чула мајо !?“-виче радосни Брацо.

-“Добро, биће све у реду, нешто ћемо спремити.“- одмане руком радосна матер.

-“Идем рећи Стеви Јолином !“- поскочи Брацо и одлети из авлије имитирајући коњски галоп.

Душан се некако снуждио, зуба не бјели, на питања механички одговара, а кад га упитају за савјет као школованог и паметнијег он обично одговара:“А како хоћете.“,“Како вас воља.“,или нешто слично.

Кроз јутро би отиша на Кистање, узео новине и брзо се вратио, па би отиша у Гувно, лега на мутап,чита новине и спава или се правио да спава.Кофере које је донио са собом није ни отвара, а кад га је матер питала има ли  шта за опрати одговори јој да нема и да ће их ионако носити са собом у Зечево, па се неће ни распакирати.Утом дође и Дуца из милицијске школе и рече да ће и он почети радити тамо у неком Ловрану код Опатије.

-“Благо теби, то ти је фино мјесто на мору, све саме виле и хотели.Љети пуно туриста, зими је мало досадно, домаћи и пензионери из Загреба,Београда и Љубљане на зимовању, али је зато мирно, као милицајац нећеш имати посла.“- говори му Душан.

-“То сам чуо и од других, а то је слично ки у Пули, тамо сам био у морнарици.Мораћу научити талијански, више се говори него српски.“- слаже се Дуца.

-“О, да, у оносу на моје Зечево то је Париз!“- јетко ће Душан.

-“Ма, слушај, баш сам те ћио питати, зашто тебе бацише у Зечево, а знам да има полуписмених учитеља којима би то више одговарало.Прије подне би учили дјецу, а остало време би могли обрађивати башчу, држати кокоши, прасад и мали виноград и тамо у школи становати у службеном стану ?“- пита га Дуца.

-“Тко то зна, вјеројатно шта се такав налази на мјесту  начелника у Опћини, а пеијатељ је са овом бандом из Кистања.И сам знаш да су ми једва дали стипендију и то кад сам био на трећој години, па сад се свете за ту мизерну стипендију, дуплирајући рок.“- цједи Душан кроз зубе.

-“Дај  их кврагу, и мене једва примише у милицију,вјеројатно због “добрих“ препорука одавде, а кунем ти се да сам најписменији у генерацији, ма шта писменији, та мога сам им бити професор.“- каже своје муке Дуца.

-“Ма, нећу им ја тамо остати, морам сачекати мјесец два, има изгледа да пређем у Омладину, па морам ћутати и чекати, да видим шта ће бити с тим.“- поче Душан одавати своје планове.

-“Него шта, па подивља би за пола године у том засеоку, Зечеву, без поште, без дућана, без струје, а о осталом да не говорим.“- подржава га Дуца.

-“Бар ћу се начитати, док чекам тамо, ако ништа друго.“- насмија се Душан.

-“Мога би нешто и писати,е збиља, туда је некада почиња и Симо Матавуљ!“- сјети се Дуца.

-“Да,ово је подручно одјељење од централне осмогодишње школе у Ђеврскама, која се баш по њему зове.“- допуни га Душан.

И тако су њих двојица проводили дане кујући планове и шетајући предвече до Брине и Пиштаваца сваки дан.

-“Ако ми ишта недостаје одавле, то је овај поглед с Пиштаваца.Све, све,али овај поглед  на Крку и Манастир са Пиштаваца са ничим на свјету  неби мјењао и ако то не будем могао једном годишње чинити, боље да ме нема.“- зна би рећи Дуца.

А Стево Јолин дође с вјешћу да иде у Марибор, код стрица Шпире,“Лесе“,који му је наша стипендију у ТАМ-а и уписа га тамо у занатску школу.Коју школу, коју струку и зашта ће изучити није ни он зна:

-“Шта је да је, биће боље него да останем овдје.А шта би овдје радио?“

-“Е, јеби га Боже, а ја се нада да ћемо бити скупа у Београду, а оно, ти на један, а ја на други крај свјета!“-ожалости се Брацо.

-“Шта ћеш, таква нам судбина, али ћемо се дописивати, зар не ?“-  прогута горку Стево.

-“Него шта, кад сазнамо нове адресе!“- утјешно потврди Брацо.

Тјешили су се, а у дубини бића су знали да им  возови иду у супротном смјеру и да оно шта је било сада се вишом силом прекида и дјетињство заувјек одлази у успомене.

58

Предвече смо се окупили и отишли Манастиру, срели тамо неке знанце из школе, послушари дипларе и гусларе и погледали младост како игра кола , што с музиком цинтара, што без њих, она њема, гдје се чуо само дах,ушли у препуну Порту и тамо видили Ђуру, свег ван себе од посла, те нам једва успије добацити:

-“Немујте отићи, само да прође ова прва гужва, па ћемо ићи на печење у кунубу.“

Црква је била препуна, није се могло ни доћи до улазних врата, а изнутра је куља дим од безброј свјећа и мирис тамјана  с кадионица.

-“Оћемо ли ћа, доста ми је ове гужве!“- предлои Дуца.

-“Ајмо, видили смо шта има!“- рече Душан,па се сви лагано упутишмо уз Брину.

Кад се попешмо до Ћемера расхлади нас благи ноћник и Дуца дубоко уздахну:

-“Ово је љек, кврагу она гужва!Једва чекам да се сваке гужве рјешим и да се опустим у самоћи, а неби ни иша да Ђуро није навалио да дођем.Сад ће се љутити што нисмо чекали, али нема везе.“

Шетњом смо ишли дужим путем поред Манастирске њиве и затекли старчад како се лади сједећи пред Маришином авлијом.

-“Шта сте се прије вратили !?“- чуде се они.

-“Врућина и гужва, видили смо шта има и шта ћемовише тамо?“- одговори у име свих Душан.

– Има ли пуно народа ?“- као да је пречу, пита Иле.

-“О, има пуно, дошло их је доста издалека, немуреш ниђе проћи, играју и кола и тако, остале будалаштине,како то већ иде и бива.“- поче Дуца по буковачку, када никад није ни одлазио одавде.

-“Погосподили се мумци, то њи више не интересира, уни се стиде сада тог сељачког посла и обичаја.“- наруга се Мире.

-“Није то Мире у питању, мени је доста гужве и преше сваки дан, па једва чекам да је се рјешим.А ти људи тамо, то чине једном годишње и то је њима одмор од свакодневног, као шта је тишина и мир мени.“- правда се Дуца.

-“Ма, шалим се,и ја одвано на сајмове не идем.“- ублажи Мире.

59

Ујутро, на Приобржење, ћаћа закла шиљеже и испекошмо га за лада на ражњу.Сто  смо изњели на авлију, испод мурве у ладовину, ставили двије сјеђе, а на сто вино и ракију, младу капулицу и салату и топло печење.

Раније се ручало.

-“Кад смо сви на окупу ајмо се договорити да вако буде сваке године!“-  предложи ћаћа гледјући плећку.

-“Види ли се Марко шта на плећу ?“- пречу баба  предлог и пита између два залогаја.

Ћаћа подиже оглодано плеће према небу и послије помног гледања, стално држећи плеће у истом положају, поче говорити:

-“Што се куће тиче, има три пута,то су Душан, на најкраћем,Стево и Брацо на најдаљем, а код остали ништа посебно.Ође код Душана има нека промјена на боље, а десиће се до Божића.Смрти нема, нема рађања,нема женидбе, нема удаје,све је чисто.Све у свему, добро је мајо.“- одложи ћаћа плеће на сто.

-“Па то се зна и без блећа !“- јави се Брацо.

-“Ћути мали, добро је да плеће то потврђује, ако се и зна!“- јави се задовољна баба.

-“Има људи који знају добро читати из плећа, ја се тек мало разумијем,и у стању су на плећу показати знаке за сваког члана фамилије и шире родбине, и шта ће бити шњима за најмање годину дана унапред.А ја сам се спреман окладити са сваким да ће свако плеће из нашег стада имати исте ваке знаке.Ево, видите ово!“- узе плеће и на ужем задебљаном крају показа двије ресице од хрскавице, већу и мању, – ‘Ова већа је куњ, а ова мања је магаре.Док није Бећар доша код нас ове веће није било, добро сам пазио, а сад буде на сваком плећу.Да продамо Бећара и магаре, ове ресице би нестале.У то сам сигуран!“

-“Ви гледајте плеће, ја се идем спремати за сајам.“- јави се Брацо и устаде од стола, а Стево га ћутећи сљеди.

-“Ајте ви, ја сам се са Дуцом договорио да одемо мало касније.“- каже им Душан.

-“Чекајте да вам нешто кажем!“-јави се ћаћа –“Немујте ни случајно пити неко вино или нешто друго тамо на сајму.То је све умјетно прављено, смучиће вам се, па ћетеданима патити.Попијте ође колко мислите да вам је доста, али тамо ништа, ма ко вас наговара!“

-“Нећемо ни тамо ни овдје!“- рекоше обојица углас и улетише у кућу.узеше се бријати и након тога облачити, а Душан им да колоњску воду да се намиришу послије бријања.А тада истрчаше на авлију:

-“Како изгледамо,а !?“- јави се Брацо.

-“Одлично, само се немојте оженити на брзину.“- кажем им.

Били су исте висине, као близанци,Стево миран ки кип неког римског војсковође, а на Браци је свака жунта играла.Обука се у гаће и мајцу које је купио за одлазак у Београд,а обука је и нове ципеле.

-“Ех младости, шта си љепа!“- каже матер милујући погледом обојицу.

-“Шта ти Миле нејдеш шњима?“- пита ме ћаћа.

-“Остајем код куће, идите ви.“ Кажем неодређено.

-“Шта је рећи, шта ти је?“- пита и матер.

-“Није ми ништа,Милан иде с родбином, ова двојица и Стево Јолин,Душан и Дуца,а и немам ништа обући да би био с њима овако налицканим  у друштву,а овакав нећу да идем.“- објашњавам им своје разлоге –“Ја ћу послије отјерати коња и краву, а послије овце, а Роса и Душка ће са бабом пазити на Мирка.“

-“Како оћеш!Ајде Марко, спреми се, ја ћу Мирка подојити, па ћемо нас двоје отићи на сат времена, да видим родбину.“- диже се матер и све затече својом одлуком, она се досад није јагмила за одлазак  на сајмове.

Ћаћа испи вино и устаде без рјечи, мада би он сада иша радије прилећи, није ни он био неки сајмар,а није мога наћи неки озбиљан разлог да не послуша матер.

-“Реци им Марко да им матер није још умрела, иако се понашају ки да ‘есам !“- рече баба Аница ћаћи да поздрави сестре односно њезине ћери.

Ја и Роса покупишмо пијате са стола, кости однесошмо Вучку,који је лежа колико је дугачак и широк код своје кућице, те сад отвори само једно око кад бацишмо кошчине код њега.

-“Набуба се лопов, ћаћа му да цјелу џигерицу, сад ни макац !“- смије се Роса.

Зачас смо суђе опрали и оставили у ванглу да се цједи, очистили сто и  покрили крпом шерпу с остатком печења.Вино и чисте чаше смо оставили на столу, ако неко наиђе.

Душан оде код Дуце,а матер и ћаћа се упутише на сајам.Мирко је спава у кољевци,а баба прилеже на свој кревет и закуња.Роса и Душка су испод бајама, на плочама,испред авлије играле трље.Још је било рано да изгоним Бећара и Зекуљу у Градину,па се почех мувати по кући, да нађем нешто за читање.Код Душанова кофера угледам “Вјесник“ и зграбим га, да видим има ли шта интересантно, пошто је то било дебело викенд издање, а раније га нисам смио дирати, док Душан све не прегледа,јер он то није дозвољава.

Из новина испаде бјело писмо на под и док сам га подизао видим  љепим рукописом у доњем десном углу исписано Душаново име, а отрага је био неки мали нечитљиви потпис.Коверта је била пажљиво отворена.Застанем,радо би га прочита, али Душан би ме пребио да дозна, а и сви би га у томе подржавали.А опет, неће ми вјеровати да га нисам дира, па би резултат опет био исти.Знатижеља надвлада,узмем љепо сложени лист из коверте и по рукопису сам одма зна да је од неке дјевојке, а по жигу сам видио да је послато из Шибеника.Писано је прије пар дана,а мора да га је Душан јуче примио, па га заборавио склонити.

Протрну сам кад сампрочита:

-“Збогом љубави моја!“ и као у неком бунилу очима сам летио преко текста  до задње реченице:

-“Заувјек твоја Винка!“

Хтједох вратити лист у коверту и тек тад опазих да је испала мала слика прељепе дјевојке, дуге благоваловите црне косе, пуних усана, правилна носа и црних очију, меких правилних свилених обрва, а на полеђини је ситним словима писало:

-“Само твоја, Винка!“

А тада почмем поново читати писмо, сад знајући како изгледа дјевојка чија га је рука и душа писала.Рукопис јој је био ситан, калиграфски љеп,као и она сама,а писала је да је примила његово писмо и да би волила да га никад није примила и да су у античким временима убијали гласнике који би доносили такве вјести.А она разумије све разлоге, све чињенице, све околности, које су логичне и истините,али да то њена душа не може да прихвати и не жели да разумије, па преко свега као сљепа прелази и наставља да га и даље неизмјерно воли,као што ће тако остати док буде жива.Зна она да су свему криви њени родитељи, да су против њеног избора,да су је на све могуће начине наговарали да га престане виђати и волити, да су укључили и ширу родбину,па чак јој је писао и њен ујак који је свећеник у Риму и у писму јој објашњавао зашто би требала престати да га воли.А све се своди нато да је она католкиња и Хрватица, а он православац ,Србин, буковачки Влај, и да ће то кад тад изаћи на сцену и уништити њихову љубав и везу.Зна она да га они неће никада прихватити као члана обитељи, јер живе у прошлим временима, да живе у мржњи, а лижу олтаре и тобоже вјерују у онога ко проповједа љубав, а то је типично малограђанско лицемјерје,и да је она са њима раскрстила у души и ма како год било, они више нису оношто би породу и моралу требали бити.Он за њу остаје прва,једина и вјечна љубав и спремна је све мостве срушити за собом и кренутуи са њим гдје и кад он то жели, као буде њему биће и њој,а у име љубави све ће они подњети.Оставља њему на вољу да чини шта хоће,али да зна, ма шта одлучио,да њен живот,њено биће, њена љубав припада њему сада и док буде жива.

Учини ми се да лупнуше авлијска врата па брзо сложих писмо у новине и оставим га како сам га наша и зграбим прву књигу која је била у близини и кренем на авлију и сједнем испод мурве у ладовину, отворим књигу и правим се да занесено читам.Испред авлије су Роса и Душка још играле на трљу, а изгледа да је први запух сунчаника  лупио вратима.Гледао сам у књигу и ништа нисам видио, пред очима ми је био Винкин лик, како пише писмо,њежан смирен и одлучан, као јој испод њежне шакице мјесто суза капљу слова, у нади да ће се остварити оно што јој срце жели.Покушавам да замислим шта ће јој Душан одговорити и сјетим се његовог лежања у Гувну, у осами, и схватим какву је олују преживљавао у себи тих дана.

Пожелих да имам моћ и да могу рећи Винки иДушану, волите се и живите срећно у љубави,ето,то вам ја омогућавам, нико вам не смије нити може ишта.

Тргох се из те обамрлости, брзо обрисах очи и лице и предамном се појавише слова у књизи, која до сада онако зањет нисам ни видио.Који случај, била је то Назорова пјесма “Мајка православна“, одмах заклопи књигу и полугласно рекох сам себи:

-“Е мој Владимире, мало нас је таки, троска се почела опет копитити, па ће наше сјеме иструнути у земљи, или ће клице загушити та погана травурина.Питај Винку, питај Душана, ако мени не вјерујеш, они то доживише.“

Бацим књигу на сто, погледам Мирка, који се  у сну мешкољио у кољевци, па се јавим баби:

-“Идем оћерати Бећара и краву у Градину, припазите на Мирка.“

-“Добро, ајде ти, брез бриге, ту сам ја.“- узе она штапић и одгега да лада испод мурве.

А цјело то поподне и вече Винкин лик ми је лебдио пред очима и призива стихове са дна душе, рађала се једна пјесма.Узмем оловку и неку стару школску задаћу и испишем стихове, онако како су навирали, те ми се душа смири и паде ми сјена са очију,а оста жал закопан на дну душе и у стиховима пјесме.

Сутрадан је случајно прочита Душан, тражио неки чисти папирић,па ће:

-“Охо,ти пишеш пјесме!?Браво, само тако настави, добро ти иде.“- а преко лица му прелети облак сјете.

60

Послије Пробржења чељад се поче осипати и у фамилији и у Засеоку.Одоше Стево и Брацо у Београд,тево Јолин у Марибор,Дуца Маричин у Ловран, па онада Душан у недалеко Зечево,Мара Стевичина у Земун, Јоле у Госпић, а ћаћа на грађевину у Книн.

Ја пође у осми разред,Миле Илин и Јово Јолин у седми,Роса Маришина и Мика Илина у четврти, а Рајко јолин у трећи,Ружа Јолина у други, а Роса Ђурина и Рада Мирина у први.По Засеоку су шврљали Ићо Ђурин и Душка Маришина, а у кољевкама су пучали Мирко Маришин и Шпиро Јолин.

Око Велике Госпојине падоше прве капи кише, опраше грожђе у виноградима и откинуше прво жуто лишће са бајама, отјераше љетну жегу и позваше прве клице из просутог жита око гувна, па се око њега  зазелени као у рано прољеће.

Наступи Михоље љето.

Свјетложуте љетне боје прелише се у окержуту на све стране, прво на бајамима и мурвама у авлијама  и около њих, па на бјелушику и грабовину по кувину,а онда по лози у виноградима.Само се још растовина опирала до првих мразова, а  смрека и зеленика су из свјетлозелене прешле у тамнозелену одјећу, док су се јесенићи заруменили.Ноћи су овлажиле, а јутра посребрила од росе укваћене на паучини и тек никнлој трави.

Посвуда завлада неки блажени смирај.

Сав терет паде на ме  и матер.Прије одласка у школу отјера би Бећара и Зекуљу у Градину, а матер се постарала за овце.Ја би отиша у школу,а она би радила око куће и по кући.Роса и Душка су јој помагале и успут се училе женским пословима.Након наставе преузимао бих бригу око оваца и успут дојера Бећара и краву у појату.Код оваца би учио, нешто написа из домаћег, а што се тамо на кољену није могло, написао бих навече уз лућерну.И тако сваки дан, не рачунајући оне ситне послове по кући и око куће:чишћење појата, извожење ђубра,цјепање дрва..А кад је почело јесње орање некад би ускочио ћаћа, некад би се ја и матер снјењивали, а кад се орало код сувезника оста би дава три дана из школе.Дрва би нам насјека тетак Марко Ступар, за себе и за нас,па би то каром превезли у авлију.

Тргало би се у октобру, прије већих киша.Што касније, то боље,да бјело грожђе што више поруди,а црно да пређе из тамномодре у црну нјансу, ако да се слад ки љепило љепио за прсте.За тргање се требало добро припремити;опрати и сумпорати бачве, очистити и сумпорати конобу, све поставити на своје мјесто, да тргање буде за дан готово и грожђе смашћено.

Ове јесени помагала нам је Тоша Васичина са својом дјецом;Дулом,Гојком и Миланом.Почели смо рано ујутро, јш за росе.Дјеца су зинула од чуда кад им је речено да могу јести грожђа колико желе,али су се брзо увјерила да глад није онолика колико су им очи говориле.Послије другог грозда дропчић се напунио и готово.Очи би, али нема ђе стати,Тоша их нутка:“Ајте , шта чекате, како сте причали ја сам мислила да ћете појести свако зрно у винограду!’и смије се.

Њихова кућа је била на вр Кистања, према книну.У послијератној обнови су Васиљу и брату му Драгићу направили кућу на том мјесту, умјесто запаљене од Талијана, у Мажибрадама.Кад се земља са родбином издјелила,такорећи нису је више ни имали, јер онај дио шта им је припа је био мизеран и неплодан,тако да је нису ни обрађивали.Васицу су запослили као чистача у мјесту,а Драгић се сналазио тако шта би неком нешто привредио за надницу у мјесту, те тако преживљава.

Дуле је поша самном у први разред,али га школа није ишла, па је падајући више пута доста заоста,Гојко је како тако учио,А Миле, којег су звали Ћићина,јерје био мало шкиљав,иша је у школу ки и друга дјеца, с том разликом да је то код њега било на добровољној бази, данас оћу, сутра нећу, доћи ћу нешто касније, отићи ћу нешто раније,а проћи ћу разред ако ми дају, а ако не дају мени је ионако свеједно.Друга, нарочито градска,дјеца су им се ругала на све начине, а њима је то било свеједно, примали су шалу на свој рачун, а то се показало као добар љек, па их оставише на миру и примише у друштво онакве јкакви су.

Грожђе смо носили у конобу, пошто је виноград био у близини,па се није исплатило мастити га у винограду и касније се мучити са великим судовима.Овако смо га до вечери потргали и прењели у конобу, а сутра ћемо га смастити и пустити да врије.Матер је издвојила дио најљепших гроздова и оставила ихда се суше, најприје на сунцу, а послије ће их нанизати на жицу у коноби.

Тоша и дјеца одоше послије вечере, а матер им даде овећу кртолу грожђа да понесу, а они то узеше на љуту муку и попустише послије материне претње да им се више неће јављати.У то време људи нису помагали да би узели надницу, већ добре воље, као човјек човјеку, па је дужност домаћина била да их тога дана храни и угости, а на надницу се није ни рачунало, било у новцу ,било у натури и отуда је разумљив Тошин став, а опет је матер знала да они немају винограда и да дјеца треба да се издовоље грожђа.Знала је она да их је количина грожђа кад су га видили у винограду једноставно загушила и да ће га сутра бити жељни, као да данас нису ни тргали.

61

Оптерећен од јутра до мрака нисам ни осјетио како време пролази и да је полугодиште већ ту.Једино сам примјетио да ме не више не третирају као дјете, да самном разговарају ки са одраслим и да ми дају послове које су до сада одрасли радили.Кад је било орање, раније би углавном тјера коње, држа би плуг само тамо гдје је земља била дебела, а сада смо се равноправно смјењивали, ја и сувезник Иле Сакић.Прије би рекли, кад је нешто било тешко или је требало пуно вјештине:“Чекај мали, ја ћу!“, а сада то није нико ни покушава.Кад је то тако почело ни сам незнам,али одједном схватих да сам одраста и да ме као таквог и други виде.

Шта је, ту је, идемо даље!

По Новој години Душан пређе у Книн за Секретара Опћинског комитета омладине и тако се рјеши учитељевања у Зечеву, а Стево и Брацо дођоше на пар дана из Београда.Између мене и њих сада се физички изглед  некако повећа.Ја плав,сада сам био црњи од њих, њи избјелио градски начин живота, у затвореном, апетит им се смањио, јели су невољко и без осјећаја глади, тек ради реда, па кад би рекли да не могу више ћаћа би дига главу, закрену је према небу, и кратко прокоментариса:

-“Богме вам Тито затега кајиш!Како ћете тако живити, слабо јести, а по цјели дан радити!?“

Матер их је нуткала међуоброцима, љепше им спремала, резала пршут и давала угрушана јаја, па послије пар дана кад би им се свика дроб морали су ићи назад.Натрпала би им у торбе панцете, печенице, ђевенице, капуле и пар боца црног вина, а они су се бунили, те то њима не треба и довољно им је оно што имају у мензи.

-“Како довољно, па што сте тако бљеди и мршави, у вашим годинама се муре у свако доба јести и јопет си увјек гладан.Јачате, па тјело тражи рану!“- говорила би она и трпала у торбу храну која се неће кварити, не би ли им колико толико користила.

А ћаћа је кука како се заништа мучи на грађевини, више потроши него заради и донесе кући.Опазила је матер да му се ујало, да би он радо прекину поса, па се унапред спремила да га спречи у тој намјери:

-“Душан ти више није терет, а видиш ли да се уни тамо муче и гладују, без динара у граду, а Миле завршава осми.Треба се на то мислити!Нека плаћу и потрошиш, остаје ти то дјечјег доплатка, да имамо за нужду динар у кући.Од овог поља и стоке нема пуно користи, таман да не покрепамо од глади, а ако јањаца шта продамо, подмирићемо порез и пашарину.А динар треба сваки дан, за нешто, тако је данас време.“

-“Када је њему тамо лако, треба се и ун одморити.“- баба би из прикрајка била на ћаћиној страни.

-“Није лако ни мени, ни Мили, ни Роси, сви се мучимо, тако се мура!“ пожали се и матер, што је било рјеткост чути.

-“Ђаво одњо и школе, да није њи сад би дјеца привређивала, па би свима било лакше.“- упрла баба у своје и не попушта.

-“Мајо, прошла су та времена, да су остали ође сви би крепавали од глади, голи и боси,па би се оженили и издјелили и шта унда?А поред тога били би сљепи код здравији очију.“ Не попушта ни матер.

-“Па, и прије су људи живили, ништа им није било.Сад ја ово ништа не разумијем.“-преда се баба.

-“Лако ти је мајо разумити!Све јањце шта продамо дамо за порез, а прије би за то једно јање било довољно.Сад иду сва дјеца у школу, а прије онога ко је муга платити,сад сви иду мукте код доктора, а прије су богме људи и умирали, није се мугла платити болница.Значи, да то неко мура платити за све, а то је држава,а држава јопет да добије паре за то, подигне порез и нема ту неке мудрости.На то ми није криво.Криво ми је шта се мурају плаћати пусти чиновници, који ништа не раде, а имају добре плаће.Прије је то радило све два три чојека, а сада их има десет пута више.Па сваки тражи неки папир, шаље један другоме и све се то плаћа, а прије би то средио један чојек.То не ваља,брате!Треба платити учитеља,доктора, милицајца, ветеринара, матичара, агронома, суца и још понеког, а остали нам, брате, не требају.Више уније женскиња уђе у опћину него радника у Творницу вијака, гледам то свако јутро, а боље су плаћене него радници.То не ваља, то ће нам доћи главе, ти чиновници, кад тад.“- објашњава ћаћа баби, а и нама осталима.

Тако, од ћаћине намјере није било засад ништа,само је чешће иша на боловање.Искористи то да пореже виноград, а ја и матер  скинушмо и отпетљашмо порезану лозу са жице и косјерачом је исјецкашмо на ситне комадиће, па самљешмо у воденици на Миљацки код млинара Пеше.

-“ Добро ће уштедити мекиња за прасад и кокоши.Сад су уне скупље од бјелог брашна.“- објасни ми матер сав труд.

А сад је требало окопати виноград.Извезли смо ђубар до винограда у кару са самим Бећаром, а послије смо бадиљима и дрвеним шкиповима носили до пања.Након тога смо гвозденим пињурицама разбацали ђубар, а послије сам ја сам упрега Бећара на плуг за виноград , који је већ научио тај поса, и све лагано преора.

Таман, кад сам навече завршава орање, ето ти матере и ћаће.

-“Одлично је, ни копачи не би боње!“- вели матер, сретна шта је посао око винограда за сада готов.

Ћаћа прошета погледом по орању, ногом разби по коју грудву земље, па се врати и закључи:

-“Сад би га требало мутиком између пањева , тамо ђе плуг није муга доватити.“

-“Ма шта је теби, добро је ‘вако, тако сви раде.Боље је чешће ‘вако проћи плугом, брже је, док се трава не осјемени, него ручно копати.А и нема ко !“-задовољна је матер.

-“А добро,шта је ту је, само ће требати на време бирати заперке, ђубар ће их доста ишћерати:“- не може ћаћа да не нађе замјерку.

-“А него шта ћемо, одсад у њему сваки дан има посла,него, кад ти стигнеш укопај ове повијуше, прије него листају.“- напомену матер.

-“То ћу шутра, сад је вече.“- погледа он у сунце, којег је било још бар за сат времена.

-“Па, нема их пуно, на пет шест мјеста, шта ћеш чекати, шутра нас чекају башче.“- узе матер мотику и крену између пања.

Док сам ја истјера задњи ред и испрега Бећара и они су били готови.Грибачем сам очистио рало, старом травом обриса љепљиву ситну прашину и подмаза рало и точкић на плугу,па га опет закачио за штранге и полако смо кренули кући.Сунце је управо залазило ,тамо у Каринском мору.

Послије вечере сам се ухватио учења, до касно у ноћ.

Башче, па орање куруза, па у винограду бирање заперака, повијање лозе и поливање и млађење, а онда се почеше бјенити јањци, лећи пилићи и тако се трчало по цјели дан, за учење је било нешто времена само навече, на рачун сна.

Крај школске године се ближио, почела су испитивања за завршне оцјене.Сви су се трудили да добију добре оцјене, па се разред некако пуно уозбиљио.Изостајале су уобичајене шале и несташлуци, на малим одморима  чуло се само шушкање задаћа и листање књига, а велики одмор служио је да се нешто пропуштено на брзину научи.

На сваком сату се испитивало, а нико није зна шта ће бити питан, увјек се неко презнојава, неко дрхта, неко врпољио, а неко укочио у клупи ки свјећа не чујући и не видећи ништа око себе.

62

Из ликовног смо добили задатак да нешто направимо или насликамо по слободној вољи користећи све оно знање шта смо до сада научили у школи.

Идући кући из школе са кумом Дулом разговарали смо о томе и шта би било добро направити.Разишли смо се, а ништа нисмо смислили.Навече, током учења запе ми поглед на наки стари број “Полета“ који је ту Душан оставио и док сам га механички листа опзим неку малу вињету коју су одштампали да попуне празан простор испод неког чланка.Приказивала је усхићење мушке и женске фигуре са скоро вертикално уздигнутим рукама и нагнутим главама уназад са погледом у небо.

-“То је то, направићу од гипса.“- сину ми идеја.

Сутрадан сам излио плочу и постоље и прстима моделира мушку и женску фигуру са уздигнутим рукама и онако влажне дотјерао ножићем.Сада сам се мислио како да томе дам назив.Кад ми је пришла матер да види око чега сам се забавио, погледа и рече:

-“То ти је љепо, пази да ти не пукне.“

-“На што те подсјећа ?“- питам је.

-“Игру, коло, весеље неко, шта ти ја знам ?“-  замисли се она.

-“Радост, тако ћу је назвати !“- сину ми.

-“Е, па муре, нешто се веселе !“- сложи се она.

У школу сам рад донио у кутији од картона избјегавајући блиске сусрете и ставио га на клупу, па га опрезно извадио из кутије.Сви су се скупили и потврдно кимали главама:

-“Штета шта је од гипса !?“- рече кум Дуле уиме свих.

-“Направио би ја и од камена, али зато треба времена, сад је касно.“- сложим се ја.

Први сат је био српски и баш мене поче Груле испитивати.Граматику пређошмо брзо, а из лектире се он ухвати Крлежине “Бараке  V б“.Дао сам своју анализу, а он је инсистира на детаљима, симболици,времену радње, стању у тадашњем друштву, психолошком профилу личности и шта је свему томе разлог.Одговара сам глатко и без пуно размишљања, јер сам из једне Душанове књиге из Учитељске школе прочитао неколико књижевних критика о Крлежи и његовим дјелима, међу којима је говорило и о “Бараци Vб“.

То се одужило и цјели разред се почео мешкољити, ем ме испитује цјели сат, ем су питања тако неуобичајена, јер ни сам он тако није опширно предава, ем се непрестано мрштио.Кад се зачуло звоно он се трже па ће онако намрштено:

-“Штета шта је крај сата, али добро је, оцјенићу те у зборници.“- и зграби Дневник и погурено у журби оде.

-“Ово је за десет, професоре!“- вичу за њим другови.

Професор Рђен уђе ускоро у разред и примјети мој рад.

-“О, то је одлично Марко!“- баци Дневник на катедру и крену према мојој клупи на средину разреда.

Мара Крнета, која је сједила испред мене, инстиктивно се окрену цјелим тјелом и лактом закачи кипић.Он се сломи на више дјелова и просу по клупи.

-“Козо!Сад би те избацио кроз прозор!“- дрекну Рађен само како је он зна кад се наљути, а Мара поцрвени и заплаче.

-“Шта ћеш сад ?“- упита ме.

-“Има гипса, сад ћу ја то часком поправити.“- купим дјелове у кутију.

-“Душане, шта чекаш, помози му !“- рече он куму Дули.

А овај једва дочека и ми одошмо на шуфит школе, замјесишмо гипс и изљепишмо дјелове, сачекамо да се мало стврдне и осуши и бекицом обрадимо неравнине.Ништа се није познавало, био је исти као и прије.

Уђемо у разред носећи кипић, а Рађен нам да знак руком да га ставимо на катедру:

-“Неби преживио још једно ломљење!“

Обиђе катедру са свих страна, непрестано гледајући кип, узе га у руке и подигну изнад себе, па погледа исписани назив и име аутора.

-“Тако сам и мислио!“- врати кип на катедру и упита:

-“Како би га ви назвали ?“

Неко рече “Момак и дјевојка“, неко “Младост“, неко“Скојевци“, неко “Коло“, неко“Весеље“, а неко узвикну “Радост“.

-“То је!Сви сте донекле у праву.Ето зашто је ово добар рад, зашто се зове умјетност.Свако умјетничко дјело нам шаље некакву поруку.Овдје је приказана радост, одмах сте схватили поруку.У том је разлика између умјетности, нечега шта вреди, од онога што то није.Нема поруке, нема умјетности.Лијепо направљено дјело без поруке није умјетност, то је занатски рад.“- поче он своју тираду, али га прекину школско звоно.

-“Ово носимо у Зборницу, тамо ће стајати у витрини, да га неко не разбије.“- позва мене и кума Дулу да га носимо за њим.А он је испред нас растјеривао ученике као да носимо Завјетни ковчег.

63

Одзвони и посљедње школско звоно за моју генерацију 1962/63 . године у Основној школи “Јово Мартић“ Кистање.Прије тога смо се договорили да ћемо за три дана добити Свједоџбе, а послије тога имаћемо опроштајни ручак са свим професорима и наставницима.За организацију  свега тога био је задужен Дуде и још неке цуре из мјеста, из близине, да помогну шклоској куварици.

Трећег дана добили смо Свједоџбе уз пригодни говор директорице Појке и разредника Рађена, који су нам пожелили све најбоље у новим срединама и школама,уздајући се даћемо добро искористити знање које смо у овој школи стекли.А стекли смо га много у шта ћемо се увјерити кад дођемо у нове средње школе, гдје ћемо одскакати у знању у односу на ученике из других осмогодишњих школа.Зато нас моле да им не замјеримо што су били строги, све је то било за наше добро.Пошто је стање такво да сви одлазимо широм Југославије, поњећемо познато име ове школе, о којој о којој се зна већ сада као расаднику добрих ученика, касније вредних људи и стручњака.Ово је сиромашан крај и данас-сутра кад будете могли помозите да се развије и никада се не отуђите  од њега.То нам је једино задужење, једина обавеза, која се тражи од нас.

Похвале и награде нису у овој школи дјењене, да се хваљени не горде,а други не понизују.Чињеница да се проша разред било којим успјехом већ је била похвала, а незнање се кажњавало губитком и понављањем године.Ми, ученици, сами смо знали ко је бољи, ко лошији, шта коме лежи, ко је зашто талентиран, па то није требало и формално истицати.

Свједоџбе су подјељене и свак је тек сад знао своје оцјене.Погледам своју и на први мах се пренеразим, из српског и физике имао сам оцјену врло добар.

Гледам поново, а горчина ми се из желуца диже у грло:

-“Зашто !? Да имам из музичког не би ми било криво, немам вокалне способности, али српски и физика, па цјелу годину сам био одличан, зашто сад врло добар ?“

-“Могу ли да видим Марко?“- пробуди ме Лазо Мацура из размишљања.

Пружим му Свједоџбу, шутке.

-“Шта, ма чекај,шта је ово!?“- гледа у папир и пита се- “Па ко онда има петице?“

Зачас се скупише и остали око нас.

-“Марко има четри из српског и физике!?“- каже Лазо и додаје Свједоџбу другима, који не вјерују, али погледају, врте главом, и додају другом.

-“Матер му јебем ћораву!Сви смо од Марка преписивали, свима нам је објашњава, и српски и физику, а и остале предмете!Али зашто Рађен, ако је Груле киван ?“- наглас ће Бранко Панин.

-“Ма, баш те брига, неће ти сметати !“- тјеши ме кум Дуле.

-“То је намјерно направљено да би Душанка Рељић била најбоља, а зна се ко је њен ћаћа.“- каже Дуде Малешевић.

-“Шта те брига, ми знамо ко је најбољи у генерацији, ово нема везе са знањем.“- ода Мирко Лалић “Баба“.

Узмем Свједоџбу, смотам је и ставим у џеп:

-“Шта је, ту је,не може се промјенити, нека им буде !“

Прогутам гроп у грлу и насмијем се:

-“Хоћемо ли прославити !“

Сви кренемо у другу учионицу гдје су били сложени столови са сервираном закуском, соковима и вином.

Стајали смо у групицама по сали и чекали док се наставници појаве.Жагорило се на сваком мјесту о оцјенама и о плановима, али нико није мога засигурно рећи гдје ће завршити и коју ће школу уписати.Већини се жеља неће испунити, узеће оно шта им се понуди, па ће се морати помирити с тим, боље ишта него остати ту на селу.

Дођоше и наставници, па се почеше сви размјештати иза дугачких спојених столова.Приђе ми наставник Грбић и рече да на почетку кажем пар рјечи у име разреда и предам поклон директорици Појци,односно школи.

-“Да, знам, тако смо се договорили. Све ће бити у реду.“- кажем му безвољно.

За поклон су одабрали  мој гипсани кип “Радост“, на којем сам  уписао “VIII-1062/63.генерација“, спаковали га како треба за ту прилику и сад је стајао на малом столићу у једном нуглу сале.

Кад се сви размјестше, устранем и зачас наста мук.Сви погледи су почивали на мени:

-“Дужност ми је као предсједнику ове разредне заједнице, осмог разреда  генерације 1962/63. године, да у име свих нас четрдесетчетворо, деветнаест ученица и двадесетпет ученија и наших професора и наставника,а сада већ дјевојака и младића, захвалим свим наставницима и професорима на челу са директорицом Појком што су нас толико година трпили, што су нам толико година из дана у дан стрпљиво преносили знање и што су нам показали пут у будућност и како се њиме треба кретати.Разићи ћемо се сада као ракова дјеца на све стране свјета, вјеројатно се неки од нас до краја живота нећемо срести,али сви ћемо у срцу носити нашу Буковицу,нашу Далмацију,наше Кистање и успомене из Основне школе “Јово Мартић“.А док је успомена, увјек ћемо бити на окупу, па зато не треба туговати.

У име свих нас, другарице Појка,примите овај дар, дар који се зове “Радост“.

Узмем кипић са столића и ставим на стол испред директорице.Она га пажљиво одмота, а руке младића и дјевојке на кипу лебдише према њеном лицу.

-“Видила сам га и пожељела сам да га понесем кући, да ме подсјећа на сву дивну дјецу која су прошла кроз ову школу, синове и кћери овог крша, кад не будем више предавала.Али сам схватила да би то било себично, да се то не смије затворити у четри зида само за моје очи, већ да треба стајати на видном мјесту у овој школи,нека подсјећа на вашу дивну генерацију и служи наредним генерацијама које долазе за узор.Ето, опет из мене поче говорити педагог.Зато ћу се, да не одлетим у струку, захвалити у име свих наставника и професора и пожељети вам свима срећу у животу.Само би вас замолила,врата ове школе су вам увјек отворена, дођите и посјетите нас.Сваки ваш успјех је и наш и причињаваће нам радост.Сретни били !“- заврши она нагло, а бистра суза засја јој на старачком лицу.

Обриса сузу, насмија се и подиже чашу вина.

До јела скоро да ником није било, што ради устручавања, узбуђења или предстојећег растанка, или првине обичаја.Свак је узео мало, реда ради, док не дође куварица Јока и нареди:

-“Све да сте појели, зашто сам се мучила, ни мрвицу нећете вратити назад!“

Атмосфера се побољша, мало по мало жагор се појача и јави се смјех.Неко је пустио музику са грамофонских плоча, те наставник Грбић отвори плес са Веселком,наставницом из домаћинстава,за које се говорило да ће се ускоро вјенчати.Тада већина уста иза столова и групира се, неко је плесао, неко шалио, а негдје се причало о упису у средње школе.Наставник Груловић се одмах изгубио послије протоколарног дјела, А професор Рађен је био упечатљиво нерасположен.

Друштво се убрзо, полако и непримјетно, поче осипати и ја и кум Дуле одлучишмо да одемо.Нико се није посебно опрашта, као да ту  нисмо посљедњи пут.

Сустиже нас Лазо Мацура и рече:

-“Баш сам му река, нисам мога отрпити неправду!“

-“Коме, шта си река !?“- упитах га.

-“Оном ћоравом Грули!Одмах ми је било јасно шта хоће,онда  кад те гњавио цјели сат, неби ли те уловио да нешто незнаш.Рекао сам му да га треба бити срамота, само ради оне пјесме из седмог разреда, једином ученику из ове школе којем је нешто објввљено требао је одмах дати одличан, а он даје четри, а оној Рељићки пет, јер се нада да ће му њен ћаћа дати подршку кад се буде бирао директор школе, шта би он желио бити.А тако мисли и Рађен! А неће постати директори, џаба им је припремати терен,Марела ће бити изабран, кад оде Појка, можда и раније.“- надушак ће Лазо.

-“Откуд ти то знаш, види врага, нисам нато ни мислио.“- зачудим се.

-“Један мој рођак ми је нешто о томе причао, он ради у Опћини, па је чуо да се о томе прича у кулоарима.“- објасни он.

-“Баш је говно, и овај други, преко улизивања до положаја, нема везе шта страда онај који је  ту најмање крив.“- каже кум Дуле.

-“Благо нама наивнима, та ми тек почињемо сазнавати, а шта се ради међу тим чиновницима, тек ћемо видјети.Како каже мој рођак, тамо се не бирају средства да би се зајашило на положај.“- узбђено ће Лазо.

-“Срећа наша да смо још ђаци!“- кажем му.

-“Видићеш ко ће добити стипендију од Опћине, ја и ти нећемо сигурно.То је већ одређено, само се чека прави момент да се објави.“- у истом тону ће Лазо.

-“Шта да ти кажем, да ми је право, није,али не могу ту ништа учинити.“- слегнем немоћно раменима.

-“Знам, јеби га, тако је то, немамо партијски педигре, чак контра,видићемо се.“- опрости се Лазо.

-“Боже, у какву то гунгулу упадамо, а куме ?“- кажем ја Дули.

-“Ја ћу у Београд, код Обрице, на неки занатић, тако се планира, а шта ће бити, видићемо!?“- каже он.

-“Ја немам појма гдје ћу !“- рекох – “Чућемо се и видити на Крци!“

Идући од Ораса кроз Пригреду кући осјетих олакшање што се све завршило, горчину како се завршило и неизвјесност шта ће даље самном бити.

64

Слика  осмог разреда  Основне школе “Јово Мартић“ Кистање, генарација 1962/63.године, с љева на десно:

  1. Крнета Јован, – “Парип“, “Мркан“;
  2. Лалић Сава;
  3. Крнета Никола,- “Црни“;
  4. Мацура Миле,- “Миш“;
  5. Бјелановић Душан,-“ кум Дуле“;
  6. Мацура Лазар;
  7. Безбрадица Обрад;
  8. Мацура Мирослав;
  9. Мажибрада Марко-Миле;

10. Перић Илија;

11. Малешевић Душан,- “Дуде“;

12. Лалић Мирко, -“Баба“;

13. Безбрадица Рајко, -“Јеж“;

14. Мацура Никола;

15. Груловић Миле,- “Бауер“;

16. Штрбац Јован, -“Бува“;

17. Штрбац Ранко;

18.МажибрадаБранко,-“Бранко Панин“;

19. Лалић Чедо, -“Јелаш“;

2о. Мартић Јово;

21. Бјељац Сава;

22. Поповић Мирко,-“Поп“;

23. Мацура Сава;

24. Ковачевић Дринко;

25. Калођера Фране;

1. Рељић Душанка;

2. Безбрадица Нада;

3. Поповић Живка;

4. Мажибрада Милица; -“ Мика Обрина“

5. Безбрадица Зора;

6. Рељић Дара;

7. Бјељац Ружица;

8. Мацура Мара;

9. Мацура Вукица;

10. Груловић Душанка;

11. Бјелановић Милица; – “Мика Мишкова“;

12. Крнета Мара;- “Мара Љубанова“;

13. Лалић Душанка;

14. Перић Марија;

15. Безбрадица Душанка;

16. Мирчета Стева;

17. Безбрадица Мара;

18. Пекић Милена;

19. Безбрадица Нада;

Берић Фила, наставница музичког,куварица Јека, Веселка Грбић, наставница домаћинства и науке о човјеку и хигијени.

Сликао Милан Тривић, из Мокрог Поља, професионални фотограф, немирни дух, и кроничар свега и свачега из Буковице и книнске околице и ко зна још чега и кога…..

35

Тог љета за мене није било одмора.На Душана се није рачунало, он је има посао и плаћу у Книну,а само његова добра воља била је та која је одлучивала да ли ће понекад навратити кући.То се дешавало рјетко и на кратко, у пролазу,тек толико да се видимо, да се матер и баба усплахире око њега, нуткајући га овим и оним, те чудећи се што не остаје на мало дуже или да бар преноћи.Никако нису схваћале да он већ живи у посебном свјету, које оне не могу ни докучити, а камоли да разумију зашто се он од њихове искрене и безграничне љубавуи стиди и сакрива.Знале су оне да он до Плаца има једну, а послије тамо другу нарав, али саме себи то нису признавале.

Брацо и Стево ће остати у Београду да раде у “Монтажи“ пошто им заврши настава, доћи ће на пар дана  пред Приображење, а ћаћа кад би доша са градилишта из Книна жалио се на умор, малу плаћу  и велике трошкове, како се не може на двије стране, гринта како се виноград најбоље не одржава, како је слабо жито и како су мршави јањци.А ја и матер смо знали да он то изокола навија да прекине поса на градилишту, али се није усуђива то директно рећи, јер би му се матер успротивила, говорећи да је боље и тако, јер имамо бар бесплатно здравствено осигурање и нешто дјечјег доплатка и да треба мислити на пензију, та од чега ће под старост живити, кад не буду могли орати и копати, а дјеца нису са њима, него се тамо у свјету боре за свој живот.Такођер је знала да он и престане радити у подузећу, неби узео срп у руке да жење стрмину, да неће чупати грашину или радити око башча или мусти краву и овце, она би то и даље сама радила.

-“Шта је старији све се више враћа на старе обичаје, некакве мушке и женске послове, када не види да се све мјења.Богме, тако други мушки не раде, већ пумажу својим женама, као да не види колико се ја и ви дјецо мучите.Немуј ти сине бити таки, увјек помузи својој жени, шутра кад се ожениш, најлакши је унај поса који се обави заједнички.“- тако би ми говорила док смо жели стрмно жито.

Било ми је жа матере те се нисам бунио ни кад би ме будила у рану зору, ни кад би ми говорила да треба направити ово или оно.Обавио би и оно шта неби рекла, само да јој колико толико олакшам, али опет она није стајала, увјек би нешто нашла да ради.

-“Мајо, ниси ни ти од челика, требаш и ти знати стати.Шта би се десило да се разболиш од исцрпљености?Треба поса распоредити, радити оно шта се може, а не запасати надугачко и нашироко и увјек тако бити у трци.Често кажеш да треба засвирати,али и за пас задјенути, али не примјењујеш то на себе.Дојиш Мирка, у зору устајеш, преко дана ни секунда не одмориш, навече задња лежеш, срце ти залупа од исцрпљености, слабо једеш, видиш ли себе како си мршава и као су ти отужне очи, стани,успори мало, разболићеш се.“- говорим јој док вршемо и вијемо жито.

-“Како ти то све видиш, срећо муја!Не бој се ти,ја сам тако навикла, а збиља би волила да сам мало дебља. Ено ки Стевица,али шта јела да јела, мени се не прима, а како поподне да лежем кад ме чека сто послова и не дају ми сну на очи.Ћела би да што више приштедимо, ћаћа мура враћати дугове, људи питају паре, не мугу више да чекају.“- рече ми биркајући пљеву из косе.

-“Какве дугове, па кад и зашто се задужио ?“- зачудим се, јер то нисам зна, нити су икада о томе прадамном говорили.

-“Требало је Душану плаћати школу, сјећаш се да није одма добио стипендију, па нешто се задужио кад је радио густерну, па нешто кад су Стево и Брацо пошли у школу и тако, накупило се.Сад људи траже да се врати, мура се, дуго су и чекали.“- објашњава ми она стање.

-“Па колика је њему плата ?Душан је послије прима стипендију, Стево и Брацо примају исто неку стипендију,а ја не видим да им он шаље, на мене и Росу и на кућу исто невидим да се нешто троши, осим за коју врећу брашна, а опет дугови !?“- није ми ништа јасно.

-“А зар ја знам колика му је ! Знам колико ми да, а то је јадно, једва за со.Дјеци не шаље!Видим друге људе да обнављају куће, купују шпорете или неке друге ствари у кућу, а код њега ни макац напред.Овамо кад прича, те ја у подузећу имам добру квалификацију, добро сам плаћен, а ја му те плаће невидим.Мени се чини да је то зато шта лети сваки час на боловање, па му се пуно одбије,па му одбију за мензу и спавање, па попуши и Бога.А зна ун бити комодан за себе.Кажем му ја да на поса путује возом, ки шта раде и други људи, који раде у Књињу, а ун одма дигне глас:“Ја то не мугу, велик је то заме терет!“ Шта ја знам,некако је несналажљив, неоћан, док се други окрену на ушци игле њему треба Манастирско гувно.Да други имају његово знање били би министри, а ун то незна искористити.То му је мана.А и баба га сузбија.Кад га ја успијем нешто наговорити, уна одма скочи:“Шта ће ти то!?“,“Велик је то терет, нећеш ти то мући, трба се чувати!“,“Кад смо без тога мугли досад, муремо и даље!“, и тако га сузбије, а ун је послуша ки мало дјете, јер и њему тако одговара.“- повјерава ми она своју муку.

-“Па како то да послије рата није успио да нађе неки поса, ето у Опћини или Задрузи, он је бар завршио основну школу, а сви шта и данас раде нису знали ни писати ?“- питам је.

-“Е, како !? Прво, ун није био борац с пушком,тек нешто мало у  “ 44-тој години ради тог несретног ока, а друго, ови шта су засјели намјештали су своје, чували један другом леђа и величали своје заслуге,а уни прави борци су изгинули или се њесу амо , у ову бједу, ни враћали, да се њима обрати за пумоћ или су се правили невјешти, а уно што смо пумагали у рани и стоци се заборавило, ки и уно шта је током цјелог рата била пуна наша кућа погорјелаца и избјеглица.А унда су сматрали да је ун кулак, те да је за краља, да је велики Србин,шта му све њесу пришивали, само да би га оцрнили и да му неби дали предасе.А и ун је таки да им се није ћио улизивати,каже:“ Уни код муг ћаће копали да се поштено наједу, а сад се пушу са борачким стажом из Лашковице и Јасеновца.Изгубили списак  колико сам оваца и коза и врећа жита да, а сад да их ја мулим, е Богме нећу, па сви ми поцркали.“Ту је у праву, али џаба ти право кад си те ни кривом ни дужном сломи о леђа.Ту га баба Аница подржава, стално га штитећи ки мазу,а ун неће да свати да су бабина времена прошла и да се треба прилагођавати садашњем стању.Ето, то ти је тако!“- прича ми она.

-“Па он није овако лош, само је стално мрзовољан, зашто то ?“- користим прилику да што више дознам, кад се већ отворила.

-“То ти је кад се родиш и одгојиш ки маза!Одмалена му је све удовољавано и штитило га се од свега.Видиш, тетке њесу таке, уне нису мажене и све уне кажу да је мени тешко шњим и његовом мрзовољном нарави.А то је и по раци!Така је и баба ти Аница, гринтава,прва јој је рјеч “не мурем“, “не дам“, виче, критикује, приговара, а унда се повуче и све би направила и дала.Тако и ун: најшприје “нећу“,,,недам“, немурем“, а послије то све направи или да.Сто пута сам му рекла да му то не ваља, боље је да не каже ништа или да одгоди одговор, него да чојека пресјече, јер му је послије тешко то исправити, замјери се брез разлога на првом кораку, па послије исправља, али то је у раци, то се тешко да исправити.А, што се мура признати, није насилан, никад ме није ударио, чак ни покуша,што су прије, а богме и сад други редовно чинили, тукли жене била крива или не,само да искале своју силу.Зато му свака част, није се по том на друге угледа!“- осмија се она.

-“Тући жене, па зашто ако није низашта крива !?“- чудим се.-“Какав је то обичај !?“

-“Какав!? Вражји! Срећа да се послије овог рата тај обичај изгубио, нарочито код млађих људи, а и старији су остарили, па се бабе недају више тући.Додуше,није то било у свакој кући, фамилији,али да је то ко и направио, неби му нико замјерио, ни мушко ни женско.Мушки би на тај начин доказивали да се њиова слуша, да су газде у кући,а жене да се изједначе у невољи, као:“Кад сам ја добила, нека је и уна, није ништа боља од мене!“Глупости! У мујој кући, у Мјеркачима,ћаћа је био строг, али није тука,колико сам чула тако је било и код бабе Анице.Покојни ти ђед Јандрија, кажу,био је строг,али и вредан, није се штедио, па је тражио да се његова слуша,али није тука.Тога је мање ође око Кистања, али мало подаље, ја мислим да и данас се тога држе, мада мање.Времена се мјењају, а дјеца расту, школују се, па не дају.“- говори ми она док вучемо вреће жита у кашуне.

И тако ја и она,из дана у дан, цјело љето у пољу, у винограду, на гувну, око куће, на свакодневним пословима.Роса је муку мучила са овцама, а Душка око малог Мирка, којије поче швагати око куће.Баба би спурила пуру, а матер, кад би стигла око подне, замјешала је мјешајом, па додала кисело мљеко и то је био ручак.Из дана у дан.А за вечеру, вареника и пура, понекад и црни од мјешаног жита крув.

-“И овако сам жут, а од ове свакодневне пуре постаћу још жући.“- рекох ја матери кад смо с Бећаром оврли жито и нама и баби Марици и Мири и сувезницима Сакићима.-“Свуда исто, за ручак пура и кисело мљеко, а за вечеру вареника.“

А усред љета сам промука од вике на коње док сам их тјера око стожера.

-“Није то ништа, проћи ће!“- каже матер и свари једно вече шипурков чај.

И промуклост прође!

66

Ћаћа дође викендом, а о мојој школи ништа не говори.Пита би, а рачунам да би он рекао ако има нешто ново.Прођоше и два викенда, па ја не издржа:

-“Шта је са мојом школом, нико ништа не говори, а не знам да ли се потом ишта ради ?“

-“Да сам Свједоџбу и Извод Душану, ун рече да ће послати ђе треба и постарати се, али га задње време не мугу уватити, увјек је неђе на путу и састанчењу, ваљда ће се јавити ови  дана.Ако од тога не буде ништа ићи ћеш у Књињ у Гимназију.“- мрзовољно и укратко ће он.

Гимназија ми је била жеља, потајна жеља, али ћаћине могућности су ми сад биле очите, па то нисам јавно исказивао.Да видим шта ће од тога Душановог испасти, иако не знам о чему се ради,па ћу се онда одлучити.

Пред Приобржење, на пар дана, дођоше из Београда Стево и Брацо.Стево је завршио своју школу и сад почиње радити у “Монтажи“ за пуну плаћу, а Брацо ће у други разред.Дође и Душан, онако у пролазу, и рече да ћу можда моћи ићи у Београд у Жељезничку техничку школу и да ми ЖТП Книн можда да стипендију, те да очекујем од њих обавјест ових дана.По завршетку школе би био саобраћајни техничар и одмах би се запослио на жељезници.Пита ме шта ја о томе мислим.

-“Ако би ишао у Гимназију морам путовати возом сваки дан, а послије би треба студирати.Ко ће дати паре за то, а Роса ће таман завршити осми разред.Добро, идем у Београд, ако то успије.“- одлучим се силом прилика, а изгледа да је и ћаћи и Душану лакнуло.Ћаћи, што ћу имати стипендију,а Душану, што ћу бити подаље од Книна, јер ако ту останем био би му на терет, а познавајући ћаћину нарав, знао је да би му овај препустио све бриге око мене, наша би он већ начина и разлога.

Сада ми је требало нешто одјеће, обуће, веша, свеједно ишао у Београд или у Книн.Ово шта имам може некако до Кистања, али даље ићи у томе не долази никако у обзир.То им рекох ,иако су то они и сами знали, али нису проблему давали подједнаку тежину као ја.

Од Стеве сам добио зелени кофер и једну половну мајцу,од Браце гаће које су њему окрачале и једну изношену кошуљицу,а Душан ми рече да ће видити шта би се код њега могло наћи , па ће ми доњети сљедећи пут кад дође.Ћаћа рече да ћемо за који дан ићи у Кистање и купити ми ципеле, тамо послије Приобржења.Све то шта добих ставих у кофер, а њему то не покри ни дно, па сам се питао шта ће ми уопће кофер, ако ћу то обући, а остатак ми може стати у џепове.

Ишли смо на сајам, сада је у односу на пријашње године било пуно више народа, долазили су возом из Лике,са Тромеђе, из Книна и Косова, па чак и из Петрова поља.Тамо се диплило, тамо гуслало,на Раскршћу играла кола свих врста, па су једна другом сметала, али све на опће весеље се почињало и престајало.Карови су од раније заузели мјеста у ладовини испод кустелића и мурава уз цесту, те се точило жуто и црно  вино и ракија, продавали чантруни, сладолед и лизалице и бомбони и шарени слатки штапићи свих врста, а на каменим тезгама око Густерне продавале су се ђинђе, игле и конци, метражна роба и готове скројене гаће и јакете.Сви дућани и гостионе су били отворени, а на све стране се ширио мирис печене јањетине и чуло промукло надмудривање.Бабе и ђедови су сједили уз камене зидиће, испред кућа,док су матере и тетке шетале са ћерима и гуркале их у слабине или мишице да се ухвате у коло.А највеће коло, зна се, водио је Ђуро с Влаке, а до њега његова Љуба, када су момак и цура, а не родитељи двоје дјеце.Сваки час се неки момак или цура вата у коло или се око њега тискао, да би чуо од Ђуре нове пјесме, које ће се пјевати до сљедећег Приобржења и дуље, а које младост треба знати, без тога се не може на сјело.

Душан је срео неке своје омладинце, те се негдје изгубише, та шта ће њима ово сељачење,,а Брацо, Стево и Стево Јолин су се држали скупа и сретали знанце из школских клупа, а ја и Милан Илин и брат му од ујака Милан Бурза,из Радучића, прошпарташмо уздуж и попреко, здравећи се са познатима.Мени се уја и ја се одвојим и вратим кући.Свучем оно нешто боље робе са себе и акцијашке ципеле које доби од Душана и ухватим се редовног посла.

Бећара и краву истјерам у До, магаре пустим у кувин, док је матер музла овце.

-“Срећо, ајде, молим те, шњима полако изнад Манастирске њиве, па их, кад се смркне, крени Крчким путем према Крци, жедне су, саме ће сићи.Вруће је,поједе их мува,а нућас ће им бити тамо ладније, а уне ће се шутра саме вратити крај Чесме и испод Градине, амо горе.“- вели она, перући руке у алуминијском кајину.

-“Добро мајо, оћу!“- рекох послушно.

-“А што се ти тако рано врати са сајма?“- она ће.

-“А шта ћу тамо, био, видио, тако .“- слегнух раменима, не знајући ни сам прави разлог.

-“Добро је, проћи ће.“- помилова ме овлаш по лицу.

67

Закалам овце изнад Дола и упутим према Манастирској њиви, а ја кренем напред да их дочекам тамо.Сједнем на зид од Њивице ( и тако смо звали Манастрирску њиву) и проматрам вране што од Велебита лете  амо ка Брини, док се око  бјелих велебитских литица хватала и увис дизала прозрачна бјелкаста измаглица.Зрак је још трепта од врућине и чинило се да се личка брда љуљају као огромни морски таласи, те ће за који час потопити цјелу Буковицу.А онда задрхта кленов крилати плод и ситни лист пуцаљике, ту уза зид у мојој близини,заигра лишће на врху Великог растића, па ме по лицу уми сунчаник, што се проби кроз дрвеће и однесе ми из тјела обамрлост од врелине.Вучко се подиже и поче њушкати по околним грмовима, а ја с а новом вољом се исправим на зиду и погледам изнад врхова дрвећа.Вјетрић је сада лагано, њежно, чешљао врхове крошњи, а далеко преко Брине су се бјелиле осунчане кућице у Промини , од Миљеваца на југу, па Поповића, Богатића,Шкарица до Оклаја на сјеверу.При дну Промине Развође је личило на пчелиње саће.

Скочом са зида и кренем овце ка Пиштавцима, па се упутим тамо и сједнем на још топле литице, док ме је Вучко пратио издаље на стотињак метара, ломећи сувад у грмовима смреке и грабовине.Сјена је пала до по Буњевачке брине, и отамо се чула свађа тица око легла, док је риба из Крке сваки час искакала посребривши зелену пвршину воде те исти час бућнула назад правећи кругове што се ширише по као уље мирној води,док се не изгубе у шевару.

Уши су ми пуцале од тишине, а душа топила у смирају дана.

А онда се ули у ту тишину бронзани звук Манастирских звона, одби од Буњевачке брине, стопи са одјеком од Чучевске и Доње брине те се осјећах као да се купам у тој музици.Срце ми заигра од милине.

А тада се разли румен над Буковачким брдима, одјек звона се истопи, мрак паде на Брину и све на трен утиша.Изнад Динаре и Промине почеше намигивати бљеде звјезде.

Овце се примакоше литицама и трзад приђе по навици солилима и поче лизати камене плоче, а кад се увјери да нема соли поче се рошкати и туцати главама, скачући горе доље по литици, настојећи да сруше оно шта се попело у центар и неда се помаћи, вјешто бранећи свој положај.

Од Чесме се чула нечија клепка и женски глас што ајка тјерајући овце.Кренем овце на Крчки пут и недам им , бацајући шкриље, да се распрше по Брини.На саставку Крчког и Чучевског пута, нешто испод Чесме, стада се спојише и заједно одјурише низастрану према зову мириса воде с Крке.

-“Здраво Марија! И тебе данас казнили, па умјесто на сајам ти овцама.“- кажем јој кад сам приша ближе,на размак за поздрав.

-“Могло би се тако рећи, ма ми није криво.Била сам тамо и вратила се раније, неволим ону гужву,“- насмија се она.

-“Није ти драги доша, то ће бити!Ради тога се теби није стајало на сајму?“- шалим се.

-“Немам ја момка, а нећу га ни тражити на сајму.“- смјеши се она.

Она је била старија двије године од мене, послије школе нашли су јој посао у Книну и сада је тамо радила у Творници вијака.Знали смо се из школе, онако по виђењу, а познавао сам јој и браћу и сестре и родитеље, као што се сви познавају у крају.Још као дјеца сретали би се у кувину код оваца у Краљуши,Дубрави и  Роли, или као сада у Брини.Ти сусрети су били непланирани и случајни, као што је до тога дошло и сада.Откако је почела радити није долазила овцама, него овако, преко љета, кад су били годишњи одмори.Одавно је одсјекла плетенице и сада је имала кратку косу и облачила се по градски.

-“Па да, наћеш ти њега у Книну, бићеш гопођа и заувјек се рјешити оваца.“- велим јој у истом тону.

-“Видићемо, ко зна шта ће бити, а шта је стобом?“-  окреће она тему.

-“Изгледа да ћу у Београд, чекам папире, ових дана тренбају стићи.“- кажем.

-“Благо теби, све у свему и Книн је велико село, за седам дана све упознаш.“- вајка се она.

-“Ма само да ниси овдје, трчиш од јутра до сутра, а немаш никакве користи.А нема ни младости!Док се заврши школа сви одоше.Да је бар овако као преко љета, кад се врате ђаци и студенти и остали млади на годишњи ?Осталих доба је пусто, као да су сви у затвору.“- кажем јој.

-“У Книну је нешто боље,имају кино сваки дан, организира се и плес, навече буде и корзо.Није Бог зна шта, али је боље него у овој пустоши.“-  вели она.

-“Ево нас до воде!“- кажем јој, изненађен баш као и она, као смо прије стигли.

-“Мени рекли да их кренем, нисам ни планирала сићи доље.“- насмија се она.

-“Запричали се ми, нема везе, нигдје нам се не жури, јел тако ?“- питам је.

-“Право кажеш, кад нисмо на сајму, нека нас овдје.“- сложи се она.

Овце су се напиле и сад брсте по луминама,вјетрић мрешка површину воде и љуљушка шевар.Сједнем на камен уз воду и спустим ноге да се квасе.

-“Како је Крка топла, баш је љепо.“- брчкам ногама.

Она сједе до мене и учини исто.

-“Право кажеш, баш је угодно.“- чујем је како тихо каже и осјећам јој додир топлог тјела.

Зашутимо, ја незнам шта да је питам или да нешто кажем, а она исто ћути и гледа уз воду.

Загрлим је преко рамена, а она се не противи, стисне се уз мене још јаче.Гледам је у лице мутним погледом и десном руком полако јој додирнем браду, а она се успорено окрену према мени, дубоко дишући.Саме од себе усне нам се спојише у пољубац, кратко, стидљиво, па дуже и страсније.У магновењу ми рука клизну у њена њедра, а она своју пребаци преко мога врата и дубоко уздахну кад моја рука поче јој миловати набрекле сисе.

У заносу се лагано спуштошмо на меку, влажну од росе, траву и ја јој почех откопчавати блузу.Узе ми руку и води од шуштине до шуштине, а у загаситим очима јој се огледају звјезде.Двије бјеле набрекле дојке су се подизале од дубоких уздаха и ја их почех наизмјенично љубити и миловати.Док сам јој опет љубио усне рука ми клизну према њеним бутинама са којих је вештица склизнула и открила рајску бјелину.Она овлаш стисну бутине и покуша нешто рећи промуклим гласом,а на мој јачи притисак руке, бутине се раздвојише и рука потону у влажну топлину.

Све је личило на сан.Нашли смо се голи и опијени на зеленом меком тепиху поред воде, у свјету у којем нико није постојао осим нас и наших тјела и тишине коју је парало наше страсно дахтање и преслатки удари врелих грчева, који су нам из темеља потресали бића.

-“О Боже!“- клонух на траву уз њен хропац.

Љубим јој очи, нос, образе и расцвјетале усне и бришем јој језиком ознјено чело, испружим се на леђа, а она стави своју главу на моје срце и љуби ми врат док јој њежно мрсим црну влажну косу на затиљку.

Шутимо ,нек срећа што дуже траје,бојимо се да би је звук рјечи могао разбити ки цакло.

Без рјечи се подижемо и онако голи улазимо у воду, перемо једно друго и опет се љубимо, а тада у страсти спуштамо на влажну траву и опет водимо љубав, дуже и страсније него први пут, желимо да време стане, да смо спојени вјечно.

Овце су већ  биле код Чесме, на по Брине,кад смо дошли себи, а зора је будила Брину око нас.Обукошмо се и рекох јој на уво, шапатом,бојећи се,  као да нас неко може са стране чути:

-“Јел ти било љепо ?“

-“Аха, никад ово нећу заборавити.“- шапну и она.

-“Знаш, ово ми је први пут!“- признам.

-“И мени,драго ми је, и ти ћеш се мене увјек сјећати.“- поли ме врелим дахом усана.

-“Шта ћеш рећи код куће кад дођеш?“- питам је.

-“Сви ће спавати, синоћ су сигурно пили, а матери ћу рећи да су овце биле немирне, нијсу хтјеле уза страну, зна тако бити.“- насмије се она- “А твоји?“

-“Ма, и они ће спавати, а ја ћу лећи на Гувно, било ми вруће.“- нађох и ја изговор.

Држећи се за руке стигошмо до одвојка пута.Станемо.Загрлим је и ољубим.

-“Наша тајна.?“- каже она.

-“Само наша, а гдје ћеш сутра ?“- потврђујем и питам.

-“Морам у Книн, на посао.“-каже она.

-“Значи, ово нам је први и задњи пут.?“- велим с невјерицом.

-“Да, удаћу се у октобру!“- ода се.

-“Па, зашто онда… ?“- заустим, а она ми стави прст на усне.

-“Не питај, било нам је љепо и сад збогом.“- пољуби ме, нагло се окрену и оде уза страну према Чучеву.

Стајао сам и збуњено гледао за њом, а она се окрену прије завијутка пута, махну руком, те замаче иза грмова зеленике.

Сад ми тек ништа није било јасно.Док сам се ломио на тврдој постељи од сламе на Гувну ,тражећи одговор и објашњење, пјевали су први пјевци, сан никако није долазио на очи, а једна звјезда падалица разли се на просвјетљеном небу.

68

Стево и Брацо одоше назад у Београд, Стево да ради у “Монтажи“, а Брацо да иде у други разред занатске школе.Роса ће за који дан поћи у пети ратред, а Душанка у први разред основне школе,док Мирко постаје маза свију у кући.

Одједном кућа оста као празна, сви се разиђоше, само ја чекам , незнам шта ће бити самном.Па већ би и ја требао некуд кренути, дан два да се смјестим и ето, почиње школа,а ја ни ципеле нисам купио.Све некако, али обути, осим искиданих и жицом искрпљених трика, ништа немам.

Све шта радим, радим механички, безвољо, само да ми прође време,док ми мисли лутају час на школу, час на Марију.

-“А шта, ако остане трудна, шта би то одјекнуло по крају, сви би причали о томе, шта би било са њом и са мном?“- размишљам и поново нађем књигу Наука о човјеку и хигијени, прочитам оно нешто мало што је било о тој теми, али ми то ништа не објасни, па почмем тражити нешто о зачећу по Душановим књигама.Тамо је о томе било доста опширније објашњено, али ме није до краја умирило.Незнам кад јој је била менструација, па не могу ништа израчунати, а ми се богме нисмо чували.Уздам се у то, да је то она знала и тјешим се да ће све остати тајна.

-“Нек буде, па шта буде!“- храбрим се и ломм у себи.

Већ је прошло десетак дана септембра, а ја ништа незнам о својој школи.Ако мислим даље ићи у Гимназију, па и тамо сам закаснио, ко ће стићи градиво, а ја сам увјек почетак предавања уважавао.А са книнском гимназијом није се шалити, свак зна да је тешко завршити, а ко је заврши постане цјењен човјек у крају, па и даље.

-“Мајо, ја би сутра отиша у Книн, да видим шта је то са мојом школом.Време иде, по ћаћи и Душану ја нећу нигдје отићи.“- кажем јој одлучно,и дубоко забринут.

-“А, зна и’ Створац! Видим и ја да је нешто запело!Отиђи шутра и оди у ЖТП, па ако нема ништа, отиђи у Гимназију и предај тамо документа.Нема се шта чекати.“- слаже се она.

Сутра изјутра се оперем у видри, покушам направити раздјељак у коси, обучем се и хитро кренем да стигнем на воз.Матер ми је дала таман толико динара да могу узети повратну карту.

-“А штаћу ако треба нешто платити око школе?“- гледам у новце.

-“Јави се ћаћи на градилиште, видићеш ђе је мост,тамо граде неку зграду, или Душану у Опћини, распитај се, наћеш га у Комитету.Ја би дала,али немам ни паре више код себе,то ми је остало од продатих јаја, оније шта сам некидан продала.“- првда се она, мада сам и ја знао да ћаћа сав новац држи код себе и с њим распoлаже.

Скупим се у раменима и кренем.До сада сам у Книну био само једанпут.Ишли смо на Омладинску опћинску годишњу  конференцију.Доша по неколико нас омладинаца ученика  и наставника Грбића аутобус, па смо покупили успут неколико младића и цура из Нунића,Бјевчена села и Ервеника.Отслушали смо неколико реферата, међу којима је био и Душанов, и кренули на подневни воз, да се вратимо кући на ручак.Тамо су нам исплатили неке дневнице, таман да купимо карту за повратак возом,али је наставник Грбић купио од својих новаца свима, а од нас није хтио узети оно мало ситнине,та требаће нам.Душан ми се јавио у пролазу, изненађен шта ме види ту, а касније је отишао са групом градски обучених младића, који ми баш нису личили на омладинце,а ја нисам ни покуша да га тражим, трбало је стићи на воз.Кад сам доша поподне кући пита ме матер како је било и јесам ли видио Душана, ја јој испричам а тенане, а она дода:

-“Ун ки да се нас стиди, не ваља му то, рекла сам му то ја!“

-“Па није има кад, то је конференција, а он је предсједник, сви га за нешто питају.“- браним га.

-“Муга је издвојити минут времена и питати како је код нас, није га било пола године, а муга је доћи скоро сваки дан,њесмо преко свјета.Не ваља му то, према сваком је бољи него према својима.“- јади се она.

Знао сам и ја да је тако, увјек је био свој у свом свјету, али сам сам себи правда да је он старији, да се креће у свом друштву гдје се говори о стварима које нису за мене, нити ме о томе имају шта питати нити слушати.

Сад је воз јурио вучен “Ђаковићком“.Стаде у Вујасиновићима, на стајалишту,уђоше ђаци Гимназије и Економске школе из Книна, тако исто и у Радучићу, а онда уђе у кањон Крке.Ту тунел, Крка,Тунел,Крка и тако осамнаест пута до Кнона.Сви путници изађоше испред омање старе камене станичне зграде и ја пођох у Опћину.Нађем Опћински комитет омладине и питам за Душана.Мало затим он се појави, а ја му рекох за разлог доласка.

-“Сачекај, ја сам мислио да су ти већ послали потребане папире.“- говори озбиљан, службен, узимајући телефон и окрећући бројчаник.

-“Златко,шта је са оном школом, мали је код мене, каже да ништа досад није добио, шта се дешава !?“- оштрим тоном говори у телефон, а мало затим окрену се мени:

-“Отиђи у ЖТП-е,то ти је на Препарандији,видићеш стару зграду на осами с лијеве стране и тражи на портирници Златка Марића.Рече ми да мораш у Загреб на лијечнички  преглед, а школа ће нешто касније почети, не мораш се бринути, биће све у реду.“ – и помилова ме по коси.

-“Добро, идем одмах, јавићу се послије ћаћи.“- устанем.

-“У реду, знаш ли гдје ради ?“- ушита.

-“Знам отприлике, рекла ми је матер.“- велим му.

Кренем преко моста изнад неколико жељезничких колосјека и пролазим поред неког складишта грађевинског материјала.Десно од мене мноштво колосјека и жељезничких оронулих зграда разних врста, чује се лупање вагона и скрика мале парњаче.Нешто мало касније пролазим поред металне ограде и великих хала “ТВИК“-а.Сјетих се Марије,вјеројатно сада ради.На порти упитам за Златка Марића и одем на спрат, како су ме упутили.

-“А то си ти момче !Таман смо мислили слати на пошту, али је испало добро шта ди дошао.Ево ти карта за воз и упутница за здравствени преглед у Загребу, па кад добијемо од њих резултате прегледа послаћемо те у Београд у школу.Школа ове године нешто касније почиње са наставом, сели се из Змуна у Београд, само ради тога.“- објашњава ми он пружајући плаву коверту.

-“А шта раде на прегледу ?“- распитујем се.

-“Уобичајено, крв, мокраћу,очи, уши, плућа.Јави се тамо у Дом здравља жељезничара, то ти је одмах до Главног колодвора, преко пута хотела “Еспланаде“.Мораш бити прва здравствена група, иначе ништа од ове школе.Јеси ли има са здрављемпроблема ?“- објашњава и пита ме.

-“Не, нисам.“- кажем.

-“ Онда ће бити у реду!А шта је теби Душко ?“- устде он иза стола.

-“Брат, старији брат.“- кажем му.

-“Види, ти скроз плав, а он црн, ко би то рекао !?“-насмија се и пружи ми руку на поздрав.

-“Вратим се до моста и нађем ћаћино градилиште.Питам за ћаћу по имену и један од радника ми покаже руком на групу радника умазаних малтером:

-“Тамо ти је ун ! Пази да те нешто не убоде, свуда има брокветина !“

Пређем преко разбацаних арматурних мрежа и разних фосни, комада цигле и гредица и угледам ћаћу.Опази и он мене и ману ми руком.

-“Ево, ође ја радим.Видиш ли колика је ова плочетина!Доље испод су темељи, а сад почињемо лити нусаче и спратне плоче, па ће се послије зидови зидати циглом између њи.“- показује он руком по градилишту.

А тамо су радници по групама нешто радили и довикивали се.Није им се прешило.Мало раде, па застану, смију се и вичу, а онда намјештају дебеле жељезне жичетине,вежу их танком жицом, док други заварују, трћи неким огромним кљештима придржавају и савијају, док трећа група од дбелих фосни прави неке велике сандучине, полажу их водоравно и окомито и повезују великим броквама.

-“То су ти тесари и армрачи.Они праве костур за ступове, па ће се у њи уливати армирани бетон.Док уни не зготове ми вршимо припреме за мјешање бетона.Тако ти то иде.“- објашњава ми ћаћа, некако с поносом.

Ја му рекох шта је било, нисам има ради поласка воза времена за његово отезање, и да сутра навече требам ићи на преглед у Загреб и како би требало даље бити.

-“ ‘Еси ли видио Душана ?“- пита ме.

-“Он зна, а ја идем сад на воз кући.“-велим.

-“Ево ти нешто пара за пут.Ваљда ће бити све у реду.“- пружи ми нешто новца.- “Јел’ доста ?“

-“Ма, јесте, имам бесплатну карту, дали ми у ЖТП-у.“- рекох му.

-“Унда, добро, видићемо се кад се вратиш из Загреба, код куће.“- закључи он пратећи ме с градилишта.

69

Сутрадан навече кренем у Загреб.У Книну сам пресјео на брзи воз из Сплита за Загреб.Нађем мјесто у другом разреду, воз је био полупразан,а и оно мало путника је већ спавало.

Дође кондуктер и ја му пружим зелену цедуљицу.

Он погледа, полако прочита податке исписане на њој и насмија се:

-“ О,П-3,која си ти то велика звјерка ?“

-“Идем на преглед за школу.“- велим бојажљиво, није ми било јасно шта је мислио.

-“У коју, има их више ?“- сједе он домене у купе.

-“У Београд, у жељезничку техничку.“- рекох оно шта знам.

-“А,Техникум, па какав си ђак, ко ти ради на жељезници ?“- као чуди се он.

-“Одличан сам ђак,а на жељезници немам никога.“- сад се ја чудим његову питању.

-“Тамо не примају баш свакога!Мора му неко од родитеља радити на жељезници и мора бити супер одликаш.Школа је доста тешке, али све је за људе.Вјеројатно је неко од жељезничарске дјеце отпао или није проша на здравственом прегледу или је доста по оцјенама слабији од тебе!?Слушај,сад ти липо заспи, ако мореш,испружи се слободно овди прико сидала, да будеш за преглед свјеж и одморан.Кад дођемо у Загреб, липо се уми, прошетај мало и онда иди на преглед.Ајде колега,ја ћу припазити на купе, видимо се на Главном колодвору.“- измјеша он сва могућа нарјечја , уста, затегну кожну торбу и потапша ме по рамену.

Воз је тутњао кроз мрак.Тамо у даљини видила би се свјетла, далеко ки звјезде, па се зачас изгубе у ноћи.Испружим се на сједало и покушавам заспати.Неће сан на очи,неби да их шијеш, само ми се мисли роје и боду ки осе.Воз стане,зачује се кроз ноћ неколико узвика, затим сирена “Кенедијке“ и опет равномјерно клапарање гвоздених точкова.

У праскозорје воз стиже на Главни колодвор у Загреб.Чујем, док вагони лагно клизе шинама,глас из звучника:

-“Брзи влак  “Балкан таурес“ из Сплита за Остенде улази на други перон, трећи колосјек.Понављам,брзи влак “Балкан таурес“ из Сплита за Остенде улази на други перон, трећи колосјек!“

Уз гвоздену шкрипу композиција стаде и ја са осталим путницима сиђем на прохладни перон.Кондуктер ми приђе и показа гдје ћу се умити и гдје је Дом здравља:

-“Они почињу радити у седам сати.Имаш сат времена, немој ништа јести ни пити ради крви и мокраће,а имаш ту испред парк Зрињевац, прошећи полако један круг и онда иди у Дом и јави се тамо.За повратак имаш навече два влака, онај преко Лике иде раније,а преко Босне касније, па бирај, скоро једнако стижу.Биће све у реду, само мирно.“- савјетује ме он.Умијем се на јавној шпињи поред смеђе зграде Главног колодвора, обришем шударићем очи и пређем преко трамвајских шина у сусрет   споменику.Приђем и видим да је то краљ Томислав на коњу од бронзе, као на слици у уџбенику повјести.Око мене су журили људи и женетамо амо,трамваји су долазили и одлазили сваки час уз звоњаву звонца и шкрипу гвожђа.Уши су ми ловиле кратке реченице пролазника и позна сам говор из Крлежиних балада и романа.Шетао сам ногу пред ногу испод великих платана, прешао кроз парк пун разнобона цвјећа у уредно сложеним алејама и вратио се са супротне стране, те лагано упутио у Дом здравља.Било је десет минута до  седам на сату  њихалици у великом холу поред портирнице.Покажем упутницу портиру у жељезничкој униформи и он ми показа шалтер гдје се требам јавити, те придружим групици људи који су тамо већ чекали.

Одмах послије седам сати ме прозваше:

-“Мужибрада !?“

-“Мажибрада.“- поновим са исправком, а сестра се насмија и рече:

-“Амбуланта бр. 3.“

И тако почеше прегледи из амбуланте у амбуланту, од специјалисте доспецијалисте:срце, плућа,притисак,очи, уши, крв,мокраћа, висина и тежина, а на крају ме вратише на шалтер гдје сам био на самом пчетку.

-“Узмите ове папире и идите у Медулићеву улицу, тамо ће Вам снимити плућа, па кад то обавите слободни сте.Резултате ћемо послати у Книн и о томе ће Вас они обавјестити.“- службено ми персира сестра.

Пређем поново трамвајске шине и на великом паноу са планом града потражим улицу и кренем у том смјеру.Учини ми се даље него што је то изгледало на плану града, али сам ишао даље.Скренем љево негдје на по дужине парка, иза хотела “Сплендид“, и идем равно, па ми се послије учини да сам ипак залутао.

-“Господине, молим вас,гдје је Медулићева улица ?“- осмјелим се и питам просједа човјека у позним средњим годинама у свјетлим љетним гаћама и спортској кошуљи, са наочарима дебелих стакала на врх носа.

-“О, Медулићева,ту је, идем и ја у том смеру, будем Вам показал.“- пријатно се осмије.

Идемо упоредо неколико корака, а он ће да би прекину шутњу:

-“ А кај Ви требате тамо ?“

-“Здравствени преглед.“- кажем му.

-“Нисте ваљда болесни, так млад !?“- измјери ме погледом.

-“ Не, ради школе .“- кажем.

-“ Опростите, које ?“- пита.

-“Жељезничке техничке .“-  одсјецам ја неповјерљиво.

-“А, да,то је боље, а знате ли ко је био Медулић Андрија,Meldela Andrea,или

Andrea Schiavone ?’’- пита ме он, онако успут.

-“Незнам о њему пуно.Сликар из Задра, па послије Венеције, из 16.стољећа.Слике и бакрорези, библијски мотиви.“- сјећам се да сам негдје прочитао.

-“А одакле сте Ви, опростите што питам ?“- сад ме чудно погледа.

-“Из Кистања, Буковица,Сјеверна Далмација.“- одговорим скрушено.

-“По годинама, рекао би да сте тамо завршили основну школу?“- даље он пропиткује и не чекајући мој одговор –“ О Медулићу то не зна ни 99%  Загребчана, а ви из провинцје знате.Основе културе, свака част.А ми такве шаљемо на жељезницу, а просјек у гимназије.То не бу добро, то не ваља!“- више за себе прича, него мени.

-“Ту смо госпон, млади госпон!“- живну погледом и покаже на зграду, те пружи руку:

-“Имали сте добре учитеље, свака част им, то не чујем често од младих, на улици.“

Кренем ка старој оронулој згради и чујем иза себе:

-“Господине, хм,Кистање,хм,е мој бели Загреб град !“

Окренух се инстиктивно и он ми махну руком.

Послије ренгенских снимања кренуо сам насумице и избијем пред Хрватско народно казалиште.Полако сам иша пјешчаним стазицама између алеја цвјећа и застаде испред Мештровићевог “Зденца живота“.Дуго и полако сам иша около у круг разгледајући бронзане фигуре, упијајући положај тјела и израз лица, те настојао спојити то у једну мисао, једну поруку ствараоца.Али на крају  схватих да је то прича, прича о животном кругу, од рођења до смрти, која се давно засновала тамо на нашем далматинском кршу, у дугим данима код оваца, на сјеверноисточним рубовима кистањске висоравни.

70

Прошао сам Цвјетним тргом, чуо говор Дорица и Магдица из шеноиних прича и романа и кренуо низ Илицу љевом страном, загледајући више зграде него излоге, све до ниских малих кућа, а након тога се вратих супротном страном, и ногу пред ногу, до Трга Републике окићеног рекламама разних фирми на крововима високих кућа.Људи и жене,нарочито млади,шпартали су уздуж и попреко Трга, улазили и излазили у трамваје и журили, скоро трчали.Куда, зашто, е то нисам мога докучити.Враћао сам се са Трга према Главном клодвору с друге стране зрињевачког парка испод огромних платана, не журећи никамо, не купујући ништа, читајући називе трговина и разних установа.Ту су биле неке зграде Милиције, прођем кроз неку попречну пусту уличицу, па избијем на паралелни правац.То је била Петрињска улица и сјетим се да сам негдје читао да су у тим зградама жандари затварали комунисте, а касније усташе опет комунисте, Жидове и Србе.Вјеројатно су и сада тамо неки затвореници, док се ту мота толико милиционера.“Значи, власти се мјењају, а зграде служе истој намјени.Ту у центру града, а зашто их нису преадаптирали за неке друге намјене ?“- размишљам док пролазим поред те суморне помрчине.А тада ми паде напамет да нигдје нисам видио ћирилични натпис.Како то,у школи су нас учили да су оба писма равноправна, да је свеједно којим ћеш писмом писати, а до сада сам само на жељезничким вагонима и понеким станицама видио поред латинице и ћирилицу,а у цјелом граду Загребу све је на латиници.А у граду сам код пролазника чуо само екавски изговор.У тим мислима дођем до Главног колодвора, у сумрак,а до пласка воза је било још доста времена.Сједнем у чекаоницу да одморим ноге и прелиставам “Вјесник“.А претходна размишљања ме нису још напуштала.До мене је сједила групица Загораца, које сам једва напола разумио,али сам схватио да они говоре екавицом.“Па да “, сјетим се “Балада“ од Крлеже,“-то је то,кајкавица има екавски изговор!“Али зашто нигдје нема ћирилице, ако су оба писма равноправна у цјелој држави, ако их дјеца уче у школи, ако се језик зове српскохрватски или хрватскосрпски, нема разлога да то не буде или је то препуштено на вољу како ко оће ?Нисам могао домислити одговор, а јави се и галад те потисну ту лингвистичку знатижељу.Изађем из чекаонице и на углу Бранимирове улице купим крув и мало саламе и одлучим да ћу то у возу јести.Дуг је пут.

Одем на перон и одлучим да идем ранијим возом, који полази за пола сата.Шетајући горе доље по перону коначно зачујем глас из разгласа:

-“Брзи влак за Сплт преко Карловца,Врховина, Госпића и Книна полази у 20 сати и 35 минута.Влак је постављен на другом перону, трећем колосјеку.“

Док је спикерица понављала ја сам улазио у влак  претходно провјеривши натписе на вагонима.Влак је био полупразан и смјестим се у празном купеу другог разреда.

Кондуктер ме пробудио испред Карловца, погледа моју зелену карту, насмјешио се и рекао:

-“Само спавај, жао ми је што сам те будио, али посао је посао.Лаку ноћ.“

А ја сам се сад разбудио, узех крув и саламу, мало поједох и глад ме пусти, те наставих да зурим кроз прозор у црну ноћ.Слабо се могло шта видити и покушах опет заспати, али се није могло.Мисли су летиле од утисака о Загребу:излозима, људима, а највише о прегледу.А шта ако установе да не припадам у прву здравствену групу?Куд ћу онда ?Пођем ли у Гимназију у Книну окаснићу двадесетак дана, а то је велики заостатак у старту,тешко ће то бити надокнадити.Дали ће се то моћи стићи, ако се из Кистања одлази рано ујутро, а враћа касно, кад ће се моћи учити?

Досади ми безброј брижних питања и кренем читати “Вјесник“ при слабом жушкастом свјетлу у купеу.У станицама, гдје би влак стао, улазила би два три човјека, тако и изашло, па би кроз црне шуме влак наставио клопарати режући металним звуком исонску тишину.

У рану зору влак стиже у Книн.Пређем у дрвену гарнитуру локалца за Кистање и одма заспем.Пробудила ме шкрипа кочница у усјеку испред кистањске станице.Руке и лице ми је било масно од неке чудне масноће те се умијем на шпињи и кренем преко Мартића кући.Сунце ми је тукло у уморне и неиспаване очи и све се жутило испред мене, и пут, и камење, и трава, и дрвеће , као да је крај преливен жеженим златом.

Матер ме упита како је било, а ја поспан и љут рекох заједљиво:

-“Незнам, ништа ми нису рекли!Знаће се за пар дана, добићу писмену обавјест.Све је килаво почело, ко зна како ће се завршити!?Ако ми овакав буде сваки почетак у животу богме ћу се напатити !“

-“Ма биће добро, ајде се ти наспавај.Јеси ли ишта ио ?“-  погледа ме њежним материнским очима и помилова шаком по коси.

Трећи дан отада кренем на Кистање да однесем варенику и успут погледам на Пошти има ли шта замене.На по пута сретох Тоду поштара, он сјаши с бицикле и обрадова се:

-“ Ево писмо, препоручено, баш за тебе!

Потпишем му у блокчић и он се окрену с бицикле:

-“Мурам у Вошевце, за лада, ајд здраво .“

Отворим плаву куверту, уз рјешење о пријему у Жељезничку техничку школу и о стипендији стајала је и зелена  П-3 карат за један смјер:Кистање-Београд.Требам кренути сутра навече.Продужим у Кистање, раздјелим варенику и свратим на Пошту да пошаљем Браци телеграм, да ме сачека на жељезничкој станици у Београду, тај и тај дан.Вратим се кући и кажем матери:

-“Коначно, сутра навече идем у Београд, примљен сам !“

-“Ето видиш, рекла сам ти да ће бити добро и све у реду.Ћаћа ће вечерас доћи,па сутра купи ципеле.Треба јавити Браци или Стеви да те дочекају тамо.“- драги је матери више него мени.

-“Посла сам Браци телеграм.“- кажем јој.

-“Добро си направио, сада смо и то рјешили.“- осмија се она.

-“Како ћеш ти сада сама ?“- питам је.

-“Пумоће ми Роса и Душка, мемуј на то мислити, ти се старај за себе и учи, ође ће бити све у реду.“- одлучно ће она.

То поподне истјерам овце из јаре, а матер ће ми са авлије перући  робу у видри:

-“Не мураш ти, нек иде Роса.“

-“Нека, ја ћу још данас, имаће и она кад.“- кажем јој.

-“ А, како оћеш, јеси ли све спремио за пут, треба ли ти још шта опрати?“- пита она.

-“Све ми је у куферу,не треба ништа више и нема шта више.“- и кренем овце,низ Аничину улицу, у Смреке.Ја и Вучко, све гледамо и загледамо као да то нисмо досад видили безброј пута: и драчу, и грабићке, и купиницу, и смреке и камење, а пред залазак нађошмо се код Пиштаваца.Замало се ту створи и Милан, његове овце су биле ту у близини.Сједимо и гледамо Крку, Манастир, Луке и Брине које су почеле рудити.

-“Идеш сутра ?“- каже Милан.

-“Аха,коначно се и то рјеши.“- кажем му, а и он се био забринуо, био је у току.

-“Да ја не паде у првом разреду, сад би и ја иша.“- каже он.

-“Ниси ти крив шта си се разболио.Тако је морало бити.“- велим му.

-“Сумњам да би мене тако далеко пустили.Ја ћу сигурно догодине у Книн.“- говори ми он.

-“ Ко зна ђе је боље, тамо или амо ?Тек смо на почетку.“- размишљам гласно.

-“Свуда је боље него ође.Нема воде,нема струје, нема пута, нема творнице, вукојебна и готово.“ И он гласно размишља.

-“Писаћу ти како је тамо.“- кажем му.

-“То обавезно, јави се.“- прикричи он.

Шутимо и гледамо кањон како тоне у сан.

-“Акмо ћа!“- речем и опростим се од Крке и Манастира у души, без рјечи.Кад смо одмакли стотињак метара од Брине јавише се звона, звона светог Аранђела.

-“Како их је љепо чути !“- вели Милан.

-“Најљепша музика на свјету, оваку нећемо ниђе чути.“ – сложим се.

Станемо и слушамо, а кад се изгуби и задњи одјек у кањону, кренушмо кући, полако тјерајући стада.

-“Јави се прије него пођеш !“-рече ми он.

-“ ‘Оћу, сигурно!“- обећах.

71

На Светом Ћирилу је тукло осам сати кад смо били на Равници.Иша сам корак два иза ћаће с љеве стране.Он је још пушио цигарету, што ју је запалио у авлији ,послије доручка, и дубоко увлачио дим, држа га у себи и послије корак два испушта га жестоко кроз нос и уста.Десном ногом запе за неки бабуљ, забасрља и прегризе дим који је испушта, па кисело закашља:

-“ Ето ти му … ђавле срећу!“-рече љутито, незнам да ли на камен или дуван или животу.

Нешто је био љут, видило му се на киселом лицу, ки да је јежа прогута.

Гледам га испод ока и ћутим.Висок, мршав и жилав, потамнио од сунца и буре, испод французице високо изборано чело, јагодице искочиле, а нос стрши, око ушију прошарала коса, испод дуга врата на благо повијеним леђима искочиле лопатице.Утега се кајишем па ошире гаћетине направиле фалду на мјесту гдје није предвиђено, а ногавице окрачале због овећих закрпа на кољенима, те сежу до изнад чланака.На ногама бјеле калце и трике усјајаних и отврдлих кајиша са видљивим знацима крпачине овећим бројем јамчарица.“Остарио, а тек су му четрдесет двије године,“- помислих и сјетих се да га већ годинама нисам чу да пјева ни кад попије коју на славама и око Божића.

Идемо тако по шкаљевитој путини и ћутимо.

-“Ти пази тамо шта радиш, са сваким љепо, свађе избјегавај, тучу поготову.Некад је паметније отрпити него распалити ватру, то не донуси ником добро.Туђе поштуј, ником се не намећи, али немуј бити поводљив.Има свакаки људи и нарави,неко ти се чини добар и пријатељ, обећа ово и уно, а кад дође до стани пани, извуче ти пут испод нугу и испаднеш ти крив и за себе и за њега.Мисли сојом главом, што не желиш да ти неко чини, не чини ни ти другима, тако је најбоље.“ – очепи он монолог послије Ћубанове куће.

-“Оћу, тако је ћаћа.“- велим, само да ми се чује глас.То се ионако у кући стално понављало, кад би се држале придике дјеци.

-“И још нешто, тамо ђе идеш је велики град, има свега и свачега, а ти немаш пара да то купиш.Не залећи се, само уно шта ти је нужно узми, а немуј да упанеш у неку банду и да крадете.Треба имати на уму да је то нечија мука, а од краденог се не живи.Лопове нико неволи.Мала крађа, милиција те унесе у свој списак и доживотно си обиљежен.И кад њеси крив, бићеш,једном лопов, увјек лопов, тако уни гледају.И једи све шта сваре, нема волим ово, неволим уно, све је то рана, а здравље улази кроз уста, а уно је најважније.“- наставља он до Плаца и зашути кад изађошмо на цесту.

Њему су се јављали сви људи и жене што их среташмо или они испред кућа што су се затекли.Ишли смо без застајања, право у Малешевића кућу, гдје је био дућан “Борова“, у оној истој “Пећини“ гдје сам иша у пети разред.

Рајко Лежајић, трговац,стаја је на вратима дућана.

-“Добар дан Рајко!Имаш ли шта добро за малога?“- поздравља се ћаћа.

-“Добар дан, има Марко, како не, а ђе ће мумак ?“- макну се он с врата и пусти нас унутра и оде иза тезге и поче вадити из шканција разне кутије, показујући моделе ципела.

-“А који број нусиш, момче ?“- пита ме.

-“Незнам, то су ми прве ципеле.“- велим му.

Он се нагну преко банка и погледа ми у стопала:

-“Четрдесет два или три, пробаћемо кад одаберете модел.“- рече он стручно.

-“Ја би Рајко да ти њему даш нешто чврсто и да није пуно скупо.Тамо су дуге зиме,Београд је то, а младост је то, брзо сатаре обућу.“- мршти се ћаћа на понуђене моделе шпицарица које су тада биле у моди.

-“Има Марко,ево погледај.“- извади он неколико кутија наљ тезгу и скину с њих поклопце.

Биле су то полуцокуле, са дебелим гуменим ђоном и шивеним рубом, које су у мојим очима изгледале огромне и асласте у односу на елегантне шимике које су носили Душан, Стево и Брацо.

Ћаћа узе једне из кутије, куцну зглавцима по ђону:

-“А шта сад раде, више картона него коже, а колико су ти ове ?“- упита.

-“Њесу скупе, а кад се ставе плочице, могу дуго потрајати.Двије иљаде, ма мрвицу мање.“- рече Рајко.

-“Ух, мајку му, ки да су од злата, дајде да прова ове !“- рече ћаћа кисело.

-“А муј Марко, тако је то, ево видиш ли ове, уне су дупло скупље.“- показује он на оне шимике што су се мени свиђале.

Додаде ми ципелу и ја пробам.Ћаћа се сагну и пипа  гдје су ми прсти:

-“Устаниде,јел’ ђе туку ?“- пита ме.

Мени је било свеједно, зна сам да не вреди ништа говорити:

-“Не жуљају, добра је величина.“- казах безвољно.

Он се опет сагну. Попипа прсте:

-“Дај ти Рајко за један број веће, прсти су му кнап, жуљаће га, а ун још расте, па ће се постоле одма распасти.“ – одлучи он.

Проба сам и већи број, он опипа и кад се увјери да има доста луфта рече Рајку:

-“Е, ове су боље.Кад обује дебеле чарапе таман су му.“

Погледам ногу у ципели у великом косом оглчедалу.Гаће до чланака, па танка ножица и испод доље огромни брод.Сјетим се Чаплинових филмова и крв ми јурну у главу и обли ми лице руменилом:

-“Па како ћу у овоме газиити по Београду? Модел је више за ловце или грађевинце него за обичан свјет.Боже срамоте !“- мислим у себи, а кажем ћаћи:

-“Зашто морамо купити овдје, већи је избор у Београду, могу сам купити тамо.“

-“Исто што имају ође, то продају и у Београду.Тако је по нашим дућанима.“- каже Рајко,бојећи се да ће му измаћи продаја, брига њега за моје мишљење.

-“Ма да, ун би купио нешто што неби трајало ни мјесец дана, не знају уни како је тешко доћи до динара, муј Рајко.Замутај ти ове!“- не осврће се ћаћа на мој предлог.

Узео сам кутијетину под мишку док је ћаћа броја новац и плаћа трговцу.Има сам осјећај да носим баулу ђеда Ћилита, коју је он донио из Аустроугарске морнарице.

-“Ајде ти сад кући, нећу ни ја дуго.“- рече ми кад смо били пред дућаном.

Пожурим кући ,онако у ватри, дубоко незадовољан.Бацим кутију  поред кофера, скоро да су били исте величине.

-“Јесте ли купили, да видим ?“- уђе замном матер, по лицу ми је видила колико је сати.

-“Боље да нисмо, зна сам шта ће бити!“- цвркнем реско.

Она отвори кутију, узе ципелу у руку и разгледа је, окрећући је на све стране:

-“А јесу ли скупе ?“- пита благо.

-“Најјефтиније, знаш ти већ њега !“- кажем јој.

– А биће добре до зиме, кад пане сњег.“- благо ће она, а по лицу јој видим да  ни она није задовољна.

-“ Могао ми је дати паре, сам би, с Брацом, купио у Београду, сигурно за исте новце има и љепших.“- кажем јој.

-“Ваљда ће те шта ти је да Душан издржати до зиме, па кад пане сњег нуси ове.“- тјеши ме она.

-“ Дај Боже, само ове је он већ издера на радној акцији, неће још дуго.“- рачунам на најнеповољнију варијанту.

-“Добро, видићемо послије.“- рече и скреће тему:

-“Јеси ли све спремио шта требаш нусити ?“

Извадим ципеле из кутије и убацим их у кофер, ставим један модри џемпер шта ми је да Брацо, шушкавац два броја већи шта ми је да Стево, нешто чарапа, кошуљицу, мајце и веш, а матер ми дода и вунене чарапе и неккакву половну Стевини јакету, ставих и здравствену књижицу и свједоџбе, и готово.Ципеле су заузеле више од пола кофера, а трећина га оста празна.

-“Ево, све је ту,остало је на мени, нема ништа више.“- покажем јој.

-“Кад има мјеста ставићу још бајама, смукава и нешто за јело.А шта муреш, тешко је свакоме на почетку.“- она ће смиреним гласом.

72

Око четри сата поподне узех зелени кофер и опростих се од укућана.Изађоше замном испред авлије, само баба оста у кући.Она ме изљуби  и прекрсти у кући и дуго је нешто шапутала смој себи у браду.

-“Па пиши чешће, реци то Стеви и Браци, немуј се дуго задржавати !“- прикричи ћаћа и даде ми нешто ситнине да ми се нађе на путу.

Пружим корак да не окасним на воз иако сам доста рано крену.Кад замакох иза кривине код Зоркина окрајка мало успорим, да ми се смири дах,шта од журбе, а још више од узбуђења.Прекрстим се три пута, шапнем :“Помози Боже.“ И кренем лаганим кораком, гледајући сваки камен, свако дрво и грм, настојећи запамтити сваки детаљ, био сам свјестан да их од сада нећу гледати често и ухвати ме нека гњила туга, она што се љепи за дно душе и оставља траг док си жив.Кад прођох кроз Торнице и изби  код Ћубанове куће просу се жута сунчева свјетлост по Влачинама.Све оно сивило шкаља, сјекавца виноградара, купине и драче сада се цаклило злаћаном жутом бојом, као и Борје и Шушњи и крш докле ми је поглед досезао.Само су се бјелили врхови Велебита и плавиле јужне падине личких брда у благој измаглици.

Да скратим пут до жељезничке станице пођем пречицом кроз мартиће и дођем зачас тамо.До воза је било скоро још пола сата, па сједнем на подзидак код јавне шпиње и гледам сребрене траке шина и пратим њихов траг док се не споје у даљини.А тада се сјетих разговора са матером послије купања.

-“Види, коса ти није више нако црвенкаста, сад је свјетложута.И пјеге ти се скоро не виде, и оне ће замало нестати.“- чудила се она.

Гледам се у мало огледало пред којим се ћаћа брија, окачено на зиду куће љево од улазних врата, па загледам се и покушавам направити раздјељак на глави великим дрвеним чешљем.Коса бјежи и враћа се на старо мјесто, ја је квасим, па се она зачас сњепи од влаге, али док се осуши, опет исто.Одустајем и загледам лице, стварно је мање пјега, а и свјетлије су,па се издаљега и не примјећују.То ми годи, па ћу матери:

-“Никако да укротим косу, шта да радим ?“

-“Ништа, да је сљепиш орасовим уљем, то нећеш, а ти је тако мало руком, па кад се мало замасти, биће послушнија и мекша.И љепше ти је да је тако мало разбарушена.“- смије се она.

Обрија сам се ћаћином машиницом, дезифицира ракијом, па ћу матери нервозно:

-“Сад ћу смрдити на ракију !“

-“Ма оћеш,то ће зачас испарити!Шта ти је, њеси млада.Какав си, таки си, њеси ни гори ни бољи од другије, не глаеда се чељаде само по изгледу, па и душа, и нарав, има своју љепоту.Има чисто ружних људи и жена док не проговоре.А кад проговоре љепши су од оних који су на први поглед љепи, који знају често бити тада ружнији,љепши су док ћуте.А сва муја дјеца су љепа и напредана, свако на свој начин,само шта омршавите кад израстете.Ето, и ти да си који кил дебљи, био би љепши.“- смирује ме она док крпи закрпе на ћаћиним гаћама.

-“Шта ће ми дебљина, кад сам био мали био сам буцмаст, па су ме сви зафркавали.“- кажем јој.

-“Сви сте ви били буцмасти док см вас дојила, послије омршавите, не пуно, али које кило више неби вам сметало.“- опет ће она по своме.

Кад сам се обука покажем се:

-“Ево,све је ово јадно, али шта могу ?Никада немате пара!“- окрећем се око себе.

-“Ето, прави лабудић,шта ти фали ?Јесте да роба учини чојека љепшим, али јопет ти кажем, не свакога.Све има своју мјеру.А теби ништа не фали, њеси по ничему гори од других.Има и веће бједе и сиротиње од нас.Држи до себе, па била на теби све закрпа до закрпе, ни у роби није све, како ти већ рекох.“- задовољна је она.

Воз доклиза у станицу и прекину ми сјећања.Попнем се у вагон дрвењак и воз одмах крену.Станем уз отворен прозор и гледам црвене кровове кистањских кућа и бјели звоник Светих  Ћирила и Матодија у средини њих, а онда зачас све неста кад воз уђе у усјек, само се видила црвена буковачка земља између крупних стјена ломљених стотинама мина, на чијем врху се њихала драча и висиле змијолике гране купине.

А кад воз прође усјек већ су биле Вошевачке влаке и мала поља ограђена дебелим сувозидинама.А даље, на рубу погледа, тамниле су се Смреке, а посред љих видила се ћуба Великог растића и ђед Ћилитова ораса.

Сједнем и бројим клапарање на саставцима шина, без мисли дођох у Книн.

Одем у Комитет код Душана па скупа с њим у његову подстанарску собу ту одмах у близини.Ту су спавали он и Милан Бунчић, брат  од тетке.

-“Онда, путујеш ! Јеси ли све спремио, шта имаш?“- пита ме Душан.

-“Па, јесам, колико се могло.“- кажем скрушено.

-“Чекај, пробај ово одјело.“- отвори он ормар и извади своје старо одјело.Оно је за мој појам било у добром стању.Пробам га, за два броја је веће, али шта се може.

-“Биће добро,израст ћеш ти брзо!На прољеће ће ти бити таман.“- гледа ме Душан и тјеши ме.

-“Спакујмо га у кофер, кад нема боље.“- рече он и загледа у празно, ваљда се сјетио својих одлазака и проблема када је крета у средњу школу.

-“Нема везе, навика сам на такву одјећу,нећу тамо имати времена за изласке.“- тјешим се.

Погледа и ципеле, рече ка о за себе:

-“А ћаћа!“- и дода:

-“Имам још нешто посла, буди ту, читај нешто, брзо ћу се вратити.“

Читао сам и листао разне новине, књиге и брошуре,поче падати и марак и већ се забринем шта је са Душаном, па почех ходати по соби тамо амо, а онда зачух гласове и у собу бануше Душан и Милан.

-“Ево нас, има још времена до воза!Јеси ли гладан?“- пита ме Душан.

-“Ма какви, јео сам код куће, а сад ми се баш ништа не једе.“- кажем му.

-“Знам ја тај осјећај, неће му се јести седам дана, док се не адаптира,“- вели Милан.

Они су се бријали и сређивали за излазак, па скупа кренушмо на жељезничку станицу.Уличне свјетиљке су обасјавале паркић око Опћине и уређену живицу у средини тратоара.Момци и дјевојке и млађи брачни парови су лагано шетали и јављали се њима, па уз мање застоје дођошмо до станице.Воз за возом је тутњао према сјеверу, за Љубљану, Загреб, Минхен, па дође и мој воз за Београд.

-“Има мјеста, па сретно, пиши кад се смјестиш!“- рече ми Душан док смо се поздрављали.

-“Сретно буразеру !“- рече и Милан.

Брзо сам нашао мјесто, бацио кофер на пртљажник и појавио се на прозору.Појави се отправник возова са црвеном капом и сигналном лампом, а закасњели брко са два овеће кофера,запуван и знојан, упита га:

-“Јели ово за Београд ?“

-“Јесте чича, улази, крећемо!“-одговори отправник.

Затим подиже лампу са зеленим свјетлом према локомотиви и зазвижда продорно.Локомотива “ Кенедијка“ одговори сиреном,наста шкрипа гвожђа и воз крену.

Душан и Милан махнуше руком, ја им исто одговорих, па сједох,претходно заттворивши прозор.

Воз протутња испод моста и крену у ноћ док је у купеу жмиркало жућкасто свјетло.Устанем и притиснем шалтер, жуто свјетло неста, а купе обасја мљечно бјела неонска свјетлост.

Жуто дјетињство одe у неповрат, пресели се у сјећања и успомене.

– Крај треће књиге-

Нови Сад,рукопис, среда,20.00 сати.

23.јула 2003.

Откуцано,о7.12.2005.

Advertisements