1

Воз је грабио кроз јутарњу измаглицу према истоку.Покушам обрисати очи да боље видим гдје сам и установим да су ми прсти масни од неке металне масноће. Устанем и отворим врата купеа и осјетим да је и квака масна,нека ужегла минерална масноћа.На ходнику је дувала промаја, најежим се од изненадне хладноће, те пожурим до WC-a да се умијем и оперем руке. Испишам се и покушам опрати руке над прљавим умиваоником, али се једва појави слабашан млаз воде и зачас неста.Не преоста ми ништа друго него да сувим шударићем обришем закpмељале очи и руке. Застанем мало на ходнику вагона да ме зрак разбуди, све док ми није застудило, а тада уђем и сједем на своје мјесто у купеу. Прекопута су дремуцкали старац и старица, који ноћас уђоше негдје у Босанској Крајини, у некој станичици поред Уне. Изнад глава им, на пртљажнику, стајали су попуцали картоски кофери осигурани кожним кајишима, сукнена торба набијена тако добро да се чинило да ће на њој све узице попуцати, и овећа кошара, чији је садржај покривен, па опшивен, шареним крпеним столњаком.Старац је сједу главу покрио црном јагњећом шубаром, а баба своје сједине тамношареном повезачом.  И једно и друго су на плећима имали кожуне, он сукнене гаће, а она сукнену смеђу сукњу. Обоје су носили сукнене црне чарапе и кожне опанке.Лица су им била изборана од старости и бриге, шта ни у сну нису могли сакрити.

Вани се магла мало разрједила па се могла видити сива равница са измјешаним стрништима и парцелама под кукурузом.Тамо се на мјестима могла видити и покоја парцела под сунцокретом, уз међе усамљено жбуње, понеко дрво самац насред поља и велике површине неуређених пашњака. Како је воз одмица тако се та слика понављала непрестано, па сам има утисак да стојимо на мјесту.

-“Ђе смо роде ?“- трже ме од прозора старчев глас.

-“Бога ми, незнам, ђеде! Откад сам се пробудио није била ниједна станица, а ван све исто.“- кажем му.

-“Прошли смо Винковце, бијо сам будан, сад смо неђе у Срему.“- каже он и петља по торбици која је стала на сједишту до њега. На крају испетља пљоску и зубима одгризе шур:

-“’Оћеш мало мученице ?“- купе замириша на шљивовицу.

-“ Не пијем ја ђеде. Мчад сам, идем још у школу.“- насмијем се.

-“Боље је тако. Кад једном почмеш, тешко се одрећи. Ево, ја под старост ‘вако гријем кости.“- прекрсти се и добрано повуче из пљоске.

-“Лакше ђеде, ко ће те носати кад ракија не буде могла! Ја не могу, једва и себе носим.“- јави се баба.

-“Ајде баба, уми се и ти !“- пружи јој он пљоску и шаком обриса опуштене ајдучке брке.

Баба узе бочицу и нагну. Стави на грљак шур и приби га дланом:

-“Сад спреми ово, доста је јутрос !“- врати му боцу и контролира како је ђед трпа у торбицу.

-“ ‘Вако ти је кад се ожениш, увјек ти контролор над главом. Испочетка те ка слуша, послије разговара, а касније, под старост, кад узме ма’, заповједа.Ђаво су жене, а нарочито бабе.“- осмија се ђед.

-“А ко би вам то мало памети сачува, да није нас женскиња ?“- неда се баба.

-“Мазга, мачка и змија, то ти је мој роде женско! С њима увјек мораш бити на опрезу. Кад ти се највише умиљава одма знај да ти нешто спрема. Буди зато опрезан!“- савјетује ме ђед.

-“Богме њеси тако мислио кад си ашикова!Обећава си брда и долине, куле и богаство, срећу и весеље! А оно све испало обрнуто.“-  смије се сад баба потакнута ракијом.

-“Нама мушкима пане у младости нека маглица на очи, па нам све љепше изгледа, од брвнаре видимо дворе,од камења злато, а плач нам буде весеље, од ђевојке нам се учини вила Равијола. Зато ми, баба, не лажемо, тако се то нама стварно прикаже. А кад се једног дана пробудимо, е тад је већ касно, за ноге те вуку дјеца, а жена ти ногом стала на тјеме.Тако ти је то, ђаво га зна.“- полуозбиљно ће старац.

-“Стара Пазова!“- чује се глас кондуктера из ходника вагона, залупаше точкови по скретницама и зацича цјела композиција.

-“За по сата смо у Београду.“- рече ђед.

Гледам кроз прозор циглене куће, климаве оронуле тарабе, а иза кућа од свакаква материјала шупе разних облика, величина и димензија.Све сиво и трулежно.Увело и осушено цвјеће, отпало лишће, сува висока травурина, a џомбаве путине одају слику запуштености и немара.

-“ Зашто је овако запуштено ?“- питам ђеда.

-’’А одакле си ти синовац ?“- упита ме он.

-“ Из Кистања, Далмација .“- кажем.

-“Па да, зато се чудиш! Видиш, ође нема камена, у дрву оскудјевају, па се сналазе.Ово је још добро.Све ти је ође од земље, и куће, и пећи, и поље, и гробови. Кад је суша, прашина, а кад је киша, блато до кољена.И влага је велика.Ође су росе сваке ноћи ка код нас љетна киша.Коров ђикља, не стигну га истребити, па изгубиш вољу и пуштиш да природа ради своје.Људи се ође друже по биртијама, а ђе је биртија, ту је и пиће, а ђе је пиће губи се воља за поса и тако ти то иде.Такав је ово крај.“- објашњава ми ђед.

-“Код нас је чистије, нека је село.“- велим.

-“Јашта! Чистији је зрак, мање је народа, а све се гради од камена и дрвета.Вода не лежи ни секунда на земљи, оде својим путем.Гостиона по селима немамо, дружимо се на прелима по кућама, а то је друкчије него у гостиони.Тешко је, земља нам слабије рађа него ође, али се море некако живити.Ја и баба смо сад сами, дјеца нам се разишла, има их ође у Војводини и у Београду, идемо мало у обилазак, да нас жеља мине, а могли би и остати ође код њих, али не можемо ми ође, гуши нас ова маглуштина, будемо тешки ка камен, а тамо у панини могу летити ка ора. Свака њима част, љепша су наша брда.“- расприча се ђед.

-“Нема ништа љепше од наших брда.“- бегенише баба.

С љеве стране појавише се небодери, бјели, нови, огромни.

-“Ово је Нови Београд, сад ће и мост.“- каже ми ђед.

С десне стране пруге шибље,папирина, отпаци и нека оронула складишта, кућице од картона између којих шврљају полугола,   куштрава,црнопураста и мусава дјеца и бабетине у великим запуштеним вештама, па опет шибље, отпад, и најзад се пoјави вода, љена,мутна и широка.Воз затутња по гвозденом мосту.

-“ Видиш ли овај смрад ! Ко би рекао да улазимо у Београд, главни град, престоницу ове државе.Ово је за сваког срамота. Увјек се чудим,  шта не уреде ово, шта не очисте? Па ми на селу не дамо један другом да баца ђе шта оће, а камоли да ружи улаз у село. Кад видиш на кући прљав праг, одма знаш каквво је стање у кући. А ово је град, главни град земље, престоница, Београд! Срамота !“-  закреће старац главом.

-“Ајде ђеде, спуштај ове ствари, има ко о том бринути, гледај ти своја посла.“- прекида га старица кад вагон протутња мост.

Помогнем им спустити пртљаг, па дохватим свој зелени кофер.Воз успори , застаде међу колосјецима између рушевних хала, полако продужи и стаде на чеоном перону станце.

С прозора вагона Брацу нисам видио, био сам скоро на крају воза , у предзадњем вагону, па сиђох са тјескобом у души и инстиктивно кренух за осталим путницима.Отворио сам четвере очи, размишљајући шта ћу ако њега нема, а њега стварно нигдје.

-“Шта ћу сад ?“ –  размишљам, а из звучника се истог момента зачу:

-“Ученици Железничке техничке школе требају се јавити на шалтер “Информација“.

Одмах ми би лакше, то ћу већ наћи.

-“Охо, хо, где ћеш бре ?“- зачујем Брацин глас.Стајао је наслоњен на перонски стуб на самом излазу с перона.

-“Мислио сам да ниси примио телеграм!“- кажем му збуњено.

-“Ајмо овуда! Сад добро гледај!  Ово ти је главна железничка станица, ту долазимо и одавде одлазимо.Ми идемо на трамвај четворку, ту преко пута.С њом се возиш до задње станице код Новог гробља, тамо ти је школа.“- показује ми широким покретима руке.

Прошли смо широку улицу, неко пролазно паркиралиште, па наиђошмо на два пара трамвајских шина усред асфалта и стадошмо чекати трамвај, који набрзо дође.

-“Памти, ово ти је Немањина улица, ово је  Славија, ово је Булевар револуције, ово је Рузвелтова улица, и ево нас, задња станица код Новог гробља. Сад ћемо ми поред овог Споменика ослободиоцима Београда и њиховог гробља низбрдо до улице Здравка Челара.Ево, ово ти је игралиште ОКК “Београд“, ту ти игра онај Кораћ и друштво, а ово је твој Центар, број 14., непише, али ће то ставити касније.“- објашњава ми он док пролазимо, ја у некој смуши, а њему сведно.

Испред нас пуче поглед на велико,од бетонских коцки двориште, плато, са комплексом нових зграда. Десно је била кухиња, ресторан и друштвене просторије са доминантним димњаком котларнице, у средини Дом од три зграде као три кутије шибица, а љево школска зграда у облику растегнутог латиничног слова З. Све је било ново, ки испод чекића, а испред школе су били постављени столићи за којима су сједили старији ученици са хрпом формулара, а око њих су се тискале новајлије из провинције, што стигоше нешто прије мене.

Јавимо се за стол гдје је било у списку истакнуто моје име. Иза ученика је стајао младић у одјелу доброг кроја, глатко избријан и кратко спортски подшишан, нешто старији од брата ми Душана.

-“Мажибрада Марко.“- кажем ученику за столом.

Младић иза ученика се осмија и пружи ми руку на поздрав:

-“Ја сам професор Владимир Зовић, бићу твој разредни старешина.Сада среди ово око уписа и Дома, смести се у собу и ручај, а ја ћу вас предвече обићи у собама. Добро нам дошао у школу и Београд. Надам се да неће бити проблема, а ако буде, решићемо их вечерас заједно, немој се бринути.“

Формулари су зачас сређени и ја са Брацом на рецепцији Дома узмем кључ од собе и упутимо се тамо.Ту затекошмо момчића мојих година црне , оштре и ки гавран црне косе.

Окељи се од ува до ува, пође нам у сусрет и рече:

-“Јеси ли ти мој цимер? Ја сам Стефановић Борислав, а сви ме зову Бобан.“

Пружим му руку:

-“Марко Мажибрада, скупа смо у соби.“

-“Први са списка  I ф оделења, баш сам се питао који је то геније.Не личиш ми на штребера.“- кељи се Бобан и запита:

-“Ово ти је бураз ?“

Брацо потврди кмањм главе и рече:

-“Па овде вам је боговски, тројица у соби, све ново, купатило, ормари, стол и каучи. Ви сте према мом дому у “Метрополу“.

-“Није лоше, одлично је заправо, на спрату су и туш кабине, стално топла вода.Овај се центар ове године завршио, ми смо у њему прва генерација.Ови досад су били у Земуну у неким баракама, тако ми рекоше.“-  расприча се Бобан.

-“Знаш, сад ја идем, видећемо се за пар дана, доћи ћу кад се сместиш и упознаш друштво, морам у школу.“- рече Брацо.

-“Добро, снаћи ћу се, иди, па наврати.“- кажем му, а око срца ме стегну, опет сам.

-“Нема проблема, ја сам Београђанин, све ћу му показати.“- Бобан ће.

А ја сам био ошамућен од пута, новина и узбођења.

2

Бобан је заузео зидни ормар и лежај по избору,као први, ја се смјестих преко пута њега и сада је почело упознавање.

Исприча ми да његови живе ту на Карабурми, да му отац ради на железници  као диспачер, да су му оцу неки професори школски и радни пријатељи, да још има млађег брата и ’’кеву’’, који  су у стану на Карабурми.

-“Кева, шта ти је то ?“- питам га.

-“Мама, тако се овде шатровачки каже!“- чуди се он.

-“Па зашто не путујеш у школу, кажеш да ти је стан ту одмах иза ОФК – овог стадиона?То није далеко, кад се стадион види одавде !?“- зачудим  му се.

-“Нема згодан бус, па би ми зими био тешко стићи на време,  а ако нисам у Центру не би имао стипендију, а очева плаћа није баш нека.Овако је мени, а изгледа  и њима лакше.“- постари у лицу.

-“Па да, знам, није ти лош план. И ми издаљега, сви овдје смо сами,шта ће ти бити ?“- разумијем га.

-“А одкле си ти ?“- пита ме, слободно, како се већ у том узрасту комуницира.

-“Из Кистања, стипендиста сам ЖТП-а Книн. То ти је Буковица, Сјеверна Далмација, 25 километара од Книна према Задру.“  – појашњавм му.

-“Ух, толико далеко, а ћале ти ради на железници ?“-  пита он.

-“Ма не,сељак,грађевински радник, има нас седморо дјеце.“- насмијем се.

-“Ух, јеба те! Чак толико!?, Па како сте могли толики живети?“- искрено се сада он чуди.

-“Има нешто поља,обрађује се то,па виноград, па овце, па коњ и крава, кокоши, свиње, свашта по мало.“- покушавам му објаснити.

-“И то си све радио? Није ти било лако !“ –  кимне главом са разумјевањем.

-“ Него шта,да није било ове стипендије ко зна гдје би завршио.Ако ову школу не завршим, случајно,чека ме мотика и поље или грађевина и трагач!“-  озбиљно ћу ја.

-“Морам и ја завршити, нема ми назад!“- каже и Бобан.

-“Идемо ван, почело ми се спавати.“- предложим.

Он погледа на ручни сат:

-“Идемо на ручак, време је.“

Закључали смо собу и дошли у ресторан. Била је самопослуга, узмемо тацне и бирамо јела: супу, главно јело, салата, крух и десерт.Идем за Бобаном, рачунам да је он ту у свом елементу, али видим да и он опонаша друге, ћутим и не говорим му ништа, нека му буде, има времена, све ће доћи на своје.

-“Ово је одлично !Ако овако буде, нема проблема са храном.“- говори ми Бобан за столом.

Вратимо се у собу, размјењујемо утиске и тако заспемо.

Сањам како путујем негдје далеко у вртлогу свих могућих боја према неком свјетлом отвору који се сјаји необичним магичним сјајем, страх ме је, али ме тај отвор, та необична сјајна умилна сјајна тачка магично привлачи и чини ми се да ћу сваки час досећи је и да ћу тада бити неизмјерно сретан, блажено сретан, а онда чујем мајчин глас, који ми говори да станем, да се одупрем рукама и ногама, да је то тамо све лажно, да никад тамо нећу стићи, да је то пут без краја. Ја се двоумим, ишао би тамо, а маја ме моли, морам је послушати, она ми жели добро,она ме воли ка нико на свјету.Тргнем се, да ме шарена бујица не носи опирем се свом снагом, немам се зашта ухватити, све је мекано, нејако, још једном покушам из све снаге, а боја одједном нестаде и ја се пробудих сав ознојен. Сунчева зрака ми је тукла кроз прозор директно у лице.

Устанем се изморен, тихо се умијем и сједнем на кревет-кауч. Бобан је још спавао, мичући усне, као да шапуће неке дугачке реченице. Вјеројатно је и он нешто сањао.

Изађем на малени балкончић и гледам преко ПТТ-Центра на Панчевачки мост и Дунав обасјан поподневним сунцем. А на Дунав станици чуло се дахтање парњаче и скрика маневарке.

3

Разредни старешина, професор Владимир Зовић, дошао је пред вечеру и обишао собе гдје су се по плану смјестили ученици његовог Iф одјељења. Био је и сад кицошки обучен, глатко избријан и необично срдачан. Младић од којих тридесетак година распитивао се код сваког ученика о свему по мало, савјетова нас, обавјештавао и на крају извјести да још нису сви стигли и да се требамо сутра у осам јавити у нашу учионицу, гдје ћемо се информирати о настави. Сишао је са нама у хол, ми смо кренули на вечеру, а он је сјео у свог “Фићу“  и одвезао се, по свему судећи, на неки рендес.

-“Знаш, он ти је играо у првом тиму “Партизана“, послије се повредио, завршио факултет и предаје немачки и енглески језик. Прави београдски лаф, задњу годину је студирао у Бечу, а сада гања женске немилице. Имамо среће што нам је он разредни, боље он него неки маторац.“- говори нам Бобан, који је, изгледа, добро обавјештен о школи.

-“Значи, он је прави, рођени, Беграђанин?“- питам Бобана, служећи се његовом почетном узречицом.

-“О,да,његови маторци су неки адвокати, крема, џет сет: позоришта, концерти, високо друштво, како то већ иде, али он је изгледа “црна овца“, контрира свему у том снобовском друштву, не знам ради чега.Шта мислиш да није могао наћи бољу школу за рад од ове наше “фењерашке“?- расприча се Бобан.

-“ “Фењераши“, тако нас зову ?“- питам га.

-“Да, ми смо “фењераши“, а ови из ПТТ- центра преко пута, су “жицари“.- смије се Бобан.

Са платоа испред школе вратили смо се у собе. Умор од путовања и омамљеност од узбуђења, неизвјесности и страха сада су попуштали, па се јавила она врста умора  што биће тјера на сан, који некако тешко долази, али лебди стално ту испред очију.У соби смо били сами ја и Бобан, трћи цимер још није стигао.

Лешкаримо и причамо. Бобан у причу уноси гестикулацију кад нешто описује, устаје или сједа да би то пластично приказао покретом руку или цјелог тјела, о мимици лица да не говорим, па имам осјећај да гледам глумца “у радњи“ у неком позоришту или на филму.Одједном ме упита како су ме звали, јесам ли имао надимак.

-“Како не !“Сиди“, “Били“,“Жути“, уобичајено, да погрдне не спомињем.“- велим му.

-“Могу ли те ја звати “Жути“, “Жуле“ ?“- пита.

-“Можеш, што не, ионако ћемо га сви зарадити, хтјели то ми или не !“- насмијем се.

-“ “Жути“ или боље “Жуле“, београдскије је, не љутиш се ?“- није сигуран, па жели потврду.

-“Без љутње, ја сам се на то већ одавно навикао!“- сада се кикоћем од срца његовој простодушности.

-“Како ли ће мене звати ?“- гласно се пита.

-“Ускоро ћеш сазнати, не бој се, без тога нећеш бити.“- још се смијем – “Засад си Бобан.“

Ноћ је одавно пала, слатки умор ме обузима, али сан неће на очи. Бобан излази на балкончић и растеже удове и дубоко усисава ваздух, не би ли га опио, да може заспати. А онда ме тихо позва:

-“Жуле, еј бре,дођи да видиш!“

Устајем са кревета и пратим његов прст.Тамо између нашег и ПТТ-центра било је педесетак метара суве високе травурине кроз коју је водио малени путић, ногоступ.Усред те траве сједили су младић и дјевојка и страсно се грлили.

-“Чекај, угасићу свјетло!“- шапнем му.

А тада се обојица намјестимо на балкончићу, оно двоје од тамо нас није могло видјети, и гледамо пар, као прави воајери. Иако је мјесецпао ниско, а најближе уличне свјетиљке далеко, добро се види шта њих двоје раде.Младић скида кошуљу, простире је по трави и на њу обоје љежу, грлећи се непрестано.На крају су обоје били голи, бјеле се женске бутине,а сада се чује и дахтање.Трајало је то, трајало, а ми смо шутке гледали са трећег спрата Дома. Послије краћег одмора они се обукоше, засјаји се врх цигарета и к небу кренуше бјелкасти колутови дуванског дима. А онда усташе и загрљени око струка одоше.

-“Ово је боље од најбољег филма, каква представа!“- кажем Бобану.

-“Шути бре, скоро сам свршио у гаће, јеси ли видио оне бутине и гузу, а ?“- и Бобан дође до даха.

-“Како не, куд су баш ту нашли мјесто ?“- питам се гласно.

-“Сигурно су мислили да овде нико нема, па ми смо први станари, а с путића их нико не може видети.“- тумачи Бобан.

-“Па зар је тако овдје, у Београду ?“- распитујем се.

-“Овај крај се зове Палилула, периферија је ово, а по граду има паркова, буџака, има ватачине свугде, нарочито у касне сате, видећемо. Лако је вама на селу, свугде шума, ливаде, можете се јебуцкати где год стигнете.“- каже Бобан.

-“Није баш тако, али нек ти буде.“- зјевнем од ува до ува.

Скачући са теме на тему, заспали смо доста касно.

4

-“Јебем ти, Што ми се спава !“- протеже се Бобан на кревету.

-“Признаћеш, била је добра представа!“- поспано се окељим.

-“А то, јесте бре, нико ми неће веревати!“- прснушмо се водом по лицу и сјурцамо низ скале, кроз гужву, у ресторан на доручак.

У осам смо били у одјељењу, на другом спрату Школе. Од свих будућих другара познавао сам  једино Бобана, као и он мене.Званично ћемо се упознати сада, кад дође и прозове нас разредни стајешина.Учионица и сва опрема је била ганц нова.Сав тај блистави сјај утјецао је и на понашање ученика, сви су сједили напети и необично за године мирни, као да је то музеј или црква, а не школа.А тада дође разредни  професор Зовић, који је, колико се то може у кратком првом сусрету, упознао све нас, али смо ми сви зато добро познавали њега.

-“Да се мало упознамо, ви већ знате да ћу ја бити ваш разредни старешина и да ћу вам предавати предмет Немачки језик  који сте ви већ учили у осмогодишњој школи. По том критерију су и формирана оделења, а сада ћу прозивати да се упознамо.“- рече уводно уз добродушни смјешак.

-“Алавања Бранко?“- поче по неком списку, а устаде висок и кршан момак за своје године и дода :

-“Стипендиста сам ЖТП-а Книн, а рођен сам у Бенковцу.“

-“Мажибрада Марко?“- устанем и додам као и претходник:

-“Стипендиста ЖТП-а Книн, рођен сам у Кистањама.“

-“Миливојевић Стево ?“- овај уста и дода:

-“Стипендиста ЖТП-а Книн, рођен у Полачи, опћина Книн.“

И тако редом:

-“Радусин Томо ?“- стипендиста ЖТП-а Книн,рођен у Маловану, опћина Грачац.

-“Трбојевић Петар?“- стипендиста ЖТП-а Книн, рођен у Медаку, опћина Грачац.

-“Новаковић Бранко?“- стипендиста ЖТП-а Книн,рођен у Медаку, опћина Грачац.

-“Борић Милан ?“- стипендиста ЖТП-а Книн, рођен у Врховинама- Плитвичка Језера.

-“Вуковојац Бранко?“ – ЖТП-Книн, Залужница, Врховине-Плитвичка Језера.

-“Самарџија Милош?“- ЖТП-Карловац, Вргин Мост.

-“Ковачић Ратко?“- ЖТП-Ријека, Брибир,Цриквеница.

-“Цигларић Стјепан?“- ЖТП-Ријека, Ријека.

-“Тепшић Љубан?“ – ЖТП Вараждин, Вараждин.

-“Шимек Иван ?“- ЖТП Вараждин, Вараждин.

-“Буханец Владимир?“ – ЖТП Вараждин,  Неделишће,  Вараждин.

-“Макар Антун?“ – ЖТП – Вараждин, Лудбрег.

-“Томаш Владимир ?“- ЖТП Винковци,  Нуштар, Вуковар.

-“Миловановић Бранко?“- ЖТП Винковци, Негославци; Вуковар.

-“Перасић Драго ?“- ЖТП Осијек, Доњи Михољац.

-“Прерадовић Душан ?“- ЖТП Осијек, Подравска Слатина.

-“Лучић Иван?“- ЖТП Нови Сад, Светозар Милетић, Сомбор.

-“Павковић Никола ?“- ЖТП Загреб, Банова Јаруга.

-“Кесар Лазар ?“-ЖТП Нови Сад, Бач.

-“Демић Петар ?“- ЖТП Нови Сад, Мокрин,Кикинда.

-“Трећаков Милан ?“- ЖТП Нови Сад,Кикинда.

-“Ценић Мита ?“- ЖТП Нови Сад,Перлез.

-“Воргучић Звонимир ?“- ЖТП Нови сад, Вршац.

-“Јовановић Драгољуб ?“- ЖТП Нови Сад,Банатки Карловци.

-“Стефановић Борислав ?“  –  ЖТП Београд, Београд.

-“Пантелић Бобан ?“- ЖТП Београд, Београд.

-“Мустафа Ценић?“ – ЖТП Бихаћ, Цазин.

-“Рајковић Зоран?“- ЖТП Београд, Зајечар.

-“Рајковић Живорад?“- Београд, Зајечар.

-“Шолаја Светозар ?“- ЖТП Нови Сад, Сремска Митровица.

-“Ходак Бартол?“-ЖТП Нови Сад, Платичево.

-“Вукоја Анте?“- ЖТП Винковци, Винковци.

-“Климовић Божидар ?“- ЖТП Београд, Обреновац.

-“Грек Петар ?“- ЖТП Београд,Вршац.

-“Кокотовић Дане?“ – ЖТП Книн, Перушић.

-“Остружњак Александар?“- ЖТП Винковци, Винковци.

-“Ту смо сви, има нас тридесет девет, надам се да ће нас бити толико и на матури, јер су сви предуслови испуњени.Сви сте били одлични или врло добри ученици у осмогодишњој школи. Дом и Школа су вам нови, професори су одлични, у шта ћете се уверти, и на располагању су вам цели дан. Поред тога у Дому имате инструкторе који вам у свегму могу помоћи, а време вам је распоређено тако да га имате и за учење и за слободне активности, а и ја сам ту кад год вам затреба.Уџбенике ћете добити за сваки предмет у Библиотеци, према распореду који је тамо написан. Собе у Дому намештате и чистите сами и у сваком моменту морају бити чисте и уредне. Кућни ред ћете добити написан, а он је засад овакав: устајање у о6.оо часова, јутарња гимнастика од о6.15-о6.45 часова,доручак од седам до осам часова,настава почиње у осам часова према распореду предмета и траје до 13 часова, ручак је од 13- 15 часова, обавезно учење од 15 до 18 часова, вечера од 18 – 19 часова, слободно време до 22 часа, када морате бити у кревету, јер се тада гасе светла.У свакој соби изаберите собног старешину, који ће скупљати веш за прање и узимати чисти,узимати средства за хигијену и бринути се уопште о спровођењу кућног реда.“- предахну послије обиља информација, па настави:

-“Сада изаберимо председника разрдне заједнице, нашег I ф оделења,који ће заступати ваше интересе и замењивати мене кад нисам ту.“

Изабраше мене за предсједника одјељења, како и на чији предлог и зашто ни сам не знам. Нисам се ни снашао, а већ сам био изабран. Касније сам се често питао зашто су баш мене изабрали,па нико ме није познавао као ни ја њих, а неко ми касније рече да сам ја такав дојам оставио, тако изгледао и дјеловао, некако сигурно, озбиљно и одлучно, да уопће није било дилеме код гласања.

-“ Из човјека нешто зрачи.По изгледу, покрету,погледу, наступу или свему томе може се одмах наслутити какав је.Кад знаш какав си сам, вага је ту,па се тако и постављаш, или он доминира тобом или ти њему. Може се у процјени и оманути, али вјеруј ми, врло рјетко.“- много касније  и на сасвим другом мјесту у сасвим другим околностима рече ми Владо Томаш.

5

У амфитеатар  школе смо се смјестили нешто прије десет сати. Осам оделења прве године или око триста ученика генерације 1963/64. године.

Тачно у десет часова ушао је директор Центра Јурај Лушић у пратњи замјеника Ђорђија Пејака и гарнитуром професора.Након представљања себе и професора пожелио нам је добродошлицу и објаснио у пар рјечи шта се од нас очекује. А тада настави:

-“Одмах послије Другог свјетског рата у Каству код пуле, то је у Истри, основан је Жељезнички техникум, гдје су се обучавали кадрови за жељезницу:саобраћајно транспортни техничари, машински техничари, грађевински техничари и  техничари других струка које су потребне на жељезници. Реорганизацијом жељезнице та се школа  расформирала, основане су приручне школе по Републикама, а у Земуну је остао дио Техникума у којем су школовани елитни кадрови.Како кадар из тих приручних школа није био довољно ни комплетно образован за сруку, на нивоу Заједнице југославенских жељезница донесена је одлука да се изгради овај Железнички образовни центар, ЖОЦ, који је у рангу средњих техничких школа по програму образовања,  а у њему ће се школовати кадар за специфична жељезничка занимања. Ви сте прва генерација, има вас из свих крајева Југославије, сви сте били најбољи ђаци у досадашњем школовању, и од вас се очекује да то и останете и да сутра, кад почнете радити оправдате постојање овог Центра и концепта образовања.Са дипломом ове школе моћи ћете се уписивати на све факултете, тко жели студирати, без полагања разлика, јер је програм изједначен са осталим средњим школама, као нпр. што су гимназије или економске школе.

Све вам је осигурано, становање и исхрана, на вама је да учите, а да се разумијемо, критерији су строги и неће бити гледања кроз прсте никоме.Ово је најсувременији школски центар у овом дјелу Европе, често ће долазити разне делегације из земље и иностранства, да гледају како учите и радите, па се требате држати кућног реда, а чувати објекте и опрему којом се служите. Не заборавите да су ту опрему набавили и изградили ове објекте радници на жељезници међу којима је доста и ваших родитеља.

Поред учења имате могућност да научите кроз слободне активности све што пожелите:од плеса и музике до књижевности и сликарства, да не набрајам. Такођер, да се бавите свим спортовима. Преко школе моћи ћете да  идете на позоришне представе свих врста  у свим београдским позориштима, а преко викенда да идете на излете у сва мјеста у која пожелите.Ја вам препоручујем да то користите максимално, као и љетовања на мору преко љетних празника, која ће бити бесплатна за одличне ученике.Од сутра почињемо с радом и желим вам све најбоље!“- отприлике тако он рече и оде са цјелом екипом.

-“Мајко моја, гдје смо ми то дошли, неће нас ни десети дио завршити ову школу !“- пожали се неко у гомили која је куљала из амфитеатра.

6

Послије ручка ја и Бобан добили смо новог, трећег,цимера. Био је то Алавања Бранко, мој земљак од Бенковца.

-“Шта кажеш Жуле, ово је да се усереш, па како ћемо завршити ову школу ?“- Бобан ће, добро престрашен.

-“Све је за људе, чекај да видимо какви су уџбеници, предмети и професори.Не суди прије него опробаш.“- кажем му, а окренем се Бранку:

-“Јел’ тако земљаче ?“

-“Ма да, то они само страше !“- смирено ће Бранко:-“Моја Дара из Равних Котара,мени дала шта је обећала!“- настави он пјевушити у по гласа, па ме погледа и насмије се, а ја одговорим истом мјером:

-“Све је лакше од мутике роде,

ладовина брез крува и воде.“

-“Ви сте оба блесави, коме је сада до певања!“- зину у нас Бобан мјерећи нас од главе до пете.

-“Лакше је прочитати књигу пет пута сит, овако у овим увјетима, него један једини дан копати курузе на звиздану,на пури и киселу мљеку. Има од школе пуно горих ствари, шта се треба бојати, нисмо глупи да то не научимо, шта треба унапред дрхтати !“- сад ће озбиљно Бранко.

-“Узмеш књигу и кажеш сам себи:лако је то, једноставно је то, нема ту ништа шта не могу схватити, то је неподношљива лакоћа учења.Ако унапред видиш црно и тешко тако ће и испасти. Гледај на ствари с ведрије стране!“- казах и ја Бобану понесен Бранковом ведрином.

-“Могли би ми вечерас у кино послије вечере, шта велите ?“- предложи Бранко.

-“Слажем се !“- кажемо ја и Бобан у један глас.

6

И ту вече упутимо се у кино.Као стари Београђанин Бобан ће бити водич нама провинцијалцима.Идемо на непарну пројекцију од седам сати да се на време вратимо у Дом. Одговарало нам је кино “2о.октобар“, приказива се неки акциони филм.

Кренули смо, онако у буљуку,онај који је нешто причао био је у центру тако да су га сви могли чути, а овај пут то је био Бобан.Као “домаћин“ он се представио као велики познавалац терена и пречица и ми остали смо га послушно сљедили, раширивши све четворе провинцијалске очи, настојећи запамтити имена и изглед улица, зграда у њима или имена наких карактеристичних установа, ради орјентације у повратку и за будуће кретање.    Мени, изгледа и осталима,стране свјета су се измјешале, као да су промјениле мјеста.Све ми је било наопако у географским димензијама. Иако сам знао да је Београд смјештен на ушћу Саве у Дунав, значи јужно од Саве и Дунава, да су Нови Београд и Земун на сремској страни, значи сјеверно од Саве и западно од Дунава, да је Панчево сјевероисточно од Дунава и Београда, компас у глави се није промјенио, све ми је изгледало супотно и тако је задуго трајало.За орјентацију се требало ослонити ради тога на познатије улице, паркове и зграде-установе.

Из улице Здравка Челара пресјекли смо Цвијићеву, па Далматинском и поред Ватрогасног дома избили на Ташмајдан парк, па код Светог Марка наставили Булеваром револуције и прешли Таковску код Поште, па испред Савезне скупштине дошли на Трг Маркса и Енгелса испред Дома синдиката.Ту је Бобан застао као ловачки пас кад изгуби траг и рече:

-“Овде има више биоскопа, питаћу где је “20 октобар.“

Упита прву госпођу средњих година и она нам спремно објасни, одмјеривши нас од главе до пете, кељећи се као да је угледала вучиће сишле с планине.

Бобан поцрвени, дал’ зато што смо схватили да се његова  Карабурма овдје у Центру третира као Кулен Вакуф или зато што га госпођа није одјелила од остатка вучјег чопора, који ничим није мога сакрити своје порјекло? Можда ради обоје, али га нико зато није питао, па је црвенила зачас нестало у сумраку.

Пређемо Теразије и поред хотела “Москва“,нешто испод, нађемо биоскоп.Било је карата, па смо избјегли тапкароше и додатне трошкове.

Вратили смо се послије представе скоро истим путем.Први лед је пробијен, разбијена је магија свјетала велеграда директно у центру.Представа у сновима о велеграду створена на основу слика и књига је скроз попуцала.Град је био далеко прозаичнији, далеко сиромашнији, кад му је скинут онај  бљештави магијски ореол, који се  зна створити у машти.Ходајући пјешке виде се оне ствари, оне ситнице, које умањују свеукупну љепоту са слика.Пар згажених пикаваца испред Савезне скупштине поружни грандиозну љепоту саме зграде и игру коња враних испред ње. Џабе ти је љепота фонтане на Тргу Маркса и Енгелса, ако ту на каменим плочама сједи отрцана Циганка са чопором мусаве и куштраве дјеце, која се неуморно залећу са оним :“Дај банку, гладан сам.“

А ми смо се кроз Београд стално кретали пјешке, без обзира која је удаљеност била у питању.Први разлог је био: упознати град што боље, а други: да се оно мало  новца не троши на луксуз као шта је градски превоз.

И увјек смо се кретали у групи тако да није падало напамет уличним београдском “бандицама“ да нас нападају. А тому нас је научило искуство Томе Радусина. Одскитао Томо недалеко од нашег Центра да купи неке ситнице, опазила га групица уличних фрајерчића и хтјела га ухватити у ступицу и очитати му лекцију тко је газда на Палилули.На његову срећу опазио то један од ученика Центра и подигао узбуну.Хитно је опкољен кварт и око групице се стиснуо обруч.Томо се извукао,али београдски мангупчићи нису. Отада је важило правило да се не дирају “фењераши“ ма гдје били у граду, јер се гадно свете, а иначе се нисмо мјешали у сукобе уличних локалних група, оне су се могле међусобно сукобљавати колико их воља.

7

Предавања су почела одмах послије пар уводних реченица које би професор рекао о себи и предмету.Носиоц стручних предмета је био предмет “Жељезнички саобраћај“ којег нам је предавао професор Стојић по уџбенику професора Мике Ђурића, дугогодишњег професора ове школе, а који нас чека на трећој и четвртој години школе. Професор Стојић, висок, крупан, проћелав човјек, поткресаних прошараних бујних бркова испод којих су се бјелили крупни зуби, био је темељит професор, као што је био и стамена фигура.

-“Ви одмах на почетку морате схватити и то вам се мора под кожу увући, да немате право на грешку у вашем будућем послу. Одлуке ћете доносити за пар секунди и та одлука мора бити права, јасна и брза.Иначе зло које може настати не може се мјерити парама, у питању су људски животи недужних, а и вас самих. Значи,све што се учи из овог предмета не мора само да се зна, већ и да се зна и брзо примјењује .Не може или једно или друго, него скупа, знање и брзина. Израз “сигурност“ и “бетбједност“ ћете чути миљарду пута у току ове четри године, а једина радна мјеста која се могу поредити с вашим су капетан брода и конролор лета авиона.Ради тога ви сносите највећу одговорност за учињено, јер све се информације сливају код вас, а ви доносите на основу њих одлуке и наредбе и за њих у потпуности одговарате. Процедура се зна, ње се морате слепо придржавати, јер је она осмишљена и у пракси дотјерана и потврђена и свако одступање од ње је излагање великом ризику.А ризика не сме бити! Зато отправник возова носи црвену капу, сигнални лопарић или лампу са белим и зеленим светлом, јер то није само човек, радник, већ и сигнални знак. Учићемо полако и прецизно, не само да уђе у главу, већ и у тјело ,а позитивну оцјену ће добити само они који знају без двоумљења, а то значи да имају брзину реакције.А сад идемо испочетка !“- то он рече па настави о томе шта је сабраћај, врсте, значење и све оно шта се налази у уводним предавањима, од постанка свјета до данас.

Предмет “Везе“,како смо га скраћено звали, предавап је професор Љубиша Матић, просједи човјек веселе и благе нарави, склон шали и бескрајном стрпљењу.Бивши играч ОФК “Београда“ и сада се с лакоћом кретао кривим ногометашким ходом, а с лакоћом је владао Морзеовом абецедом и разним типовима апарата, стрпљиво исправљајући код сваког од нас технику куцања, положај шаке, руке и тјела.

Професор инжењер Весић, из Влајковићеве, стара београдска господска лоза, је предавао о средствима везе: о сигналима, врстама  и техничким рјешењима; исто тако о механичкм, електро механичким и електронским блок системима и руковању с њима; шеме, сигурносна осигурања и све остало шта уз то иде; о Морзе апаратима, Хеловим далекописачима, телепринтерима; ЛБ и ЦБ централама и разним врстама телефонских апарата. Шеме, принципи рада, дјелови, одржавање,диагнозирање и отклањање кварова.Као велики специјалиста и зналац све те комплициране справе је својим начином излагања претварао у једноставне дјечје играчке, да је било тешко не разумити све то шта објашњава. А успут, да нам предмет не испадне монотон и сувопаран,причао је по коју ситницу о Београду, некад и сад,београдском менталитету и обичајима, појединим догађајима и личностима. И стално, зими – љети је био у одјелу са машном, класичног кроја, како је сам рекао “…моду је остављао малограђанштини…“

Превоз путника и тарифни систем у путничком саобраћају предавао је професор Славић, црномањасти, глатко зализани човјек, средње висине, оштра и сјајна погледа и подругљива цинична осмјеха. Ко би га срео на улици, по изгледу би га прије сврстао у мафијашко или коцкарско братство, него ли у педагогију и професоре. Зато су га ђаци одраније звали “Криминалац“, вјеројатно зато шта их је подсјећао на ликове из филмова у којима је главна звјезда био Кегни и дружина.

Превоз робе и тарфни систем у теретном саобраћају и транспорту је предавао професор Вукосављевић “Вук“, висок, благо погнут и проћелав човјек, којем је чуперак са ћеле стално клизао на чело и он га упорно враћа назад. На неку нашу ђачку глупост би се насмијао с пола уста, одамахну руком и наставља да до танчина објашњава све о магазинима, палетама, мјерама, тарифним ставовима, врстама робе, тарифним километрима, домаћим и међународним товарним листовима, споразумима и наравно тражио да то све знамо без грешке примјенити.

Професор,грађевински инжењер, Секулић је предавао о пругама и пружним постројењима.Трасе, нагиби, усјеци,засјеци, тунели, подвожњаци и надвожњаци, пропусти, мостови и вијадукти, скретнице и шине, тирфони, чавли, прагови, туцаник и грус, станичне зграде, скретничарске и блок кућице, рампе, путни прелази и пуно тога шта човјек и не примјећује на прузи и око ње, акамоли да зна чему то служи и зашто је баш тако и на том мјесту направљено. Нацрти, мјере,стандарди, прорачуни, употреба и одржавање, све је то било обухваћено. Већ у годинама и просјед као овца овај грађевинац послије дугогдишњег рада на терену, вратио се у своје студентске дане и с љубављу и стрпљењем преносио теорију и преливао своје велико знање у наше збуњене  главице.

Вучу возова је предавао професор Кабаница, машински инжењер, којем је у младости изгорило лице док је био ложач на парњачи приликом неке жењезничке несреће. Висок, витак и окретан, без обзира на црвене ожиљке, био је драг и симпатичан.О локомотивама, историји развоја, констррукцијама, врстама, принципу и начину рада, предностима и манама, све је износио с лакоћом и детаљно. Све оне компликоване шеме и технички нацрти зачас се претворише у обични буквар, а по њима смо се сналазили вјешто као што чине рибице у води. И не само то, из школе смо одлазили у ложионе и дизел депое, пењали се по локомотивама и управљали њима на локалним колосјецима. Исто тако, о вагонима, врстама и намјенама, техничким карактеристикама, обртним постољима,опреми и њеној сврси и намјени професор Кабаница је детаљно поучавао.И све нас је заинтересирао и научио. Свака она ознака на локомотиви и вагонима, које знају путници од досаде читати чекајући полазак воза, нама је говорила о тој локомотиви и вагону посебну причу, што тај путник ни у сну не може замислити.

Употреба кола је био предмет  професора Делића, кршног Личанина, коју је лако схватити. “Све вам на вагону пише, а ја ћу вас научити читати.“ И тако поче он о серијама, подсеријама, RIV-u  и  RIC-u, прекретним тежинама, Божићевим, Orlikon i Westinghausovim кочионим системима, тарама, бруто и нето тежинама. Пошто вагони нису играчке да се са њима играмо, потребно је знати у сваком моменту гдје су, а да би то знали постоје ефикасне евиденције и методи, центри одакле се дају распореди за утовар робе да би се иста превезла и тако зарадио новац за пословање предузећа. Што је мање празних вагона, то је жењезници боље, то нам је основно правило које требамо знати.

Професор Ранко нам је предавао Рачуноводство. “Усавршенијег и сигурнијег рачуноводства од жељезничког нема.  Не гајите илузије да се може узети који динар из било које благајне, а да се за десетак минута то не опази. Не само то, установи се и грешка у обрачуну на товарном листу, продатој путничкој карти или било којем другом новчаном документу. И за случајне, формалне грешке, добијаћете контролне примједбе, а за рачунске и казне, да се зна да неко над новцем даноноћно бдије. Многи су покушали да преваре, дошли људи у искушење, али није дуго трајала њихова заблуда, схватили су то у затвору.“ Рече он на почетку. И тако ми, од благајне до благајне, од обрасца до обрасца, ишли смо полако и прецизно, без брисања и прецртавања, и на крају се затворио круг: путничка благајна, робна благајна, пртљажна благајна, доплатна благајна, станична благајна, контроле прихода у Београду, Загребу и Љубљани, Служба друштвеног књиговодства, банке. Професор Ранко би ишао од једног до другог,“добро, добро“ кимао главом, а онда каже: “Бројка мора бити усред коцкице, љепше уписуј те бројеве, лакше ти је збројити, нема журбе.“ и иде даље до другога, па на крају кад дође до катедре он каже: “Добро сте почели, ма још ћемо то једном, не пишите ништа док нисте сигурни, радије питајте, документ мора бити уредан и исправан !“ и онда поново, све док  код свих не буде како треба и како је он замислио.

Све те професоре из струке красило је огромно искуство у теорији и пракси. Ништа није остајало нејасно, требало је само питати, а они су били у стању по сто пута исту ствар објашњавати, док год на нашим лицима не би видили да нам је јасно. Вежући теорију и праксу често су нас изводили на Главну жељезничку и Дунав станицу или Доњи град станицу, да слику из књига или са табле замјенимо стварним опипљивим изгледом онога о чему су нам предавали. А већина њих је почела некад, можда и у горим условима, као и ми данас, имала сад породицу и дјецу и знала шта имамо, шта желимо и шта можемо. Није им био циљ само научити него и одгојити, направити правог стручњака и човјека. А било ту још нешто, што смо ми тада само наслућивали, нешто што жељезничаре чини посебним, карактеристичним у односу на друге струке, а то је солидарност и пуно повјерење једног у другог, без обзира да ли се познају или не, важно је да су исто,  жељезничари. Обиласком станица одмах смо уочили да ти људи трпељиво подносе наше присуство и од срца нам желе показати све шта нас интересира, без обзира колико то било тешко и комплицирано, дајући нам до знања да им нисмо терет већ радост. “Горак нам је хлеб синко, али га заједнички, у друштву, лакше гутамо, па ту горчину и не осетимо.“- рече нам један скретничар на станици у Доњем граду.

8

Од опћих предмета имали смо предмете из српског језика, њемачког језика, хемије, математике, географије, социологије, предвојничке обуке и  физичког одгоја.

Српски језик је предавао професор Калиновић,суви сједи господин у кафеном одјелу, пун оног жара и енергије коју ненадно добију људи пред пензију. Држао се програма и није правио излете ван зацртаног, а насљедио га је професор Ђулић, млађи средњовјечни црномањасти човјек, разбарушене просједе косе ,из чијег смо уџбеника и учили. Предавања су му била интересантна колко и уџбеник написан према његову властиту плану и избору, а тај је знатно одступа од стандардних уџбеника за средње школе. Изразито су били заступљени пјесници Алекса Шантић,Милан Ракић,Јован Дучић,Војислав Илић,Ђура Јакшић и Лаза Костић. Волио је љепо изражавање, љеп стил и чист језик и говор и стално нам је под нос гурао Дучића, који је по њему од српског језика створио свјетски језик, који по ничему не заостаје за енглеским и француским језиком. Потицао нас је да пишемо и редовно долазимо на Литерарни кружок гдје је са ужитком приказивао ширину и дубину познавања српског језика и књижевности.

Хемију нам је предавалља професорица Маодуш, згодна млађа плавуша, распуштеница, па је била предмет чезнутљивих погледа свих ученика, чега је и она била свјесна. Но, то јој није сметало да нам разјасни хемијске процесе, тако да смо с лакоћом на табли изводили огромне формуле масти и глицерина или разврставали хемијске елементе по Мендељајеву систему.

Професор Аца Секулић је математику предавао прве двије године, полако, темељито и сигурно. Када је установио колико ко зна из основне школе, поновио је то  и уједначио нам знање, а тада почео са новим лекцијама и градивом. “Математика је такав предмет, нема прескакања, све вам је у једном низу и ако нешто прескочиш, онда наставак постаје нејасан, непознат и тежак. Зато се не може учити тригонометрија, ако не знаш разломке и основе геометрије. И запамтите, математика се не учи напамет, она се мора разумети, а разумећете је ако се суставно вежбају задаци.“- говорио би он благим гласом, смијуљећи се љепим црним одњегованим брцима. На трећој и четвртој години насљедила га је професорица Рада, ситна црнка, равне црне као гавран косе, са црним маљама на наусници. Врсна математичарка и строга професорица, спремна сто пута објаснити, али на испиту никако попустити, морало се знати и готово.

Географију је предавала професорица Десанка Хаџи-Бабић, буцмаста средњовјечна жена љепог баршунастог тена, благе нарави и сизифовског стрпљења. По завршетку школе знали смо сва мјеста на пругама Југославенских жењезница, гдје вз стаје, без обзира да ли је то станица, стајалиште или цестовни прелаз.Сваки ученик знао је нацртати мрежу жељезничких пруга и економске, климатске и географске карактеристике краја кроз који пруга пролази.То је постигла на начин да су сами ученици, пошто смо били из свих крајева земље, цртали пругу са службеним мјестима и описивали крај кроз који пролази и на тај начин говорили о свом ужем завичају. А зна се, о своме најљепше и детаљно.Тако је изношено више података него шта их има у Енциколопедији географије или било којем уџбенику.

Социологију је предавао професеор Симеуновић, ситни мршави старчић, рођени Београђанин. Нико од нас ученика није га видио ни у једној прилици насмијана, а предавања му никада нису била довршена.Ова опширна наука по њему се свела на пар основних појмова: народ, нација,држава,власт, избори,друштво, друштвено уређење, врсте друштвеног уређења: првобитна заједница, робовласничко, феудално, капиталистичко, нешто о империјализму и социјализму, комунизму и на крају се никад није знало са којом ће дефиницијом бити задовољан, оном од прије пар дана или је неку нову смислио док ученик одговара.

Предвојничку обуку нам је предавао професор Брана “Пушка“. Висок, елегантан човјек, сјајне валовите сједе косе, спреман увјек на шалу, позат је постао по изразима: “Седи дрво на дрво!“ или у тежим случајевима:“Права си цепаница! “Теоријски смо све знали о оружју, дјеловима и намјена, о војним формацијама, али су интересантнија била његова предавања о биткама Александра Великог, Јулија Цезара, Наполеона, те о биткама из Првог свјетског и Другог свјетског рата, што није спадало у програм предмета. А он нас је водио и у Бубањ Поток на гађање бојевом муницијом, а прије уласка на стрелиште покаже друго лице и кратко и јасно заповједи:

-“Иза ових врата ће се чути само мој глас! Радићете само оно шта ја командујем! Ко буде има проблема  одложиће пушку испред себе на земљу и диће руку!  Јасно!!“

Физички одгој је спроводио Ђура “Фискултура“, дебељушкасти бивши ватерполиста “Југа“ и “Партизана“. С почетка је снимио стање и могућности појединаца, па према томе нас подстицао да се учлањујемо у клубове и тамо тренирамо.У Центру смо имали дворану са фискултурним справама, све ново, коњ са хватањкама,шведски сто,вратила,пречке и разбоје,конопе и струњаче, па смо за зимских дана углавном радили дворанске вјежбе, а за љепих дана играли смо кошарку, рукомет и одбојку на малом игралишту уз дворану или ногомет и атлетске дисциплине на оближњем игралишту од шљаке “Палилулца“. Најбољи од нас у појединим спортовима су сврставани у екипе за разна такмичења, која су често одржавана на свим могућим нивоима и у разним лигама. Такођер, у нашој дворани су одржавана и такмичења у рвању и мачевању, гдје су долазиле величине у тим дисциплинама: Стеван Хорват и Ненадић, односно мачеваоци Савић и  госпођица Јефтимијадес.

Предмет Њемачки језик је предавао наш разредни старешина професор Владимир Зовић, бивши првотимац “Партизана“ и дипломац Бечког универзитета. Немало се изненадио кад је видио колико познајем њемачки језик и граматику, а кад је сазнао да глатко пишем и читам готицу извео ме пред таблу и диктирао, а ја сам писао као да је у питању ћирилица или латиница, нашао се у чуду, а онда нађе неки текст међу својим књигама на готици и кад сам га прочитао, рече:

-“Штета за тебе, овај програм који  ми учимо предвиђен је за почетнике, а ти би сада требао ићи даље, на сложеније текстове и конверзацију. Настојаћу да ти помогнем, да се не опустиш, и не назадујеш, а то се зна десити кад се од ђака не тражи више него шта он зна. Читај и преводи новине, ја ћу ти дати неке њемачке часописе. Свака част твојим наставницима у осмогодишњој школи, овде толико не уче ни гимназијалци.“

Директор Центра, Јурај Лушић, углађени високи човјек, иако у годинама, кретао се усправно и елегантно као младић у беспрекорно испегланом одјелу, бјелој кошуљи и машни. Ускоро сам сазнао да је родом из Шибенске Рогознице, да је прије радио у Заједници ЈЖ,  био првоборац у Другом рату, да је иницирао и изградио у родној Рогозници жељезничко одмаралиште у које су радо ишли жељезничари из унутрашњости, због нетакнуте природе, чистог мора и мирне идиле малог рибарског мјеста.

Тада још није била изграђена Јадранска магистрала, па се путовало до Шибеника возом, а одатле бродићем у Рогозницу. Неки од мојих другова су већ тамо били с родитељима жељезничарима и о томе одмаралишту причали бајке. Одмах ми паде напамет како нико од буковачких првобораца и садашњих функционера по Загребу и Београду није ништа подузео и организирао да се нешто изгради у свом завичају као што направи директор Јурај Лушић у свом мјесту и због тога сам му се баш дивио. Онај крај од Шибеника до Трогира, док није била изграђена Јадранска магистрала, био је затворен и запуштен, љута сиротиња, гдје се преживљавало од мало рибе, нешто башчица и пар грла стоке, смокава и грожђа, те вина. И Јурај је то могао једноставно заборавити живећи у граду, али није, већ је указао својим сељанима да им је излаз у туризму и на време им изградио објекат у коме се могу учити и привикавати, није се стидио својих корјена ни порјекла.

9

Таман смо се навикли на свакодневну колотечину: дом, школа,уходане обавезе, кад се по Центру прошири вјест да ће поред стипендије и родитељи морати плаћати дио трошкова школовања. Већину нас прошли су трнци од муке, знајући да од куће не треба тражити новац, јер га једноставно немају, а то значи одустајање од школовања. Бранко Алавања поче се распитивати, онако подузетан, код управе и сазна да ту има неке истине, али да још ништа није дефинитивно одлучено. Кажем му,видно забринут:

-“Онда Бранко, чекајмо, не вреди наглити. Ако сад пишем кући, знам шта ће ми ћаћа одговорити. По њему се могу исти час паковати и вратити назад, али је то за мене најгоре могуће рјешење, нисам нигдје приспио, а право да ти кажем, не да ми се гулити грбачу онако како ћаћа заповједа.“

-“На истом сам ки ти !Од куће ми ни динара не могу слати, једино ми се мота идеја у глави да одем код брата у Њемачку и тамо арбатујем, бар ћу бити плаћен, боље ми је то него да код куће просипљем из шупљег у празно.“ – слегну он раменима, онако неодлучно.

Коначно рјешење никако да се каже, па одем до разредног Зовића и кажем му о чему се ради, а он са мном пође до директора Лушића. Нађошмо помоћника Пејака и он потврди да средства која су предвиђена за Центар неће бити довољна и да се то питање сада расправља у службама Заједнице ЈЖ, па ако се не одобре додатна средства, да ће  ученици морати сносити дио трошкова.

-“Ја такав уговор нисам потписао, а колико ми је познато, ни остали стипендисти ученици. Да ми је ћаћа имао 5ооо,оо динара мјесечно за школовање ја овамо никад не би дошао, вјеројатно би ишао у неку гимназију, а сада се све ради на нашу штету. Већина ће се морати вратити кући и тако изгубити годину школе и живота.“- рекох огорчено.

-“ У праву си младићу, ја то нећу дозволити! Проблем постоји, али с тим ученици немају ништа, нити ћу дозволити да они сносе посљедице. Ако се не уважи моје, ја нећу бити директор овог Центра. Жељели су најбоље ученике, добро школоване стручњаке, изградили овај Центар, а сада неки хоће да се све то руинира. Неће моћи, бар док ја руководим овим Центром. Зато младићу, ви само учите, а ово ће се рјешити. Је ли ово твој Владимире ?“- с бочних врата се јави директор Лушић.

-“Да, директоре, Марко Мажибрада, ЖТП Книн.“- одговори разредни.

-“О, мој Далматинац, из којег си мјеста земљаче ?“- упита ме он.

-“Из Кистања .“- рекох.

-“А, млади Буковчанац, браво, тако треба, добри и поштени су тамо људи, сиротоња, али паметни, поштени и вредни. Чуо си, само ви учите, ја знам да ви немате одакле плаћати и борићу се за вас и за Центар.Тако реци колегама. И немој ме обрукати, бори се да будеш најбољи. Јесмо ли Далматинци или нисмо!?“- омекша проблем директор.

-“Добро је припремљен, бар из њемачког језика, сад више зна него гимназијалац. Он готицу чита и пише као ћирилицу, на диктирање.“ – похвали ме професор Зовић.

-“Па да, и прије рата Кистањска школа је важила као најбоља нижа гимназија, има традицију и људи је чувају, а рат им однесе доста врсних интелектуалаца у партизанима, све сами доктори и професори у цвјету младости и интелектуалне снаге.“ – замисли се директор Лушић.

-“Сад ми је лакше, тако ћу прењети осталима.“- кажем им и упутим се из канцеларија остављајући њих тројицу да даље разглабају о проблемима школског система, те дођох у Дом.

Тамо су ме жељно очекивали.Укратко им објасним о чему се ради, шта је проблем и шта је директор рекао.

-“То значи да нема још коначног одговора ?“- рече Бранко.

-“Да, тако испада. Али вјерујем директору, да ће се изборити за нас, а тако пише и у нашим уговорима, да ЖТП сноси трошкове школовања и смјештаја у Центру, а да смо ми дужни да четри године радимо код њих по свршетку школе. Ја нећу ништа подузимати, нећу кући ништа писати и сматрам да је проблем рјешен. Могу ме само силом истјерати, пара од мене и мојих неће добити, јер их нема. А ви како хоћете.“- завршим причу.

-“Тако ћемо и ми !“- сложи се већина.

Навече ми приђе Бранко:

-“Марко, цјело поподне се мучим. Добио сам од брата из Њемачке одговор на писмо и он ми пише да пошаљем све кврагу и дођем к њему кад средим лична документа. И ја сам преломио, напуштам ово и одлазим у Њемачку. Ово ође ништа није сигурно, а тамо се добро зарађује. Сутра ћу узети документа и одлазим. Шта прије то боље.“

-‘Право да ти кажем, жа ми је шта одлазиш, а не усуђујем се рећи ни да ни не, то мора бити само твоја одлука. Како год одлучиш желим ти срећу.“- кажем му гледајући негдје у даљину, а видим лице прерано сазрела дјетета.

Сутрадан Беанко Алавања узе документа, кратко се поздрави с нама, баци младост иза леђа као изгорјелу шибицу и оде као одрастао човјек у живот, па како му Бог да, а разредни старешина, професор Зовић прецрта први лист Дневника.

10

Послије извјесног времена, како то већ бива, ученици се почеше окупљати у мање неформалне групице. Заједничке склоности, сличан начин мишљења, исти мотив интересовања, порјекло и менталитет из истог краја, насљеђе средине у којој су одрасли или трнутни хир, били су разлози тому и величина тих групица није била иста, увјек је било прелетача из овог или оног разлога, а то нико није спречавао, нити се због тога кому замјерало. У свему томе ја сам био у неутралном положају, нити се формирала група око мене, нити сам ја тежио некој од њих. Ако сам се негдје тренутно затекао, то није значило да сутра нећу бити у некој другој или прекосутра у некој трећој групи. Црта индивидуалности се у мени одавно формирала, па ме час чинила усамљеником, а час стожером око којег су се све групице окупљале. По већ устаљеној навици кад је учење било у питању стартао сам од почетка. Уводне лекције сам сматрао необично важним и на бази њих сам процјењивао смјер кретања у предмету, лучио важно од мање важног и настојао  остварити тако замишљен план,а према њему распоредити време које је требало утрошити за то.

-“Којег ђавола ту више тражиш? Ја сам прочита пет пута, скоро га знам напамет и не знам шта би се око тога више бавио?“ – пита ме једном Стево Миливојевић, чудећи се шта стално листам увод, па нешто тражим у њему, на почетку, а онда упоређујем у средини књиге или при крају уџбеника.

-“Напамет, шта ће ти то?Ја тражим оно “шта је аутор хтио рећи“, а небубам никад напамет. Напамет је најлакше научити, а још лакше заборавити.“- смијем се његовим испрозореним очима.

-“Ма врага је лако, није ово пјесмица која се римује.“- неда се Стево.

-Није пјесмица ни драма, па ипак глумци науче текст напамет.“- недам се ни ја.

-“Провај и ти, па ћеш видити колико ти треба муке да то набубаш.“- инати се Стево.

-“ Узми књигу коју оћеш, реци шта и дај ми пет минута по једној страни, видићеш!“- предложим му.

-“ ‘Оћеш врага, ајмо се окладити!“- успали се он.

-“У принципу се не кладим, али дај књигу, па ћу ти показати.“- заинтачим се.

Он узе уџбеник из саобраћаја и отвори га негдје по средини и каже:

-“Ево ође, роде, страна 127.“- крену на далматински говор – “ Да видимо!“

У соби наста тајац, Владо Томаш узе сат и штопује време:

-“Сад.“- рече, а након пет минута објави:

-“Готово!“

Дам књигу Стеви шутке, а кад се он намјести да прати, отпочмем говорити текст који сам малоприје, за оних пет минута, прочитао. Сви су гледали у Стевину фацу.

-“Јеба те Бог, ни слова није прекочио! Да ми је ово неко река не би вјерова! Ма ни слова! Благо теби, па како то мореш !?“- баци он књигу на кревет.

-“Немам појма, очима читам текст, уствари узимам слику, па онда то једноставно прочитам.“- покушавам објаснити.

-“Па, лако је ондда теби научити, погледаш и “штрец“ и готово.“- рече Владо.

-“Је’ врага, слика како брзо дође тако и оде, нестане и заборави се. Некада то може користити, али за знање није пресудно.За знање морам разумити и ухватити конце, па онда то изрећи својим рјечима, исто као и ти.“- кажем му.

-“А математика, бројеви, можеш ли и њих тако памтити ?“- питаВладо.

-“Сведно ми, рјечи, бројеви, слике, цртежи, мелодија, ноте. Ево, сад неби могао изрећи онај текст, слика је нестала.“ – објашњавам им -“Гузица се мора угријати, само се тако стиче знање, нема друге!“

-“Свеједно, волио би да и ја могу тако “сликати“ “.- рече Владо.

11

Ускоро почеше први испити и оцјене. Био сам задовољан, моје су биле одличне. У њима се огледало и знање из осмогодишње школе у Кистањама, а у односу на друге ученике видио сам да је моје доњето знање далеко веће од њиховог. Има више врста одликаша и обично их зову “бубалицама“, ‘књишким мољцима“, “штреберима“ или нешто слично, па их другари из разреда избјегавају или их не укључују у неке неподопштине за које знају да они неће у томе учествовати, што са мном није био случај. Радио сам све што раде и други, играо кад и они, судјеловао у несташлуцима, учио кад и колико и они, и зато нису могли ни морали да ме тако титулрају. За све је постало нормално да ја знам и да добијем петицу, као што је то било да неко од њих добије двојку или тројку, а кад им је требало увјек сам био спреман да помогнем, било да се ради о појашњењу нечега нејасног или да се рјеши домаћи из математике или да се од мене једноставно препише неки домаћи рад у стисци времена.Онај који је сједио  поред мене у клупи знатно би напредовао у оцјенама, јер би школски рад могао од мене преписати, а кад се неко испитује чуо би увјек тачан одговор од мене прије него шта одговори професору. Зато је било надметање ко ће сједити у мојој клупи или близини. На захтјев разредног често би сједио код мене неко од слабијих ученика, који би упали у кризу и почели ређати слабе оцјене

Око Пере Демића се формирала омања групица фрајерчића. Кружила је прича да је Пера био у поправном дому због неких глупости, а он сам о томе није причао, нити се тим хвалио. Био је то згодан момчић, интелгентан и хладнокрван, који је добро познавао улицу и неке моте из тог репертоара и онако успут их показивао, што је некима из провинције било толико “градски“ и “фрајерски“ и на сваки начин су га настојали опонашати, па су га у стопу пратили као мушице, ако би им то он дозволио. А он би чето знао одлутати сам у град, гдје је био и шта је радио не би причао, а његови обожаваоци би сами измислили које је авантуре доживио: “био је код своје банде из поправног“ или “ ишао је код своје мачке“ или нешто слично. А он би прича вицеве. Озбиљна лица, кудраве смеђе косе, као да неће, он је вицеве сипа из рукава и никад их није понавља.Учио је како кад. Кад би му загустило мало би се потрудио и зачас би био врло добар ученик, а онда би попустио и пао на ниске гране, па опет направио узлет и тако пролазио.Типични кампањац. К њему су нагињали Воргучић Звинко и Драгољуб Јовановић, по банатском основу, а нарочито Мујо из Цазина. Док су Звонко и Драгољуб  га знали   пратити и исправљати своје слабе оцјене Мујо није био таквих могућности, мислио је да ће бити боље признат у групи ако буде “ мало фрајерскији“ од осталих. Он тако потону бесповратно и мораде отићи из школе.

Ратко Ковачић из Брибира код Цриквенице, висок младић, дјете из малог приморског мјеста, знао је свирати гитару и интересовао се за енглески језик.Трећаков Милан из Кикинде, пропали ђак Машинске школе из Ваљева, иако нешто старији од њега, одушевљавао се Ратковом музиком, па су обојица, кад год би стигли, учили свирати тада популарне шлагере од “Силуета“, “Црвених кораља“, “Битлса“, “Шедоуса“, па им се из двогодишње школе прикључи Љуба “Бубњар“ и Рус “Зајечарац“, басист. Ускоро им Центар купи електричне “Јолана“ гитаре и појачала, па су они у слободно време вјежбали у сали за фискултуру, а која је била пројектована и за кино и позоришне представе. Тиме се почео одушевљавати и Бобан Стефановић, донио чак и гитару од куће, знао је одсвирати и пар акорда или почетак неке пјесмице, али се није успио убацити у састав ни као резерва.Тада су ВИС-ови по некој моди и правилу имали четри члана и Бобаново скромно знање свирања гитаре није било довољно да постане члан састава. Додуше, ни остали чланови ВИС-а нису били бољи музичари од Бобана, али су око себе створили фаму као да јесу.  Послије извјесног времена и свакодневног дежурања и проматрања проба ВИС-а Бобан је изгубио наду и вољу за гитару и спремио је у ормар. Понекад би се је сјетио, ударао познате акорде за своју душу, чак нешто и отпјевао мумлајући на неком чудном енглеском, а онда ме значајно упитао:

-“Шта кажеш Жуле ?“

-“Одлично је, само сврај !“- смијем се.

-“Ти ме зајебаваш, зар ниси примјетио да сам сто пута профула ?“- озбиљно ће он.

-“Ја једва осјетим разлику између горњег и доњег ДО.“- кажем му.

-“Стварно!? Хвала Богу да и теби нешто не иде .“- чуди се Бобан.

-“Да, осјећам је, дира ме, волим све врсте музике од народне до симфонија, али немам талента за репродукцију ни гласом ни рукама. Прије би конструира свемирски брод него научио свирати једну мелодију на гитари. Тако је то.“- кажем му.

-“Како мој ћале свира гитару! Ја немам појма! А како би ми сад добро дошло!“- жали се он.

-“Није ни сад касно, свирај за своју душу, немој то схватити као обавезу, па ћеш се једног дана зачудити како си напредовао.“- предложим му.

-“Имаш право, нећу бити композитор, а код  “мачки“ ће добро доћи.“- сложи се он.

А Владо Томаш је што се музике тиче одабрао други пут. Он се укључио у лимени оркестар. Одабрао је чинеле. Пошао сам једном с њим, да му чиним друштво, да видим како вјежбају, узео једну Б трубу, пушем а  оно ништа. Рече ми он да требам знати намјестити усне и тако то, али није вредило.Стари музичар, који је био диригент и учитељ, одабрао је чланове оркестра, који су од раније већ знали нешто свирати, и сад их је увјежбавао свирати химну “Хеј Славени“, јер је то требало припремити до Дана Републике као промоцију оркестра, а ако стигне научиће и још понешто.

-“Идем ја одавде, нисам ја Владо за то, а и пукоше ми уши.“- кажем му и излетим са пробе остављајући иза себе ревање магараца, кукурикање пјеваца, и скрчање прасади и “трас“ Владиних чинела.

-“Ово ће бити за Нобелову награду, ако успију одсвирати химну за 29. Новембар.“- помислим у себи.

А преварио сам се! За 29. Новембар- Дан Републике пријеподне је била матинеја- приредба и прије свега на позорницу је изашла плех музика и солидно одсвирала химну, док се подизала застава. Највише су ми се свидиле Владине чинеле, које је он онако срчано спајао. Послије говора о важности Дана Републике и неколико рецитација на бину су ступили БИС “ДИЗЕЛИ“ и одсбирали неколико композиција које су тада биле у моди. Ратко је солирао, Милан тјерао ритам, Рус бас гитару, а Љуба је  немилосрдно дерао бубњеве. Нормалоно је да су се шепурили као паунови, а остали су им били помало завидни. Они се неће моћи бранити од “мачака“, јер се планирају плесне вечери петком навече, ту у нашој сали.

12

А кад су “мачке“ у питању, ту је било свега и свачега. Углавном су сви имали своје дјевојке које их чекају тамо код куће иако су таква писма слабо стизала.То је било лако установити, јер су та писма била посебне врсте, дугуљаста,свјетлороза као дјевојачки тен или свјетлоплава као јутарње небо, са љепим калиграфским рукописом. Испочетка је свак своју “љубав“ љубоморно чувао за себе, а онда мало по мало сазнавало се  име те “љубави“, па гдје је, шта ради или у коју школу иде, како изгледа и јели већ што било, док сви нисмо знали све, па су се на крају писма читала заједнички, као што су први хришћани читали посланице апостола Павла. Мора се признати, ту су у предности били дјечаци из сјевернијих равничарских крајева и из градских средина. Пера Демић је примао таква писма, нека би дао на заједничко читање, а богами нека не. На та “заједничка“ одговарало је брзо и кратко, а на она “тајна“ сам, брижљиво и дуго пишући љепим рукописом до дубоко у ноћ. Владо Томаш је сва своја читао јавно, а била су на више страна, била су прави романи. Милан Трећаков и Ратко Ковачић, као музичари, брзо су упознали неке Београђанке и предвече смо их могли видити или “случајно“ срести у заједничкој шетњи недалеко Центра. Лучић Иван је редовно примао писма од своје Јулије, Мађарице, из родног мјеста, нека је чито јавно, а нека не, о чему је сам доносио одлуку.

Тако једном Владо Томаш прими неколико писама од више дјевојака са разних страна и требало је на њих одговорити, а за то је требало утрошити подоста времена. Замоли ме, да ја на нека одговорим.

-“Па, како то мислиш, нити знам ко је, нити каква је, ни како изгледа, ама човјече ништа не знам о њој, шта ти је човјече!? А није нам исти ни рукопис, препознаће да ти ниси писао!“- браним се ја .

-“Рукопис нам је сличан, а на крају ћемо додати неку фразу у вези тога, био сам некако индиспониран или слично, па је све рјешено.“- смије се он и даје ми неколико писама која је та дјевојака до сада писала, уратко ми описујући како изгледа и у коју школу иде и још ми приложи уз свако њено писмо концепт одговора које је она до сада добила.  Толико је наваљивао и видим, одлучио да му будем нека врста личног секретара. Нема ми друге, узмем она писама и добро их проучим замишљајући дјевојку, онако како ми је он описао да изгледа, у некој идиличној атмосфери и некако склепам концепт одговора на задње писмо. Ту ми је добро дошло присјећање на стихове Лазе Костића, Алексе Шантића,Милана Ракића,Јована Дучића,Бранка Радичевића, Војислава Илића и остале романтичарске и симболистичке пјесничке елите, те користећи њихове стихове склопим сличне милозвучне фразе као:

-“У ову позну јесен, док магла прекрива Банатска поља преко Дунава, назирући једва Панчевачки мост, сједим у осами на балкону своје собе и ништа не видим и не чујем око себе. А како и би, кад ми пред очима лебди твој лик, твоје њежно плаве очи и прекрасне плаве витице косе, што су младалачки немирне испале испод баршунастог шеширића, а у ушима ми одзвања мили твој смјех и шапат, док смо се љубили у паркићу испред жељезничке станице на растанку….“

“…“ Опрости ми на рукопису, толико ме обузела чежња за тобом, за пољупцима твојим, сав дрхтим у том лудилу, да ни руке не могу да контролишем….“

Кад сам био готов с писмом дам га Влади, а он чита ли чита, па поново, па узе своју неку свеску и преписује поједине реченице или њихове дјелове.

-“А шта ће ти то, имаш све у овом концепту, ако ти затреба !?“- питам га у чуду.

-“Ово је фантастично, ово је одлично, са малим преправкама ићи ће на све адресе, само морам записивати којима сам то слао, да не пошаљем исто два пута. Обећај ми да ћеш ми још помагати, сад ће сви навалити на тебе да им састављаш писма, брзо ће се то прочути. Ја сам први, то је моја идеја, имам право на предност. Обећај, важи !?“- усплахирио се Владо сав сретан и одушевљен.

-“Ајде кврагу, добро, обећавам. Почело ми је бити забавно!“- смијем се и драго ми је да сам погодио и чак надмашио његова очекивања.

-“За ово ће бити пичке, сад на феријама,  а онда посебно частим!“- поскочи он.

А тада узе концепт писма што му га дадо малочас и оде од собе до собе и наглас чита “како је то добро написано“. Наредних дана, па убудуће, сви су долазили код мене да им пишем љубавна писма дјевојкама, тако да сам био у току, шта се љубавних мука мојих другова тиче, пратио како се те љубави продубљују или гасну, како код кога. А  ни дјевојке нису биле љене, да су уложиле толико труда у обавезну школску лектиру, све би имале петицу из српског. Изгледа да им је био дражи љубавни опус сваког пјесника него ли неко познатије дјело истих тих пјесника, а које се уврштавало у обавезну лектиру.Тај свјет од уздаха и лептира, облака свих могућих врста, поточића, рјека и водопада, гаврана, славуја, шева, штиглића, ливада и брежуљака, а о цвјећу да не се не говори разумије се само у тим годинама и схвата озбиљно. И кад и код кога то нестане и изгуби онај фини дрхтај док се чита, може се рећи: збогом младости, добар дан животе.

13

Некако пред празник Дана Републике- 29 Новембар дође ми Брацо, којег већ дуже времена није било, да се распита хоћу ли ићи кући за празнике. Првог мјесеца мог боравка у Центру, у октобру, долазио је скоро сваког викенда, а сада се изговори како имају ићи на праксу подалеко, тамо на крају Београда и да не може стићи, а мора опет запети да учи, тако да му не остаје баш пуно слободног времена.

– “ Ма, нема везе, води рачуна о школи, мени је добро, имамо овдје и ТВ и кино, слободног времена је мало, а да га и имам, шта ћу у граду без динара.“- кажем му.

Питам га још шта је са Стевом, он нити ми је долазио нити се икако јавља.

-“Знаш њега, почео је радити јесенас овдје, па прије мјесец дана, отприлике, отишао је на терен у Приштину. Само једном ми се јавио кратким писмом, докле ће тамо остати, не знам ништа о томе не пише.“ – рече он безвољно,нисам га таквог до сада навикао видити.

-“Шта ти је, ниси добре воље, да ниси болестан ?“- упитам га кад видим да не мјења расположење.

-“Брине ме, “- заста – “ево ово !“ – пружи ми неко писмо.

Узех писмо,отрага нечитак потпис без адресе, али по жигу видјех да је из Кистања. Читам писмо. Сво је у стиховима, онаквим како цуре пјевају код оваца у Буковици:

-“Мој драгане, моја грудо леда,

Од срца се откинути не даш …“

– и тако пуне четри стране, о чежњи, љубави, радости, болу, чекању и Бог те пита о чему не све не.

Добијем напад смијања, а он се упрозори, гледам га кроз сузне очи, оћу му нешто рећи, али смијање не да.

-“Који ти је враг, шта ту има смјешно ?’ – он се наоблачи.

-“Па овако нешто сам читао у Ђуриној задаћи, има их тамо колико оћеш.Сигуран сам да је из ње преписала.“- повратим се ја.

-“Али она већ пети пут пише !“- тмурно ће он – “Не знам шта ћу, да ли да одговорим или не ?“

-“Па која је то , по  потпису не видим?“-питам га.

-“Па зар не видиш, пише ту !“- покаже он прстом при крају писма.

Погледам мало боље и стварно, у склопу стиха је било убачено и име, али малим словима “љуба“,па како се то римовало нисам ни схватио да је то лично име већ уобичајени придјев, често навођен у таквим пјесмама.

-“Која “љуба“, знам их двије или три, твојих година ?“- хоћу да ми потврди слутњу.

-“Па, она “наша“ !“- излети му, са задршком.

-“Ајде, Бога ти, види ти ње, па зашто ти пише, сигурно има разлог !?“- сад га тјерам на поледицу.

-“Враћа се ја љетос с Кистања, оно кад сам био тамо пред Приобржење,преко Долова, и сретнем је испред њене авлије.Она ме позва у кућу и кад сазнам да је сама, што ми она без питања даде до знања,навалим, не баш пуно, и десило се. Ето, сад ми пети пут пише иако јој никако досад нисам одговара, па незнам били и сад, да јој кажем да ми више не пише или да не одговарам никако?“- исприча и пита ме.

-“Па то је Љуба, а знам која, не одговарај, досадиће јој, а увјек можеш рећи да ниси примио писмо.Шта год да јој одговориш она ће писати још више.А да те утјешим, и ја сам је код оваца дрпа, кад си ти прошле године био овдје у школи.Знаш како то иде. Дуг дан, нас двоје сами, чувамо овце по кувину, и шта ћемо друго кад се смрачи, она не може плести, ја не могу читати, него се дрпати.“- смијем се ја.

И он се коначно насмија:

-“Нек иде к врагу!“- исцјепа писмо на ситне комадиће и баци све у кош поред клупе на којој смо сједили.

-“А ја се боја да ће она сад све разгласити, реће матери, па ето ти циркуса!“- чека на моје мишљење.

-“Па нек каже, баш те брига! Ћутаће она, а и матер јој, ако јој каже. Била пригода, десило се и кад би се на основу тога правили планови унапред би се знало да су пропали.Њој више одговара да се за то незна него теби. Не бој се ти тога, неће бити ништа. Само не одговарај на писма.“- кажем му ја одлучно – “Па куд пукло да пукло“.

-“Право кажеш, а цјелу ме јесен то мучи. Мога сам одма с тобом разговарати, мене будале.“- смије се,лакнуло му.

А тад му рекох да нећу ићи кући за празник. Дошао би ујутро, а морао се вратити исти дан увече. Не вреди ради тога ићи и да сам већ кући тако писао. Рече да неће ни он, исти случај, а он би још морао платити карту, што ја као жељезнички стипендист не морам.

-“Дођи код мене у Дом преко празника, ако немаш друге планове, гледаћемо ТВ, неће бити гужве, сви ови из ближих мјеста иду кући, остаје нас неколико Далматинаца и Личана.“- наговарам га.

-“Видићу шта ће моје друштво.Свакако ћу навратити.“- оде он, онај стари, опет насмијан. На растанку ми захвално, онако узгред, стисну мишицу, без рјечи.

14

За празнике опусти Центар.Оста нас десетак Далматинаца и Личана. Узмемо грамофон из разреда, који нам је помагао да свладамо лекције из њемачког језика, и брдо плоча из радиостанице, те све донесемо у собу, гдје је трештао по цјели дан, час народну, час забавну музику. Ујутро дође  једна од помоћних куварица, и на наш предлог свари  нам   ручак за два дана, да сутра не би морала долазити, што она радо прихвати. У велики фрижидер остави она брдо шницли, ћуфти, похованог меса, мљека, месних нарезака, паштета и разних салама, киселе краставце и паприке,мјешану српску салату, показа нам гдје је воће, чоколаде и кекси су били ту, те нам рече да не перемо суђе, већ да га оставимо у огромном судоперу, то ће послије машина опрати. Остави нам и кључеве од кухиње, а већ су код мене били и они од Школе, Дома и осталих улаза. Колико их је било и Свети Петар би ми позавидио.

Послије доручка вратимо се на спавање, сада уз музику с неке лонгплејке, и пробудимо се касно поподне. Боже дивоте, протезали би се од љености док нас глад не отјера у кухињу, а тада је јео ко је шта хтио. Послије смо играли столни тенис и до касно гледали телевизију. Као проклети, већина нас се будила већ у шест сати, као и осталих дана.

-“О БОже, шта је ово, Бог ти да, ђаво ти неда! Да ме је неко пробудио убио би га, али сам сам се пробудио, па се жив поједох. Нико ми не брани спавати, а ја се будим као да данима нисам прижељкивао нешто овако, да могу ујутро спавати до миле воље.“ – жали се Стево Миливојевић умјесто свих нас.

Никоме није падало напамет да иде у град, ем шта је све било пусто и затворено, ем шта нико није има пребијеног динара у џепу. Време је било прохладно, ведро и већина народа се преселила на село да коље прасад, да ждере и опија се, а на повратку да довуче препуне торбе, кошаре, вреће и каце зимнице, које су им припремили родитељи.То је била суштина вјести, кад се преведе на народни са хибридног језика спикера и уредника на ТВ.

Вратимо се ми с ручка у собе, слушамо музику с плоча, час ово, час оно, па нам се на крају Стево пожали:

-“Ево има Шумадинаца,има Цигана,има Влаха,имаВрањанаца,Ужичана,Лала,Славонаца,Загораца,словенске полке,бодулских пјесама, мексичких,талијанских и шпанских, од ових хипика  и рокера,Шуберта и Бетовена,како се каже класике, и да даље не набрајам, а ниједне из наше Буковице, Лике, Босанске Крајине, Книнске крајине, као да се код нас не пјева нити коло игра. А на Радио Загребу сам слуша наше пјесме, приче и кола. Ови овдје мисле да тамо нема српског живља одвајкада, а оно шта су пјесме и кола да је превише “сељачки“, примитивно и да је на срамоту. А, шта би сад волио да чујем наше ојкање и топотање њемог кола.“

-“Ти би ону:

Ој Личани јабуке вам горке,

Далматинци љубе вам ђевојке!“- насмијем се.

-“И ту и ону:

“Погледај де мала моја,

са прозора јели зора…“  и  зашто не:

Вук магарца на плот нагунио… и орзање и остало.“ – уозбиљи се Стево.

-“Право да ти кажем,  имаш ти право. Ето, Готовац је компонира “Еру с оног свјета“, на  бази наше музике и обичаја, али је то приписано хрватском музичком благу.“- присјетим се учења из музичког одгоја.

-“Јесте ли гледали на ТВ “Линђо“ Дубровачки, па то су све игре код нас на сајмовима, само без оних инструмената, а остало је све исто.“- укључи се Перо Млинар од Бенковца.

-“Па оне “клапе“ бодулске, стално их виђаш на ТВ, тако и код нас пјевају, само то нико не снима и не зна, исто је,  један законтава,  а други се прикључују у пратњу. Сад да неко каже да је то код нас изворно, ма какви, нико ти неби вјерова, рекли би да имитирамо Бодуле. Срби, па да пјевају “клапски“, Боже мој, назвали би те Бодулом. “ -јави се Стево.

-“Тако је то, овдје воде мало рачуна о нама тамо, већина и не зна да тамо има Срба, акамоли у којим крајевима живе, а како ће знати о свему осталом.С друге стране Хрвати упорно форсирају тезу да смо тамо насељени од Турака, у шеснајстом или седамнаестом вјеку. Само никако да објасне откуд тамо православни српски манастири и некадашње православне, а сада католичке  цркве по далматинским градовима, неоспорно старије по документима.“ – сјетим се прича игумана Никодима.

-“Знаш, неки су мене већ питали шта си по народности. Кад сам им река да си Србин, скоро да ми нису вјеровали. Мислили су да си Хрват. Ја сам Стево Миливојевић, па су одма схватили да сам Србин ради имена и оног –  ‘-ић“, али за тебе нисам сигуран да у то моје вјерују. Кад сам им река да има Хрвата и католоика са презименом на “-ић“, колико оћеш,са именима Петар, Андрија,Иван, Марко,Јосип,Душан, Павао, Никола итд, сад сумњају и за мене. Ето, коллико ови овдје о нама и нашим крајевима знају.“ – уозбиљио се Стево.

-“А шта би рекли да им кажемо да је у Шибенику сједиште далматинске  епископије и да тамо сједи владика, најстарији православни старјешина на овим просторима?- смијем се ја.

-“Ти се зајебаваш, а мени је то криво, требало би се то и овдје знати, у народу, а не само појединци који се том струком баве.“- не да се расположити Стево.

-“Једна је држава,боље да се не зна ко је ко и да се не суди о човјеку по томе.Нек се суди по њему самом, његову карактеру, знању, раду,зар је националност важна ?“- противим се.

-“Кад би тако сви мислили, и тако се понашали, ти би био у праву. Али нажалост, гледа се и то, само не јавно. Постоје квоте, приоритети, заступљеност, а по овом кључу иде и у политици и у Партији, и запошљавање, видићеш ти то. Ето, у Книну гдје је више од деведесет посто Срба, потпресједник и предсједник опћине увјек су друге националности, иако за Партију то не би требало бити битно, требало би по ономе шта се јавно говори да то буду двојица најспособнијих за та мјеста, па ако су обојица Словенци, нека буду, иако их је свега двојица у Книну. Пуно тога ми незнамо, чини се мени!“- издуши Стево, одманувши ручердом.

-“Маните се тих ствари, још ће нам приљепити нешто!“- опрезно ће Млинар.

-“Тако, гласно размишљамо, остаје међу нама.Стићи ће и одговори у своје време.“- и ја скрећем са тог терена.

-“Ко би рекао да ми живимо у Београду?  Овдје смо изоловани, гдје год желиш изаћи треба пара, а ми без филера. Да луњамо улицама ка псине, не исплати се. Јебем ти паре, јебем ти сиротињу, ко да су те ужетом свезали!“- јави се Петар Трбојевић.

-“Треба тражити цуре, то је најбоље.“- предложи Бранко Новковић.

-“Ем, цуре, а шта ја говорим! Она предложи да одемо у кино, на плес или негдје слично, не мислиш ваљда да ће ти она платити, а гдје је твоје каваљерство, у шупљом џепу. А види нам гардеробе!? Да једног пристојно обучемо не би могли од свега онога шта нас десет има. Ни камењарка неће да те погледа, види одма да си го ка пиштољ!“- брецну се Трбојевић.

-“Пиши писма, гради куле у зраку, ништа ти друго не преостаје“- боцкам ја Перу.

-“Јебеш то пренемагање, ја би нешто конкретно да шчепам, да осјетим месо под рукама!“- зашкрипута зубима Трбојевић.

-“Луд си ки судац !“- лупи га по рамену Стево својом киклопском ручердом  – “А ко од нас неби ?“

-“Доста млаћења празне сламе, ајмо на вечеру!“ – пресјечем надолазеће баковање -“Послије ћемо видити шта ћемо!“

Дружина се диже и сјурца низ степенице и почеше се момци по платоу јурцати ки млади јарци. Кад смо вечерали, случајно у једном нуглићу шпајзе, док сам гасио свјетла, угледам десетак боца црног вина.  Позовем Стеву и покажем му. По двије боце ставимо испод јакета и однесемо крадом у собу. А тада смо пили и пјевали, мало и плесали, те на крају ошамућени заспали. Тако прође и тај Дан Републике 1963. године.

15

Поврати се комплетно друштво сљедећег дана, како ко стиже, возом. Они из даљега дођоше првим јутарњим возовима, труцкајући се цјелу ноћ, масни и поспани, а они из ближих мјеста дођоше предвече, кренувши од куће послије богатог ручка, са торбама пуних кобасица, сланине, куваних јаја и трајних колача.

Пред спавање, тај дан, није се строго гледало на гашење свјетла, а повратници изнесоше на заједничку трпезу све шта су доњели од куће. Било је ту свакаквих специјалитета од Зеленог Загорја па преко Славоније,Срема,Бачке и Баната до Неготинске крајине. Кобасице, чварци, кулени, сиреви свих могућих врста, поховани батаци и шницле, свињско и јањеће печење, шунке и пршути,суве шљиве, јабуке и крушке, ораси и неизбјежне киселе паприке и краставци, мјешане српске салате и наравно љути феферони. Ни капула ни лук нису били заборављени.

Уз шалу, зафрканцију и “масне приче“ све је ту вече било поједено, а за наредне вечери остављене су исцрпне приче о догодовштинама, које су се десиле, што је вечерас само наговјешетено. На сред трпезе остало је само нешто од Мите Ценића из Перлеза десетак центиметара дебеле сланине без иједног ретка кртине.

-“Та шта си ово донео Лало дебела ?“- запјевуши по лалински Пера Демић кљуцкајући Миту шаком по глави – “Та ко ово може јести?“

-“Ехе, хе, па нека је, та појешће се помало уз лукац , и те како! Та видиш ли како је здраво добра, види како се бели и сјаји. Свињче је имало више од триста кила.“- неда се збунити Мита.

-“Ух, бре,кад је видим дође ми да све повратим, види како се бели и масти !“- стужи се Бобан – “Носи то одатле, да не гледам.“

Мита узе новине и омота комадину сланине и стави је на балкон  “…да је мраз гризе.“

-“А где је Буханец ?“- запита Макар Антон из Лудбрега.

-“Остао је да спава, каже да је пуно уморан, да једва гледа.“- објасни Вукоја Анте, његов цимер.

-“О мамицу ли му Загорску! Донио је пун куфер хране, неће да дјели с нама, зато му се спава!“ – сјети се Ивица Галић, син прегледача кола из Вировитице.

-“Знате што, сутра навече ће тај куфер бити овде.Ја ћу га донети, а ти Шимек и Љубане склоните,како знате, Буханеца на десетак минута из собе, док ја изнесем куфер.“ – предложи Макар, штркљаст момак  увјек спреман на шалу.

-“О, неће нас Загорац, онај “кумек“ брукати! Него кај, враг му матер јебал!“ – одушеви се Иван Шимек из Вараждина.

И тако то би. Његови земљаци Загорци Шимек и Тепшић га задржаше сутрадан послије вечере док Макар обави операцију “реквивирања“ куфера, а послије га доведоше у нашу собу гдје се друштво частило загорским специјалитетима.Све што је било ван одјеће, поцрвени на њему, а низ тек пупале маље испод носа ороси му зној.

-“Так ти треба, поганец један!   Овак би нас издал и кад бу нешто загустило, кај не?“- говори му Ивица Галић давећи се овећом штруклом.

Владо Буханец се мало прибра, збуњено дохвати мали суви колачић и снисходљиво одговори:

-“Штел сам да поделим, ма ми се спал.“

-“Нико ти није бранио спавати, ма си ово требал послати друштву, будући да знаш, нема солирања и одвајања.Јеси ли компа, землак !?“- прекори га Вараждинац Тепшић.

И како то већ бива међу младости, разговор  оде на другу страну, а Владо Буханец, ни ико други, није више покушавао да се дјели од друштва и заједничких акција. Ако није судјеловао неко, није о томе ништа ни знао, акамоли цинкарио.

16

Тих дана напада велики сњег.Парно гријање је радило пуном  снагом, али је ван била права цича зима. Кошава је, онако слабо обучене, пробијала до кости док би претрчали оних стотињак метара до Школе или Ресторана. Није ми преостало ништа друго него да облачим оно Душаново одјело и ципеле које ми је ћаћа изабрао. Срећа у несрећи је била та да су одуже панталоне добрано покривале ципеле, иако сам их подигао  скроз испод ребара и добро затега кајишем.Све то је покривала јакета кад би је закопча, а рукавице ми нису ни требале, пошто су ми шаке покривали одужи рукави од јакете.Сам себи сам личио на Чарли Чаплина, кад би се угледа у одразу великих стакала у предворју Ресторана.Тјешило ме је то,што сам примјетио, да су и други из ормара извукли одјећу која им није била баш по мјери или по вољи, како се узме. Шта ће се, нужда је била јача од моде, није било друге. Рјеткост је била да је неко био обучен како је требало, по мјери и посљедњој моди.

Пишем ја кући, ћаћи, да су ми под хитно потребне гаће, да су ми оне Брацине подеране и да су добро и трајале, а да сада носим Душаново одјело и немам се ушта пресвући. Дуго сам чекао на одговор, па кад га доби схвати да ћаћа пише студиозно о свему и свачему, а о гаћама и парама ништа.

Истог часа одговорим његовим стилом.  Драго ми је да су сви добро, осим прехлада дјеце, али ми није драго да нисте запазили да ја пишем о гаћама, па сада о ничему другом нећу писати, да вам не би опет промакло. До сада нисам ништа тражио, а треба ми што шта, а ви се не би сјетили док вам се не заберјаче. Опремили ме за свјет и град, нема шта! Тако ја изли жуч.

Могао сам замислити ћаћу како чита писмо и кроз зубе одсјеца:

-“Ки да паре расту на грабићу, ко ће ми и’  дати !?“ –  и матер:

-“Па не муреш дјете послати у свјет и пуштити га голо и босо, бар ун добро учи,а шта би да није тако, да ти је пропалица и нерадник ки уни из Гостионе !?“

А он пали цигарету, па дубоко отпуше:

-“Откуд да и’ створим, плаће никакве, све поскупило, нема за ово, нема за уно, шта им жељезница неда униформе, ки другим својим радницима, кажу бесплатно школовање, а ја све плаћам.“

А маја, плетући калце наспрам лућерне застане с плетивом:

-“Ти си заборавио да је отиша го, да смо му обећали да ћемо му послије нешто послати, да се обуче. Важно ти је да ти није на очима, па унда сматраш да је све у реду, да му ништа не треба. Ако ћемо право, ни Стево, ни Брацо, а ни ун, нису те пуно коштали.Мурамо и ми нешто, не муре баш све држава. А шта би било да му плаћамо рану и спавање!?“

Он гори ћику:

-“Ки да је мени лако, сатра се, а ништа користи!?

Она наставља плести:

-“Ђаволу је лако, ма се мура,немој сад отезати, да му није нужда не би ни тражио, добро да није досад.“

И тако мени стиже пет иљада динара за гаће, пред Нову годину.

-“А шта ћу са овим ?“- помислим   и кажем Стеви Миливојевићу да пође са мном поподне не би ли успјели нешто наћи за те паре. Он се сложи, али посумња да ћемо успјети нешто наћи. Кренемо одмах послије ручка кроз разгажени сњег из Челареве, преко Цвијићева булевара и Таковске до Робне куће “Београд“. Погледамо, све је скупље, ма какве биле. Кренемо према Славији Маршала Тита улицом, гледамо од излога до излога, седам осам, десет, нигдје гаћа за пет хиљада.У једном дућанчићу, у споредној уличици тамо иза Славије, упита нас доброћудна продавачица:

-“А децо,кажите ми колко имате пара ?“

-“Пет хиљада, ни динара више.“- кажем ја снуждено.

-“Отиђите у ову трговину, преко пута, то вам је ту у оној малој уличици иза угла. Реците оном човеку да сам вас ја послала, нека нешто нађе, и написа неку цедуљицу. Одемо ми тамо и дамо проћелаву средњовјечну продавцу цедуљицу и кажемо ко нас је послао, он нас одмјери  од главе до пете, кимну главом и замаче у магазинчић иза пулта.

-“Ево момче, имам само овако нешто. Све остало је преко пет иљада. Остало ми пар комада од љетос!“ – проба он одмах величину гаћа према мени.

Биле су то бјеле љетне гаће, класичног кроја, са манжетнама на дну ногавица, од неке мјешавине, за број два веће, далеко од представе какву сам ја замишља, али шта је ту је, погледам Стеву и одмах знам да и он мисли шта и ја.

-“Ништа друго, друга боја, бар ?“- питам.

-“Нити друге боје, нити другог броја!   А и ове су мало скупље,али шта ћу од вас, и ја сам таке муке мучио.Боље их је теби дати него да гњију у магазину.“- добродушно ће он.

Нема ми друге, дам пет хиљада и он спакова гаће.Видим да на рачуну пише 5.147,00 динара, погледам га, а он ће:

-“Фирма части, писаћу да су биле оштећене! Снаћу се већ на инвентури, а теби нека је са срећом,брзо ће и прољеће, неће онда бити ни велике, израшћеш ти тај сантиметар два до тада.“

Захвалимо се и одемо.

-“Јеба ли их драги Бог, исти ли су! Увјек мање него шта треба или у најбољем случају кнап.Таки је и мој !“- говори Стево на рачун ћаћа.

-“А шта да ти причам, он мисли да за ове паре могу купити и капут, прави се да незна какве су цјене. То ме више љути него сва неимаштина.“- сикћем ја газећи бљузгавицу.

-“ А замисли моју будалину, био у Америци, код стрица, легално, мога и остати тамо. Вратио се овамо као стара момчина и оженио се. Каже да му је овдје слађа пура него тамо колачи. Знаш да му помало и вјерујем, тамо је треба подметнути грбачу и ринтати, а овдје се излежава код овчина. Јадна матер обради оно нешто башчица и дочића, а да није стрица и да не пошаље понешто, цркли би по ћаћи од глади.“- отвори се Стево.

Тако ја доби гаће, је да су бјеле, је да су љетне, је да су за број веће, али и тако је било добро, одавно нисам носио нови комад одјеће купљен баш за мене и то ме некако испуни задовољством, које потра све остале мане.

17

А приближавала се Нова 1964. година. Град се китио тракама и лампионима, Центар нарочито, а ја сам у друштву из книнског краја израчуна да се не може ићи кући, нека је превоз бесплатан. Два дана на путу, долазак ујутро, одлазак увече, не вреди се толико патити у препуним возовима, стојећи у ходнику по цјелу ноћ.

Стево Миливојевић ми рече да је од куће испросио нешто пара и да мора поподне ићи купити ципеле, неке, какве такве.

-“Невоља је у том шта ја имам ножурину, број 47, купујем шта год нађем те величине.“ – унапред се он изјада.

-“Број 47 !? Јебате Бог, ђе су ти толике израсле ?“- зачудим се.

Кад га гледаш онако са стране не би се томе надао. Био је кошчат и висок, дуга лица и валовите смеђе косе, покрета широких замаха. “Срђа Залопеђа“ речем му једном на сату фискултуре  кад сам му видио крупне кошчине повезане тетивама и жилетинама, којима не би фалило које кило меса, а он ме погледа с висине великим очима у којима заискри муња и шапну жестоко:

-“Срећу ти враг одњо, јеси ли луд, ови једва чекају да ми нађу име, бар ти и Мештровић ми не требате бити кумови!“

Ја се насмјешим, ставим прст на уста, а сад сам био сигуран да га је неко прије мене поистовјетио са Мештровићевим кипом, чију смо слику имали у читанкама у осмогодишњој школи.

Тога поподнева Стеви у куповини ципела се прикључи овеће друштво. Не купује се сваки дан тако нешто. Звонко Воргучић, Драгољуб Јовановић, Пера Демић,Милош Самарџија, Лазо Кесар, Бобан Стефановић, Петар Трбојевић и још нас неколико кренушмо у тај поход. Стево је између нас стршио ки растић самац међу гранчинама кокаре.

У првом дућану ништа, шта смо и претпоставили кад смо на излогу видили изложене модерне шимике. Дођемо у Робну кућу на Теразијама и кад продавачице видјеше овеће друштво пожурише се да направе и такав промет, али кад чуше о чему се ради и њих ухвати неко чудно весеље и превелика услужност. Преврнуле су цјели магазин и нађоше највећи број, неке скијашке ципеле број 46.

-“Ајде пробај, да видимо, можда је то та величина, а не 47 !?“ – рече једна просједа стрина.

Стево се нећка:

-“А шта ћу провати, сигуран сам да је број 47!“

-“Пробај Стево, за сваки случај, ајде пробај !“- наговарамо га ми.

Проба Стево, али пета неће да уђе и готово.

-“У, јебате, који дјечји гробићи!“- зури Бобан у ципеле и пусте копче на њима.

-“Нема дечаче већих, пробај на другом месту, стварно ти треба 47, ако не и веће.“- не може се суздржати од напада смија просједа стрина.

Стево би радо одуста  од свега, да оне ципелетине на њему нису пукле са стране, по цјелој дужини и да у њих не улази бљузгавица као на шахту покрај тратоара.

Кнез Михајлова, па назад у Маршала Тита, нема продаваонице у коју нисмо ушли. Тек у задњој, у којој смо изводили представу, посавјетава нас туњави продавач, да одемо у “Борова“:

-“Ако они немају, немој више ни тражити, снађи се како знаш, код постолара.“

У “Борово“ уђе први Воргучић, узе Стеву за руку, као да води дјете и пита:

-“Имате ли за овога малога ципелице, ништа мање од 47  нас не интересује.“

-“Дођи бато, наћи ће тетка нешто за тебе! Пусти ове губе, од тебе ће бити права људина, а губа остаје губа довека.“- брани Стеву старија продавачица, схватајући игру.

Са дна полце извуче двије кутије, отвори их и рече:

-“Немаш баш пуно избора, а за тај број се не можеш ни надати.“

Изабраше једне и Стево проба. Продавачица се сагну и пипа гдје су му прсти:

-“Добре су, узми то, чвршће су од ових других!“

Стево обу и другу ципелу, направи неколико шкриавих корака, плати, а Воргучићу утрапи старе:

-“Баци ово у канту!“

Овај се заљуља, тобоже тешке му:

-“Види, види, праве киклопске!“

-“Стева Киклоп !“- одушеви се Бобан.

Крштење је било обављено, ради ципела Стево Миливојевић из Полаче, испод Динаре, код Книна, доби надимак “Киклоп“, но боље га је било изговорити мало издаљега, никад ниси био сигуран хоће ли те Стевина рука шчепати, јер и од његова миловања су те трнци прелазили од пете до главе.

18

А за Нову годину у Центру оста отприлике исто друштво као и за претходни празнк 29.Новембар – Дан Републике. Хране смо имали пун огромни фрижидер, куварица нам је показала гдје и како је можемо подгријати, ако желимо, дала нам кључе и захвалила шта не мора долазити преко празника. Док су други ужурбано спремали торбе и трчали на возове ми смо послије ручка блажено заспали. Кад сам се пробудио у ушима ми запуца од блажене тишине.Окупам се, обријем и вратим у собу, гдје се друштво од љености растезало.

-“Ђе се ти спремаш, идеш неђе на дочек ?“- чудом ме гледају у соби.

-“К врагу ћу, какав дочек, нисам је ни до сада дочекивао, па ми ништа није било.“- одманем руком.

-“Ајмо вечерас у град, да видимо како то изгледа, прошетаћемо Центром, имамо времена колко оћемо!“- предложи Бранко Вуковојац.

-“Важи, немамо шта изгубити. Времена имамо на претек, е, да је тако са парама.“- сложим се.

Послије вечере кренемо, као и увјек, преко Цвијићеве па са  27. марта улицом према Центру. Цесте и тратоари су донекле били очишћени од сњега, што људском руком, што по вољи Божјој у виду топлијег времена. Са нагомиланих хрпа сњега по трави и уз споредне улазе у зграде цурила је вода и отицала у канализацијске шахте. У зраку се осјећа мирис угља и кисели воњ смећа прогњилог у сњегу. Жућкаста свјетлост уличне расвјете једва се пробијала кроз измаглицу и освјетљавала огољене дрвореде. По ничем се није могло слутити да је вечерас дочек Нове  1964. године све док нисмо кроз Ташмајдански парк стигли до Булевара Револуције, гдје је освјетљење, почев од Правниг факултета па према Дому синдиката било јаче, трамвајски ступови окићени заставицама, а излози по трговинама папирнатим пахуљама и шареним конфетима. Стигли смо и до Славије, ту је већ била гужва, људи су журили кућама послије затварања радњи, гужвали се у већ проређеним трамвајима, љутити тјерајући Циганчад која је истовремено просила и продавала петарде и прскалице и успут џепарила. Испред кина “Лика“ на брзину склепани цигански оркестар је свирао све и свашта са оним  инструментима шта је има на располагању, подерани бубањ, гитара са четри жице, трубом изашлом из свих могућих ратова и страом хармоником дугметраом, којој је одавно отпао лак, а црвена боја мјеха одавно прешла у неку смеђу варијанту. Од свега отужног на њима веселе су им биле једино сјајне црне очи и бјели зуби, кроз које су извирали звуци неке мелодије из далеке постојбине и још даље, даље из начина живота и  вјечитог оптимизма, па куд пукло да пукло. Шкрабица испред оркестра била је скоро празна, а по малобројној публици која се, онако накриво са стране окупљала, рекло би се да се неће ни напунити до судњег дана.

-“Ајмо одавде, ово је за плакање!“- рече Перо Трбојевић.

Без рјечи кренушмо Маршала Тита улицом, гегајући се као гусани,  тјерајући покретом руке насртљиве кудраве Циганчиће, који су нудили конфете, прскалице, честитке, или нудули да отпјевају неку пјесмицу, стофу  двије, или рефрен, по жељи, онако успут, на лицу мјеста.

-“Ајде ону “Погледајде мала моја…“- каже им Бранко Вуковојац не застајући.

-“Незнам чико ту,чико чекај, а сад ћу ја ону “Ђелем, ђелем…“ – сналажљиво одговара Циганче и већ зину да прода оно шта има, пратећи нас у стопу.

-“Не труди се, нећу ту !“- отјера га Бранко пожуривши за нама -“Твоја душа не море разумити моју тугу.“

На Теразијама иста слика, излози са умјетним сњегом, покојом боровом гранчицом, заставицама на електричним стубовима, људима и женама који журе кући и покојом групицом, као ми, која незна шта ће са собом. У Кнез Михајловој Циганске клапе су биле квалитетније по опреми и одјећи, а и по пјевачким способностима, а продавачи конфета , честитки и прскалица били су органиованији и скупљи, а излози дућана испред којих су ординирали били су богато и јаче освјетљени. Направишмо окрет на крају улице, тамо испред Калемегдана, и вратимо се другом страном улице назад, јер тамо на Калемегдану није било живе душе. Дођемо до биоскопа “Космај“ и видимо да ће за пет минута почети приказивање филма “Прохујало са вихором“. Застанемо:

-“ ‘Оћемо ли гледати ово ?“- упита Перо Трбојевић.

Пребојишмо колико имамо пара, мало је фалило.

-“Дајте то шта имате, имам задње четри карте!“ -приђе тапкарош и пружи карте. Не бројећи новац стрпа га у џеп и насмија се:

-“Срећна вам Нова година!“

-“Такођер, и теби!“- доби одговор и пожуримо у салу.

Намјестимо се у први ред, скоро испод платна, на којем су већ биле приказиване рекламе и оно обавезно “Забрањено пушење“. Послије журнала “Филмских новости“ премјестимо се на степенике између редова, куда је био и излаз из кина, а то нам је било лакше него држати главу увис у првом реду, штоно кажу  “купити чауре у уста“.

У сали је била свечана тишина, ни шкрипа столица се није чула током приказивања филма иако је филм био одужи, који се приказивао у два дјела обичним данима. Само је једна старија госпођа, ту поред нас,  непресано брисала очи и шмркала нос бјелом марамицом. Да ли ради судбине јунака у филму или ради неке своје боли у овој новогодишњој ноћи само је она знала.

Филм се заврши, публика је излазила тихо и без  уобичајене гужве, свак са својим мислима и тугом у души. Нас четворица шутке кренушмо поред Дома синдиката и Скупштине низ Таковску.Нигдје живе душе, тек тамо кроз покоји освјетљени прозор са плавкастим свјетлом телевизора чула се музика, народна кола из свих крајева домовине.

-“Па сретна вам Нова година!“- разбијем отужну атмосферу, док смо пролазили Цвијићевом.

-“Да, поноћ је прошла, сретна Нова година!“- тргну се и Бранко Вуковојац.

-“Такође, бар смо гледали добар филм.“- промукло ће Перо Трбојевић.

-“Замишља сам да је то у Београду много боље, а види,  ко би река да је новогодишња ноћ, пустиња брате, горе него на селу.“ – рашири Стево Миливојевић своје дивовске ручерде и окрене се сав око своје оси.

Улазећи у Челареву запухну нас вјетар са Дунава мирисом смрадног дима од угља, киселкасим огавним воњом од трулог смећа, које се испаравало испод отопљњна сњега и слаткастим мирисом кекса из фабрике колача “Соко“.

-“Фуј, шта не замрзне да не смрди ово смеће, повраћа ми се од њега!“- пљуну на страну Бранко Вуковојац.

-“Ајмо у кухињу нешто јести, баш сам огладнио.“- каже пространи Стево.

-“Е, јеси Киклоп, прави Киклоп!“- насмија се Перо Трбојевић и за сваки случај се одмаче.

Из кухиње узмемо јела по избору, а ја из шпајза, под капутом да неко не наиђе и види, двије литре “Навиповог црног“, па све то донесошмо у собу, поставимо на трпезу, а на “Suprahon“ грамофон ставишмо плочу Силване Арменулић, на тенане једемо и још више пијемо.

-“ ‘Вако је боље, живила Нова година !“  – распоштољи се Стево и заурлика са Силваном.

-“Стево, немој молим те, проби нам уши, реви кад дођеш у Далмацију, своју Полачу испод Динаре.“- рече му Бранко  Вуковојац и искапи чашу, те поче мераклијски играти уз музику.

-“А ти трапај са међединама, кад дођеш на Плитвичка језера, не срамоти ође тако љепи крај.“- повуче га Стево на кауч.

-“Пиј, једи и ћути, да ми уз Силвану душа плаче.“- заплете језиком Перо Трбојевић.

И тако, у зору нас свлада вино и ноћ. Док су нам се очи склапале преко Дунава се забјелило небо.

19

До полугодишта је остало мало времена. Падале су задње оцјене. До касно у ноћ горила су свјетла по собама, ђаци су стизали шта им је је побјегло из градива или се борили да поправе слабе оцјене. Ником се кући није ишло, а да га тамо чека школска обавјет родитељима, ради које ће им они држати бескрајна предавања о животу, сиротињи и тешком раду.

Ја сам са учењем био готов, моје оцјене су се знале, па сам сада читао романе које сам узимао из богате школске библиотеке, правећи тако научну тишину с осталим цимерима.Сваки час је у собу  улазио неко из других соба и тражио да му нешто појасним, шта ми није било тешко, али је деконцентрирало моје цимере, који на крају запретише да ће ме избацити из собе скупа са мојим посјетиоцима. Све се завршавало на томе да су и они слушали објашњења кад сам им понудио да они то раде умјесто мене.

Мујо се накупио највише слабих оцјена, Тепшић  Љубан и Пантелић Богдан су били одмах иза њега, Прерадовић Душан и Перасић Драго, Климовић Божидар и Јовановић Драгољуб су се извукли са по једном слабом оцјеном. Разредни Зовић их је упозорио да искористе празнике на полугођу и одмах по доласку поправе слабе оцјене, а другима да се не опуштају, празници ће зачас проћи, а друго полугодиште је дуже и пуно теже, долази и прољеће, а то је најтеже доба  за учење, нароћито за наш узраст.

Подјелили су нам П-3 карте за воз и петнаестог јануара смо сви, неко кроз јутро, неко увече, кренули кућама. Брацо је навратио код мене, сазнао за оцјене, рекао да поздравим све код куће, а он ће остати радити преко празника, јер је тако у њихову подузећу које им даје стипендију.

Далматинци су ишли скупа на воз. Смјестили смо се у два купеа и чаврљали о школи, о граду, о селу, тек тако да прође време и сви заспали већ до Винковаца. У Новској је воз преузела “Кенедијка“, пробудишмо се од њене сирене и неко сано рече:

-“Е сад ћемо према југу, нашем сунцу!“

Зачаврљашмо наредних пола сата, дремуцкајући, испрекиданим рјечима, па опет заспемо. Пробуди ме нека лакоћа, цјело тјело ми је као лебдило у зраку, погледам кроз прљави замагљени прозор и угледам камену станичну зграду. “Личка калдрма“ писало је ћирилицом и латиницом на њеном прочељу изнад главног улаза.Устанем и изађем на ходник, отворим прозор, а свјежи планински ваздух ме у секунди уми, а хладноћа и узбуђење прожеше ме до срси.

-“Ево камена, нисмо више далеко!“- викнем узбуђено.

За трен ока сви су били на прозору.

-“Ја лебдим, сва тежина паде с мене!“- протеже се Милош Олујић из Бенковца.

-“Јебеш крај ђе камена нема, ни од псине се не муреш обранити!’ – каже Перо Млинар,Милошев комшија.

-“Уххх, шта сам се зажелио буре са Динаре!“- отпуну Стево Миливојевић.

-“За сваки случај реци јој да не силази с Полаче, сада требају цвјетавати бајами.“- насмија се Драго Граовац из Равних Котара.

И тако до Книна више није било спавања. И дизелка је некако весело тутњала низ пад, грабећи кроз усјеке и покоји тунел, док је сунце обасјавало тамнозелену боровину и голе крошње букава по брдима. Већ је одјутрило кад смо стигли у Книн и прешли у “Буковачки каубојац“ с дрвеним клупама. “Ђаковићка“ цикну и ускоро крену и ми низ кањон Крке, кроз осамнаест тунела, зачас стигошмо до “Надвожњака“.

-“Ој Кистање, валај сте на брегу,

У вама се соколови легу… “        –    запјевуши потихо, кроз зубе, Милош Олујић, а прихватише Драго и Петар.

-“Ево тебе Марко, у Кистање твоје !“ – лупи ме ручердом Милош по раменима једнако пјевушећи.

20

Воз дочекаше отправник Пане Крнета и два корака иза њега шеф станице Ацо Вучковић. Сиђем из вагона са својим зеленим куфером и махнувши руком друштву у возу на прозору вагона, кренем преким путем кроз Мартиће кући.

Сунце је обасјавало сиви крш, свјетлост је играла по голом грабовом грању, а мени је срце долазило у грло, чисто ме гушило.  Искашљем се и удахнем зрак пуним плућима, једном па други пут као да сам дуго ронио, замагли ми се малко пред очима, те тако опијен ужурбано закорачам напред.Сваки грм, сваки камен, зидина, све је било на свом мјесту, ништа се није промјенило за ово време. Како сам оставио тако сам и нашао, као да овдје време не пролази.

Време је било бурно и сунчано. Дању би бура јењавала, а сунце мамило бајаме да процвјетају.

-“Одњеће им враг срећу и ове године, само шта њесу цвјетли, а ко је видио да цвјетају за Богојављење !?“- рече навече ћаћа док је мота цигарету у “Галеб“ папир.

До сада, одјутрос, ме нису ништа питали, осим оног уобичајеног приликом поздрављања, реда ради: “Како си ?“, а сада су очекивали да ја причам о школи, о Браци, о Стеви, о Београду цјелу вече. Ту смо сви око огњишта: баба Аница, матер, ћаћа, Роса,Душка и мали Мирко.Он шврља около, од једног до другог, умиљава се и радује сваком миловању, никад му доста. Хоће да је стално у центру пажње.

-“Па је ли тамо ледено, какво је било време кад си одлазио ?“- пита матер крпећи ћаћине гаће. На кољенима зашива повелику закрпу, о коју се отима мали Мирко, док му она, без љутње склања ручуце, и пазећи да га не убоде иглом, наставља даље крпати.

Мук је пробијен тако, сад ће се ићи у детаље.

-“Па, послије Дана Републике пада је  сњег четри дана, непрекидно дан и ноћ и пува је ледени вјетар, зову га кошава. У згради нам није ледено, има централно гријање, радијатори грију стално, само кад је ван мало топлије смање нешто темпаратуру.А вани је ледено, испод нуле, али ми нисмо никуд излазили, само претрчимо педесетак метара из Дома у Школу или у Ресторан. Сваки дан пријеподне школа, па ручак, учење, вечера, до спавања гледамо телевизију или имамо неке слободне активности, и онда у десет на спавање. Суботом чистимо собе, жицамо паркет, мјењамо постељину, купамо се, а недјељом прије подне идемо негдје, кад је љепо време, гдје одреде, музеје или разгледати град, а поподне смо слободни, ко има пара иде у кино или нешто слично, а већина нас остаје, забављајући се нарочито сад преко зиме по дворанама у Центру. Укратко, то би било то.“- отпочмем ја причу.

-“А каква вам је рана ? Има ли је довољно?“- пита ћаћа.

-“Добра је и довољно је. Имамо и воће и чоколаду, колаче послије ручка. Пасуљ односно гра, купус, макароне, рижот, ђувеч, кромпира свих врста, печено или пржено месо, кобасице, пилетина,пуњене паприке или сарме, мјења се сваки дан јеловник. Круха имамо колико оћемо. Ко хоће и може има и репете.“- издиктирам јеловник, пошто и он зна шта су мензе.

-“Па зашто си тако мршав, и бљед? Требаш више јести, тражити репете !“- ћаћа ће.

-“Тамо је клима друкчија, доста је магле, а мало сунца, а ми смо, како сам већ река доста у затвореном. Једем колко могу, никад нисам гладан.“- правдам се.

-“Па није мршав, није дебљи ни оша,ун расте, а увјек је био бјел.“- брани ме матер.

-“Незнам шта је то, код куће би вука појели, а кад се врате једу ки мачад! Тито им свима стисне штумак!“ – он ће заједљиво, убацујући политику.

-“Ајде и ти! Шта с тим има Тито? Треба му свјећу палити ки свецу кад умре, бар је описменио и школова ову младост, да није сљепа код здравије очију. А шта би ти да су ти њи четри сада код куће? Пусте ти Подворнице да и’ преране!? Мули Бога да овако потраје, за нас мале људе и сиротињу ово је добро, добро, Бога ми.“ – матер повиси глас,заставши у крпачини.

-“То јест’, признам! Ма не би смијо дозволити да се ови на положајима дјеле од народа. Обичан чиновник има два пута већу плаћу од нас радника, а сједи у топлом и преврће папирине.“- тјера своју правду ћаћа.

-“Ајде, ни ви њесте свеци! Пођи од себе, кад год вам пане напамет идете на боловање, а Бога ми, не претргоште се ни на послу.И док болујете примате плаћу, и доктора мукте имате, и цјела фамилија љекове и доктора. А Бога ми, није прије било тако !“ – наставља и матер по своме.

-“Дашта, није, није, имаш право Ружо! Сјећам се старе Јанкуше и                                                                   Јанковића. Заврше му копачи уру прије заласка, стари Јанковић им каже нека одморе до вечере, а она стара куја неда, већ: “Нека шкрипају вратима, ако нема ништа друго, дан се мора одрадити!“, и шта ће стари, пошаље их у ђардин да купе лишће и уређују стазе. А и Покојнику, ако би се нешто разбило у кару, а мурало је по овој јадној и никаквој цестурини, одбијали су од наднице, без пардона. А ун ми је прича да су штету наплаћивали  од осигурања и да им је ту штету дјелом признава и продавач. За исту су ствар три пута добијали паре, па како се неће обогатити.“- јави се и баба Аница спустивши у прегачу калце које је крпала сукненим концем.

-“Не кажем ја да није боље, него да није једнако, има их доста шта ништа не раде, а примају добру плаћу. То не ваља. Прије рата у Кистањама је било два чиновника, а сад их је трипут више, у опћини у Книну да не говорим, па у социјалном, па у Суду, па по Синдикату, Партији, банкама, враг зна ђе их све нема, а за најобичнију потврду треба ићи на десет мјеста и изгубити најмање седам дана. Ето, у Амбуланти је управник или како се већ зове њиов руководилац болничар Јандрија Мартић, зато шта је борац  и ун кумандује докторима. А тако је свуда. То не ваља. За све се питају политичари, партијци, а то неби смјело, нека уни воде политику, а струку препуште докторима,ветеринарима,инжињерима,агрономима, учитељима и другим зналцима.“ – ћаћа ће по своме.

-“Ајде муј Марко, власт је сласт! Ко год се је дочепа мисли да је најпаметнији. И граби за себе и за своје, тако је било и тако ће бити, то се неда исправити , па се ја и не чудим ни овима.“ – смирено ће преко конца баба Аница.

-“Ма пушти дјете да прича, враг одњо и политику, ко ће криву Дрину исправити? Какви су људи тамо, како се облаче и као живе, причај ти роде ?“- скреће матер на прву тему.

-“Ки у граду, видила си у Книну, Шибенику, само шта је Београд пуно, пуно већи, не можеш свуда пјешке, треба ићи трамвајем или аутобусом, далеко је. Рецимо, с краја на крај је ки од Радучића до Ђеврсака, па од Книна до Ервеника, то је онај ужи, градски дио, а још шира је околина, па људи иду на посао по сат и више времена и мјењају аутобусе или трамваје. И преши се, скоро трчи, увјек нека журба. Људи су од свакуд, из цјеле Југославије, чујеш говор од македонског до словенског,па мађарски, цигански, шиптарски, права мјешавина свега и свачега. Центар града је чист и уређен, а околина и предграђа, богме нису, доста је запуштено и прљаво. Гради се пуно, нове зграде стално ничу и то врло брзо.У дућанима има свега, а скупо је све осим хране. Има доста младости, студената и ученика из свих крајева, ки и у мојој школи. Ето, тако је то.“ – не знам шта би им више река.

-“А професори, јесу ли строги ?“- усуди се упитати Роса.

-“Па, и нису! Тражи се знање, мора се учити и знати, а све су то страији, озбиљни људи. Нема гледања кроз прсте, као код нас у Кистањама за рођачку или службеничку дјецу.“ – одговорим јој још огорчен својим искуством из осмог разреда.

-“Ајмо ми љегати, шутра ћемо сјећи дрва у Градини, па прекошутра довести. Јеси ли ти Марко спремио сикире и косјерачу, те косјер? Немамо шта ложити, дрвњак је празан, бремена ми слумише леђа.“ – каже матер и одложи закрпане гаћетине.

-“Јесам, ма брже ли изгорише, ки да су слама !?“- јетко приговара ћаћа.

Матер Роси распусти плетенице, а ова Душки. Обе су се жацале при расплитању.

-“Шта им то не ошишаш, тако се само муче?“- кажем матери.

-“Штета је овако љепе косе.“- одговара матер и великим дрвеним чешљем отпетљава дуге смеђе власи.

-“Ја јој стално говорим, а она неда! Пола њих у разреду има кратку косу.“- жали се Роса.

-“Шути мала, за женско је љепша дуга коса, а овако са плетеницама јача буде. Нећу да под страост будеш ћелава ки Прца Вела.“ – не да се наговорити матер – “Видиш ли бабу, и сад има добру косу.“

-“А шта ћу вам ја, видите, неда!“- речем сестрама.

21

Рано сутрадан смо кренули ћаћа, матер и ја у Градину. Закалали смо овце, Бећара и краву, узели сикире, косјер и косјерачу и кренули полако   улицом између Дола с љеве и Њивица с десне стране, коју су старији звали Нанијином, а малађи Аничином улицом. Нешто ми фали, окрећем се, напред гледам, али се не могу сјетити. Код Мале башчице матер ме пита:

-“Шта ти је, шта се обазиреш?“

-“Осјећем да нешто фали, а не могу се сјетити шта.“- кажем јој.

-“Вучко, њега нема, крепа је.“- погоди ћаћа моје мисли.

-“Па да, Вучко, шта му је било ?“- лупим се дланом по челу.

-“А шта, строст, па на нуге, није муга више одати, вука се јадник, па сам река Пани Лугару да га убије из пушке да се не мучи .“- каже ћаћа.

-“Баш ми га жа, био је добар пас!“- пролети ми кроз тјело лагани дрхтај.

-“Дашта! Река сам тетку Дуји да ми остави штене кад му се куја оштени на прољеће, добра је то и паметна сорта.“ –  опет ће ћаћа, наоко бездушно, но глас му подебља.

Зашутишмо, свак са својим мислима и осјећајима.

У улици, дубоко међу сувим лишћем и голим крацима купине, модре се плаве очи љубичица. На Дује Ружичином растићу код Сплавине дрхти смеђе  лишће, бурица са Динаре низ тло умива лице, наше и цјелог краја. Испред оваца црна жутокљуна косовица пролети улицу и неста међу густим гранама смреке.

-“Не говорите ништа, има ли ишта новог овдје ?“- прокашљем се.

-“А шта ће бити, Мара Мирина родила сина, име му дали Радован, а зову га Брацо.“- матер ће.

-“Долази ли Душан ?“- опет ћу ја.

-“Рјетко, ки да је преко свјета, задњи пут је бијо за Светог Јандрију, брже отиша него доша.“- незадовољно ће ћаћа.

-“Па такав му је поса, каже, нема кад.“- брани га матер.

-“Политика, није то никакав поса, боље би му било да то искористи и нађе себи добро мјесто за рад ван политике.У политици данас јеси а шутра њеси на положају, а сваком се муреш замјерити на том положају, унима горе и унима доље.“- мудрује ћаћа.

-“Можда и хоће, та он је само Предсједник омладине у Опћини, тек му је двадесет година.“- кажем ја.

-“Говори нам да ће нешто ванредно студирати, богме ја њесам запамтио како се то зове ни шта се послије ради, само знам да се и штим млати празна слама.“- рече ћаћа.

-“Сигурно нешто из друштвених наука, није он за природне науке, незна он ни сикиру наоштрити. Можда филозофија, филологија, право, политичке науке или социологија ?“- нагађам.

-“Е, то задње, та социјологија, шта је то знаш ли ти ?“- пита ћаћа.

-“То је наука о друштву, друштвеним односима и законитостима, није то лак факултет, доста је опширна струка.“- кажем онолико колико знам.

-“Па шта ради кад то заврши ?“- опет ће ћаћа.

-“Социолог, предаје у средњим школама, факултетима, ради у разним друштвеним институтима, у великим подузећима, новинама, опћини, котару, имају широк избор радних мјеста. “- покушавам им протумачити.

-“Све је то јопет политика и у служби политике, тако ја мислим, а по мени се боље ње клонити.“ –  незадовољно ће ћаћа.

Ја оћута, матер исто, а ћаћа прихвати стање.

22

Стигошмо до струге, потрчим напред и бацим с ње гранчине, претходно макнувши овећу каменчину с којом су биле притиснуте. Бећар први прође, за њим крава Зекуља, а онда се наставише овце. Кад уђоше послије њи матер и ћаћа набацим гранчине на стругу и притиснем оном каменчином, а онад прескочим зид преко ногоступа.

Изнад пропланка обраслог бјелушином ћаћа стаде и баци сикире на земљу:

-“Ође ћемо, среда, да се направи пролаз према Нувој Градини.Ту је некад и био пролаз, стари колски пут, а сада се једва муреш провући. Оставићемо младе усправне растиће, по који јесенић, кленић, рашељку и дренић, а остало редом сјечемо.Ако буде неки љепи грабић самац, остави га, ако другом дрвету не смета.“

Узе тад велику сикиру, загази ногом приземне гране и из два пута пресјече грабић:

-“А, Дуја ковачу, свака част, добро си је наоштрио.“

Матер извуче дрво и косјерачом му одсјеца гране, па дебло баци на једну, а гране на другу страну.

Мањом сикиром почех и ја сјећи.

-“Миле, пази да се не изгребеш! Просјеци пут до дебла, па унда сјеци дебло. Вражија је ова кокара, зна опалити по лицу. А ти мураш назад у град.“- упозорава ме ћаћа.

-“Полако ти, срећо, доће сада брзо и тетак Марко, док на цести затрпа пар рупа, па ће ово брзо ићи.“- говори ми матер.

-“Ради ли он сада стално ки цестар ?“- питам их.

-“Јест, коначно се смиловаше и примише га за стално, данас ће, шутра ће, па ево тек сада. Дионица му је од Надвожњака до Кистања, воше, рупетине на цести, тући муће, чистити пропусте, има се ту шта радити сваки дан. Вредан је ун и цеста му добро изгледа, фале га људи.“- говори ћаћа.

-“Прави је ун чојек, увјек је добре воље и превише вредан.Унако смирен и расположен сваком је драг. Благо тетки Манди шњим, да је остала с уним првим љенчином ко зна били досад остала жива.“- хвали тетка матер.

-“Па шта је било са њом?Зар се она двапут удавала?“- питам их не престајући сјећи.

-“Е, ту ми се ћаћа преварио! Бијо неки, ту у Руделама, јединац, добро му имање ћаћа стека, а ун никакав, нерадник. Ћаћа ми је то све зна, али је рачуна, тргнуће се кад се ожени и кад преузме од свог ћаће водити домаћинство, али није било тако.Крену ун и тетка ти Манда у поље радити, уна копа, а ун у ладовину, под грм уз међу, нешто је ка маротан, само да дође себи, а уствари рче ли рче ки во.Тако до ручка, а послије нађе неки други разлог, и тако стално. Тако она јадница сама у пољу, сама у винограду, а ун господин, излежава се ђе стигне. Пожали се уна свекру и свекрви, а уни дрвље и камење на њу, ка она је крива шта је ун таки. Онда уна увати прву прилику, узме свој ђердан и уно мало робице и врати се са ковчегом кући и каже својима:

-‘Радије ме убијте, ја се тамо не враћам!“

Ђед ти Јандрија побјеснијо, ђе ће уна њега срамотити пред људима, нека иде куда зна, а баба ти Аница испита је женски потанко о свему и убједи ђеда Јандруса да попушти. Није прошло дуго, дође Марко Ступар са својима и одведе тетку ти Манду,не треба њему дота, ништа. И тако уна се уда за њега. А шта је била љепа, није било љепше цуре у крају, нека ми је сестра.“- исприча ћаћа.

-“Рекла ми је да јој тетак Марко или његови никад њесу споменули ту прву удају,ун је пази ки сузу на длану. А има и зашта. Уна је од ваше раце најљепша и најсмиренија.А зна шити,зна ткати, зна плести и вести, о другим овим пословима да не говорим.Тетка Милица је крупна, трома и милостива, Сава је сува, брза и оћна, а богме и оштра ки устра, сеја Ружа је јадница добра, паметна, али је свлада сиротиња, није ни најбољег здравља, уда се далеко у Нунић, Ђуто тетак је добар, ма шта ти то вреди кад си Богу иза леђа, а тамо је код њи, Боже сачувај ,све љута сиротиња, ни поља, ни воде, ни траве, а ничег нема преуба довољно.“- прича матер док косјерачом креше гранчине.

-“А каки сам ја кад си о свима мујима изредала ?“- насмија се ћаћа.

-“Размажен, ети каки си !“- и она се насмија.

-“Право кажеш Ружо, добар вам дан !“-смије се тетак Марко прилазећи нам – “Ђед Јандрус преврну небо и земљу да добије сина насљедника и ун му се роди најмлађи. Није му било доста да га ћаћа и матер мазе и пазе, већ то радише и четри старије сестре, и тако маза оста маза, унда и данас.“

-“У то ви, а ђе сам ја то поштеђен ?“- уозбиљи се ћаћа.

-“У Букоици, овој сиротињи, нема поштеђеног, од магарца и паса па до чојека! Али и сам знаш да ни у кару ни у плугу није исто бити дешњак или љевак.“- осмијуљи се тетак Марко ћаћи, па се окрену мени и пружи руку:

-“А како си ти мумчино, како је у Београду, виђаш ли уне мује,Јову и Милана и сестре им. Ти знаш да су уни у Земуну ?“

-“Знам, ма Земун је прилично далеко од мене, а ја сам тамо још нови и не познајем добро град, велико је то, а имам и доста обавеза у школи, недају нам баш ни скитати.“ – правдам се ја.

-“Знам, знам, тако и уни пишу, важно је да школа иде добро, да се овог зла ође рјешите.“- поче он одмах сјећи среда.

Ја оставим сикиру и почмем извлачити дрва из крша, до матере, па заједно са њом кресати грање, тако све до ручка. Јело су доњеле Роса и Душка, лончину кисела купуса и сувог меса и сланине, дволитраш вина и цјели крув испод пеке. Матер густом смрековом граном очисти згодну камену плочу, те се намјестишмо око таке трпезе и сви заједно из лонца једемо, ћутећи док не мине прва глад.

-“А кад ово зову Градина, јели ту био неки град, тврђава или нешто тако ?“- питам их ја.

-“Па ту на почетку Нове Градине имају велике грумиле,виде се и неки темељи од кућа и башча. И дрвеће је високо, види се да га је одгајало и поткресивало. А сад је све зарасло, у купину и кокару. Пита сам ја попове и чиновнике прије Другог рата, њесу ни уни знали рећи нешто конкретно, осим тога да таки мјеста има с обе стране Крке. Ова Градина, па Кула с Ћемером, па тамо код Чучева, с уне стране Крке има Нечмен, насупрот Чучеву, а насупрот Куле виде се на Буњевачкој брини меке зидине. Између Чучева и Нечмена изгледа да је био и неки тврди, камени муст, то се види на обали и у плићаку рјеке, велике окресане каменчине с обе стране воде. Има тога доста по крају, да Шупљају не спомињем, ма нико није истражива. Ђаво и’ зна, неко градио, били ратови па се рушило, па јопет градило, и тако до данас. Само по именима муреш знати да је ту нешто било, а Крка с Брином је била добра граница, с овије мјеста се муре надалеко видити, па се мугло лако и чувати.“- прича ћаћа између залогаја.

-“Па да, горе од Шупљаје, преко Мукрог Поља, према извору Зрмање, виде се остаци у кршу неког колног пута, водовода, шта ли, кажу да је туда за Римљане бијо водовод у Шупљају. А и поред ове цесте, шта је ту данас, баш сам загледа, виде се остаци старе трасе, нарочито у кривинама.  Кажу да је то било изграђено прије иљаду година, а ову цесту да је проширио и направијо унај Француз Мармонт по траси старе. Па да, и унда су људи живили и радили, ки и данас.“- додаје тетак Марко.

-“Градило се, дође рат,поруши се,па се поново обнови, унда се то обрађено камење развлачи за куће или нешто друго на другом мјесту, тако се старо угаси, с временом заборави, а остане само име.Тако је свуда, по овом несретном крају.“- завршава с причом ћаћа.

Слушао би ја још, ма њима се није причало.

По ручку смо наставили сјечу до пред залазак. Сутра ћемо возити, биће четри воза, три за нас, а један за тетка Марка.

-“Боже, љепа ли дана, ко би река да је средина зиме !?“- вели тетак Марко.

-“Бојим се да нас не покоси око Мученика, још је дуго до прољећа.“- вели ћаћа.

-“Шта Бог да, биће, не вреди се ради тога сикирати.“- помирљиво ће матер.

23

-“Миле, отиђиде по Љубана код Сакића. Треба возити дрва.“ – пробуди ме у рану зору матер.

Тек се сјерило.

-“Ајме, куд ћу раније, још је мрак !“- побуним се ја, сањиво се протежући на креветини.

-“Требаш стићи прије него га оћерају у ограду, дај да завршимо ово с дрвима, данима се мучим нусећи бремена, сатра се жива.“ – молећивим гласом ће она, намјештајући ми рашчупану косу од спавања.

Скочим се из кревета, навучем робу, пљуснем лице у кајину и кренем преким путем, прескачући зид Гувна, па Оградина и трком долетим до Сплавине.Ту успорим, поскакујући увис и ширећи руке међу витким стаблима, а тада оштрим кораком дођем у Сакиће.

Таман су поустајали. Баба Дмитра је пувала да распали ватру на огњишту, а ђед Обрад је љева чашицу ракије у бићерин, да му одмрзне кости, кријући од бабе да му је то друга или трећа.

-“Добро вам јутро,баба и ђеде, ђе је Иле ?“- улазим ја у задимљену ватреницу.

-“Уђи роде, сад ће ун.“- показа ми сузније очију од дима баба Дмитра на сточић.

-“Возимо данас нека дрва из Градине, јуче смо насјекли.“ – кажем им, прије него питају.

-“Оћеш ракије Миле, пијеш ли по коју ?“- пита ђед Обрад да оправда мањак у боцуну.

-“А,не пијем ђеде,нећу,хвала.“- одманем руком.

-“И немуј роде, ђаво је одњо, ником то не користи !“- запјевуши баба Дмитра.

-“Користи баба, само треба знати стати, наћи мјеру. Ево, ја ујутро да се угрију гњати попијем бићерин и готово. А кад би до увече стука литрењак, е то не вања.“- тарлиша руке длан о длан ђед Обрад с неколико капи што осташе на дну бићерина, којег на брзину претходно сасу у грло.

– “ Е, кад је тако, дај и мени један !“- баба ће Дмитра.

-“О Миланче, сувезниче муј, стиже ти из школе на одор, па те одма упрегли, нема код Марише милости!“- ето ти Иле на врата.

Устанем са стоца:

-“Здраво Иле, ђе је Љубан, возимо дрва из Градине.“

-“Ајмо, да  му набацим комаћ.“- одмах се он окрене и кренемо у појату.

-“Ајмо завртане, протегни данас нуге, доста је било љенчарења, их кад је било орање.“- одвезује Иле улар од соје на јаслама и тапше Љубана по врату.

-“Напој де га Миле, док ја дунесем кумаћ!“- пружи ми улар и ја изведем коња на авлију до корита.

Иле му набаци комаћ, свеза штранге преко врата, заузда га и рече:

-“Ево га Миле, узми вагир за сваки случај.“

24

Држећи узду поведем Љубана, зеленка, истим путем назад. Док сам замака у шуму узјашем га и натјерам да каска, нека се мало угрије. Зачас сам био пред авлијом и одмах упрегну Љубана , као љевака, у кар.

Ћаћа изведе Бећара, он зарза кад угледа Љубана, а овај му одговори. На кар убацишмо сикире и ужа и одма кренушмо.Ја сам стојећки тјера коње само рединама, за шкуријом није било потребе, а ћаћа и матер су сједили на попречној страни, намјестивши се преко ниских лојтри.

Код Шкванчеве крчевине преко пута нам промаче нека жена и као кријући се замаче у густиш у правцу Куле.

-“Срећу јој враг одњо, куће раније !?- прекрсти се ћаћа.

-“Пушти јадницу, само уна зна своје муке.“- прекори га матер.

-“Ђаво јој је, винта да извуче пензију, видићеш како ће унда бити добро!“- неда се ћаћа.

-“Ма, ко је ова жена ?“- прекинем их ја.

-“Василија, из Чучева, покојног Васкана жена, разболила се јадница, па луња по кувину.“- матер ме својим одговором још више збуни.

-“Па шта не буде код куће, куд ће овако рано ?“- питам, сада још знатижељнији.

-“Измислила ућуна да јој се покојни Васкан приказује, да јој неда мира ни дању ни нући, па стално трчи Манастиру да јој игуман Никодим чата, оћера душу покојника. Водили су је по докторима, ишли с шњом и у Шибеник код специјалиста, и шта ће шњом кад јој није ништа, вратили је кући, иначи би је задржали у “жутој кући“ број 13. То су је ови наши “првоборци“ наговорили, да добије борачку пензију по мужу и кад се то среди одма ће уна оздравити, кажем вам ја.“- објасни по свом ћаћа.

Стигли смо до зида Градине и сад смо срушили зид да направимо коловез како би с каром могли ући у ограду.

-“То ти тако тумачиш, а не би било чудо да се унај несретник повампири, бијо је ђаво и за живота, доста је зла нанио да би му душа мировала.“- повеже матер мистику и стварност.

-“То, да је био поганац, бијо је, ма од тих привиђања нема ништа, то ти је ради пензије, вјеруј ти мени. Игуман ми неки дан рече да му је досадила, да је направијо све шта је тражила, ето, да је се рјеши, али уна понуво тражи још више, јер се појављује више него прије. Ни ун јој не вјерује ништа, каже да је јасно да измишља. А и ун јадник се разболио, само му је уна још требала.“- каже ћаћа.

-“Игуман Никодим болестан!  Шта му је ?“- питам.

-“Није добро, сав се осушио, лажу га, изгледа да је рак, нема му спаса, неће дуго док су му послали испомућ, неке младе калуђере.“- казива ћаћа.

-“А тај Васина, шта је он Богу згрешио да му душа нема мира ?“- пребацујем ја на оно прво.

-“Ун је погину у Другом рату у партизанима, неђе тамо далеко, ни за кости му се незна.Ун је један од уних првих који су кренули у шуму, тије шта су чистили крај од “издајника“, као шта је бијо покојни Пеја, Родешка и други. Такав је бијо и Сајун, Стевкин муж,а и још неки што су живи, ма се о томе ништа не говори.Тешко је то објаснити, кад дође рат ки да у људе уђе враг.Тако и у њега ки да је вражина ушла.Довољно је било да у неког посумњају, тај не дочека зору. Сада уна , удовица његова, тражи пензију на основу тога шта је жена палог борца, па изводи овај циркус, а све у договору с његовим пајдашима.“- укратко ће ћаћа.

Увезли смо кар у ограду код насјечених дрва и сад товаримо нас двојица дебла. Ја и матер донесемо, а ћаћа их штива да једнако распореди терет.

-“Без обзира на то, не значи да јој се не причиња. Ко зна јели и сарањен ки чојек! Поп му сигурно није чата на гробу. А да нешто има, сигурно има, сјећаш ли се уног камења одма послије рата, што је падало по крнетским кућама, ође у засеоку, и никад нико није објаснијо шта је то било.“ – јави се матер.

-“А то је друго, рекли су да је то била нека метеорска киша, прашина од уније звјезда падалица.“- каже ћаћа неувјерљиво.

-“Бога ми лажу, самим својим очима смо видили то камење, имало је на себи земље и  исто је било ки ово, да сад узмеш и бациш неђе. Сама Цурица је говорила да је неке крупније бабуље познала, да су из кршића испод њиових кућа.“ – матер ће, додајући ћаћи на кар овећу гранчину да учврсти дебеле трупце.

-“Тако су рекли, мада ни је не вјерујем у ту причу.“- сложи се ћаћа.

-“Сјећам се ки данас да је. Било љето, прво послије рата, нама омркло магаре неђе доље у Пригреди, па ја и ћаћа кренемо да га тражимо, било је унда вукова, да га не задаве. Прођемо крај Маричине и Ћилитове куће, а мени се учини ки да се неки пиљчић скотрља низ Ћилитов кров, од ватрене му куће. Помисли у себи, муре бити миш или нека нућна тица. Нисмо одмакли ни триста метара у Њивице, кад се јави Цурица из своје авлије:

-“Ако си мушко шта се не јавиш да те видимо, реци шта оћеш !“

Јел’ тако Мрако, ми помислили да се неки мумци шале, Цурица сама,  Мика Бршина цура, Драша цура, Ђуја цура, Манда                            Цуричина и Роса Маричина цуретци, а љето је , мјесечина, ко је на нешто друго муга и помислити. Кад смо се враћали и гунили магаре кући, истим путем, затекнемо све будне: Ћилита, Миру и матер му, Марицу и дјецу јој, Цурицу и Манду јој, бабу Јоку с Драшом и Ђујом, не знају шта ће. Мало времена прође, а низ кров се скотрља пиљчић, сад с једне сад с друге   куће. У зору, код првих пјеваца престало, па су рачунали да се неко праћком издаљине баца пиљцима и страши, зафркава се, на све тако нешто се помишљало. А унда другу ноћ исто, почме с вечери па до зоре. Пријаве уни ујутро милицији и уна дође, стајала ту дан нућ, а почело све крупније камење, мјесто пиљчића бабуљи, сада дању и нући без престанка и тако трајало седам дана. Седми дан је падало тако велико, ки уметач, разбије плочу на крову ки да је од цакла, стресе чађ с прља и греда, те пане у кућу, а милиција свуда около, престраћени милицајци ки и ми, не знају шта би.А камење које падаше бијаше исто ки ово на земљи свуда око нас, ки да си га узо са земље и бацијо, с доње стране земљаво, а с горње сиво.Послије се причало да је то освета душа покојног Пеје и Родешке, који ни криви ни дужни, невини, страдаше.“ – прекрсти се матер и дода:

-“Дај им Боже Свемогући рај небески.“

-“А је ли то падало на наше куће, и Јолину и Стевичину ?“- питам ја.

-“Није, само на крнетске, Ћилитову, Маричину, Цуричину и Јокину, ту групу кућа, авлија и појата, тај круг величине педесетак метара.“- каже ћаћа.

-“И милиција ништа није могла, ништа није нашла ?“- чудим се ја.

-“А шта ће, патролирали около, тражили, купили уно камење и нусили са собом, били су дошли и неки из града, враг и’ зна ко су, и ништа нам њесу мугли објаснити.“ – каже ћаћа.

-“Па јел’ се могло видити одакле долази то камење ?“- хоћу да дођем до неког разјашњења.

-“Ма какви, ко да дође с неба! Сједи тако на крову Ћилитове куће један Васица,нез наш га ти, умро је, из Мажибрада и поправља разбијену плочетину, а уно трес, код нуге му паде бабуљчина и разби другу. Он се сландра од стра и рече:

-“Ово су ђаволска посла, нећу ја ово поправљати ни за суво злато. Ви сте Богу нешто дужни!“

Чудно је то, бациш шкриљу па видиш како лети кроз зрак, а ође га ниси муга видити нег кад тресне. Седми дан, престаде изненада, и више се није тако нешто дешавало. И нико никада није званично објаснијо или објавио шта се то и зашто дешавало, иако су ту били цјело време државни људи.“- заврши ћаћа.

-“Па како су спавали, је ли то камење често падало ?“- опет ћу ја.

-“Како ће спавати, никако, ишли су код нас, а љето је било па се мугло и на гувно.Како често,некад на по сата, некад на сат, некад једно за другим, није било правила. Сви смо претрнули од стра, џабе милиција, кад ни њима није било боље него нама, бојали се и уни.“- довршава казивање ћаћа, а и кар је био натоварен.

– “Ја и данас вјерујем да је то било неко проклетство, неке душе су се светиле, неко се из тих кућа гадно огрешио, или из тог рода, а када и како, сам Бог зна ?“- не да се поколебати матер у свом увјерењу.

А ја сам сазна нешто више детаља, објашњење није стигло ни до данашњег дана.

25

Потјерашмо коње и кар крену остављаљјући  дубоки траг од кола на земљи. Ишли смо полако, иако су коњи с лакоћом вукли, да се неби шта сломило на кару док не дођемо на тврди пут.

Послије истовара дрва и маренде кренушмо опет и утом пристиже и тетак Марко Ступар са посла на цести, па натоваришмо и за њега један воз и онда ја и он полако кренемо у Руделе. Ја ћу вратити коње и кар кад се дрва истоваре.

Тетка Манда отвори велику капију и кар ућерашмо у авлију. Десно је била ватрена кућа, а љево низ кућа, што под циглом, што под плочом.

Средње висине, у бјелој повезачи, педесетих година, у црном вуштану и модрој блузи, исто такој травежи, у вуненим омуреним чарапама и гумашима, тетка Манда је по одјећи личила на све остале жене из тог краја. Али , љепо  бјело лице без бора, топле очи и смирен поглед, лагане  мирне кретње и тихи говор одавали су на први поглед смирену и добродушну жену са нечим “господским“ у себи:

-“А ти мангупе, никако те нама код тетке!  Њеси био ође има пет-шест година, види га шта је израста!?“- прекорава ме њежно и љуби у образе.

-“Ајде тетка, пушти мумка на миру, ун тражи цуре, нема ун кад теткетине обилазити.“- са осмјехом ће доброћудни тетак.

-“Ка и уни муји, прије оду него дођу, увјек им је нека преша.“- пожали се тетка Манда.

Бацамо дрва из кара на дрвљак у нуглу авлије.

-“Ето, видиш тетка да немам времена, сад морам у Сакиће вратити коња,па кући са караом. И већ ће бити марак!“- смијем се ја.

-“Има и других дана, сад си на празницима! Није ти то оправдање.“- говори ми тетка.

-“Нађе Мариша увјек неки посао.“- смијем се и даље.

-“Нека, нека, само ви тако! А ко вам шта муре.“- мири се тетка са збиљом.

А ја са празним каром пожурим у Сакиће. Испрегнем  Љубана, ланцем затегнем вагу тако да Бећар може сам вући кар и у залазак стигнем кући.

-“Баба, поздравља те тетка Манда!“- рекнем баби.

-“Заборавила уна да јој је матер жива, шта не дође, шта има поздрављати.“- сад баба Аница поче исту причу, као и тетка малоприје мени.

Објесим кумаћу на клин у ватреној кући, Бећара истрљам и ишчегијам, па му наспем зоби у зобницу и ставим на главу, зачас он то позоба, а тад га уведем у шталу и свежем уларом  за јасле. Он тресну задовољно цјелим тјелом и навали на сјено.

Изађем пред кућу, бура се јавља са Динаре и тјера мутапиће облака према мору, гдје се небо румени ки лице дјецвојачко.

-“И сутра ће бити љеп дан,“- помислим- ко би река да је Богојављење ?“

26

Сутрадан је ћаћа реза виноград, а ја и матер смо отпетљавали повезане краке лозе из жице и слагали их на једну гомилу поред винограда. Потраја то цјели дан. Враћајући се предвече кући ћаћа гледа  у небо и гласно размишља:

-“Рано је отоплило, ко зна на шта ће ово изаћи. Извуче пуп, а можда  и лист, па ако залади око Мученика, све ће мраз спалити. Залуд унда сва мука.“

-“Свашта муре бити, али је дан већ дужи. Ако шта и буде мраза неће пуно нашкодити. Брез штете не муре бити, дај Боже да је што мања.“- узда се матер.

Онда је требало у Долу и Градини озидати на неколико мјеста срушене зидове за јесењег поводња, а осталих дана сам цјепа дрва и расјеца грање на дрвњаку, да би матери колико толико олакша, јер је ћаћа сматра да то није његов него материн посао. Његово је да дотури до авлије.

-“Шта их црваш, пресјеће га ватра на огњишту.“- било је његово мишљење кад је видио да ја наситно пресјецам.

На Светог Саву одемо ја и Милан Илин поподне на Кистање, чисто да видимо оће ли бити свјета, јер је ранијих година зна бити већи сајам, али нисмо затекли пуно народа.Углавном су дошли момци и цуре што су сада негдје на школовању по грдовима, испоздрављамо се, размјенимо адресе са обећањима да ћемо се дописивати и вратимо се предвече кући. Тако направише и остали.

-“Па и Дуле  с Куле је у Београду, незнам на којем занату, тамо је код брата Обрице.“ –  каже ми у повратку Милан.

-“Има их доста из овог краја тамо, само шта је Београд велик, а свак нађе своје друштво и има своје обавезе, па рјетко кога сретнеш. Тако се то с временом разводни, отуђи, шта ли, враг ћега знати.“- кажем му ја.

-“Моји планирају да ја идем у Гимназију у Книн догодине.“- излети Милану.

-“Одлично, ако ти то желиш, зашто не ?“ – драго је мени.

-“У овом трену ни сам не знам шта желим, али ићи ћу, па ћу видити како је. Мало ћу, док је љепше време путовати возом, а остало време бићу код ујака Јове у Книну.“- сложи се он равнодушно.

-“Шта има ново овдје у Кистањама ?“- питам га.

-“Враг ће бити, увјек исто. “Кистал“ нешто ради, Задруга ки до сада, Кино исто, тако и Школа, Амбуланта и нема више. Кад ви одете још је горе, права правцата пустиња. Више сада волим отићи до Брине и Пиштаваца него на Кистање.“- сљеже раменима Милан.

-“Ја одлазим сутра поподне, брзо ми ово прође.“- кажем.

-“Волио би да није ни било празника, брже ми прође дан кад је школа.“- вели Милан.

-“Ајмо ћа, у крпе, видимо се сутра.“- кренем кући.

-“Лаку ноћ, видимо се, оћемо.“- оде и он.

Милан и ја смо се родили исте године, ја нешто прије, од када смо проходали били смо стално скупа, играли се, градили кућаре и башчице, били смо истог раста и никада нисмо дошли у сукоб ни ради чега. Као и сва дјеца на браћу би био љубоморан кад би она нешто добила а ја не или кад ми се чинило да сам лошије проша, а она су као млађем знала и заповједати, а са Миланом тога није било. Иако је он послије болести у првом разреду ишао у школску генерацију иза моје, наше дружење  није престало нити се за мвицу смањило,већ је остало исто. Могли смо сатима сједити без рјечи, али смо знали шта онај други мисли и осјећа .Како се каже:“Познавали смо се у душу“.Наше тајне су биле заједничке и прије би  нас одерали него што би један другог изда.Тако је и остало, ја сам сад зна да ће Милан кренути у Гимназију да удовољи родитељима, али да је њему ближе неки занат, јер увјек воли нешто поправљати, градити, бавити се неким конкретним стварима него ли неким апстрактним теоријама из књига. Био је врлодобар ученик, из књига је учио оно што га интересира, а остало тек толико да нема проблема у школи. Пошто је био јединац, ако се не рачуна млађа сестра Милица, рачунао је да њему није потребно да се удаљава из Кистања, да кућу, окућницу, нешто њива и виноград мјења за четри зида у граду, а да ће он, бавећи се неким занатом успут обрађивати на модернији начин то имање, па је већ почео око куће навртати рашељке на трешње, садити разно воће и  његијући га на свој начин изазвао сумњиво ћаћино врћење главом или сљегање раменима у стилу: “…жали Боже труда и опрости незналици“. Он је већ сада с обема ногама чврсто ураста у родни крај, настојећи да нешто ново тамо донесе и примјени, а не да одлази за тим новим у туђину и да напусти сву комоцију коју сада има, јер му и није била нека велика нужда ка нама осталима. С временом ће доћи асфалт, струја и вода, о чему се већ навелико причало, па шта ће му онда град и вјечита трка у њему, кад овдје може имати све, па и више него у граду. Отуда је произлазила и његова равнодушност према Гимназији и након ње студијама.

27

У Београд смо дошли препанули од сунца.

-“Ви Далматинци као да сте били на летовању, види их како су само препланули.“-чудили су нам се континенталци.

Овај пут смо се окупили око наших далматинских специјалитета. Доњели смо пршута, ђевеница, ракије лозе и вина, бајама и сувих смокава, панцете и печенице, скуте, уштипака и сланих срдела.

-“Боже, како ово лепо мирише на море!“- каже Бобан Стефановић отресајући крупну со са срдела.

-“Ви тамо цело време на сунцу, а ми се овде гушимо у магли и штрапамо по бљузги све празнике.“- жали се Мита Ценић из Перлеза.

А онда су кренуле приче до касно у ноћ, гдје је ко био и шта је радио. Неко о цурама, неко о лову, неко о скијању, неко о плесњацима, а шта је од свега тога била истина, а шта машта, никога није пуно интересирало, важно је да се уклопило у радњу.У школи су нас, одморне и чиле, професори дочекали са новим предавањима, није било ни дана адаптације, тако да живот крену већ познатом колотечином: јутарња гимнастика, доручак, школа,ручак, учење, вечера, слободне активности и спавање. Тако данас, тако сутра, дан за даном и почеше прва испитивања у другом полгодишту.

А дође и прољеће!

Узбуркала се крв у жилама, ушао неки немир у душу, књига је постала огавна и досадна, а вечери благе и пуне мириса што их вјетрић наносише са широких поља Баната, овамо преко Дунава. Послије вечере момци нису одлазили као досад у собе, већ сједили у Центру на клупама, у групицама шпартали околним улицама и одлазили до жељезничке станице Дунав, испраћали ђачке возове,или до “Браће Стаменковић“, мували се преко Ташмајдана до центра града и Таковском улицом враћали назад у задњи час. Моја мануфактура љубавних писама радила је пуном паром, а због повећаних потреба морало се исто писмо слати на више адреса, та ионако су ишла у разне крајеве и разним цурама, није постојала могућност да се те дјевојке међусобно познавају.

На моју срећу приближавао се “Дан жељезничара“, 15 април, па су десетак дана раније већ почеле припреме за прославу. Из разних крајева ће доћи делегације у овај нови Центар, па је одлучено да прву годину средњошколаца пошаљу на тродневни излет у Сарајево, у тамошњу жељезничку шолу у Вогошћи. Тако ће овдје моћи смјестити пристигле госте.

Тако смо се сви спремали за пут, јер ће то бити излет забавно – радног програма. У наше собе ће се смјестити гости који долазе на централну прославу “Дана жељезничара“ у Центру. Собе смо уредили, очистили, ставили нову постељину и навече кренули на воз на Главну жељезничку станицу, гдје смо се смјестили у за нас посебно састављени воз за Сарајево, гдје стигошмо у рано јутро.

Колеге из школе у Вогошћи су нам били домаћини и водичи.

Тек ту смо видили шта је право прољеће. Млада зелена трава, цвјетне ливаде и зелени брегови, брда и планине смијале су се на прољетном сунцу.

У пратњи професора кроз јутро смо обилазили жељезничке станице у граду и на Алипашином мосту, а након тога смо у групама ишли  градом и обишли Земаљски музеј, Башчаршију, Џамију, Принципов мост, а други дан смо ишли на Илиџу и Врела Босне. Вечери смо проводили у Вогошћи, шетајући мјестом и око школе. А школа и дом су били смјештени у некој згради на осами, вјеројатно изграђеној за доба Аустроугарске, окруженој траванатим ливадама и ниским шумарцима. А онда смо наредног дана посјетили стадион “Жељезничара“ и “Кошево“ и након тога се вратили у воз и кренули назад у Београд.

У тим летећим екскурзијама, гдје је велика маса људи, мало се тога види, још мање чује и све се претвори у трку, поглед тамо, поглед онамо, идемо даље, ово је то, ово је оно, па се све збрка у глави и у сјећању остају тек понеки упечатљиви дјелићи слике из невезане радње, па на крају се незна гдје је почетак, а гдје крај.

Од свега ме се највише дојмила Илиџа са Врелима Босне, зеленило и уређени паркови, вода која кључа на све стране и бјели лабудови који поносно плове по малим језерцима, игноришући све око себе, те мирноћа и добродушност занатлија са Башчаршије, који не прекидајући свој рад весело одговарају на  наша бескрајна питања. Остаде жал што нисмо дуже могли остати у Земаљском музеју, тој љепој грађевини пуној историјског мира и шапата о “тамном вилајету“, каква је била и остала Босна.  А на Принципову мосту је тешко у тој гомили било дочарати како срце куца и које су се мисли ројиле у глави тог одважног младића, што се одрече младости и живота за слободу своје Босне.

28

Приближавао се 1 мај, “Празник рада“, када ће се одржати парада испред Савезне скупштине, коју ће доћи да проматра са главне бине и друг Тито са својим војним и политичким водством земље. Препоручено нам је да одемо тамо, али да водимо рачуна да ће бити велика гужва. Пошто ће већина ученика отићи за празнике кући, нас неколицина издаљега могли смо радити шта нам буде по вољи. Али прије тога родитељима ученика који су накупили слабе оцјене послане су озбиљне обавјести да нешто подузму, па ако могу да и дођу у Центар и виде шта се са њиховим дјететом догађа.

Наредних дана виђали смо родитеље од тих неких ученика како разговарају са разредним старјешином Зовићем и директором Лушићем, а касније су дјецу одводили у град и она су се покуњена враћала на спавање у Дом.

Родитељи Тепшић Љубана из Вараждина су дошли својим аутом и то “тристаћем“. Већ нам је раније Љубан говорио да му је отац био борац и предсједник опћине, да имају кућу у Вараждину и да живи с њим и маћехом, јер му је мама док је био мали умрла. Маћеха га је обожавала, јер није могла имати своје дјеце, док је за оца говорио да је строг и праведан. Он се до сада провлачио, али је нагло попустио послије полугодишта. Нико није знао разлог тому, тим више што ни у чему није оскудјевао, могло би се рећи да му је гардероба била кицошка, мада не по посљедњој моди. Други дан њихове посјете позва ме разредни Зовић да дођем у његов кабинет и тамо затекох Љубана и његове родитеље, с којима ме упознаше.

-“ Сад ћу вас поздравити, а ви са Марком разговарајте.“ – поздрави се разредни са њима и оде.

Љубан је био миран и понашао се као раван партнер мајци и оцу:

-“Они хоће да разговарају с тобом, па сам замолио да те позову.“

-“Ту сам, ако шта могу помоћи.“ – кажем им.

-“Знамо да имаш својих обавеза, чак и више него други ученици, али те молимо да помогнеш Љубану, не би ли некако поправио слабе оцјене, бар да падне на поправни, лакше би било, не би му година пропала узалуд.“- поче му отац одмах конкретно.

-“Он не схваћа шта занчи изгубити годину.“ – укључи му се мајка њежним погледом милујући Љубана.

-“Он је и досад могао тражити помоћ, колико стигнем ја помажем свима, јел’ тако Љубане ?“- реком им ја.

-“Требао је тражити, то му и ми кажемо. А сад предлажемо да га ти пропиташ и да водиш бригу да он научи шта треба, ми ћрмо платити часове колико ти кажеш.“- каже му отац.

-“Да, требаш сјести са њим, да он то научи, лако је за новац, важно је да он пређе, ако падне на поправни и то је добро, преко љета можеш доћи к нама у Вараждин и бити тамо док он не спреми испите.“ – говори му матер с молећивим погледом.

-“Пуно ви тражите од мене. Прво, ја нећу радити за никакав новац, својим друговима помажем зато шта ми је то задовољство, драго ми је видити кад им проради “кликер“, па онда наставе сами. Друго,то не овиси о мени него о Љубану, он мора учити и научити, а ја ћу му све што му је нејасно детаљно разјаснити у свако доба дана и ноћи, а треће, колико му треба то он сам мора знати. Не можете од мене очекивати да му ја командујем, па да тако и покушам нема користи. Јер он може сједити и гледати у књигу, а мислима бити ко зна гдје. Тако ја гледам ствари.“- говорим им.

-“Љубан нам је обећао да ће се потрудити, јел’ тако Љубане ?“- пита га матер.

-“Добро мама, чула си већ !“- одсјече јој Љубан.

-“Добро Мрако каже. Ти Љубане мораш запети, он је ту и на располагању ти је. Све овиси о теби. А теби Марко хвала унапред, мораш доћи код нас у Вараждин, бићеш нам драг гост, па како год ово испало.“- отац ће.

-“Е, свакако, свакако, мораш доћи у Вараждин код нас, Љубан ће с тобом обићи сав крај, чврсто ми обећај.“- мајка ће држећи ме њежно за руку.

-“Добро, кад будем у тај крај долазио сигурно ћу вам се јавити, то и Љубан зна.“- обећаам не дефинишући време.

Поздравимо се, они отпутоваше донекле умирени, а ја и Љубан смо током наредних дана покушали нешто направити. Мени није било тешко, али Љубан и поред свег труда није напредовао. Послије неких десетак дана рече ми:

-“Не вреди да мучим себе, а још више тебе. Ја једноставно немам воље за ову школу, нисам глуп, могу научити, али боље да не идем даље и губим време. Пао би једне од наредних година, а тако би изгубио још више времена. Они то знају, али су хтјели пошто пото да завршим четворогодишњу школу, па да идем на факултет, имам могућности. Нисам хтио у гимназију, па су ме убацили у ову техничку, надајући се да ћу с временом промјенити мишљење. Сад сам коначно одлучио, идем на занат, покушао сам да им удовољим, али једноставно не могу.“

Шетао је и гестикулира рукама.

-“Па зашто им то ниси одмах рекао ?“- питам га.

-“Јесам, али су ме данима гњавили и наговарали .Обећао см им да ћу покушати, покушао сам и сад је готово.Ти немаш избора, а да си на мом мјесту и ти би бирао оно шта желиш и тражио ону струку која ти чини задовољство.  А њима не иде у главу да ја хоћу занат, а не факултет. Поред свих хвалоспјева раду, сви од њега бјеже, а нарочито ова малограђанштина којој припадају моји роитељи и њихово друштво. До јуче су били сељаци, позавршавали неколико брзопотезних курсева и сад глуме господу и пате од великих академских титула.“ – љути се он на стање у којем се налази.

-“Па, родитељи су ти скромни, нисам примјетио да тому теже.“- рекох му.

-“Требао би прије видити гдје су се родили и одрасли.  Једино шта у њима вреди је оно што су доњели са села, а све ово шта је надограђено је јад и бједа, плитко, умјетно и климоглаво. Шаке као лопате, пуне жуљева из младости, сада прекривају бјелим рукавицама, на сељачка плећа која су вукла џакове и балване,  навлаче смокинге и фракове, а широка стопала која су у развоју била више боса него обувена, увлаче у шимике и цотају по паркетима салона, једу као пилићи, а код куће туку по шпеку и луку, послије пријема. Мој се стри повука у пензију, али га још такви обилазе и зову. Смучи ми се од њихова пренемагања. А ја ћу лијепо завршити занат и отворити приватну радњу, бићу свој газда, а можда ћу се придружити рођаку у Аустрији. Он има тамо своју малу фирму.“- завршава Љубан своју исповјест и намјере.

-“Па нека ти је са срећом, важно је да ти то жлиш, а имаш могућности да оствариш.“- рекох му затечен његовом рјечитошћу и искреношћу.

-“Али ћеш навратити код мене кад дођеш у Вараждин, било када, обећајеш ли ?“- пружи ми руку.

-“Хоћу, ово је наша тајна, зар не ?“- прихватам руку.

-“Да, нека засад буде тајна.“- потврди он.

Осјетишмо обојица олакшање и дуго смо без рјечи сједили и упразно гледали. Кад се упалише вечерња свјетла  на платоу Центра, устанем и загрлим га преко рамена, позивајући га:

-“Одлука је пала , идемо на вечеру.“

-“Да, идемо на вечеру.“- насмија се он.

Тако Љубан Тепшић без обавеза проведе мај у Београду и по завршетку наставе оде да се не врати. А оде и Мујо из Цазина и Климовић Божидар из Обреновца и Пантелић Бобан из Београда.

29

Мај мјесец је црвени мјесец. Град се окити уочи Првог маја свим могућим заставама и оне се вијоре до краја мјесеца.Заставе Југославије, Србије, Партијске, Омладинске , осталих Република и разне друге вијоре се по свим стубовима: трамвајским, електричним, јарболима на зградама или испред њих, па тек пусте пароле које величају рад, социјализам, радни народ, свјетла будућност, а изљепљене су свуда гдје има мјеста, и шарају град бојама у којима доминира  црвена боја.

А народ воли празнике, неко ради одмора, други ради добре зараде, трећи да раде шта их воља, неки опет да се веселе, а сви да ждеру, пију и дају одушка души од свакодневнице. Кад већ постоји воља онда није тешко наљепити разлоге и идеју ради којих се празнује. И сви ће рећи да је тако. “Рад је створио човјека“ стоји парола и сви ће у ватру ставити руку у ватру да је то истина, па како онда не славити рад и веселити се уњегову част. Тада се не мисли на оно свакодневно устајање у рану зору, грбачење по цјели дан, болове у мишићима и леђима, гутање прашине и врелих гасова у огромним фабрикама, масне трлише, шупље чизме, несносне врућине или хладноћу и затезање кајиша да се преживи од првог до првог у мјесецу, од плаће до плаће. То се заборави и иде се на параду у част величанстава званог “Рад“. На хиљаде људи корача Булеваром Револуције са барјацима у рукама, по шеснаест у реду, “као под шпаг“, па испред Скупштине, гдје погледом поздрављају Маршала и свиту, па продуже Тргом Маркса и Енгелса на Теразије, послије којих се губе у околним уличицама, остављају барјаке, скидају позајмљену им одору: униформе, одјела и макете, и у групама завршавају на слављу по радничким мензама да славе дубоко у ноћ. А сутрадан уморни и мамурни лупају се по челу, излежавају се докасно и навечер настављају опет исто. Тако празници прођу, а сутрадан на послу хвата се испуштена нит свакодневнице и даље иде по старом до Дана побједе 9.маја, па тад сљеди 15.мај кад је та побједа стигла у у наше просторе, а онда је ту штафета  и Дан младости и Рођендан друга Тита 25.маја када је велики слет на стадиону ЈНА. Маршал нас поздрави, захвали нам се, отвори нам видике и каже оно шта желимо чути и нама је љепо, па ми смо уствари већ у рају.

Ја и моји другови смо у свему томе учествовали са осталим Београђанима свим срецем. А како и не би, дјевојке су биле расположене и опијене од славља, пријатне и веселе, нису се правиле важне и гледале на нас с висока, требало је то користити и правити познанства, мјењати адресе и заказивати рендесе. Мало је таквих познанстава имало трајнији карактер, али док траје било је љепо држати се за руке, шетати кроз оцвјетале паркове и чекати први сумрак да се размјени први стидљиви пољубац, а онда дуго договарање за сљедећи сусрет и весело трчкарање назад у Дом, гдје те чека знатижељно друштво: шта је било, како је било, и упијало као жедна земља кишу све оне маштарије или боље рећи бенигне лажи које би се испричале.

Часови наставе у тим размацима између празника били су досадни и дуги, испитивало се на сваком од њих, понављало или вјежбало. Једино физичко није било досадно,Ђура Фискултура би нас извео на игралиште и тобоже испитивао за коначну оцјену.Тако је на једном од часова организирао такмичење у спринту.Трчали смо од гол линије с једне до гол линије с друге стране игралишта, а он је мјерио на штоперици посригнуте резултате. Терен од шљаке ми је одговарао, био је сличан шљунковитом терену из Кистања, па сам првог парњака с лакоћом побједио.Многе је то изненадило, ем сам средње висине, ем су рачунали да као књишки мољац немам интереса за лаку атрлетику, а навијаче сам добио тек кад сам ушао у финале са Ратком Ковачићем. Он је био за главу виши од мене и кракат, а одраста је у истом поднебљу ки и ја, јер је рођен у Брибиру, код Цриквенице.Ђура се строго држа правила, добро је знао да у спринту и мала ситница пуно значи.Трка је била права,обојица смо дали све од себе.  Р                 атко је побједио, спасили га дуги краци. То се и очекивало, али сам ловорике побрао ја, јер нико није очекивао да сам тако добар спринтер.

-“Ковачићу, захвали својој висини, али нисам сигуран да би Марка побједио у свакој трци и на правој стази. Он има бољи старт од тебе, излети као метак, а теби то фали. Увјежбавај то мало, могао би ићи у који клуб на тренинге, имаш висину, дуг корак и смисла за то.“- рече му професор Ђура.

-“Вјеруј ми, да смо трчали још десет метара, нисам сигуран да би побједио, чини ми се да никада у животу нисам овако брзо трча. Професоре, које је било вријеме ?“- пита Ратко.

-“Дванаест секунди, то је добро, без тренинга, а можда је и стаза мало краћа, али је зато лоша и храпава. Обојица би требали тренирати спринт, имате предиспозиције за то, трчите цјелим тјелом, а не као ови градски трутови само с ногама.“ – смије се професор Ђура.

Али ко ће тренирати, у то доба ми смо имали пречих обавеза и тако је тренутно одушевљење прешло у заборав,  а касније се то није могло надокнадити.

30

До краја школске године остало је још пар дана, писале су се свједоџбе и обавјести за родитеље и стипендитора, а ми смо паковали ствари и чекали П-3карте за одлазак на љетне ферије. И дође и тај дан, с првим туристима се укрцашмо на воз и кренушмо кући.

-“Где ћете ви момци летовати ?“- пита нас пуначка госпођа уиз нугла купеа.

-“У Далмацији !“- пробубња Стево.

-“ И ми идемо у Хвар, хоћете ли и ви можда тамо ?“- погледом покаже на породицу, мужа и двије кћерке, можда наших година.

-“А не, ми ћемо у Книн.“- смијуљи се Стево испод брчића.

-“Зар и тамо има мора ?“- пита она несигурно.

-“ Како не, са Троглава се види све до Италије за љепа времена.“- подругљиво ће Стево.

Код куће на Влаци су ме жељно ишчекивали.  Жетва стрменог жита је била у пуном јеку, а један срп више значио је пуно. Половину поља већ су пожеле матер, Роса и Душка, остале су још Подворнице испод Мажибрада и Перићинка, све под шеницом. Ћаћа је радио у Книну код шибенске “Изградње“, долетио би предвече да повеже снопове, сваки други дан, а сада кад сам ја дошао није се мора тако мучити. Подворнице смо пожели за два дана, повезао сам снопове расквашеном ражином и довезао их каром у Гувно. Сутра ћемо жети Перићинку, а и ту се има жети пуна два дана. Комшије су своје већ пожеле и оврле, па матер позва Ружу Илину да јој помогне, што ова радо приста.

Српови су били тупи до зла бога, те навече узмем тројангулу и добро их наоштрим. Нађох је зарђалу забијену у зид ватрене куће, узмем петроуља и очисим рђу, а српове оперем од заљепљене земље,   импрегриране соком слатковине и сњети. По обичају тројангула није имала никакву дршку, узмем сикирицу и на дрвењаку нађем одговарајућу грабову грану, одсјечем парче и ушицама сикирице набијем шиљати крај тројангуле у то дрво. Оштрење је могло почети, брзо и пуно лакше него без дршке. На пањини испод мурве бридом тројангуле кренем између зубаца на српу, једног, другог, трћег, док их све не наоштри, а тада ковачком брусином навучем оштрицу.

-“Ево их, готово!“- кажем матери која изађе из ватрене куће, од огњишта,  гдје је варила варенку,бришући ознојено лице повезачом.

-“Већ готово, а колико сам пута рекла ћаћи,  а ун ту дига дреку и представи да је то поса од десет дана, та требало и’  је тобоже послати Дуји још зимус, а ја и цуре се шњима намучишмо ови дана, не режу већ кидају и чупају. Зна му Бог Створац, све му је постало тешко, не ајта ни за шта и вјечито кука.“ – пожали се она.

-“Дај ми те ножине,  да и њих наошртрим,   кад сам већ почео, и сикире ћу ти наоштрити. “-  прекинем је.

Она донесе све то и остави до мене.

-“Их, какви су, ни гузци не би могли штете направити.“-  пређем палцом преко оне стране која би требала бити оштрица.

-“Зна га Створац, једино ти и Стево о томе водите рачуна, а ћаћа, Душан и Брацо, или им је тешко или незнају или неће.“- каже она кудећи и хвалећи гледајући како брзо турпијам.

-“Збиља, пише ли Стево, мени се није никако јавља ?“- питам је.

-“Иша је у Војску, тамо је неђе на Бугарској граници, како се уно мјесто зваше, помози ми…“ – недоврши реченицу покушавајући се присјетити.

-“Зајечар, Пирот,Неготин…“- почмем набрајати.

-“То, Неготин, тамо му је неђе караула. Знаш њега, напише двије рјечи, да је добро и да је код њега све у реду, и то је све. А и Душан ће, изгледа најесен, у Војску, говори у Задар, у ту некакву школу резервни официра. Бар ће бити близу.“- рече ми матер новости.

-“Брацо ми је нешто спомиња за Стеву, али није ни он знао да је отишао, а Душану, значи, излази мандат у Омладини?“- питам.

-“ ‘Ест, зато и иде у Војску, не знам ђе ће послије радити.“- вели она.

-“Ево, све сам ти наоштрио, ножеве, сикире, косјерачу, косјер. Пази сад, ошто је ки змија, немој се порезати!“-  упозорим је склањајући све на своје мјесто.

-“Ето видиш, ти зачас, а ћаћи треба ковач, па нема праве турпије ни бруса, а колико сам се намучила, све тупо ки ћускија, немуш ништа пререзати ни пресјећи.“-  задовољна је што се неће више тако мучити.

-“Треба их носити ковачу кад задебља оштрица, али повремено се могу превући брусом и турпијом, боље ти је и то него се с тупим мучити. Не би ни Дуја сваки пут их раскива и калио.“ –  објасним јој.

31

Рано ујутро смо били на Перићинки.  Росу и Душку је матер оставила код куће да помогну баби Аници око ручка и сравне стоку, а ја ћу предвече повезати снопове од оног шта се преко дана пожење и одвести каром на Гувно. Сад је било најважније што више пожети. Тако сам ја и двије Руже, матер ми и Илина, сада оштрим срповима лако и брзо жели од росе меку шеницу и слгали је на руковети.

-“ Е, Миле,  спаси ме, а ја се цјело време мучила, тупи српови,  а тако Роса и Душка!“ – матер ће у прекидима између замаха српом.

-“Па зар ти то Мариша није муга наоштрити прије жетве !?“ – Ружа Илина ће.

-“Оће!? Данас ћу, шутра ћу, и тако никад! Од зимус му говорим и ништа, а Миле синоћ за по уре наоштри све у кући. Љено брате и не ајта, а само њему је тешко. Када се ја не намучим!?“ –  матер се жали не прекидајући жети.

-“Када ли је муј бољи ?  За исту ствар га мураш десет пута мулити, још се на тебе сваки пут исколачи ки да му зубе вадиш, среће ми !“- отпуну Ружа Илина.

-“Бар твој зиђе, воли то радити, а муј кад дође кући сав се прецреви ки да је салиџ вадио тамо.“- матер ће у истом тону.

-“Зиђе ?То му је изговор,а највећа га радња увати кад треба копати курузе или виноград или орати или жети. А кад ја то с Миланом и Милицом обавим и његова зидарија буде готова. Ма сви су уни исти, сестро муја, ки да и’ је исти ћаћа правио.“- настави Ружа Илина.

-“Богами, ови малђи њесу таки, гледај Миру и Ђуру, има и’ свуда,  а и остали млађи раде и лете, на либе се никаква посла, ки ови наши.“- дода матер.

-“Ове млађе се не дају, гледам ја ове двије наше бакуље, Љуберу и Маћеру, уне заповједају, а да ја нешто тако и помислим, акамоли покушам, мене би муј одавно под земљу посла. Нит ме зашто пита нит ми шта говори, само каже треба ово, треба уно и готово. Ако му није по вољи, надури се, нит ромури нит говори, нити му знаш шта мисли. Боже  и’  сачувај!“ – Ружа Илина ће, отирући пот испод повезаче.

-“Твој те бар не натовари дјецом, ка мене муј! Душан за војску, а ја Мирка рађам, Боже како ме од остале дјеце била стамута. Говорим ја муме да ме води побацити и некако приста, па одошмо у Шибеник, а доктор ме пита колико их имам, ја му реко да их имам већ шест и да је најстарији за војску, а ун ти мене гледа и смије се:“Жива ти мени била, све си их без нас родила здраве и липе, па нека тако буде и са седмим. Знам да су дошла нова вримена, али ја ти кажем драга моја госпођо да нас је Бог створио да стварамо пород, па колико он да. Ја знам да би се ти цилог живота кајала да ти то сад направимо, а вируј ми и ја би! Да је некаква болест у питању, е , то је друго. Ајде ти, липа моја, кући и роди тог малог здравог Србина, ки шта си и остале. Моја жена има двоје и неће више, твојих је година, а по изгледу је права баба, а ти си ки цурица, без бора на лицу и тилу, здрава. Шта жена више рађа, здравија је и липша је. А дица су Божје благо, нимаш их се шта стидити. Тешко их је подићи, али даће Бог, наћи ће они свој пут“ Штипну ме за образ ки дјете: “Поноси се, имаш с чиме!“ И ено муг Мирка, неби га низашта дала, а да сам то направила, патила би, Бога ми, цјелог живота.“- расприча се матер.

Ја се претворио у уво и слушам,   укутрио и винтам да жестоко жењем, мало подаље, не би ли још шта чуо.

-“Сестро муја, добро ти је доктор река!  И ја би волила да и’  је више, ма унај муј није ћио. Увати се уне курветине, ја сам му задња рупа на ћурлици. А и није ме брига, имам Милана и Милицу и сва је срећа шта немају његову нарав.“- Ружа Илина ће.

-“Па зар ун још иде тамо !? Мислила сам да се опаметио, има дјецу, има жену, шта ће му уна, шутра ће га од дјеце бити срамота.?“- матер се ка чуди.

-“Није никад ни прекида, муре бити мало на почетку, кад су се рађала дјеца, а послије крену све по старом. Не ‘јде једино кад се посвађају,  буде то накратко, па јопет исто. Не пушта га курветина, а и ун је исти ки и уна. Патила сам и патила и кад сам се тргла реко сама себи: Нек иду кврагу обоје, имам дјецу и сад ми је сведно.“- равнодушно ће Ружа Илина.

-“Муј, бар колко ја знам, бар то није чинио, а и ко им муре држати свјећу? Њесу уни заслужили да ради њи  патимо, ки да ће те разумити неко!?“- матер ће суосјећајно.

-“Није твој таки, колко ја знам. А муј је упа у канџе уне курветине поодавно и немуре се  истргнути. А и ун је ки и уна, нашла крпа закрпу. Шта му фали, ја му кувам, перем, одгајам дјецу, водим бригу о старом свекру Ћики, па му муре бити. Само се питам: шта ће шутра рећи дјеци, како га није од њи срамота!? А то је његова мука, мураће је богме сам гутати!“- наставља Ружа илина о својој муци.

-“Чувај ти себе и дјецу, бар те стари поштује, ма шта је уно било зимус, уна галама код Перине куће, кад се уно, како кажу, Ђуро напијо?“- матер пребацује на другу тему.

-“Благо теби, ваша је кућа насаму, са стране, тога нит пуно видиш нит чујеш, а нејдеш за тим и не распитујуш се.И боље ти је тако, бар си мирна. Сестро муја, ја и да оћу избјећи, не мугу! Све се види и чује преко авлијског зида.“-  заста Ружа Илина са српом и пола руковети у руци, ка да вата предах.

-“ Долазила је Стевка, па баба Пера и баба Марица, причале су нешто са свекрвом ми, али ја њесам имала кад слушати, прала неку робу у видри на авлији па сам била више ван него унутра, а баба Аница само ми рече: “Дај и’ кврагу, циганска посла, шта мене стару с тим гњаве! Ничију страну ја нећу држати, нек су даље од мује куће  и авлије и мује фамилије!“ А ја се њесам даље распитивала, само сам чула уно вече  уну дреку и свађу у Периној улици.“- рече матер своје сазнање.

-“Тако и ја знам, долазила баба Марица код ђеда Ћилита и шњим шапоркала,а Маћера не затвара уста кад јој треба оружнити бившу другу Љуберу. Испада по њуј да је нешто између Љубере и Јоле било, баба Пера и Сава посумњале, па пратиле Јолу и затекле га шњом тамо код Варвоткиње, па напале Љуберу и Драму, а унда ти то некако дошло до несретног Ђуре и овај се с Кистања враћа око Мученика, биће тамо коју у муци и попијо, када њему пуно треба, и унда кад је пролазио крај Перине куће ваљда им река да пуште његову Љубу на миру и да је не оговарају. А уне, знаш их већ, бране се на сав глас да цјело село чује. Њему, јаднику, се биће и од вина смучило, па повраћа, а унда њи  двије стале берјакати, долетише Љубера и Марица и одведоше га кући, успут се частећи најгорим рјечима на сав глас. Шта је од свега истина ја ти незнам, а нит ме је брига, ки ни тебе, а ђед и’  ки и баба Аница све шаље кврагу и да стим ћакулама к њему не долазе.“- исприча Ружа Илина своју верзију.

-“Боже драги шта је то мени испрва чудно било.Код нас доље у Мјеркачима није било тако. Кад сам прву свађу чула између Стевке и Пере, чини ми се да је то било ради некије кокоши, заори се цјело село, те курва уна, те још већа курва ова, па јеба овај ову, па унај уну, па украла си ово, а ова друга одговара исто тако, а ја се узрујала и питам свекрву бабу Аницу шта је сад то, пашће крв, а уна се насмијала и рече ми: “Не пачај се ти у то, шутра ће ти долазити и једна и дтуга страна да објашњава и тражи подршку, а ти саслушај и прави се да њеси ништа чула и видила и недавај никакве савјете.За пар дана ће јопет бити када ништа није било, а ти да си подржала једну страну испала би крива, обе стране би те удружено напале ка да си ти то смутила.Тако су уни навикли, вечерас једно другом изнесу пред цјело село прљаву робу, а за три дана се слижу ки да ништа није било.Циганска посла, велим ти, клони и’ се!“ И тако је било, баш како је стара рекла.“- настави матер причати не престајући жети.

-“Није тако било ни код нас у Радучићу, у Бурзама, мушки би убили Бога у женама да подигну глас преко авлијског зида. Кад тако нешто почме ђед Ћилит ми каже:  “Склуни се ти у кућу, ма шта да кажеш била би гора од њи, а уно што уне кажу на твој рачун отрпи, на њиову је срамоту. Свак зна да то није истина, њима ће се обити о главу изговорене рјечи, та уне и оће да те повреде.“ Тако и радим. И сама знаш шта је Маћера сперала кад смо се дјелили, отрпила сам, а сам ми се улизује, оће све љепо са мном, а ја гледам своја посла, ни вруће и ладно ш њом. Тако ми је боље, пуно биље.“- придружи се Ружа Илина материној причи.

-“Ђаво и’ зна, како мугу тако!? Свашта једна на другу налаже, чује се то преко цјелог кувина, а шутра ки да није ништа било. Мене су увјек свјетовали да се ради дјеце и ситница не ваља свађати и кривити. Данас мује дјете скриви, реци ми, казнићу га и свјетовати, шутра ће твоје, па ћеш ти то исто направити, та дјеца су то. А увјек ће кокош или овца залутати, прескочити зид, ишћерај је, нико је није наговорио нато.“- матер ће.

-“Дашта, и ја тако мислим. А уне се слижу, једна другој откривају своје тајне и унда једва чекају прилику да то разгласе. Ја тако не мугу, ко ми је пријатељ чувам га ки саму себе, чак и више, а с ким не мугу, клоним га се, не мрзим никога, али им се не приближавам.“ – жење Ружа Илина и тако везе причу да им иде лакше поса и брже пролази време.

32

На Светом Ћирилу и Методију одби подне, ми смо већ са жетвом били на по њиве:

-“Мајо, ево Росе и Душке, носе ручак, ајмо стати, пола смо пожели.“ -рекох бришући чело од сњети.

Њи   двије се тргоше као да ја нисам досад био ту:

-“Види нас будалетина, ми свашта причамо, а Миле нас слуша! Роде, ти ништа њеси чу!?“ – насмија се Ружа Илина.

-“ ‘И да је чу, не бој се, неће ун никоме ништа рећи, таки је ун.“ – смије се и матер.

-“Кад видим њега и муг Милана и како се слажу срце ми заигра. Од кад су се родили ма ниједном се нису посвађали. Дојим ја Милана, а Миле гледа, а ја узмем и дам му другу сису, а уни лопови посу и смију се, мљеко им цури на уста, чупају ки штенчићи, а ја трпим да ми срећа шта дуже траје. Среће мује!“ – разњежи се Ружа и помилује ме по коси.

-“Рјеткост је то, али је истина. Никад се нису свадили и све су дјелили одмалена. А знаш и сама да дјеца баш не воле да дјеле свој дио, а код њи тако није било.“- потврдно јој се придружи матер.

-“Среће материне, Бог и’ добротом обдаријо.“- обриса Ружа Илина  повезачом очи и зној са чела.

Сјели смо у лад испод дивије крушке што израсте уз међу. Роса простре крпу и из торбе извади жлице, крув и тећу са граом и манистром са овећим комадима панцете те шутке ручамо. Мрави су убрзо осјетили мирис хране и ужурбано почеше купити мрвице са трпезе.

-“Добро сте пожели, колко је овдје дана орања?“ – пита Роса.

-“Два прољетна дана, спаси нас то шта Миле наоштри  синоћ српове.“- рече матер јој.

-“Па ово би се онда могло до вечери пожети.“- процјењује Душанка.

-“Сад нас је више, мугли би. Шта ради мали Мирко?“- пита их матер.

-“Ено га, ратује с бабом!“- Душка ће.

-“Ајде ти родо дунеси воде са  шшпиње, ова је при крају и већ је скоро проврела.“- благо јој заповједи матер.

Душка узе боцун и оде  по воду на шпињу код Плаца. Врати се зачас, то је ту око трста метара далеко. Напишмо се ледене, ки змија, воде и Ружа Илина уста:

-“Ајмо ми ово завршити, да се не враћамо шутра.“- повезачу повеза на потиљак ки Бодулица.

Сад нас је петеро жело, ишло је примјетно брже, а тад се јави и сунчаник, помилова нам ознојена тјела и дода нову живост и снагу, врати причу и однесе умор.Око пет поподне пожело се три четвртине њиве.

-“Ја идем по кар и ужа, данас ћемо и то зготовити.“- кажем матери.

Она се усправи лагано, подбачајући болна крста,  погледа у сунце и рече:

-“Ајде роде, док ти повежеш снупове, ми ћемо ово остало пожети.“

Одем до куће и изведем Бећара, ставим му кумаћ и узде и упрегнем у кар пред авлијом. Краву успут утјерам у Гувно, а овце истјерам и Аничином улицом кренем их у Смреке.

-“Нећете ваљда данас бити готови?“- пита баба Аница држећи малог Мирка за ручицу.

-“Оћемо баба, него шта? Ти послије истјерај јањце у Гувно, а Мирко ће самном, само да утоварим ужа.“ – кажем јој обузет неком чудном енергијом док убацујем мокру ражину у кар.

-“Шта ће вам Мирко, сметаће вам!“- буни се баба.

-“Нек се провоза, и теби је досадио.“- узмем малога и намјештам у кар међу ужа.

Таман смо кренули кад од Бунарине излети Милан:

-“И ја ћу с вама!“

-“Ускачи!“- викнем не стајући.

Мирко  сједи на дну кара, придржава се за лојтру, па оће да поскочи од среће.

-“А, Миркане, возиш се, јел’ љепо?“- пази на њега Милан.

Док смо ми стигли на Перићинку оне су већ желе на увратима њиве. Пошаљемо Мирка да  преко стрништа кроз разо иде к њима, а  ја и Милан почешмо везати снопове. Утоваримо повезане у кар и ја их  одвезем на Гувно,  па се брзо вратим за остатак. Док сам ја стига оне су пожеле и помагале Милану да веже снопове. Све то утоваримо, бацимо мутапић по сноповима и  попнемо Мирка, Душку и Росу да сједе горе и пазе на њега. Српове и торбе окачимо о ступчиће, а ја и Милан  попнемо се напред на сјеђу.

-“Ајте ви, нас двије ћемо пјешке, да исправимо леђа.“- рече Ружа Илина.

Зачас смо били на гувну.

-“Ево,готово је !“- бацим задњи сноп с кара и они их усправљене распореде по гувну. Сунце је таман зашло, а врхови Велебита се зацрвенише ки крв, лагани бурин с  Динаре је сушио изнојене кошуље. Душка је у дланчићу   трала клас шенице и давала малом Мирку очишћено зрње да жваче, пазећи да не залута које цјело у грло му. Испрегнем Бећара  из кара, окачим кумаћ на клин у ватреној кући и одведем га у Гувно:

-“ Шутра ћемо врћи, момче !“

Лупим га пљском по сапима из милоште и он оде у нуга код краве Зекуље, гдје се ова забавула око неколико бусена зелене граорице.

33

Почетком јула кренуо сам на праксу на жељезничку станицу. Јавио сам се шефу станице Аци Вучковићу, педесетогодишњаку, црних углађених бркова и сјајне црне косе са тек по којом сједом изнад ушију, и златним зубом у горњој вилици.

-“Добро мили, ја ћу теби од свега по мало показати, а и осталима ћу наредити шта треба!“- рече ми он кад прочита допис школе и програм праксе.

-“У стницу кад дођеш прво ти је да прочиташ Пословни ред станице  I дио, који се не мјења док се нешто грађевински или технички не промјени, а онда II дио, који се мјења сваке године заједно с редом вожње. Ево ти и једно и друго, прочитај то овдје  у мојој канцеларији и упиши шта ти треба у свој Дневник праксе, само да те прије упознам са данашњом смјеном. Пођи де са мном!“- весело и услужно ће он и ми кренушмо у Прометни уред, који је био прекопута његове канцеларије.

-“ Слушај овамо!“- рече гласније улазећи у Прометни уред, гдје устадоше два човјека са катрига, у жељезничкој униформи, и стадоше у полустав “ мирно “ – “Ово нам је вјежбеник за отправника возова из “Техникума“ у Београду. Све што пита треба му објаснити, а што ви незнате, ја ћу. Иако је завршио тек прву годину треба га поштивати по чину који ће имати кад заврши школу. Ово ти је колега, отправник возова, а ово је магазинер.“

-“Пантелија Крнета, Пане “- пружи ми руку високи омршави човјек у модрој кангарној униформи са жутим дугметима на којима је угравиран жељезничи грб, крилца са гвозденим вагонским точком у средини, црвеним ромбићима на реверу јакете и уредно свезатом модром машном око кољера свјетлоплаве кошуље.

-“Мирко Кутлача“  – сада се представи дуги средњовјечни човјек у чојаном модрој униформи са бјелим дугмићима на којима су била изгравирана иста крилца и точак, али се његова блутза копчала испод грла тако да се није видила никаква машна, акамоли кошуља.

-“ Ти си Маришин, знам ти ја ћаћу, а хвала Богу и он мене и цјелу ми фамилију, старије и малађе.“- рече ми  отправник Пане, а Мирко магазинер дода:

-“Ко незна Маришу у овом крају, чојече Божји !?“

Са Јовицом Тишмом се упознам иза перона, гдје се спрема чистити лампе на репичино уље:

-“Ја сам скретничар, Мирко “Вунар“ ми је брат, њега сигурно познаш !?“-  рече бришући масну руку прије руковања о гаћетине од грубе чоје.

“Вунара“ Мирка сам познава одраније, јер сам са матером ишао тамо чешљати вуну, али никад не би позна да су он и Јовица браћа. Мирко је био крупан и гојазан, црвен и увјек потан у лицу, а овај брат му Јовица је био ситан и мршав.Чојану униформу је раскопчао испод грла и  ухвати се чишћења лампи:

-“За сваки случај, ако нестане струје!“- објасни ми шеф Ацо.

Тада кренух са шефом Ацом у обилазак скретница. Ја кренем колосјеком, корачајући са шлипера на шлипер, док шеф корача између колосјека, иако је тамо због грубог туцаника врлетније и незгодније ходати.

-“Правиш сада велику грешку  мили, коју, сјети се шта су те учили ?“- смјеши се испод брка.

Гледам на све стране, нигдје воза; два вагона стоје доље ниже на крњем колосјеку код магазина код исповарне рампе, излазни сигнал је у положају “Стој“, па кажем:

-“Стварно се не могу сјетити, шта сам то погрешио ?“- питам га сметено, неугодно ми је.

-“Видиш ли куда ја ходам, а куда ти!?  Да полажеш стручни испит бацили би те без образложења, а сада запамти једном за свагда: не смије се ићи по колосјеку, био он чист као сада или се по њему маневрирало па тренутно је слободан, значи никада! То ти мора ући у крв, у навику, у подсвјест, да се тога држиш и кад не размишљаш!  Између колосјека зна бити врлетније, зна бити блата, травурине, сњега, а колосјек је увјек чист и човјек махинално крене куда је лакше, али  ни тад не смијеш ићи колосјеком! То је многе коштало живота, јер вагон клизи, не чује се, наоко споро иде и човјек се лако превари у процјени и оде живот за глупост. А то си сигурно и у школи учио, а рјечи сигурност и безбједност су  увјек на првом мјесту. Да не филозофирам, колосјеком се не хода, иде се увјек по средини између два колосјека, преко колосјека се прелази кад су двјеста на сто сигуран да можеш прећи, било или не било возова или вагона. Запамти за свагда, не смије се и готово!“-  подучи ме он и подсјети на оно што су говорили у школи, а ја тренутно, због узбуђења и новога, заборавио примјенити. Брзо изађем из колосјека посрамњен и кренем за шефом. Стигошмо зачас до скретница и излазних сигнала.

-“Идемо најприје до улазног сигнала да видимо како је тамо, јесу ли свјетла исправна и јели све како треба.“- продужи он ходати поред пружног колосјека.

Тамо је горило црвено свјетло, “Стој“, како је по пропису. Он откључа лимом заштићени ормарић и указа се тамо мала књижица дебелих корица везана шпагом кији је на крајевима био пломбиран оловном пломбом.

-“Ово је Дневник прегледа сигнала и ту ћемо се потписати. Гори црвено главно свјетло, значи да је исправан. Да је прегорила која друга жаруља горило би црвено помоћно свјетло, јер се оно аутоматски пали док је на сигналу нешто неисправно, а има посебан извор струје. Значи, ако не ради зелено “Слободно“, жуто “Опрезно“ или главно црвено “Стој“, пали се помоћно црвено свјетло и оно значи за возове “Стој“, а за нас и механичаре да је нешто у квару, и тада се возови морају уводити у станицу ручним сигналима од скретничара. Ти ћеш то већ учити, а сада ћемо се овдје потписати да смо извршили преглед“.- уписа он у одређену рубику датум, сат, констатацију “исправан“ и потпише се и показа ми да се и ја потпишем испод његовог потписа.

Вратимо се до скретница, погледамо срца и језичке, скретничке сигнале, а затим излазни сигнал. Тада ме шеф поведе до скретничког ормарића, отвори га неким посебним кључем, а унутра се налазио Скретнички дневник, увезан шпагом и пломбиран оловним пломбама, слично као и онај код улазног сигнала. Ту је стајао и индукторски телефон и он окрену ручицу, а на вањском звону се зачу реско “зрн“ и рече у телефон строго службено:

-“Отправниче, окрећи скретнице, од броја 1 па даље!“

Мало затим код скретнице број 1 зазуја електромотор, тег клапну на другу страну, а скретнички сигнал показа други смјер, а затим се послије новог зујања електромотора све врати у првобитни положај. Тако направи и са осталим скретницама.

-“Видиш, овако изгледају чисте и подмазане скретнице, нема прљавштине, сјаје се и масте од уља, а језичак љепо пријања уз шину. На срцима нема наслага прљавштине или неке друге стране материје, било да је то каменчић, гвожђе или нешто друго. Скретничка стакла су чиста, нема чађи, а унутра је свјетиљка чиста. Ајмо сад потписати у Скретнички дневник дан, сат и констатацију о затеченом стању.“ – показа ми руком на скретнички ормарић гдје се налазио дневник.

Уписа датум време и констатацију “Исправно и чисто, излазни сигнал у реду“, потписа се, а затим се и је потпишем.

Вратимо се назад према станичној згради, сада идући између колосјека упоредо и дођемо на супротну страну станичног платоа, гдје смо поновили све као што смо учинили на улазној страни станице.

-“Кад идеш у преглед и иначе, обилазак, обрати пажњу на стање колосјека. Гледаш да није напукла шина, праг или тирфон или да нема некие друге деформације и да ли је све на станичном платоу чисто и исправно. Све што примјетиш пишеш у Саобраћајни дневник црвеном оловком и зовеш надлежне службе телефоном, телеграфом и писменим путем. Све мора бити дато на доказив начин, значи писмено, а овдје се усмено не рачуна, ето , само као припрема. Увјек се мора знати ко, када, коме и шта је јавио, извјестио, наредио. Усмена рјеч се лако оспори, значи не вреди.“- говори ми док смо ишли према магазинској рампи, настојећи да не каже превише, знајући да сам тек прва година, а ипак да ми усади у памет озбиљност и величину проблема.

Код магазина све прелети искусним оком: вагоне и рампу, наљепнице и разне сандуке и пакете, а тада уђошмо у магазин. У једном већем дјелу било је неколико разноврсних пошиљки: бачава, сандука, пакета и кошара, картонских кутија,а пред малом остакљеном канцеларијом у једном нуглићу стајао је магазионер Мирко Кутлача у ставу “мирно“ и рече гласно:

-“Изволите шефе, спремно је за преглед!“

Он махинално отпоздрави руком и уђе у канцеларију.  Једна на другој биле су сложене магазинске евиденције увезане тврдим плавим корицама са штампаним наљепницама по средини горњег дјела свеске. Унутра су листови били са оштампаним рубликама и нумерисани шрампаним бројевима. Он рутински прегледа “Књигу отправљања  пошиљака“ и потписа у првој слободној рубици црвеном оловком, а затим “Књигу приспјећа пошиљака“, прегледа рутински сложене наљепнице у посебном ормарићу  са малим претинцима.

-“Зашто ови нису дошли по ово, пашће у лежарину?“- упита магазинера показујући на један овећи сандук.

-“Телеграм о приспјећу је иша у року, ко зна је ли им га поштар  уручио, ваљда ће доћи до вечерас.“ – каже магазинер.

-“Добро, чекајмо, шта је оно унутра ?“- пита шеф.

-“Разна роба за опанчаре у Безбрадицама.“ – одговара магазинер Кутлача.

-“Добро је, није покварљиво, доћи ће они.“- рече шеф преко рамена на излазу из магазина.

Вратили смо се у шефову канцеларију, он извади свој “Биљежник“, омању књижицу тврдих корица и уписује укратко утиске са контроле, а ја сам из “Пословних редова жељезничке станице Кистање“ у свој Дневник праксе прецртавао шему станице са колосјецима, зградама, сигналима, скретницама и јавном чесмом, а затим описивао своје утиске и запажања. Тада му пружим Дневник, он све брзо прелети погледом, узе црвену оловку, уписа датум и потписа се.

-“Добро је, мили, кратко и јасно, то се и тражи. Ево, скоро ће подне, ти дођи сутра у осам сати, па ћемо наставити гдје смо стали. Немора ти пракса бити патња, ти си ипак на распусту, одмарај се.“. устаде он иза масивног стола и рукова се  са мном.

34

Сутрадан сам на жељезничку станицу дошао тачно у осам сати.

-“Тако и треба, од нас се тражи тачност, време у нашем послу пуно значи. Мили, данас ћу ти показати шта се ради у прометном уреду. Кад завршиш школу то ће ти бити главни посао, остало је додато узгред у станицама према обиму посла. Ајдемо мили тамо.“- рече ми одмах послије поздрава.

Данас је отправник возова био Перо Барић, родом из Житнића, мјеста на сплитској прузи, као скретничар је дежурао Веселин Лежајић, из Ђеврсака.Обојица су становали у жељезничкој стамбеној згради у доњем дјелу Кистања.

Централно мјесто у прометном уреду заузимао је радни стол отправника возова са малом телефонском централом с љеве стране и шемом станичних колосјека, скретница и сигнала на прочељу стола, на којој су свјетлила мала индикаторска свјетла црвене, зелене и жуте боје. На бочне вањске странице стола била су шарафима причврћена сигнална звона, која су звонила сваки час,час краће,час дуже, а већином измјешано. Љево од отправничког стола, на бочном зиду, био је шалтер за издавање путничких карата, испод шалтера је био малени ормарић који је служио за исписивање “Бјелица“, а љево од шалтера на зиду је на дохват руке висио метални тернион, у којем су стајале возне карте, сложене по врсти и релацијама. Иза отправниковог стола,  до зида, био је велики ормар од масивног дрвета у којем је била “велика залиха карата“. Сав тај намјештај је имао по двије сигурносне браве. У углу је била масивна гизана пећ на дрва или угаљ, до ње чивилук од дрвета, а с друге стране улазних врата на малој вјешалици висио је сигнални лопарић и црвена отправничка капа. Испод њих, на малом уском дрвеном постољу стајале су сложене сигналне лампе, на уње или батерије.

-“Ова станица је осигурана електродинамичким блоком, то значи да се са ове командне плоче управља помоћу струје са сигналима и скретницама. Видиш, овдје на командној плочи блока је шема, иста коју си видио у Пословном реду станице први дио. Сад ми покажи шта си запамтио ?“- каже ми шеф Ацо.

-“Ово је улазна страна, значи од Книна. Предсигнал је на хилјаду метара, улазни сигнал на триста метара испред улазне скретнице бр.1, која служи за други  пролазни и трћи укрштајни колосјек, док скретница бр.2 је за други и први колосјек, а поред њих су излазни сигнали за те колосјеке. Ова љева страна је је излазна страна, према Задру, скреница бр.3 веже други и трећи колосјек , скретница бр.4 веже први и други, док скреница бр.5 веже први и крњи истоварни колосјек. Поред њих су излазни сигнали, а испод стотињак метара је путни прелаз и његови сигнали,  сљеди главни сигнал и потом предсигнал за ту страну пруге.“- одговарам му показујући прстом на индикаторска мјеста на командној табли.

-“Одлично колега, свака част, добро вас уче!“ – похвали ме отправник Перо.

-“Кажем ти ја, ништа без Техникума, тамо се школују прави жељезничари! Јебеш ове двогодишњаке из Загреба, то је само нешто мало приучено, а не школовано.“- сложи се шеф Вучковић.

-“Да шефе, тако је, сјећате ли се Каства и кад смо ми били тамо четри године у Техникуму. Одмах послије школе шибне те радити било гдје од Јесеница до Ђевђелије, за пола сата потпишеш Пословни ред и радиш. А ови двогодишњаци из Загреба упознавају станицу по мјесец дана и опет дршћу, дршће он, дршће скретничар, дршће маневриста, машиновођа, влаковођа, па и шеф станице, да се нешто не деси. Свака им част што су опет отворили Техникум !“- надовезује се раздрагани Перо.

-“То ја увјек говорим, теорија се мора имати у малом прсту, у сваком моменту знаш тада шта треба радити, а онда је то гаранција сигурности, па редовитости и уредности саобраћаја.   Добро је да су се коначно дозвали ови горе памети!“- одобрава шеф.

-“Нек млади колега остане са мном, ја ћу му радо све показивати.“- понуди се Перо.

-“Добро, ја идем сређивати рачуноводство благајни, ако шта треба зовите ме.“- каже шеф Ацо и оде у своју канцеларију.

35

– “Сједи колега на моје мјесто да добијеш осјећај.То ти је Саобраћајни дневникк, ово је Телеграфски дневник, све иде по рубикама. Видиш овдје тражење дозволе, давање дозволе, расписи, анализе возова,то ти се све води у Телеграфском дневнику, а овдје у Саобраћајном дневнику број воза, време сигнала, подаци о врсти, тежини и саставу воза, одјаве које си дао и примио и све остало што треба, само пратиш рубике. Сад ће за по сата овај воз из Книна, па ћеш видити сву процедуру. Сједни и пажњиво гледај, а ја ћу ти сваку радњу објашњавати,“ – говори отправник Перо, уноси се у дневнике и објашњава сваку колону, настојећи бити што детаљнији, да би ми у мозак улио све оно што требам знати одједном.

Недуго затим зазвони међустанични  индукторски телефон , “ и “ по Морзеовој азбуци, два кратка звоњења. Перо се јави са “е“, једним кратким звоњењем, па диже слушалицу:

-“Број 12о3: Воз бр.1430 примам  –  Барић“, истовремено уписујући то у Телеграфски дневнуик.

А тада ми показа оловком на графикону испод стаклене плоче на столу:

-“Ево, то је овај, из станице Книн полази у 09.03 сати.“

Телеграм дозволе већ је рутински уписао у Телеграфски дневник, а тада рафално откуца на телеграфском апарату то написано.

Тачно у 09.00 сати зачу се на истом телефону три “и,и,и“, односно три пута по два кратка звоњења по Морзеовој азбуци:

-“То је сигнал за полазак воза бр. 1430 према крају пруге, а према почетку би била три “с“ по Морзе азбуци.“- објасни он  –  “а воз овдје код нас стиже  у 09.30 сати, значи за пола сата, како је и предвиђено редом вожње, а ми имаљмо доста времена да поставимо улазне скретнице и сигнале. Сачекаћемо да јаве одлазак из Книна.“- даље објашњава Перо.

У 09.05 сати опет се зачује једно “и“ по Морзеу и Перо одговори са “е“ и понавља изречено у Книну: “Број 12о5,воз бр.1430 отишао редовито.“

У 09.07 сати зачу се на пословној линији звоњава три кратка и један дуги звук више пута и видим како Перо уписује у Телеграфски дневник: “Број 1206, распис: Воз бр.1430 оде Р, лок.642 112, 1/3, Q 112/14, 4 Бе, 2 Га  –   Рашковић“.

-“Ово је анализа, сад знамо број локомотиве, у пратњи је један возовођа и три  .кондуктера, тежина му је 112 тона, има  14 осовина, 4 су путничка вагона другог разреда и два затворена теретна вагона, а на карају је потпис нашег колеге отптавника из Книна.“ – објашњава ми отправник Перо.

А тад ђипи са масивне дрвене катриге:

-“Сад ћемо ми тражити дозволу за воз од Бенковца !“- узе  за ручицу међустаничног индукторског телефона  и позва са једним дугим и три кратка звоњења,  “б“ по Морзеу, и одмах му се јави Бенковац са кратким “е“, кратким звоњењем, а он ће строго службено:

-“Број 12о7:Примате ли воз бр.1430 ?- Барић.“

То говори у телефон и истовремено уписује у Телеграфски дневник, као и одговор који је чуо:

-“Број 2103:Воз бр.1430 примам- Шуица.“

А тада заведе број воза у Саобраћајни дневник, гдје унесе време поласка из Книна, време датих сигнала, податке из анализе:

-“Остало ћемо послије кад воз прође, да се неби мрљало!“- рече  –  “А сада ћемо поставити скретнице и сигнале!“

Прије него што се упути командном пулту позва ме да изађемо  из прометног уреда на колосјеке:

-“Прије него постављаш сигнале и скретнице, односно правиш пут вожње возу, треба увјек видити је ли колосјек  слободан. То увјек чини, иако уређај показује да је све у реду, знаш, он неће показати ако је нека нпр. кменчина посред колосјека, а то и сам знаш може бити опасно.“

Осмотримо љево и десно и вратимо се у прометни уред:

-“Сад ћемо поставити скретнице за други пролазни колосјек, и улаз и излаз, јер ће воз само проћи, нема укрштавања, па то можемо одмах направити све, али ако би био воз из Бенковца, онда би поставили само улазни дио од Книна. Видио си да смо добили дозволу за вожњу до Бенковца, па нема запреке да дамо одмах и излаз.“- говори и притишће дугмад на командном пулту електродинамичког блока, по реду: за скретнице, те за сигнале,најприје улазни па онда излазни дио.На командној табли по цјелој дужини пулта гдје је био уцртан други колосјек засвјетлише жуте траке, а сигнали и предсигнали са црвеног пређоше на зелено свјетло. Сви остали сигнали били су црвено освјетљени.

У 09.28 сати поче на сигналној табли звоњава и она жута свјетла на колосјечном путу почеше прелазити у црвено, тамо куда се воз кретао. Перо узе црвену капу и стави је на главу, свјетлсиве рукавице навуче на шаке, а лопарић стави под пазух љеве руке и изађе на плато испред прометног уреда. Ја сам га на два корака иза у стопу пратио.

Воз стаде испред станичне зграде, машиновођа лаконски поздрави из кабине локомотиве, возовођа и кондуктери сиђоше из вагона. Неколико путника изађе за њима и оде својим путем. Возовођа се догега до Пере:

-“’Добар дан отправниче, има нешто поште!“ – и пружи Пери десетак плавих куверата, а овај му рутински потписа у неку књижицу и пружи мени та писма.

Одошмо тад у Прометни уред, Перо на индукторском међустаничном телефону да сигнал према Бенковцу, погледа на сат и изађе на перон.Зазвижди у малу металну пиштаљку, кондуктери подигоше руке и тада Перо подиже лопарић високо увис, а машиновођа засвира и  воз полако крену. Пратили смо га погледом док не напусти станицу и излазни сигнал не зацрвени. Тад престаде и звоњава на путном прелазу иза задње излазне скретнице.

Перо, ушавши у уред, одмах позва Бенковац и даде телеграм о одласку воза, а затим позва Книн и преда одјаву:

-“Број 12.:Воз бр. 1430 овдје.- Барић“

Тада уписа податке о времену доласка и одласка, број одјаве, време сигнала и потписа у Саобраћајни дневник и посао око овог воза је засад био готов. Чекала се само одјава од Бенковца, још само та рубика је била празна. На командној плочи блока сва свјетла су се вратила аутоматски на црвено, забрану било какве вожње по колосјецима, једино се жутило светло на оба предсигнала, што значи “опрезно“, или стати испред улаза у станицу код улазног сигнала.

Магазинер Кутлача узе пошту  и заведе је у Књигу поште и одмах распореди коме шта иде по бројевима сигнатуре.

-“Ево Марко, видио си све ово, наједноставнији пролаз путничког воза са стајањем на трокут, тј. док путници уђу и изађу, у станици. Има доста пискарања, али то није ништа, научићеш да истовремено мислиш, говориш и пишеш и стално гледаш на сат. Ово је мала станица, нема пуно возова, мало је и путника, утовара и истовара, а замисли један Книн, који ма четри пруге, двије маневре и гдје возови улазе или излазе из станице сваких десетак минута. Додуше, тамо има више отправника, телеграфиста, скретничара, маневриста, али то се све свлада у послу. Мора ти увјек, у сваком трену, бити бистара глава, мораш бити стално присебан, а ви ћете већ у школи учити и све научити, па се ради тога сада не треба бринути.“- расприча се отправник Перо Барић.

-“Шта ви овдје још радите, у малим станицама ?“- распитујем се.

-“Ту су свакодневни прегледи скретница и сигнала, цјеле станице, колосјека и осталих постројња, продајемо путничке карте, примамо на превоз пртљагу и еспресне пошиљке, вршимо исправке свих прописа, од Саобраћајног правилника, тарифа, упустава, ТТВ и ТС, школујемо се два пута мјесечно, никад брате немаш мира, увјек има нешто ново  или око саобраћаја или транспорта.Добро је кад све иде у реду, али се увјек нешто закомплицира, нпр.нестане струје или касне возови или се упали осовина на вагону и ето ти дуплог посла и стотину брига.“- прича свеобухватно Перо.

-“А какав вам је распоред радног времена ?“- обасипљем га  ја и даље питањима.

-“Отправници дежурају у турнусу 12/24 – 12/48, што ти значи да ја радим данас цјели дан, па сутра цјелу ноћ, а онда сам два дана слободан, па опет исто тако. Може се издржати, но ноћ ти је тешка, можеш се ти наспавати преко дана колико оћеш, али опет је ноћ ноћ. Но, навикнућеш се.“- насмија се он.

Улази шеф код нас:

-“Како иде Маркице, јел’ шта јасније оно шта си учио у школи?“-

-“Да, сада ми је то једноставније него како сам ја замишљао док смо учили.“- кажем.

-“Е, па зато је пракса! Може ти неко причати причу, али док сам не доживиш не знаш заправо шта је то.Тако је то и  у животу. Него, упиши ти то у свој дневник па ајде кући, доста ти је за данас, не ваља одједном у главу стрпати тога пуно, треба помало, по реду, да се не замјеша.“- насмија се шеф .

Зачас, укратко, запишем у Дневник праксе утиске, шеф потписа и ја крену кући.

36

Тако је било десетак дана, сваки дан су ми показивали нешто ново: путничка благајна, пртљажна и еспрес благајна, робна благајна и на крају станична благајна, поред онога из “чистог“ саобраћаја.

-“Мили“- то је био омиљени шефов начин обраћања -“сад смо од свега по мало видјели од онога шта се ради у једној жељезничкој станици. Пошто си завршио тек први разред то би ти било доста. Дођи сутра увече да одрадиш једну ноћну смјену и ми смо онда готови. Нема потребе да будеш цјели мјесец на пракси, ми смо убрзано прошли оно што ти је било у програму. Ја ћу ионако на годишњи одмор, а онај који ме буде замјењива неће о теби водити пуну бригу као ја. Ја немам дјеце, па помажем радо вама младима, да то некако надокнадим, а други нису такви, раде оно шта морају и преко тога ни дек више. Свака нова генерација је себичнија, води бригу само о себи, ваљда тако мора бити или се мени старцу само тако чини.“- рече ми десетог дана.

Сурадан увече сам стигао на смјену у деветнаест сати. Дневна смјена је реферисала пред шефом шта се догађало тог дана и шта је планирано за ноћ, а нова слушала и након тога потписала примопредају службе, што је шеф Ацо овјерио својим потписом. У ноћној смјени су били само отправник возова Пантелија Крнета и скретничар Јовица Тишма.

Кад шеф оде Пане ће:

-“Маркица, што ти дође у ноћ?“

-“Шеф ми рекао да одрадим једну ноћну, па сам онда готов с праксом.“- кажем.

-“Ехе, Јовице, ноћас је сигурно ноћна контрола, гледај де када ће и куд шеф кренути вечерас. Ако оде у Гостиону, онда ће бити с вечера, а ако буде гледа телевизију онда ће пасти у зору.“ – окрену се он скретничару Јовици.

-“Како год буде нећу смјети оком тренути, а ђаво ме натента да данас будем цјели дан у винограду. Бира, полива, затеза жицу, палио суву паламину. Још ми жена вели да мало одспавам, а ја ки проклет, не ћедо, рачуна сам да ћу одспавато овдје мало на клупи кад прође радни воз. Ето ти га сад враже, биће ми ово дуга ноћ.“- љути се Јовица на самог себе.

-“Ајде, ајде, не кукај, неће ти бити првина!“ -тјеши га отправник Пане – “Онда Маркица како ти се чини наш поса ?“- сад се окрену мени.

-“Засад је добро, ваљда неће бити горе.“- кажем.

-“Ниједан посао није тежак, људи су зло, ту ти је проблем! Ето, ти учиш за отправника, носићеш црвену капу, по свим прописима за све одговараш и све иде добро док људи којима заповједаш раде како треба. А увјек се нађе нека будала, па загорча живот и теби и другима. А неможеш му ништа, јер пази да не прекрши пропис, али зато отеже, не направи докраја како треба, забрља нешто и стално тјера некакву правду.Такви су проблем и у пољу и у винограду и на жељезници и у фабрици, а проклети закон га штити. Ја сам срео таквих, а и Ви отправниче сигурно!“- љуто ће Јовица.

-“Како да не, имао сам једног телеграфисту, нико га није у своју смјену ћио. Све он ради, али неће да узме тастер у руке док му не диктираш, неће да прочита док не питаш ,а малтене за свако слово је тражио потпис, створи ти збрку без потребе. Ако га пријавиш, не ваља, ако га пустиш да тако ради, не ваља, сатереш се, зато бјежи од врага, најбоље је.“- Пане одобрава Јовици.

-“Тако и мени један маневриста док сам био вођа маневре. Кажем му:“Окачи полуспојке, немој да идем за тобом, знаш да се то мора!“ “Оћу, без бриге!“ одма ће он. Наиђе шеф станице у контролу, он ни једну није окачио. Шеф мение рибне пет посто, а њега ништа. Кажем шефу да није тако поштено, а он мени да ја одговарам и да имам књигу пријава и кад га штити онда нека и платим. И ја га сљедећи пут пријавим, а он се жали шефу да га мрзим, да му дајем најтеже послове, па онда саслушавају мене, остале маневристе из екипе, и на крају он добије опомену од Дисциплинске и ништа, настави по старом. А ти Јовице трчи опет за њим или пријављуј.  Јебем ти таки поса !“- жести се Јовица.

-“А сада, чујем, шеф станице неће моћи сам кажњавати него дати само предлог Дисциплинској комисији, па шта она одлучи. Јебеш такву казну, ако није одмах за вруће ране, на лицу мјеста.То се временски развуче, па нема ефекта. То ти је као да истучеш дјете за нешто што је направило прошле године!“- вели Пане.

-“Слажем се, не ваља тако! Одрапи ти њега на лицу мјеста, па нека он онда тјера правду на комисије и радничке савјете. Код нас је на жељезници у извршној служби све јасно прописано. Прекршио си тај и тај члан Правилника и готово,  казна, шта се ту има мудровати. Ако није за то мјесто шаљи га ђе може радити. Као што ова машина мора извршити наредбу, тако мора и човјек, нема му друге. Нисмо ми канцеларија, па ако погрешиш ти бациш папир и напишеш нови. Не треба мјешати бабе и жабе!“- Јовица је очито љут на нека збивања  у подузећу која мени нису позната.

Наиђоше вечерњи возови па смо се око њих позабавили, а кад они одоше била је скоро поноћ.

-“Сад до три сата, до радног, нема ништа, Јовице јеси ли видио ђе је шеф?- упита Пане, зјевну и протегну се.

-“Мора да спава, гледа је телевизију.“- Јовица ће сигурно.

-“Ајмо се онда испружити, он неће прије зоре, шта ћеш ти Маркица ?“- пита ме Пане.

-“Мени се не спава, ја ћу читати.“- кажем.

-“Добро, ако примјетиш шефа одма нас буди!“ – прикричи Јовица и испружи се преко бунде на клупи у чекаоници.

Пантелија ивади модру чојану бунду из гардеробног ормарића, сави је и положи на двије спојене масивне дрвене столице те се намјести у неки чудни полулежећи положај. Црвеном капом покри очи да му не туче свјетло , умири се и зачас заспа. Кроз шалтерско стакло видио сам како се Јовица у сну врти на клупи у чекаоници, тражећи најзгоднији положај. У прометном уреду само се чуло зујање трансформатора у блок уређају, а са перона је клапало и жмиркало неонско свјетло и ударање у њ овећих ноћних лептирина. У сату њихалици је неуморно клапало равномјерни тик-так.

Из ладице отправничког стола узимао сам правилнике, лагано их листао и опет враћао на исто мјесто, гдје су били уредно по бројевима сложени. Нешто прије једног сата зазвони пословна линија, а Пане кроз сан, не отварајући очи, рече:

-“Маркице, јави се !“

Окренем ручицу индукторског телефона и дигнем слушалицу, зачујем глас телеграфисте из Книна, Саве Гагрице:

-“Кистање, Бенковац, пишите депешу! Може?“

-“Кистање, да може.“- рекох у микрофон, скоро истовремено јави се и Бенковац.

-“Ајмо,бр.187 ф: Свим станичним благајнама на мрежи ЈЖ де Контрола прихода Београд, Нови Сад, Загреб, Љубљана:

Приликом доставе мјесечног обрачуна за мјесец август  1964.године потребно је попунити за тај мјесец и обрасце  К-217 и Ст-413 . Потпис:Директор Петровић“.

-“Шта је сад то ?“- упита сањиво Пане.

-“Депеша за станичну благајну, нешто око мјесечног обрачуна.“- кажем.

-“Добро, само запиши !“- дода он и опет заспа.

Писао сам у Телеграфски дневник како је диктирао телеграфиста Гагрица, а кад он заврши дадох му потврду:

-“Бр.1427.Примио: Мажибрада, вјежбеник.“

-“Добро Мажи Брада, из које си школе ?“- зафркава се Саво.

-“Београдске, Здравка Челара.“- смијем се шали.

-“Видићемо се најесен тамо, јавили су ми да могу ванредно уписати. Па, кад дођеш у Книн јави се да се упознамо.“- рече.

-“Важи, договорено, Саво.“- кажем и спустим слушалицу.

Узмем телеграмски блок и препишем депешу за шефа станице и поново све сложим на своје мјесто. Наста опет дубока ноћна тишина, изађем на перон и ходам лагано, ногу пред ногу, до краја перона и назад. У даљини, с обе стране станице, виде се скретничка свјетла, а с тамног неба жмиркају звјезде. Лагани ноћник свјежином ми умива лице.А тад ми се учини да жмирка неко свјетло на цести  и кривудаво се примиче станичнпм платоу.

-“Сигурно шеф, ко би сад!?“- помислим и пожурим у прометни уред.

-“Пане, изгледа да долази шеф !“- такнем отправника за раме.

-“Јебем му врага !“-скочи се он ки коза, бунду окачи у ормар и раздвоји катриге, руком протрља очи и намјести рашчупану косу.

-“Јовице ! Шеф !“- викнем  кроз шалтер у чекаоницу.

Тамо се зачу кошмурање и зачас се Јовица појави у прометном уреду, тешко дишући,  као да је трчао од улазног сигнала.

-“Ђе је !?“- кратко упита.

На шљунку испред зграде зачуше се кораци и лимени звук при паркирању бицикла, те затим весело звиждукање и пјевушење.

-‘ Ем ти, шта ме зајеба! Иша је у Гостиону, само не знам како је промака. Видио сам да гледа телевизију.“- правда се полугласно Јовица.

-“Браво Маркице!“- потапша ме Пане по рамену  – “Спасио си нас !“.

-“Добро вече момци!“- смјеши се шеф очима, брковима и златним зубом.

-“Друже шефе, све је у реду!“- рапортира Пане.

-“Остави, то ћемо послије! Простриде Јовице новине на сто да се не замасти,  донио сам печења.“- покаже овећи шкартац  на којем је на појединим мјестима пробила масноћа.

Стави све то на прострте новине:

-“Јовице, донесиде ону торбу с бицикла!“- тад заповједи.

Јовица скочи као зец.

Сад је на столу стајала печена јањећа плећка, дволитраш жутине и овећа штруца крува из Симине пекаре.

-“Шефе, свака част! Муре ли се знати који је разлог!?“- пита отправник Пантелија.

-“Шта ће ти разлог за јањетину, ето, нека буде то што Маркица завршава праксу!“- насмија се цјелим лицем.

-“Мура да вам је добро ишло!?“- нагађа Јовица и реже крув на овеће кришке и јањетину на крупније комаде.

-“Огулио сам их, нису ни знали ђе им је глава, а ђе гузица. Ишла ме карта ка луда. Што год ми затреба изађе из шпила. За невјеровати! А, и сами занте, коцкарски добитак није добро доњети кући. Кажем крчмару да спакује јањетине, вино и крув,а они ако ће ждерати нека му плате.Мислили су да ћу с њима дјелити добитак и осташе отворених уста кад видише да то носим ‘вамо.“   –  смије се шеф и цупка ногама.

-“А шта се играло, бришкула?“- пита пане кроз залогај.

-“Бришкула и трешет за загријавање, а онда смо покерисали, него шта!“- шеф Ацо  бјелим чиновничким прстима штипка печење и смочи са мрвицама крува. Нешто му се баш не једе.

-“Шта је шефе!? Њесте гладни!? Вама је изгледа та побједа важнија!“- мумља Јовица док вучјим зубима гули плеће.

-“Јесе, Бога ми! Сит сам од побједе. О томе ће се данима причати, а друштво ће свакодневно тражити реванш. Пушти ћу их да мало чекају, неће ме видити док се не вратим с годишњег одмора.“- наслађије се шеф на замишљене разговоре и весело намигује, час с једним час с другим оком.

-“ Једи Маркице, нема љепше печене јањетине од наше Буковачке!“- нутка ме Пане кад примјети да се ја устручавам и већ се спремам завршити с јелом.

-“Ово се мора појести, па бар пукли!- каже Јовица  – “А то је истина, најљепша је печена јањетина из Буковице, и најефтинија! Ио сам и Бодулску и Личку и с Влашића, Ужичку и Црногорску, ма нема је до наше Буковачке. То мура да је ради траве и воде, код нас ти је увјек ситна и мјешана трава, а вода је да вид љечиш, а овца праменка, никад дебела, да јој месо не гуши лојуштина.“ – хвали Јовица печење и залива велики ждрокљима жутине.

Мало по мало, комадић по комадић, и оде јањетина, и крув и дволитраш жутине. Јовица смота прострте новине скупа са оглоданим кошчицама и просутим мрвицама, а Пане врати Саобраћајни дневник на своје мјесто:

-“Шефе, њесмо се овоме надали, а Вама хвала на чашћењу. Реваншираћемо се већ ми.“-  захвали се Пантелија у име свих нас.

-“Нема момци на чему, захвалите Фортуни, она ми је била данас наклоњена. А сад ћемо малко и радити, идем припремити примопредају, ти Пантелија знаш да ћеш ме змјењивати док сам на годишњем, води рачуна да све буде у реду.“- крену шеф у своју канцеларију.

-“Нема проблема шефе, биће све у реду шефе!“- спремно се улизива Пантелија.

37

А тад зазвони међустанични пословни телефон. Пане се јави и даде дозволу за радни воз.

-“Мало ћемо сада маневрисати, има три вагвна за нас!“- мирно сопшти отправник Пане.

Скупа са њим исписао сам потребне податке у прописане документе и утом зазуја блок уређај, а жута поља се почеше на контролној табли црвенити. Воз је улазио на други колосјек. Парњача, 37-ца, весело запишта код улазног сигнала и све слабије стењући стаде испред станичне зграде.

Возовођа и први кочничар сиђоше из службених кола:

-“Добра вече отравниче, за вас три Г кола, ево их одма до службених кола, реците, како ћемо?“- у даху пита одебљи возовођа.

-“Остави их на први, па локомотивом кроз трећи гурни их на крњи код магазина, уз рампу, па онда локомотиву истим путем врати на чело воза.“- кратко ће Пане.

Кочничар кимну главом и крену ка машиновођи и пренесе му план рада. Машиновођа је био сишао с локомотиве и гледао нешто око стублина.

-“Шта је Стево, још се није распа твој шпорет!?“- виче му Пане, да надјача стењање и буку.

-“Прије ћеш ти и ја него ова тридесет седмица. Вози и сад боље него “Кенеди“. А ко ти је тај мали?“- припрети му мајстор гаравим прстом и упре га тад на мене.

-“Вјежбеник отправника. Неће ваљда учити за кочијаша ки шта си ти!“- церека се Пане.

-“Дођи мали да видиш шта је права жељезница. Пењи се горе!“- галами мајстор Стево да надјача стењање у котлу.

Попнем се гвозденим степеницама држећи се с обе руке за жућкасте месингане ручке, а он се попе замном:

-“Јесте ли учили шта о локомотивама ?“- пита ме мајстор гарава лица.

-“Јесмо, највише о серији 33.“-  док ми се чело од врућине у кабини зачас озноји.

-“То је добра кобила, више је за равницу, а ова моја коза, она ти је рођена за брда.“ – поучава мајстор на свој начин.

Ложач убаци умах пар лопата угља у ложиште и треском га залупи. Изцвана се зачуше два дудуга звиждука усне пиштаљке:

-“Назад, лагано, стисни одбојнике!“ – каже Стево , а ложач гласно понови.

Повуче рутински ручицу пиштаљке и она писну кратко, а тада пребаци полугу за рикверц, а другом мањом пусти пару у цилиндре. Локомотива се трже и зачу се шкрипа одбојника и затим лупа квачила. Он пребаци полугу за вожњу напред и сачека дугачки звиждук кочничареве пиштаљке, па затим пусти пару у цилиндре и кад зачу од ложача ,,напред, може“, пусти да локомотива зашлајфа и нагло крене напред вукући службена кола и три вагона за собом.

Кад пређошмо скретницу зачушмо кратко убрзано звиждање и мајстор Стево заустави локомотиву и пребаци полугу за вожњу уназад, све гледајући кроз чађави прозорчић са стране. Кад се зачуше два дуга звиждука, писну кратко и гласно повика:

-“Назад!“, а ложач понови.

Смањи пару и уклизашмо на први колосјек, стаде на знак сигнала “стој“ иза скретнице, а кочничар скочи с папучице вагона, откопча их и довикну:

-“Идемо сад кроз трећи, па ћемо их гурнути до магазина, на крњи.“- подиже лампу и зазвижда дуго.

Кад смо прешли скретнице локомотива стаде, сачекамо да се скретнички сигнали окрену и покажу вожњу на трећи колосјек:

-“Може назад!?“- упита машиновођа ложача.

-“Може, ено га, даје лампом знак.“- вели му овај.

-“Идемо назад!“- каже машиновођа, пусти пару до краја, локомотива зашлајфа у мјесту па скочи ки коза пуном брзинпм назад и протутња поред станичне зграде кроз трећи колосјек до усјека на улазној страни станице, успори и стаде, сачека окретање скретница на први и тада лагано крену до она три вагона гдје је чекао кочничар, те их гурнушмо на магазински колосјек до истоварне рампе, па се вратишмо опет на чело воза на другом колосјеку.

-“Шта ти се чини, а ?“- пита ме машиновођа Стево.

-“Добро је, љепо, нема шта !“- кажем одушевљено.

-“Ово је наједноставнија и зато најбоља машина шта је досад чојек измислио. Има душу.  Ки чељаде! Возим ја и дизелку, возио сам и електричне, али с ове ћу убрзо у пензију. И она ће изгледа са мном. Код дизелке и електричне кад се покваре: сједи, чекај и плачи. А код ове узмем мацу, кљешта и жице и зачас поправим. Нестане угља, узмем сикиру и уз пругу насјечем дрва, нестане воде, узмеш сић и на прву сељачку густерну и налијеш у кота .Она, јадница, нема тајни, све ти је јасно ки на длану, а Боже ме сачувај дизела и електричне, сами шрафићи и гумице, црева и каблови, ма јебеш све то. Ово треба усавршавати, а не тамо бацати паре.“- расприча се мајстор.

-“Хвала на вожњи и подуци мајсторе!“- кажем силазећи.

-“Нема на чему синко. И мени је било драго кад сам био млад као ти да све видим.“- махну ми гаравом роком.

Возовођа се попе у службена кола и отправник Пане да знак лампом за полазак. Мајстор Стево зазвижда “и,и,и;ии;иии;“, тридесетседмица застења, а онда се квачила почеше затезати уз пуцкетање и шкрипу, и воз крену. Дуго сам гледао за бјелим димом пуним црвених варница, искрица као од свитаца, у тој љетној ноћи.

38

А тада поче звоњава телефона и давање одјава, дозвола и анализа за радничке јутарње возове из Книна и за Книн.Кад и они прођоше попуним свој Дневник праксе и шеф Ацо потпише са додатом похвалом и стави округли станични жиг.

-“Ето, Мили! Видио си доста тога, то ти је доста за почетак. Запамти једно: посао је посао, ту нема гледања кроз прсте, ту се не смије бити болећив, а људски односи су нешто друго. Никад то двоје не мјешај. Ми смо се ноћас частили, али то не значи ако су Пане  или Јовица нешто погрешили да ћу им опростити. То и они знају. Кад заповједаш мораш иза тога стајати са знањем и одговорношћу, а тако је и кад кажњаваш. За посао си ти чин, командант, тако и требаш радити, а кад потпишеш примопредају ти постајеш човјек и дружиш се с ким  те воља. А сад љепо одмарај до школе, па ако Бог да, опет ћемо тако догодине у ово доба.“- пружи ми шеф десну руку на поздрав.

-“Хвала шефе на свему.“- прихватим му руку, поздравим се са Паном и Јовицом и преко Мартића засеока кренем кући. На по пута сунце ми удари у очи с врха Промине, закишем и очи ме запекоше, а сузе саме кренуше низ лице.

-“Сретна ти ноћна смјена!“-зажелих сам себи и пружи корак да заборавим на гроп у грлу.

39

Из дана у дан је сунце пржило.

-“Све изгоре, ето ти га враже, жали Боже нашу муку.“- рече матер тарући зној са чела и сједајући на трен у лад испод мурве пред кућом.

-“Шта ти ту можеш, неће ти секирација помоћи.“- кажем јој одлажући поред себе неку књижурину коју сам читао.

-“Бјело слабо родило, ево и куруз изгоре, а виноград се сав запалијо, лишће по лози све пожутило ки да је мртва јесен. Јањцима пала цјена, мукте и’ дали. Жа ми труда, како се чојек не би сикира!?“- настави она своју јадиковку.

Цврчи се деру по гранама бајама, пилају ли пилају живце, а у даљини зрак од јаре трепери ли трепери. Гледам, матер омршавила, кожа на лицу јој опаљена сунцем  као и руке до мишица. А очи јој отегле од неспавања.

-“Шта сад не прилегнеш до попаска, одмори се мало.“- рекох јој захваћен њежношћу.

-“Враг муре заспасти по овој врућини.  И нући будем згољна вода, будем мукра ки да сам се купала у Вравоткињи, па сам уморнија кад устајем него кад љежем.“ – брани се она.

-“Дај да ти биркам “уши“.“- скидам јој повезачу и стављам јој главу у крило. Она се намјести да је камен не жуља.

-“Ајде, откад ти оде нико неће да ми бирка. Росу и Душку никако немугу наговорити. Неће “кујетине“.“- опушта се у мом крилу.

Прстима јој лагано пребирам косу, на мјестима заљепљену од зноја и сњети из жита, она дише мирно и опуштено, ки да спава.

-“Мајо, па ти имаш сједих, овдје око ушију!?“- чудим се ја.

-“А шта си мислио, њесам ја више млада. Четрдесет ми је година.“- смирено ће она.

-“Је ми то нека велика старост, четрдесет година!“- недам јој за право.

-“За мене и оваке, шта пуно раде из дана у дан, рађају дјецу и одгајају, то је, Богами ми драгога, пуно, итекако пуно.“- тужно ће она.

-“Како твоје срце, јел’ сад залупа?“- питам је за стару бољку.

-“Ех, зна и те како! Сварим чај од шипурака, узмем коцку цукра и воде и ставим мокру крпу, па прође.“- изнесе она своју терапију.

-“Па шата каже доктор, јеси ли му ишла?“- питам је и уједно опомињем да олако не схвата те контроле.

-“А шта ће ми рећи: мање ради, не сикирај се, једи ово и оно, овако и онако се понашај, а ја не видим од тога неке користи, нити тако нешто мугу себи приуштити. Док дура, дура. Само да ми је све вас на пут извести, унда ме није брига.“ – опуштено прича као да се говори о крпању гаћа.

-“Немој тако, требаш се припазити! Није се стим играти, а ти си још млада.“- не дајем јој за прво и непрестано јој прстима пребирам косу.

-“Таки је живот сине. Гледам те врепце на бајаму, излегу се тићи, стално пиште, а матер и ћаћа им сваки час нешто донусе, или ‘рану или воду, а кад одрасту туку се шњима на авлији, свију своје гњездо и забораве на родитење. Ништа није друкчије ни код људи. Ваљда тако мура бити, Бог зна.“- мирно ће она.

-“Па, видш ли да бабу Анку сви пазимо, ништа јој не фали, што нама то и њој.“- кажем јој.

-“Прошла су та времена! Ви одоште у град, тамо ћете живити и пожени ти се, добити своје бриге, а ми ћемо ође остати стари и сами, жедни и гладни, стаховати за вас и за себе. Видим ја, нема више тога што је било, да се дјеца старају о старим родитељима кад онемоћају. Мулим Бога да не залежем од болести, него да ме на ма’ прекине, да не мучим ни себе ни вас, ни друге око себе.“- наставља она смирено.

-“Па, ако буде требало прећете и ви у град. Бринуће неко од нас о вама, или сви помало, скупа.“- тјешим је.

-“Ти то сад говориш, друкчије ће бити кад се данас шутра ожениш. Имаћеш дјецу, ко зна какве ће ти нарави бити жена, како ћеш и сам живити, а још да ти на терет панемо и ми стари.А ја немугу себе замислити да живим у граду, у четри зида, у уном тјеснацу. Дивију мачку не муреш припитомити, а ако је ставиш у кавез уна ће брзо црћи.Тако ти је самном и са ћаћом ти, ми смо научили вако. Дража нам је пура и вареника и ова слобода, него да нас питаш медом и свим делицијама, а затвориш у четри зида.“ – не одступа она од свог животног става.

-“Жив човјек на свашта навикне, па би и ти и ћаћа, ако до тог дође. Виђам ја по граду сељачке жене, старице.“- не дам се ни ја.

-“Њима је то ки да су живе закопане. Причале су ми неке што су тако ишле, па се Богами  вратиле. Кажу ми: “Свака част и сину и снаји, и унуцима, све их волм ки очи у глави, пазили су ме, ништа ми није фалило, али ме нешто стално гушило, све више из дана у дан, и мурала сам се вратити.Тамо сам била тешка сама себи, а откако сам се вратила лепршам ки тица.“ Стари смо ми за таке промјене, ова сиротиња и дивљина нам се окаменила у костима и неда се савијати, пукло би то. Све је ово нуво тако брзо дошло, брзо се измјенило за нас, не муре то наше биће прокувати.“- на тенане ће она.

-“Има времена, видићемо шта ће бити, још је рано мислити о томе.“- одлажем коначно рјешење проблема.

-“А ти кад се будеш женио, тражи сличну себи, која зна шта је село и град, неку из нашег краја од које се нећеш стидити нити уна од тебе. Нађеш ли неку грађанку, кад тад ће ти приговарати, о томе ђе си се родио, како су твоји живили или нешто слично, па неће ни бити свјесна колико  те то муре запећи у души, а послије се ти ожиљци ничим немугу отрати. Ти ћеш јој вратити на сличан начин, и ето ти белаја, нема ту више среће. Патићеш и ти и уна, а њуди се не жене да пате, него да рађају дјецу, да једно другом помажу и да се чувају међусобно.Видиш, дјеца ки тићи одрасту и оду из гњезда, остајеш са својом женом да дјелиш добро и зло. Немуј се залетати, све што је брзо то је и кусо.“- сад ме поче свјетовати.

-“Ко зана, можда ми се свиди и која Буњевка.“- зафркавам се ја.

-“Ма нека је, само нека је из нашег краја, из камена. Ето, Ката Шукићева, шта јој фали, жена на свом мјесту да јој пара нема. Ја ти говорим о крајевима и наравима и обичајима. Боћа Маркетин се оженио Славонком, Српкиња је,ма се на све гади.Те нема захода, те не муре уна јести јањетину, те јој сметају кокоши по авлији, те заосталштина, те нечистоћа, овце , јањци, и ко зна шта не. А стрина Златка каже да је била  у селу ђе се уна родила, код њених родитеља, и каже да има блата за мање кише до кољена, неки заход у дворишту слупан од пар трулих дашчурина, смрди горе него наш ђубар, пола села пијано од раног јутра, гњилеж свуда около, а уна се ође прави важна ки да је дама из Париза. О томе ти ја говорим. Ође народ има друге обичаје, једноставне и скромне, па ко незна или неће да разумије, тумачи их на погрешан начин.“- сада она образлаже своје разлоге.

-“Добро мајо, ко зна шта ће бити!? Има доста времена до моје женидбе.“- велим јој.

-“Ето тако, причамо. Брже ће то доћи него шта сад мислиш.“- диже она главу из мог крила и завеза повезачу – “Идем ставити робу да се кисели, вечерас кад залади мурам је опрати.“ – дода.

-“ Моје немаш ништа, све је опрано и чисто.“- кажем јој.

-“Лако је мени за тебе, бићеш ти добар својој жени. И требаш јој помагати у свему, није ти душманин.“- рече и замаче у кућу.

39

Узмем дрвену видру и сићем из густерне налијем у њу воде, а тада уђох у јару и истјерам овце на приторак да се избрабоњају прије муже. Она изнесе прљаву робу и убаци у видру и насу шаку шоде и тада промјеша пракљачом, а тада видру прекри периљом:

-“Да не забуре главу овчине, отровале би се.“- када се правда ради прешних паралелних послова.

Тад узе овећу тећу и оде у приторак помусти овце. Гледам је како лаганим кораком гази преко авлије и мислим се:

-“Какв је њен живот, од зоре до мрака је на наогама, никад одмора, спава у лету, седмеро дјеце родила и увјек је добре воље, никад глас не повиси, акамоли да завиче, физички ради теже и више него иједан мушкарац. А о сваком више води рачуна него о себи, а опет је прва на удару, за све крива и од ње се тражи да рјеши и немогуће ствари. Све даје, а мало јој се тога враћа. Боже, шта је држи, шта јој даје таку снагу!? Је ли то њено несебично давање и срећа дјеце и фамилије, успјешно направљен неки послић или нека ситница, шта ли је ? Да је отворено питам ни сама неби знала рећи, лаконски би рекла: “Свака је матер сретна кад види да су јој дјеца напредна и ваљана, здрава и сретна.“ -, а о себи опет ни рјечи. Боже, како јој се можемо колико толико одужити?“

Изађе она из приторка пажљиво носећи помужену варенику и однесе је у ватрену кућу:

-“Крени их сад у Смреке.“

-“А Бећара и краву?“- питам.

-“И њи тамо, мање ће и’ гристи муве у кувину.“- обриса руке о травежу.

-“Предвече ћемо ја и Милан на Крку, ловићемо рибу, треба ли ти још шта ?“- питам је.

-“Само идите, ја ћу припремити таву.“- смије се она.

Нешто Стево, нешто Брацо, па ја успјели смо комплетирати обичну удицу, бамбусов штап од четри метра, најлон, шур за пловак и праве фабричке удице. Док њих нисмо некако набавили Стево их је правио од јамчарица, кљештима и туријом тројанглом, па смо слаб улов увјек правдали лошим удицама, а кад се тако и послије наставило с нови удицама, онда смо измишљали друге разлоге, од прилике до прилике, ки и сви рибари или ловци, а главни разлог је било наше нестрпљење и још више неискуство. Милан је по угледу на нас то све исто набавио, а да се не би сваки пута натеза око одласка на Крку са укућанима, који су се бојали да му се тамо нешто не деси, водећи се логиком:“Младо- лудо, свашта им пане на памет, мугу се утопити, када уни слушају шта им се каже, шта им ми говоримо.“ И тако рјешио тај проблем, тим више шта смо ишли предвече, а нису знали да је Крка топлија тада него усред дана и купање нам је у то доба било љепше ради мање темпаратурне разлике зрака и воде, а нама ионако није било до сунчања и препланулог тена, кад смо ионако ишли по цјели дан голуждрави и већ били препланули од сунца.

И тако, пред залазак кренемо нас двојица у риболов.Запртили се штаповима, а у џепове натрпали киселог крува и старе пуре, као и посебно комадићак сапуна, онога шта се роба прала. Гујана и ракова наћи ћемо уз воду, па ћемо испробати који мамац тога дана најбоње иде.

-“Их, шта би волио да понекад нешто уловимо, да нас више не зафркавају!“ – излети Милану.

-“И теби су рекли да тава спремна чека!?“- насмијем се.

-“Дашта!“- окељи се и он.

-“Оћемо ли на Доња појила?’- предлажем му.

-“Аха, тамо ћемо се најприје окупати, па касније забацити, мирно је , могло би бити нешто, ваљда ће, осјећам, бити вечерас среће.“- нада се Милан.

Над Брином нас дочека познати видик, увјек исти и увјек нов, душевно. Ни дашка вјетра, а у Крци се осликава плава боја неба. Јабланови око Манастира личе на укочена копља шта стреме небу, а вода у Риту мирна и тешка ки уље. Мртву тишину поремети само наше шкаљање по Чучевском путу и запињање трстике о гране зеленике.

Скинемо трике, свучемо спортске гаће и мајце и останемо у купаћим гаћицама. Шутке загазимо у воду на пјесковитом дјелу обале и поквасимо се. Крка је ки Крка, ледена, али нама је била баш како треба, прозукла од дневне жеге, док се чак уз Буњевачку луку дизала и измаглица, означујући да дан прелази у ноћ. Запливамо до средине рјеке, матице,и на тенане, гуштајући, враћамо се према обали.

-“Дивота, не би никако ни излазио!“ – Чита ми Милан мисли.

Узмемо онај сапун, насапуна један другога од главе до пете, па опет у воду.И тако, све док се нису појавиле звјезде, а онда обришемо косу мајцама, одвијемо најлон, намјестимо шур, затакнемо комадићке пуре на удице, као првим мамцем, забацимо, сједнемо и чекамо. Око нас се чује само шум крила водених лептира, кроз шевар се зачује и пљескање рибе, што се нешо даље од нас избацује из воде.

А онда се Миланов штап поче полако љуљати, хоће неће, а онда нагло шур потону.

-“Ево је, полако Милане, држи штап и полако, полако га подижи, корачај уназад.“- говорим му и загазим у воду гдје би требала изаћи риба на удици.

-“На удуци је, осјећам како трза!“- пуше промукло Милан и полагано подиже штап корачајући уназад.

-“Само полако, мора да је добро загризла, шур је стално под водом.“- промкло му додајем.

А тада је угледах кроз бистру воду, отима се очајнички, али клизи према обали како је Милан вуче најлоном. Ухватим најлон љевом руком, док је десном зграбим ки кљештима изнад репа и избацим на обалу:

-“Наша је, добар комад!“- вичем сав сретан.

-“Мрен, око пола кила, ух, добро је!“- и Милан је презадовољан – “Миле, пази, и твоја трстика млати ки луда!“-прекине ме кад заустих да нешто кажем.

Све ово бацимо на ледину, зграбимо моју трстику и по натегнутом најлону осјећам како се риба бори. Као малочас Милан лагано повлачим трстику корачајући уназад, а Милан загази у воду и чека да је привучем, па одједном, мачјим покретом, избаци је на ледину. Риба скаче по трави и зјева ли зјева. Скидамо их са удица, стављамо опет пуру као мамац и забацујемо удице.

-“И твоја је мрен, нешто мања од моје, али је добар комад.“- вели Милан.

И ту је вече кренуло. Уловили смо по пет шест комада, све на пуру и сви су били овећи.

-“Их, да нам је блинкер, види како вечерас риба игра.“- зажели Милан.

-“Е, блинкер, онда би и дању могли ловити пастрву на Брзици. Гледа сам Ивицу Десе Миловидине, забаци, вуче и сваки други забачај је она пјегава пастрва. Лако је онако.“- желим и ја блинкер.

-“Набавићу га једног дана, куд пукло да пукло!“- завјетује се Милан.

-“Ајмо ми кући, ко зна колико је сати, мислиће да смо се утопили, знаш ти њих.“- опоменем га.

-“Е, бога ми, пржиће је ноћас, колико да је сати!“- смије се Милан – “То је ради оне таве.“

Од среће и узбуђења излетишмо уз Брину за час, застадошмо на врху Брине и из свег гласа запјевашмо:

-“Крко водо љепотице,

Златна жицо Буковице…“

Испред наше авлије, под великим бајамом,   старији су сједили,  а дјечурлија  скакала около ки јарад, играјући своје игре.

-“Ђе је уље, ђе су те таве !“’- виче Милан из даљине.

-“Бога ми, нешто су уловили!“- окељи се баба Марица.

-“Биће за мачку, не вреди каљати таву!“- руга се Иле.

-“Аха, за мачку, гледај!“- истресе улов на камену плочу Милан из завезане мајце.

-“Ево рибетине !“- истресем и ја свој улов.

Гледају они и не вјерују.

-“Бога ми сте мајстори. Свака част! Ајте Рујке, чистите и фригајте, не муре риба на овој врелини чекати.“- шаље их баба Марица.

То је било, први пут кад је Засеок на Влаци  замириша на пржену рибу уловљену у Крци од његових становника. И дуго, дуго је миришало у вечерњим причама око огњишта зими или испод бајама љети.

40

Приближавало се Приобржење, врућина и суша нису попуштале. Бајами скоро остали без лишћа, а они листови на врх грана који још одољеваше, жутили су се ки лимун. Курузи су сазорили прије времена, требало је оно мало сламице с покојим спарушеним клипом покупити с поља, сламе ради, и чекала се прва киша да би се могли, мало омекшали од влаге, пожети. Иначе, овако спарушена стабљика је пуцала  на додир руке.

На буњевачку Велику Госпу паде неколико капи кише, ноћу почеше тада падати ресе, па ја, матер, Роса и Душка подранишмо двије три зоре, пожешмо курузе и довезошмо их каром на Гувно. Баба Аница се премјести из авлије, испод мурве гдје је поваздан сједила, у Гувно испод исто тако велике мурветине, и полако, час сама, час са свима нама, чемуњати оне јадне палетке.

-“Неће бити ни за сјеме, која мука и труд, а види, ово је највећи!“ – показиваше она  свакоме ко најиђе онај највећи клип куруза, што га је држала до ногу међу комушином, а који би за родних година био већ одавно дат прасадима.

Дође и Брацо из Београда на пар дана до почетка школе, витак и вјечито осмијан. Гледа га матер, а срце јој игра и лице свјетли. Он је израста, замомчио се начисто, хтио би бити озбиљан, али га издаје сјај у очима и смјешак на карају усана. Дође и Стево Јолин из Марибора, црнопурасто му лице побјелило, коврче на глави му уредне и већ у говору помало заноси  по словенски. Њих двојица су по цјели  боговјетни дан водили неке своје разговоре, које би намах прекинули кад би се неко од нас прикључио, па настављали нешто друго, шта је било и за наше уши.

Милан Илин се спрема за Гимназију у Книн, а Јово Јолин се хвалио како иде са ћаћом у Госпић гдје ће ићи  учити за грађевинског техничара, мада смо сви, па и он, знали да ће ићи у школу ученика у привреди за зидара и да је Јоле испослова некакву стипендијицу за њега у свом подузећу “Лика“. Ето, знао је и он да ми то знамо, али Јово неби био Јово, да нешто  не преувелича себи у корист, а ми смо одраније научили да његово упола умањимо и тако долазили до приближне истине. Није сметало нама, није сметало њему, па нико од тога није правио неки проблем.

Душан и Стево су били у војсци, а Дуца је већ радио као милиционер у Ловрану, тако да за сајам ове године неће долазити.

Као сваке године увече смо отишли до Манастира, луњали около гледајући кола испред порте, гужву у цркви и испред ње, гдје се од старијег свјета није могло ни близу прићи, слушали гусларе код Врела и дипларе на зидићу до Рита, испод чемпреса. И ове године је било доста свјета из далека, по роби смо разазнавали Личане, Крајишнике, Доњане из Котара, Петропољце, Буњевце из Промине и од Петрова Поља, а било их је доста и у градској ношњи. Из године у годину било је народа све више и више. Сви ће они сутра пријеподне изаћи на Раскршће, у Кистање, и већ смо рачунали да ће и тамо бити велика гужва.

Ђуро Маричин, сав ознојен, пробијао се кроз ту гужву за својим послом, јавио нам се у пролазу, дајући знак да не  зна ђе му је глава, и зачас се изгубио у вреви.

Кад нам досади, око поноћи, пођошмо кући и пењући се лагано уз Брину сви се сложишмо да ће сутра бити страховита гужва и да ће доћи доста свјета издалека на сајам, те се договоришмо да тамо кренемо сви скупа одмах послије ручка.

Тако и би. Дозивајући се преко авлијских зидова, окупимо се на Равници и колективно кренемо у Кистање, на Раскршће, гдје се одржавао Приобржењски сајам. Ћаћа, Јоле и Иле су били јутрос, пролуњали по Плацу да виде каква је понуда стоке и какве су цјене, попричали с познаницима, сазнали шта се дешава по свим крајевима Буковице, Лике, Промине и Котара, па послије ручка прилегоше до попаска. Мире и Маћера са дјецом ће по попаску кренути да се сретну с родбином, а Ђуро и Љубера ће такође повести дјецу, видити многобројну родбину и свакако заиграти у колу. Стевка ће са својом Љубом митрити момке, срести род и чути по коју о овоме и ономе, о овој и оном. Ђед Ћилит, баба Аница, баба Пера и баба Јока ће под бајам у ладовину и присјећати се прошлих Приобржења, а Ружа Илина, Ружа Маришина и Сава Јолина ће се по обичају  бавити са савакодневним пословима као да није светац. Оне не славе ни црквене ни државне празнике, нити би се ко сјетио да то право и њима припада.

Од нашег буљука формира се неправилна колона, напред су ишли Стево Јолин и Брацо, за њима ја, Милан и Јово Јолин, а Рајко Јолин је каска иза нас, потркујући, да ухвати корак  с Јовицом, но овај му је вјешто сјека пут и држа га корак два у позадини.

-“Срећу ти враг одњо, ајде кући, шта ћеш ти на сајму.!“- закида се на њега Јовица и прети му лажним покретима да ће га клепнути по ћиверици, а Рајко само застане и кочперно му враћа:

-“Само провај, видићемо ко ће извући дебљи крај, а сигурно ћеш и од бабе Пере добити матраком, кад јој кажем.!“

Радо би му Јовица одржао лекцију, али је црнопурасти Рајко, иако три године млађи, дораста, исте је висине и снаге као и он, а још би засигурно добио и подршку од бабе Пере, а он добро зна колико на њеној штапини има вржова, па му не преостаје ништа друго него да симулира.

Око Плаца и на њему није било скоро никога.Тамо у једном нуглићу, испод зида, у ладовини, скупило се неколико бравчади, а до њи на кабанчини спава бркати Ервеничанин, док му жена сједи уз главу, и кроз полусан му тјера муве с лица. Чекају лад, па ће необављена посла цјелу ноћ назад у Ервеник. Успут ће он брештимати, све свеце по реду у црквеном календару,а она ће идући иза њега два три корака, крстити се кришом и шапћући молити Бога да му клетве не узима заозбиљно,та мора искалити бјес на некоме због безобразно ниске цјене и слабог откупа јањади, што му нудише јутрос накупци. Боље је да се љути на Бога, он је велик и опростиће, него да је дрвеном тољагом расцопа безобразном накупцу главу, па да сад стење начетих ребара у пржуну.

Доље, нешто ниже од Васиљове и Тошине куће, већ је почињала гужва. Од Раскршћа су момци извлачили цуре у “шетњу“ и настојали их намамити на страну од главне цесте, да на миру иза неког грма купине или смреке попричају о љубави, али им  изгледа, у ово доба за сунца, по дневном свјетлу, није нешто ишло по плану, па су се пребацивали  на десну страну и враћали назад ка Раскршћу. Истовремено, у десну  страну цесте или главне улице, сливали су се у главни ток придошлице са стране Рудела и бочни ток од Мартића кућа и то све скупа набијало се у центар код цркве Светих Ћирила и Методија. Брацо и Стево се у тој гужви издвојише од нас осталих са неким својим друговима из основне школе, а ја , Милан и Јовица наставишмо како нам дозвољаваше устаљени ред, док је Рајко увјек ки крпуша сљедио Јовицу у стопу.

Већ од Млинице су са стране цесте били поредани карови са бачвама вина и ракије, сувим смоквама и чантрунима, јабукама петровачама,зеленим смоквама и шипцима, раним грожђем, а мало ниже, према Раскршћу, се продавала лимунада, наранчада и кокта, бомбони свих могућих врсата и боја, а на самим пијачним каменим тезгама су били изложени разни алати ручне израде, гаће и одјела, кошуље, па и воће, сокови и бомбони, суви колачи и сладолед, а посебно разноврсне позлаћене и посребрене ђинђе. А на самом Раскршћу, између Ћакићеве пиљаре и Споменика борцима НОР-а, задружне Гостионе и Цвјетковића кућа играла су кола. У ово доба дана све су то била кола од почетника и другоразредних играча и играчица, а прави ће се појавити предвече, а ови садашњи ће што од умора што због незнања стајати са стране и учити како се то ради.

Код Шпиње, прекопута Поште, сретнем кума Дулу с Куле, изљубимо се, а он ће:

-“Ја у Београду, ти у Београду, а ође се морамо састати. Шта не навратиш код мене, ја сам у Малом Мокром Лугу код брата Обрице. Тамо он има кућу.“

-“Како да те нађем кад не знам адресу. Сад ми је дај, а даћу и ја теби своју, па ћемо се нећи тамо.“ – правдам се ја, а нисам ни знао да је он у Београду.

Утом се створи Милан Кљујић, сликар из Мокрог Поља, а Дуле ће:

-“Ајмо се усликати !“

-“Него шта, ту сам, станите ту уз Споменик или још боље чучните, ето готово.“- спремно обави посао сликар,чија је територија дјеловања, по неписаном правилу цеха, била од Книна до Бенковца, а нема села или човјека у Буковици којег он није сликао ради докумената или у свадби или неком другом приликом, обично приликом великог славља. Са својим спортским бициклом, спортском торбицом и фотоапаратом залазио је у сваки буџак, нема мјеста ђе није био, а познава је свакога и сви њега..

-“У петак су вам слике готове.“- рече и оде даље за послом. Грмило-сјевало, он је ту био на пазарни дан у петак, правио нове и дјелио израђене слике из своје мале спортске торбице.

Јави се овоме,  јави се ономе, двије три рјечи, па нас раздвоји гужва, а онда наиђе други и стално тако. Били су ту ујак Миле Штрбац-Мјеркач и ујна Јока са дјецом, малим Душаном и Јеленом,ујак Славко и ујна Манда са дјецом Невеном, Мирком и Миром,тетак Ђуро Шуша и тетка Ружа из Нунића, браћа од тетке Манде из Рудела Јово, Мирко и Милан, тетка Сава из Безбрадица са ћерима Мандом и Марицом и сином Шпиром, и још пуно, пуно ближе и даљње родбине .Неке сам познавао, неке видио први пут, за неке чуо, неке познавао по обличју ћаће или матере, а тако и они мене, а за неке ћу питати ћаћу или бабу да ми разјасне ко су и шта су нам, какви смо то ми род.

Како мени, тако се јављаше и Милану, а онда му наиђе брат од ујака Милан  Бурза из Радучића, те ујаци Јово и Дане са ујнама и он се мораде њима прикључити. Јово Јолин се изгубио са браћом од тетке Јање из Крнета у Пољу, Брацо и Стево су се још раније од нас одвојили, тако да зачас оста сам. Самог у тој гужви, гдје се није нормално могло ни на једној нози стајати, ухвати ме жеља да се макнем, сва та гужва, жамор, вика и варица ми се смучи и ја у трену одлучим да се вратим кући. Сунце је залазило, сјенке бјежале на исток, а ја дисах пуним плућима док сам лаганим кораком ишао преко Перићинке нашим кућама.

-“Срећо, шта си се раније вратио, ђе су остали?“- пита ме матер.

-“А шта ћу тамо, видио сам шта има, како је и немам више разлога тамо бити. А остали, разишли се, неко тамо неко онамо, Богме ми се није дало још и њих тражити.“- рекох јој, па јој набројим кога сам све видио и ко их све поздравља.

-“Има ли гужве ?“- распитује се ћаћа.

-“Доста, не може се проћи нормално.“- кажем.

-“Не чудим се младости, ту је да се мирита, игра, али кад видим уне бабетине и старце, није ми јасно шта уни раде тамо.“’- закрену главом ћаћа.

-“Неко то воли, цјелу годину ће о томе причати!“- оправдава матер другачију нарав.

Пресвучем се, закалам овце и кренем их у Смреке. Нема звјеради, нека тамо буду цјелу ноћ, а онда се вратим, сједнем на зид Гувна и осјећам свим бићем како сутон пада. Мисли ми се роје, слажу у ниске и у души ми се роди пјесма. Записах је на први комадић папира и бацим га у куфер.

-“Мораћу то једном преписати у неку свеску и средити те папириће.“ – у мислима заповједим себи, а душа ми тад поста лагана ки перце, одлетила би у овом трену ко зна гдје да пирне бура.

41

У Београду, Здравка Челара 14., дочекало ме старо друштво. Првих дана владала је уобичајена стрка  око смјештаја, бонова, књига и свески, а онда се устали стари ритам од јутра до вечери: устајање, доручак, настава, ручак, учење, вечера, слободне активности и спавање.

Дани су били сунчани и топли, па се било тешко навићи послије ферија сједити у затвореном, чега су били свјесни наши професори, па су  они из стручних предмета нас изводили на жељезничке станице Београд-Дунав,Београд-Доњи Град или на Главну станицу. Преко викенда су прављени стручно забавни излети посебним возом у Ниш, Краљево, Крагујевац, Суботицу, Нови Сад и још нека друга мјеста или градове. Тамо би обишли жељезничке станице и чворове, ложионице и колне радионице, а послије музеје, споменике и друге знаменитости тих мјеста познате из  историје или културе, најзначајније за тај град или крај.

Тако је моје 2-ф одељење једног викенда отпутовало у Нови Сад за време јесењског пољопривредног сајма. Водио нас је наш разредни  професор Зовић, па нисмо обилазили станице, пошто се он као професор страних језика разумио мање од нас, већ смо послије сајма Футошком улицом дошли у центар, видили Матицу српску, Катедралу и Саборну цркву, Градску кућу и Бановину, Змај Јовину улицу и кроз Дунавску и парк отишли на Петроворадинску тврђаву и одатле, послије обиласка шанчева и скромног музеја, кренули на жељезничку станицу у Петроворадину и вратили се, мртви уморни, у Београд.

“Српска Атина“ ми се на први поглед свидила. Све је дјеловало мирно и достојанствено, живот се одвија без буке ,трке и збрке, улице су биле пуне зеленила, а паркови осути цвјећем. Гледајући панораму са Петровпрадинске тврђаве чинило ми се да гледам неку разгледницу, а не живи и стварни град, а иза леђа Фрушка Гора са својим благим брежуљцима личила је на слике из дјечијих сликовница којима су илустровали Андерсенове бајке. Дунав испод Тврђаве је био модрији и бистрији него испод Панчевачког моста у Београду. Постаде ми тада јасно зашто се баш ту роди српски романтизам, таква околина је била непресушни извор за сањаре, пјеснике и сликаре.

Других вечери обилазили смо београдска позоришта. Прекинута је пракса из прве године, када смо одлазили колективно, па смо сада ишли самостално или у мањим групама. Једна групица би ишла у Оперу, друга у Југославенско драмско, трећа на Теразије, четврта у Атеље 212, пета на Црвени Крст, шеста у Народно позориште и тако наизмјенично, у круг, током цјеле године.

Управа школе је увидила један велики проблем. Пошто смо сви ми ученици, мање више, били из радничких или сељачких породица, наша је одјећа била скромна, боље рећи сиротињска. Доњеше одлуку да нам свима сашију цивилна одјела, иако су неки заговарали да нам дају жељезничке кангар плаве униформе. Према распореду смо ишли у неку малу фабрику одјеће код Вукова споменика, гдје нам узеше мјере, па смо ускоро добили тамносива одјела од кулског штофа, која смо носили у свечаним приликама, о празницима или на неке приредбе, као и на дочеке страних државника, који су у то време сваки час долазили у државне посјете земљи, Београду и Маршалу.

Некако истовремено у Центру је организирана плесна школа, са главном и неколико помоћних учитељица плеса, које су нас научиле основне класичне плесове: валцер, танго,свинг,румбу,самбу, полку, а успут нас упутиле и друге модерније плесове: твист и све остале које су се у то време зачињали, опстајали или зачас, послије мало времена, били заборављени.

Тако је наше опће образовање ишло паралелно са стручним у школи.

42

Кад су почели хладнији дани у нашој вишенамјенској дворани, гдје смо преко дана изводили фискултуру, петком навече су се приказивали филмови, а суботом се одржавао плес. Како смо ми били “мушка“ школа, дјевојке су долазиле из Учитељске школе, сусједног ПТТ Центра и других школа гдје су дјевојке биле у већини. Овдје није било туча или неких других неугодности као по градским плесњацима, па је сала била сваки пут дупке пуна.

Свирали су наши “Дизели“ мелодије које су биле у тренду, па нико није жалио за Домом омладине или Калемегданом, гдје су се окупљали  “татини синови“, шминкери и тек исфолирани џет сет.

Недјељом поподне смо одлазили на стадионе, већином на ОФК-а, који нам је био у комшилуку, а пошто смо били грлати навијачи пуштали су нас бесплатно. За ОКК “Београд“, Кораћа “Жућка“ и екипу смо навијали са наших балкона, није било потребе да заузимамо оно мало мјеста у цигленој кутији, пошто нам је то био најближи комшилук, а наша грла звонка и очи бистре, да се чуло као и да смо уз сам терен.

Нама из Буковице и Книнске крајине посебно је било драго видјети Шекија, Драгослава Шекуларца, који је становао у истој улици неколико бројева ниже од нашег Центра. Са својим Фолксвагеном- бубом, испред улаза у којем је становао, био је то сасвим обичан млад човјек, који би знао са нама размјенити пар реченица, а чудно му је било да цјела Буковица и Книнско подинарје навија за “Црвену звјезду“, скоро да је био сигуран да као Далматинци навијамо листом за “Хајдука“.

-“Навијамо ми и за  “Ајдука“, али је он на другом мјесту,“Црвена звјезда“ је број један.“ –  каже Стево Миливојевић.

Ништа му није било јасно.

-“То је зато што сви Бодули навијају за “Хајдука“, па онда за “Динамо“, остали Хрвати навијају за “Динамо“, па “Хајдука“  или неки други њихов клуб, и ми зато навијамо за “Црвену звјезду“, па за “Ајдука“, јер тамо играју наши Надовеза, Вукчевић, Бошковић, а прије њих је игра и Беара.“- покушава му протумачити неко.

-“А кад играју “Хајдук“ и “Звезда“ ? –  смије се он.

-“Нормално, за “Звезду“!“ –  једногласно ћемо ми, нешто ради улагивања, нешто ради стања у души.

-“А тако!? Комшијска посла, инат!“ – смије се он.

-“Можда, ко зна, може се пронаћи неки од Буњеваца да навија за “Партизан“, али да навија  за “Звезду“, е, тога нисмо срели. Да они нису тако искључиви, ми сигурно не би били, јер ми као Далматинци навијамо и за “Ајдука“, а од њих нема никога  за “Звезду“, тако је то.“- објашњаво му наш став.

-“Па све је то игра, ми играчи смо пријатењи, иако играмо за различите клубове, децо драга.“- спушта нас он на земљу.

-“Знамо ми то, јесте игра, јесте спорт, али се сви веселе побједи “своји“, нико се не весели поразу, а “Звезда“ најчешће побјеђује. Нешто ту има и више од игре. Кад се све споји, боље је навијати за свога.“ –  некако покушавамо заједнички разјаснити, али смо свјесни да нисмо  ни сами себи разјаснили, а драго нам је, одушевљени смо да он уопће с нама прича.

42

Некако се, без посебног разлога, уобичајило да скитамо до Универзитета “Браћа Стаменковић“, око кина “Дрина“ и жељезничке станице Дунав. Неке од дјевојака из Учитељске школе путовале су на настававу из Панчева, а упознали смо их на плесу код нас у Центру. Док су чекале воз послије наставе за повратак кући ми смо им правили друштво и тако се родило групно пријатељство клапе дјевојака и нашег разреда. Нико ту није био момак некој од њих, већ смо једноставно били другари, а нити је састав друштва сваки дан био исти, већ онако случајан, како се задеси.

Марица Вујачић је била вођа те клапе дјевојака. Живила је са породицом у Панчеву, отац јој је био официр у ЈНА, а имала је и двије млађе сестре. Окошта, средње висине, благих сањарских очију и мало повијеног, ипак љепог, носа, равне смеђе косе и сасвим обично обучена, без неких ђинђа или ситних модних детаља, у школску плаву кецељу или неку једноставну цивилну одјећу, није својом појавом одавала  никаквог вођу, нити је она хтјела да то буде. Њена благост, мирноћа, спремност да сваког саслуша и да му помогне истурила је на тако мјесто да је се о свему пита и очекује њено мишљење и савјет о свему.  А она је те своје савјете и ставове давала на начин да не изгледају наметнути, као искњучиви, већ их је добро аргументирала као разложне, па како те воља. И углавном је увјек била у праву. С временом је упознала  проблеме свих нас, мишљења и нарав и као старија сестра настојала да помогне с чим је год располагала: савјетом, преносећи поруке или једноставно стрпљиво пуштајући да се исприча мука и да је тако сведе на  реални ниво, гдје се увјек лакше нађе рјешење.

Тако смо неколико пута преко викенда одлазили у Панчево, гдје су нас Марица, Славица и друге из друштва упознале са безброј дјевојака и младића на корзоу, те са знаменитостима Панчева, начином живота младости и свим осталим шта нас је интересовало.

Мало по мало, непримнјетно су пролазили дани, Беград се увлачио под кожу, почели смо сви говорити екавицом и попримати неке типичне моте београдске младости.

За зимске празнике сам отишао кући у Кистање и ту затекао све онако како сам и оставио. Душан и Стево су били у војсци, а Брацо је остао у Београду радити, као и до сада.  Милан ми се пожалио да му Гимназија не иде добро, кад путује возом нема времена за учење, а кад је код ујака Јове Бурзе у Книну нелагодно се осјећа, ипак је то туђа кућа, а критериј професора на испитима је страшан. Извади ми уџбеник из латинског и показа:

-“Све ово би треба знати напамет и то не по реду, него једноставно речено, знати говорити и писати латински.“

-“Tera est stella. Omnia omeo mecum porto. Historia est magistra vitae. Repetition est mater studiorum.“ – покушавам правилно прочитати листајући књигу и кажем му:

-“Мени ће увјек бити жао што нисам ишао у Гимназију, а нарочито што нећу учити латински, без знања тог језика ниједна наука није комплетна.“

-“То је истина, али ја више волим неки занат, није то за мене, а прова сам ради родитеља, мислио сам да ћу с временом и ја промјенити мишљење, али сам сад свјестан да сам изгубио годину, догодине ћу на занат, видићу који.“- каже он зрело и одлучно.

-“Ти најбоље знаш шта желиш, тако и поступи. Немој да те то цјели живот мучи, а чини ми се и да би твоји радо волили да останеш, ки јединац, близу куће.“- посавјетујем га.

-“Планирам се уписати за аутомеханичара, мало радити у Книну да добро испечем занат, а онда ћу радити ође, бићи сам свој газда.“  – износи он  свој план.

-“То ти је одлично, озиђи гаражу и прикупљај помало алат, ваљда ће ускоро и у наш засеок доћи струја, вода и асфалт, боље ти је да си овдје него у центу Кистања. А аута је сваки дан све више, имаћеш посла и зараде колико те воља. Али зато буди добар мајстор, само такви опстају, то и сам знаш.“ – свиђа ми се његов план.

-“О, зато се не бојим, ја то волим радити!“- потврђује Милан.

43

С првим цвјетовима на бајаму гркашу кренуо сам назад у Београд, у школу. Оставио сам далматинско прољеће да би дошао у дубоку зиму, оковану маглом и смогом, хрпама прљавог старог сњега поред тратоара, смрадом од изгарања угља и киселим воњом трулог смећа испод хрпа отапајућег сњега. А онда је кренуло све по старом,  једино се разболи Климовић Божидар из Обреновца и заврши у болници. Дуго га није било, а кад се вратио блијед и мршав, шепајући, сазнали смо да ће морати прекинути школовање.Због неке упале у пети и операције доживотно ће шепуцкати, не може ради тога бити прва здравствена група, и то ти је тако. Испратили смо га на одласку с муком суздржавајући сузе и дуго смо низ улицу гледали како одшепуса у пратњи оца возовође у модром жељезничком чојаном шињелу с златном дугмади.

Зима се одужила, маглуштина не дозвољаваше сунцу да се ни на трен пробије и у дружину уђе неки немир.Неки почеше у “Браћи Стаменковић“ тренирати бокс, карате и друге борбене вјештине, други се пропушише, а говорило се за неке да су почели красти по смоуслугама и киосцима, а сваки час би због неке ситнице избила свађа по собама и почеше се код доста њих низати слабе оцјене. Као предсједнику разредне заједнице сваки час се неко жалио: те не могу од овога учити, овај неће да чисти собу, овај закаснио из града, овај одлута негдје за викенд и није прноћио у Дому и не знамо шта да радимо јер се још није вратио, и кап по кап прели се чаша. На првом разредном часу устанем и свечано изјавим да не желим више бити предсједник разредне заједнице, да ме не питају за разлоге јер их и сами знају, па нека бирају кога хоће, мени је доста.

У ратреду наста тишина, гробни мук, сви погнули главе и гледају предасе и то дуго потраја. А тада се јави разредни старјешина професор Зовић:

-“Ја чекам да ви то сами решите. Знам тога доста, али би волео да то чујем од вас. Марко је у праву, превише сте му тога на леђа натоварили, да би он то могао све сам изнети.“

Поче мешкољење по клупама, а онда устаде Стево Миливојевић, сав црвен у лицу од узбуђења:

-“Сам сам себи крив, у пар дана сам добио три слабе, ухватила ме паника, не знам шта ћу. А Марко ми је поодавно рекао: “Стево, чиниш глупости, нису те овамо послали ради тога што чиниш, већ да завршиш школу. Или желиш опет на Динару да чуваш овце по цјело љето, сам с вуковима?“ А ја сам га послао кврагу, не знам шта ми је било. А сад Вас, разредни, молим да ме премјестите код њега у собу, то је једини начин да поправим оцјене и извучем се до краја године.“

Сједне и дубоку сркну зрак и обриса крупне капље зноја с чела.

-“И ја би код Марка у собу, тамо једино влада ред, једино ћу тако и ја поправити слабе оцјене. Није Марко ништа крив, ми бољег предсјеника не можемо имати, а што се нама понекад не свиђа кад нам каже истину, то је код нас проблем. А требали би му бити итекако захвални.“- јави се и Перо Трбојевић изговарајући све на душак.

Сад су се почели и остали јављати, лед је био пробијен. И сви су износили своје виђење и предлоге, но нико није прихваћао моју оставку.

-“Петре Демићу, од тебе нисмо ништа чули, а ја мислим да имаш и ти нешто рећи!“ – јави се раредни Зовић.

-“ Да, требао сам рећи Марку да ћу бити одсутан, да се не дигне толика узбуна. Био сам код једне цуре, нисам планирао да останем, тако је испало. Драго ми је да  нису пријавили милицији да ме тражи иако су по правилу морали. Неће се више поновити, обећавам, а ви ме казните за овај пут како треба.“ – смушено ће Перо, покајнички млартарајући  рукама и сљежући раменима.

-“Морам вам свима нешто рећи, то сте сметнули с ума. Марко је дете, момак, као и ви, има своје проблеме и жеље, као и ви остали. Никад вас није цинкарио, а то и сами знате, не очекује од вас захвалност, он је такав, даје све од себе за добробит свију, то му испуњава душу. Не прави се господар, не жели ни да буде неки вођа, не тражи од вас ништа ради себе већ ради вас самих. То треба поштовати, бар је толико заслужио. И ја сам крив, требао сам му више помоћи, превише сам својих обавеза пребацио на њега. Ја му се извињавам  ради тога.“ – рече разредни Зовић.

-“Ја у своје име и уме свих нас: Жуле, опрости, али ти мораш и даље бити наш председник!“ – јави се Бобан Стефановић.

Гроп ми се дигао у грло, а низ лице ми потекуше двије вруће сузе:

-“ Како ви кажете.“ – једва успјех изговорити.

А тад је направљен нови распоред сједења у разреду и боравку по собама. До мене у првој клупи је сада сједио Стево Миливојевић,  а до њега Петар Трбојевић. И у собу са мном су смјештена њих двојица, а друге спонтано формиране групице су разбијене размјештајем по собама. Није требало дуго времена да се поправе слабе оцјене и успостави нормални ред.

Разредни старјешина би скокну чешће предвече да види како ствари стоје,  а Стево Миливојевић је доказао својим киклопским растом да бокс, карате и друге борилачке вјештине се не могу свладати за мјесец дана. Једноставно би својим ручердама противника ухватио гдје стигне, подигао од земље да се копрца у ваздуху и пуштао га тек онда кад би овоме догустило до суза.

44

Тог мартовског поподнева изненади ме посјета ујака Душана и његовог колеге са студија медицине. Дан је био облачан и мрачан, магла се спустила до земље и љепила за црни влажни асфалт и мртве травњаке. Ојужило је, и из гомила сњега с руба тратоара цурила је вода у шахте уз руб коловоза. Тек кад смо изашли из Центра на Челареву улицу упитам их за разлог посјете.

-“Онако, да видимо гдје и како живиш. По овоме шта видимо није вам смјештај лош, а како ти иде у школи?“ – ујак Душан ће благим промуклим гласом. Бјело   лице, бјеле руке, мекоћа у гласу и смиреност у говору и кретњама, кратка и директна питања одавала су медицинара.

-“Добро је, као и увјек!“- кажем.

-“Значи, одличан!“- насмјеши се и рече колеги:

-“Од малих ногу воли књигу, чудо једно. Сјећем се кад је једном као мали био код нас у Мјеркачима, довели га да сади курузе, још није пошао у школу, а испретура све моје књиге из гимназије. Баба Боја му каже: “То је од ујака Душана, љутиће се!“, а он њој да неће, јер он пази књиге боље него огледало и све ће он, како треба, сложити да ја не примјетим. Морала га је тјерати ван да се игра, по цјели дан би био у стању да преврће књижурине.“

-“Биће да је то породична жица!?“- пита га колега.

-“Ћаћа му воли књигу, по материнј страни је исто.Не сви подједнако, али се може рећи да са обе стране има предиспозиције.“- каже ујак.

-“И видиш, тако дјете послати у жељезничку школу, умјесто да је добио стипендију да учи шта га воља? То код нас не ваља! Таленти се препуштају судбини, срећи, а о просјечнима и лошима се више води рачуна. А талентима само треба дати могућност да га развију, немаш никаквих других брига, док је код нас обрнуто. О лошем ученику сви воде рачуна и на крају, у животу, боље прођу. Ето,он кад заврши у фирми ће имати исти третман као и онај који се једва провукао. Исто је и са нама, ти већ знаш да ће ови Београђани одмах добити специјализације, а ја и ти ћемо негдје у вукојебини морати враћати стипендије, па ако икада добијемо прилику за специјализацију, биће то послије дуже времена. А за пар тих година наука оде, а ја и ти од тамо је не можемо  пратити.Част изузецима, али ја већини својих колега из моје генерације, “аристокрације“ нарочито, не би дозволио да ми дају ни инјекцију, таман посла да ме љече.“- расприча му се колега.

Лаганим корацима ишли смо улицом 27. матра, пресјекли Булевар револуције и спустили се према Славији. Кренушмо уз Маршала Тита према Теразијама.

-“Стани, ајмо сјести овдје у “Полета“.- предложи ујак.

-“Да осјетимо мирис наше Далмације!“ – насмија му се колега.

-“Убија ме ова магла, још мало па је с њом готово.“- каже ујак.

-“Готове студије ?“- питам.

-“Да, још један испит и идемо радити, стажирати годину дана.“- рече ујак.

-“Па, честитам господо доктори!“- весело ћу ја.

-“Види, види, постадошмо господа!“- шали се ујаков колега.

-“Частимо онда, гирице и вино, јел’ тако ?“- пита нас ујак.

-“Да, још ми нису досадиле.А сто пута су ме спасиле! Ето земљаче, ако у Дому нешто од хране не ваља дођеш овдје на фригане гирице, а овдје у “Полета“ је најефтиније за наше џепове. Порција фриганих гирица и чаша црног вина, то смо нас двојица често трошили, а “Полет“ нам је био скоро друга менза.“- одаје студентске тајне ујаков пријатељ.

-“Пишу ли ти од куће, има ли шта тамо новога?“- окреће тему ујак Душан.

-“Пишу, све је по старом, никаквих новости нема.“ – укратко препричам садржај задњег писма.

-“Значи,“ -застаде он – “ ти не знаш да је Отац Никодим умро ?“- доврши ујак.

-“Игуман Никодим!? Први гласи од тебе!“ -зинем изненађено –   “Када ?“

-“Ту скоро, убио се из ловачке пушке.“- дода ујак.

-“Боже драги, убио се, ко би се томе нада!? Па он је калуђер, зар то није смртни грех?“- оте ми се уздах невјерице.

-“Јесте, јесте, из ловачке пушке! Кажу да је болова од рака и кад је за то сазна и почела га хватати немоћ, отиша иза Манастира и пресудио сам себи. Није мога подњети муке, боље би било рећи понижење у немоћи, и тако  одлучио.“- смирено ће ујак.

-“Жао ми га је, ки да ми је нешто у роду.А још ми је жалије што је на тај начин завршио његов живот. Боже, смилуј му се, души његовој.“- искрено ми се оте.

-“А коме није жао, памте га генерације и генерације, нема га коме није помогао, а и нису била баш времена да се слободно и отворено могло помагати, без опасности по властити живот.За Другога рата кроз Манастир су прошли и четници и Талијани и партизани и Швабе, сви тражили и  отимали. Кажу да му нико у Цркву није ушао с оружјем! Показао би крст на грудима, прстом упро у пушку или пиштољ и показа да да се остави испред врата, а он је увјек ишао напред да их увјери да у Божјој кући нема непријатеља. Попа Ђујића и његову камарилу је отјера од Манастирске трпезе, а послије су га, кажу на Игуманов наговор, и Талијани отјерали у Книн, јер се видило да народ неће с њиме, а да су партизани поштивали Никодимову вољу да се не крију по Манастиру, већ около, гдје им се доносила храна. Локални властодршци одмах послије рата хтједоше га оптужити за сарадњу са окупатором, али им више власт нису дале, него га чак и одликовале Орденом заслуга за народ. А и заслужио је, много је избјеглица и сиротиње за рата Манастир помогао.“- расприча се ујак, да објасни нешто детаљније колеги и тада диже чашу:

-“За покој душе нашег Игумана Никодима!“

Шутке смо излили пар капи вина на под:

-“Почивао у миру!“- рекох и отпих гутаљ.

Сједили смо и причали и о другим стварима и догађајима, а онда се упутишмо свак на своју страну. Цјелим путем сам се присјећа Оца Никодима, никако ми није ишло у главу да га више нема и дугих разговора на Лукама са њиме. “А ни Манастир без њега неће бити исти!“ –  проструја ми кроз тјело леден дрхтај и као да нешто однесе из душе у небеса са собом.

45

Монотонију свакодневнице прекину Дан жељезничара, 15. априла, када нисмо имали наставу, већ свечану академију кроз јутро, свечани празнични ручак у подне, спортска такмичења током цјелог дана, а цјело вече слободно. И време се прољепша, маглице бијаше изјутра рано, а преко цјелог дана сунце је вабило листиће и цвјетове из набреклих пупова дрвореда и украсног биља по парковима. Београд поче миришати по прољећу, а у нашим тјелима крв поче кључати и потицати чежњу у души за неком милом и љепом дјевојком. Стихови су ми се ројили у глави, нешто записах, већину однесе заборав или које писмо дјевојкама од пријатеља, који су ме опсједали да им свакодневно састављам писма.

Од тога ме спаси позив Омладинског комитета у Центру за учешће на првомајској паради. Сви ми издаљега, који за празнике нису путовали кући, колективно смо се пријавили за учешће. Штета је не искористититу ту шансу, кад се већ пружа, а тако ћемо моћи изблиза видити све шта се на паради и око ње дешава. Два дана прије Првог маја окупили смо се на платоу Центра и по нас је дошао аутобус те нас одвезао на Нови Београд, гдје смо се прикључили ђацима из осталих београдских школа. Поредали су нас у ешалоне по шеснаест у реду и преко мегафона издавали упуте и команде, како корачати и како се понашати. Ступали смо тако напред, застајали, слушали команде инструктора,  а кад је главни кореограф био задовољан, покрцаше нас у аутобусе и вратише назад.

-“Неће нас овакве водити на параду “ – упита Перо Трбојевић вођу групе алудирајући на разнолику и сиротињску одјећу.

-“Не, добићете одјећу и заставе на сам дан параде.“- одговори овај службено и важно – “Ви се окупајте, обријте се, остало је моја брига.“

-“Боже, на шта ће ово испасти ако буде као на проби, брука и срамота.“- плаши се унапред Бранко Вуковојац.

-“Шта те брига, чини оно шта ти се каже, а остало је њихова брига. Ја хоћу да изблиза видим Тита, кад сам већ у Београду.“ – не брине се омалешни Милан Борић.

Дође Први мај, дође то јутро. Доњели су нам одјећу већ у седам сати и ми смо се обукли. Ја сам добио бјеле патике, бјеле панталоне и свјетлоплаву кошуљу кратких рукава, све по мјери. Остали исто или нешто слично тако, па смо кренули до половине улице 27. марта, гдје су нас распоредили на наше мјесто у колони. Један момчић у бјелим патикама, бјелим панталонама и свјетлоплавој кошуљи, до њега једна дјевојчица у свјетлоплавој вештици, бјелој блузи, и тако наизмјенично до краја реда. Наша група је представљала феријалце, испред нас су били извиђачи у свјетлозеленим униформама,  испред њих питомци у својим свечаним униформама, а иза нас бригадири са радних акција. Момци су носили на витким копљима заставе свих омладинских и пионирских удружења, а дјевојке букете разнобојног цвјећа.

Био сам између двије Београђанке, гимназијалке, смеђих кика завезаних црвеним фјоковима. Љева ми помаже завезати заставу на копље, а десна се буни:

-“Не може Лало, он је мој пратиоц, ја сам му с десне стране.“

-“А ја сам му ближе срцу, зар не?“ – гледа ме са својим крупним смеђим очима као у срне.

-“Боже, шта ме мучиш, или дајеш превише или ништа!?“ –  смјем се ја тражећи помоћ с неба.

-“Жуле, трба ли ти помоћ ?“- јавља се иза мене Бобан Стефановић.

-“Ти на своје место, црни!“- зграбише га његове пратиље и повукоше корак назад у ред.

-“Изаћу сам на крај, обе су ми драге, једну ћу одвести у Далмацију, а друга ће ми бити овдје, јел тако?“- крећем у шаљиви потунапад.

-“Далматинац, недам ти га Цецо, борићу се до смрти за њега! Лепи мој бели галебићу, твоја сам и никоме те не дам, ни на трен.“ – Лала ми намјешта раздјељак.

Паде команда да се поравнамо и спремимо за покрет, сви замукошмо, шала престаде.  Из разгласа су тутњали маршеви, које зачас надгласа глас из оближњег мегафона:

-“Покрет, лева, десна, један, два,…“ и ми кренушмо укорак и десним крилом се колона укључи на Булевар Револуције. Послије педесетак корака почеше из разгласа омладинске пјесме, а кад чело наше колоне изби код Поште,  заттњи из звучника:

-“Друже Тито љубичице бела

Тебе воли омладина цела

И са њоме Пионири мали….“,

А тада, након пјесме, спикер:

-“Долази највећа љубав Друга Тита: дјеца, пионири и омладина, да покажу шта они знају, шта они раде! Они су наша љубав, наша будућност …“

-“Ти си моја љубав Лало,“- говорим гласно не окрећући лице и пазећи на барјак  – “ а ти си моја будућност Цецо !“

Оне се укочиле и држе корак, а тада се зачу команда “Поздрав“ и сва лица се истовремено окренуше ка бини испред Скупштине, и ја угледам Маршала и Јованку, како нам насмијани машу рукама у бјелим рукавицама. Иза и око њих генерали, адмирали, углађени цивили, сви са безброј одликовања на прсима. Све то потраја док прођеш десетак корака и лица опет вратишмо у нормални положај  и дубоко удахнушмо зрак, којег инстиктивно нисмо узимали док смо корачали испред бине. Знали смо, главно је прошло.

-“Убићу те !“- полугласно мукло ће Лала.

-“И ја !“- прикључи јој се Цеца.

-“Тишина, снима нас телевизија!“-  продужим корачати озбиљна лица према Дому синдиката.

Послије проласка Теразија одведоше нас у неку споредну уличицу гдје смо оставили заставе и распустише нас.  Наша клапа се окупи и онако у неуредну буљуку, по групицама од три – четри, улицом 29. новембра се спусти на Палилулу и Цвијићевом дођошмо у наш Центар.

-“Жуле, јеси ли се ишта договорио са оним девојкама?“- пита ме Бобан.

-“ Ја гледам и слушам и питам се: шта су ли се заљубиле у овог жутог врага, а мени ниједна да каже „бе“.“- жали се Стево Миливојевић.

-“Шта ћу договорити, ми смо два свјета. Кад би ме видиле без ове одоре не би ме ни препознале, акамоли удостојиле погледа.“ – кажем им сурову истину.

-“Али, ти си се добро показао, свака част.“- замишљено ће Милан Борић.

-“Да, то  су београдске шминкерице,  гимназијалке, из круга двојке, ван њиховог сталежа не зарезују никог.“ – закључи Бобан  Стефановић, Београђанин са Карабурме, свјестан да је ближи нама него тој елити.

-“Ма није баш тако, мој рођак станује на Булевару, официрчина висока чина, има двије кћери, па кад год дођем у посјету љепо ме дочекају.“- побуни се Бранко Вуковојац.

-“У кући, да, а колико су те пута извеле навече са својим друштвом? Колико су те пута као блиског рођака, брата од стрица, посјетиле овдје у Центру?  Кад дођу љети у Лику, на Врховине, код твојих, на сир, јањетину и шњиву, све им је љепо и тада обећавају брда и долине, а овдје те једва познају. Имам и ја стрица на Новом Београду, био сам једном и никада више. Високи буџа, велики господин, нема времена, незгодан тренутак итд., а кад дође у Лику ја испадам крив што код њега нисам навраћа. Нека глуми пред другима великог господина, али ја знам кућу у којој се родио, сад у њој држимо краве, а знам и које је школе завршио, све неки курсићи за одабране кадрове. Јебеш таку господу и таку родбину!“- провали из Пере Трбојевића.

-“Ти су најгори што скоче из опанака у ципеле, ради неких заслуга, незнање покривају набуситошћу и тобоже модерним одјевањем, а не знају колико су шупљи. Знате да је мој ћаћа био у Америци, тамо рмбачио и ђаво га врати назад у Полачу, ожени се у четрдесетој, али бар зна нешто енглески причати. Дошли тако неки странци у Полачу, а наши функционери се нашли у чуду, ћаћа сједи испред оштарије и смије се нашим будалама, неће да им помогне, нек се мало пеку на муци, а ови дошли га онда преклињати да им помогне и преведе шта говоре. А ћаћа се нећка, каже им да је он био само обични радник у фабрици аута, а онда се сјтише странци око њега, осјетили да он зна енглески и он им на крају мораде помоћи. Били су то неки планинари, Енглези,  Американци и Французи, ишли на Динару. Кад ови одоше, ћаћи почеше наши главоње претити што се није одмах скочио и помога, али умукоше кад им ћаћа запрети да ће се обратити баш овим странцима, јер не пушта држава сваком да се вере по Динари, те да они сигурно имају високе везе. А таквих функционера је пун Београд. Држе мјеста, а немају ништа од знања, већ само голу власт.“ – слаже се Стево Миливојевић са Петром.

-“Њихова дјеца ће се школовати, имају све привилегије родитељском заслугом, па ће послије заузети добро плаћена руководећа мјеста и положаје.“ – из прикрајка се умјеша Милан Борић.

-“ То хоће сигурно, али је за њих критериј у школама блажи, све сами одликаши, а ми дјеца знамо да те оцјене нису плод знања, већ заслуге родитеља. Тако је бар у мојој школи било, а сигуран сам и код вас.“ – процједи Перо кроз зубе.

-“Сви ми то знамо, само ништа не можемо. Бар у нашој школи тога нема, не иде се богатима на жељезницу, они ће нас дочекати као директори и шефови. Ајмо ми ово скинути, љепо је било док је трајало, а сад у наше крпе.“- прекинем јадиковке док пакирам парадну одјећу.

Навече смо гледали телевизију и видили сами себе како марширамо испред бине.

-“Бог те мазо’ што одлично изгледам, сам се себи дивим! Ма јесам ли оно био ја?“ – одушевљава се Стево Миливојевић.

-“Твоју киклопску појаву ништа не може маскирати, бар мени !“- грицка га Перо Трбојевић.

-“Зар одмах мораш зезати!? Шта ме не пустиш пар минута да уживам у срећи!“-  обрецну се Стево на њега.

-“Бојим се да не добијеш крила, па одлетиш, боље ти је да се држиш своје пећине и оваца, и не надаш се Одисеју.“-смије се Перо.

Сутрадан навече смо ишли у кино “Одеон“ да гледамо  “Од сада до вјечности“. Кроз јутро су Стево и Бранко купили карте, јер је била велика гужва око карата и тапкароши су одлично зарађивали. У холу, док смо чекали улазак у салу Бобан ми се нагну близу уха:

-“Жуле, ено оних твојих с параде, гледају у тебе, тамо су испред огледала.“

Лагано се полуокренем у мјесту и поглед ми се судари са Лалиним и Цециним.  Да су ме препознале ода их скоро непримјетни смјешак, а тада окренуше поглед и наставише причу са својим друштвом. По одјећи, штиклама и шминки, фризури и понашању било је јасно да је то друштво из више београдске класе или су се бар тако умјетно приказивали.

-“Шта сам ти рекао, ми смо два свјета.“- кажем Бобану.

-“Да, да, добро кажеш, два свјета, њима је и Карабурма селендра.“- сложи се Бобан.

Осталима из друштва нисмо ништа рекли, схватиће то и они једног дана.

46

Мај прође као трен.  Дан побједе, па Дан ослобођења и Дан младости, а имеђу њих предавање и испити и ето га, крај школске године. И ове године прошао сам одличним, а подоста их је из разреда пало на поправни. “Луде“ или “магареће“ године су учиниле своје.

За одличне ученике награда је била љетовање 15 дана у Макарској у кампу Феријалног савеза београдске омладине.

Дошао сам кући на Влаку, у Кистање, кад је жетва бјелог жита била у пуном јеку. Одмах су ме укључили у свакодневни рад, као да се нисам никад ни мица од куће. Брацо је завршио своју школу, одмах се запослио код стипендитора београдске “Монтаже“, а Душан и Стево су још били у Војсци.  Роса је завршила шести, а Душанка други разрред основне школе.

Ћаћа се није одушевио што ја идем на љетовање:

-“Шта ћеш тамо, врућина ки и ође, а вода дубока, треба је се чувати. Боље би било да су вам дали нешто пара, него да с вама изводе те будалаштине.“

-“Па, то ми је награда, а сви остали ће ићи. Једино ја морам бити изузетак. За сваког сам добар, само вама сам терет. Мјесто да сте сретни и да ме похвалите, ви све више стискате. Немате за одјећу, немате за обућу, немате за ништа!  Кврагу и та ваша сиротиња!“- планем од немоћи.

-“Не браним ти ја, ајде кад те шаљу, али ја слабо мугу помући. Нема се динара, плаће су никакве, шта ја ту мугу ?“- ћаћа ће нешто блаже.

-“Кад сам ја у питању никад се нема! Сад Душан, Стево и Брацо имају своју плаћу, нису вам на терет, па опет немате. Прије сте се правдали на њих, а  ја и сада, опет, носим њихову одбачену робу, никад за мене ништа ново није купљено. Највећи трошак на мене сте имали оних пет иљада када сам усред зиме морао купити љетне гаће, у ове двије године, а шта би било да немам стипендију, сам Бог зна !?“ – изливам ја жуч.

-“Говорим ти, плаће су никакве, године неродне, суша, шта ја ту мугу!? А сваки дан све скупље, само је јефтино уно шта ми продајемо. Срамотне су цјене за јањце, од њи нећу мући ни порез подмирити. Тако је то, свима нама пуно тога фали, а нема се.“ – сад се правда ћаћа.

-“Добро, нека!  За мене није било, нема сада, неће ни бити. Жећу жито, врћи, вијати, чемуњати и тући курузе, нећу се мицати  нигдје од куће, утом ће и школа и рјешен проблем.“- нађем ја рјешење.

-“Ајде де, има још десет дана видићемо како ћемо то рјешити.           Некако ћемо се снаћи!“- умјеша се матер.

-“Снаћи, снаћи, искусио сам ја и досад то сналажење, ма радите шта вас воља!“- дигнем се и одем у Гувно испод мурве да на мутапу оладим живце.

С вечери матер рече да треба отићи са њом у Лашковицу, окренути и спластити сјено, изгориће на сунцу, отићи у трину. Видио сам да рачуна да иде она и још неко са њом:

-“Гдје је сјено?“- питам је.

-“На Барици, има двије ливадице. Треба га изјутра окренути, а око подне спластити,  па  ћемо га, кад стигнемо, за пар дана уњети у стан, нећемо га возити амо, нема га ни један воз, током зиме ће се тамо потрошити, кад буду овце зимовале и јањиле се.“ –  разјасни она у даху.

-“Ја ћу отићи сам! Треба ли поњети виле  и грабље ?“- рекох јој.

-“Виле су доље у стану, а грабље ћемо поњети.“- пречу она.

-“Идем сам, поњећу их! Не требаш се и ти мучити, могу то све сам направити!“ – поновим ја своју вољу.

-“Добро, како оћеш.“-  одуста она кад увиди да ме не  може разблажити.

47

Небо над Промином тек се просјерило кад сам се умива на видри код густерне. Узмем зовницу, ставим комад крува и боцун воде и упутим се на југ, у Лашковицу. Крај је поприма плавичасту боју, роса је већ испаравала иако се сунце још није појавило. Биће данас жеге!

-Драга, она Царска или суво корито Марице, па Велика грумила, Брањевине и учини ми се да зачас дођох до станова. Испод перваза узмем велики кључ и откључам плочаницу. Узмем виле и кренем до Барица, па зачас окренем покошену траву и сједнем на живац облић уза зид Окрајка. Сунце  одскочило за три прста, мирис покошена сјена шири се по цјелој долиници, а из околних шумарака одјекује јутарњи пјев птица. Нигдје никога, сам сам ки вук. Одлучим се вратити у стан кад ме из опијености тишином трже познати глас:

-“Бога ми, синовац, ти си јутрос вреднији од мене.“- стриц Маркета је прелазио стругу.

-“Откуд ти, никог живог нисам опазио у доласку!?“ –  чисто ми дараго да нисам сам.

-“Синоћ сам ја стига, ма сам се успава, очито је да ми ође у Лашковици годи.“ – насмија се и пружи ми руку:

-“Како си, како је било у школи ?“

-“Добро сам, са школом, ки увјек, нема пролема.“- одговорим поздрављајући се.

-“А шта ја и питам за школу, кад сам знам да ти с тим немаш проблема. Него ми реци, каква је то школа?Шта ћеш бити кад завршиш?“ – корачамо према његову сјену.

Објасним му да је то Жељезничка техничка школа и да ћу бити саобраћајно транспортни техничар и да ћу вјеројатно радити као отправник возова на некој од жељезничких станица у Далмацији или Лици. А послије би могао бити шеф станице или нешто у управи, ако се укаже прилика.

-“А оћеш ли мући уписати факултет, ако би желио студурати?“ – распитује се он.

-“Да, али не сваки. Неки што је у оквиру струке, саобраћајни, економски или тако нешто слично.“- појашњавам му.

-“А медицину, право, за апотекара?“- пита он даље.

-“Ту би ваљало полагати пријемни испит из латинског и не знам још из чега, јер то ми у техничким школама не учимо, а откуд ми и паре за студије?“ – озбиљно ћу ја – “Да нисам добио стипендију од жељезнице ко зна да ли би могао шта друго, по ћаћиним могућнотима!?“

-“Е, е, штета! Говорио сам ја Мариши да те пошаље у Гимназију и да рачуна на то да требаш студирати, кад те тако књига оће. Но, не послуша ме! Не муре, вели, ту је Душан, Стево, Брацо, а пошље Роса, Душанка и Мирко, треба свима омогућити подједнако. Ма, ја то разумијем, али шта вреди давати свима исто, кад исто не мугу постићи. Додуше, сви ви добро учите, штета што нема могућности да вас се све школује, то не би биле бачене паре. Али ти си од књиге, те му ја тако и реко: кад заврши Гимназију, видиће се, ови старији ће нешто завршити, неће ти бити на терет, можда ће се добити и нека стипендија, али он се не усуди послушати мене.“ – говори  он ломећи реченице и преврћући вилама сјено.

-“Шта је ту је, волио би и ја да се могло. Кад завршим, покушаћу нешто ванредно студирати,  уз рад.“ – тјешим и себе и њега.

-“Није то оно, право! Ти би бијо добар љекар, професор, теби лежи да будеш уз књигу, науку. А овако ћеш радити у струци, у фирми, а то ти мање лежи, ту су људи, свакодневни сукоби и проблеми, нема ту од неке велике науке ништа. Дај Боже да грешим, нико не зна шта га у животу чека.“ – настави он разјашњавати свој став.

-“Тешко се ископати из сиротиње, то знаш! Ћаћа се жали да су плаће никакве, скоро да му се не исплати ићи на посао.“- настављам преврћући његово сјено.

-“То је истина, мој Сако исто говори. Каже да ће бити неке реформе. Али твој ћаћа увјек кука, говори да је прије било боље и често се ради тога препиремо. Ја знам да је њему било боље, али није другима,  већини. Ун је па с коња на магарца и нормално је да се с тим не муре помирити. Ун је био јединац, ћаћа му је стека добро имање, није гладова, није пуно радио, али та су времена прошла, а ни ун се није најбоље снаша. Данас дјеца одлазе од куће, ки ракова дјеца, па се не муре рачунати да ће те уна под старост уздржавати. А и шта би мугла ође радити, од поља и овчина нема вајде, мура се ићи ђе је боље. Ето, да сте сви ви остали с ћаћом   поцркали би од глади , па радили дан нућ, а да се то мало земљице подјели, опет ништа, исто. То твој ћаћа није на време схватио, а сад је касно, ви сте ту и треба вам пумоћи да станете на нуге. Ја му говорим: продај нешто земље, ограда, па школуј дјете, ионако ће те ограде и земља пропасти. Продај, ако оће неко да  још  купи, дајеш свом дјетету крув. А ун неће, држи се унога старога да се земља не смије продавати, умањивати имање које је насљеђено, ка да ћете ви то шутра долазити обрађивати кад одете у свјет. Све да и оћете нећете мући, биће другије пречих обавеза. Ево, погледај мене, док мугу ја ћу долазити ође, а послије неће нико. Мој Бошко је у Славонији, Сако у Књињу, таман ће уни оставити свој сигурни поса и доћи ође чувати овце. О томе нема ни говора! Тако ће бити и твом ћаћи. Све ун то зна, а ништа не подузима, те матер ми је још жива, уна и ћаћа ми Јандрус то муком стицали, па проклела би га. А шутра ће бити касно, ви ћете се намучити да стекнете неко звање, ун ће се намучити да вам то омогући, а ово ће ионако пропасти, јер га неће мући ником продати, а од вас га неће нико мући користити. Дупла, трострука штета,дупла глупост и трострука мука.“ –  тумачи стриц своје разговоре са ћаћом.

-“И ми, дјеца, смо му тако говорили, гдје би он нас послушао. “Земља је земља, она се не купује нити продаје сваки дан!“ – тако каже А ђед Јандрус је био подузетан, тако причају !?“ – питам га.

-“Да, сналажљив је бијо, подузетан! Радијо је пуно, али паметно, иако је бијо брез школе. Бабину доту је добро искористио, тамо у Руделама прода, ође купио земљу и да се у киријашење и то стално увећава. Ћаћа ти није по томе налик на њега нимало! А мура да то тако иде или тако време дуноси, ко ће га знати!?  Можда ти је ћаћа баш зато такав, што није мура водити бригу о свему томе, већ прима на готово, а ђед зато што је почео од мало, брез ћаће и матере који рано умреше,  па кад доби доту знаде је правилно искористити.  Твом ђеду је Први рат пумога, а ћаћи Други рат одмуга. Да ти бабин брат не погину у Првом рату  уна неби била дотарица, па џабе ђедова памет, па убрзо дође Други рат и то све изједе и ту ти се ћаћа наша, неспреман и ненаучен, затечен раном ђед Јандрусовом смрћу. Видиш, није све ни до памети, треба имати и среће, судбине, шта ли да ли, да би се ишло напред.“ – домишља се стриц Маркета.

Сјено смо испревртали, стадошмо на крај уврати, у ладовину. Гледамо једва видљиве трагове међа. Пане ми на памет да га идем о свему по мало испитивати, ко зна кад ће други пут бити прилика.

48

-“Ово се, стриче , некад орало, оно су биле међе?“- питам га.

-“Како не, и ја се сјећам. Ође се живило, послије смо полако иселили горе у Мажибраде, а ово посташе станови. Видиш ли ту бунарину, ја се сјећам да је у њему увјек било воде, и за највећих суша, а дубок је бијо за три ужа. Унда се редовито чистио, а сада га је блато допола затрпало. Да, ође се сија јечам, раж, курузи, гра и знаш да је добро рађало. Ма, иапак су овце и говеда били главна брига и имовина.А унда су добили, ма проширила им држава, код Кистања поље, била нека подјела, реформа, па се тамо постепено направише  и проширише и куће.Унда је и Рит код Манастира био заједничко сеоско поље, одводњава се и сијао се лучки куруз и бјели гра и урод се дјелио по димовима.Кистање су се више звале Квартир него ли Кистање, јер су тамо били царски чиновници, школа и жандари. Има то ваљда записано неђе у књигама,  ћесари су добро водили државу.“ –  радо објашњава он.

-“А зна ли се одакле су наши преци овдје дошли?“- питам га, не би ли шта чуо од њега, што је и он чуо од својих старијих.

-“Од старих нико није спомиња никакав долазак, увјек су говорили да су одавде од памтивјека. И ја тако мислим, па није се Манастир радио у пустињи, брез људи. Шта ће ти црква, ако се нема ко у њој мулити!?  А ту су и пуста Манастирска имања, стока, гора, виногради, и то је треба неко радити, њесу ваљда то радили сами калуђери!?  Било је ратова, бјежанија, али и повратка на своје. Тако је то одувјек! Вјеројатно се неко и досељава, неко одселио, али је ту неко и за стално бијо и оста. Слушаш фратре: сви говоре да су ође били Буњевци, па пред Турцима побјегли, а нас Турци ки рају довели, такорећи јуче. А ја једном, у Висовцу, упитам фратра који је тако објашњава, а шта ћемо са Манастиром Крком, Крупом, Драговићем, Светим Спасом и осталим православним црквама по Далмацији, који су били прије Турака, за кога су уне грађене и ко се у њима Богу мулио, није ми зна одговорити осим да је Црква некад била иста и да су их Ришћани присвојили за се. Набуба чојек ватиканску пропаганду па једнако реве магарчина, ки да је мугла шачица Ришћана отети таке драгуље моћном Ватикану, који је војске и на сам Цариград сла. Ки и муји стари, и ја сам сигуран да смо ође од памтивјека, а ко би се у овај јад досељава, ако се већ мура селити, бира би боље. Више вјерујем да  се наши  одавде њесу могли или ћели селити на друго, питомије, јер су више волили своју слободу и сиротињу  него бити туђи роб или кмет, па и ситији.“ –  расприча се стриц.

Сунце се дигло, цврчци су почели своје једнолично “држи – пржи“ и ја опоменем стрица:

-“Оћемо ли купити ?“

-“Оћемо, него шта ћеш ти са својим сјеном“’ – упита он.

-“Рекли су да га спластим, па ће га касније стрпати у стан.“- рекох му.

-“Ајмо ми вако, имам ту двоје магаради, па ћемо ми то одма оћерати у станове. Ти помогнеш мени, ја теби, ко ће се други дан враћати, а јопет нас треба бити двоје.“ – предложи он.

-“Слажем се, нема тога пуно.“ – пристанем.

-“Ти купи, идем ја по магарад.“- рече он и оде према плочаницама.

До подне смо све скупили и убацили у станове.

-“А сад , синовац, љепо ћемо јести и послије попаска, кад мало залади, идемо кући. Натоварићу ово нешто сувади да магарад нејде празна и нугу пред нугу ћемо стићи до вечери. Важно је да је сав овај поса готов.“ – предлаже он показуијући на растове гранчине у нуглу авлије.

Није било друге него да се сложим, мада би ја то хтио хитрије.

-“Ја нисам планира да овдје ручам, поњо сам само мало крува и воде.“  – доносим зовницу.

-“Ништа се ти не сикирај, ја сам увјек оборужан за дан два више него шта планирам остати, ради непредвиђеног.“ – извади он овећи комад панцете, неколико главица капуле и пет куваних јаја из овеће торбе, а из шканције, грубо отесаних цјепаница ударених у сувозид, дохвати пола боцуна ракије.

-“Најприје ћемо попити мало мученице да нам испере тину из грла, живио ти мени, синовац.“ – прекрсти се и повуче један овећи ждрокаљ и отпунувши настрану пружи боцун мени.

Повучем гутаљ из боцуна, а кад му га поврати он га зачепи чепом од коруна и врати на своју импровизирану шканцију у нуглићу стана.  Уствари, то су била три овеће штапа од јесенића, грубо истесана сикиром, забодена у дебели сувозид куће, уплетена ојачим сукненим концем, чији је један крај  био везан за прљ испод плочаног крова. Ту је стајало и неколико важића са  поклопцима у којима је било соли и неких других потрепштина, а око те шканције о прље су били овјешени грмови кадуље, иве и неких других трава, од којих је он преко зиме кувао чај. У озиданом пенџерићу стајала је лимена лућерна, боца петроуља и неколике кутије шибица. Под плочом, на греди, висио је косјер окачен о велику ковачку брокветину, а до њега мала сикирица за поткресивање грања и одгој стабала у оградама.

Насупрот том нуглићу било је огњиште са машом и пеком, а о греди су висле вериге.  Сав тај дио стана, уз ластавицу, био је ограђен плетером од витких грана разне врсте дрвећа. По средини, између огњишта и ластавице био је кревет направљен  од необрађених ступаца, што забијених у под, што пречки забијених у зид ластавице. На тај дрвени костур су набацане јасенове гране спљоштњне у лишњаку, а преко њих набацане руковети смиља и прекривене мутапом. Донугу је био сложен биљац и јастук пуњен вуном.

-“То је мој намјештај, ту зимујем да не би сваку вече, по свакакву времену, пјешачио кући. Најесен ћу попунити залихе брашном, вином, са нешто сува меса и гра, да могу, кад је потребно скувати јело и испећи крув.“ – објасни ми кад ми ухвати поглед на његову намјештају.

-“А сад ћемо јести !“- вјешо исјече панцету на кришке са коричашићем, оштрим ки устра, а затим нареза капулу на четри дјела, унакрст, и крув свој и мој на овеће кришке.

Сједили смо на сточићима, троношцима, његове ручне израде, и јели храну коју је он сервира на истој таквој сјеђи.

-“ И унда, кажеш, Београд, је велик ?“- пита између залогаја.

-“ Дашта, огроман,како би ти река, ка да је Книн од  Дрниша до Стрмице и од Полаче до Кистања. У центру су зградурине, а према крајевима има доста свакаквих кућа, од вила до поттлеушица, грађених од свега и свачега. Има сјаја, али има и сиротиње. Ту се Сава улива у Дунав, па је вода широка, чак на мјестима има и неколико отока, које они зову аде. Крај је брежуљкаст, шумовит,  без камена, доста љеп.“ – покушавам му укратко објаснити величину и изглед града.

-“А ти, како се сналазиш тамо?“- пита он даље.

-“Добро, шта се школе тиче. На једном мјесту су дом и школа и све је наново израђено. Нисмо гладни, а обучени, како ко има. Додуше, нема великих разлика, све су то радничка и сељачка дјеца, па се сиротиња лакше подноси. У град, кад идемо, онда примјетиш разлику. Тад пожалиш шта си сиротиња! То ти је као да стојиш пред излогом задружног дућана, све што видиш тамо треба ти, а немаш динара у скашели. Гадан је то осјећај,  зар не ?“ – велим му, погледавши га, кад заста у јелу.

-“Да, да, то је уно шта сам ја говорио с људима, шта сам ја предвиђа. Иде набоље свуда,ма нејде једнако! Ође код нас се мало тог бољитка примјећује, а младост нам оде, нико млад не остаје, са школом или брез школе, а то не ваља. Неко се мура и стоком и пољем и виноградом бавити, не муре се све стрпати у град, нећемо јести машине, већ крув и пуру, ки и досад.  А зато треба помући сељаку, да му зарада буде иста ки и унима у граду. Ето,оде неко ки и ћаћа ти у грађевину, у фирму, тамо копа, зиђе, тегли горе него на пољу, а не муре од те плаће живити у граду, а нема се кад ни својом земљом бавити, па је ни тамо ни амо. Ун пропада тамо, а фамилија ође,  земља се запушта и свуда се губи. Да је памети, твој ћаћа би бијо на земљи и има иста примања од зараде од стоке и поља као и тамо на грађевини. Добро за њега и за државу. Њему лакше, држави јефтиније.Тада би и пола млади остало на селу, не би се стварала градска сиротиња, а на селу пропадала имања и старчад. Тако ти ја мислим.“ – узе комад панцете, умочи капулу у со и загризе кришку крува. Кад сажвака и прогута настави:

-“И видиш, ово друго шта ћу ти рећи исто ми се не свиђа. Пуно је брате чиновника и поче се одвајати слој богатих на рачун разних привилегија. Чиновници не стварају ништа, а троше. Знам ја да треба и опћина и катастар и суд и матичар и порезник и здравствено, полиција и војска, али ту је најмање оног шта обичном чојеку треба.  Ето, ође нама треба агроном да нас подучи, ветеринар да нам стоку љечи, геометар да трасе прави и земљу мјери, али чему онолико секретарица, референата и оије других шта не знам ни шта раде, а изгледа ни сами уни, а мурају се платити и то добро, боље од правог радника. А то су све женетине, ћери или род разних функционера, официра или милицајаца. Имају свекрве код куће, чувају им дјецу, а уне отимају мјеста унима којима требају и који знају да раде.

Друго, ови наши директори, официри, политичари, предсједници, секретари, шефови, види колико има само имена, боље живе него да су капиталисти. Шофер га вози, секретарица му пише,мукте му јело, пиће и кава, мукте му стан, привилегије за њетовање и зимовање и разна службена путовања и шта ја знам шта још, а никакве одговорности немају. Фирма, ако ради лоше,њега тобоже замјене, доведу другога, а овај први оде на боље и губитке снуси држава и тако то иде у круг. Муже настрадати ради политике, а тада га пошаљу у добру пемзију и јопет му добро. То би мурало бити друкчије. Фирму треба водити стручњак, а не политичар. Кад год радника кажњавају по џепу директора и таке би требало још више, а привилегије им се мурају укинути. Свести и’ у исти положај са радником. Иначе од тога социјализма ништа. Власт је слатка, ради ње ће многи издати уне који по брдима и гудурама широм земље изгинуше за ово шта смо почели стварати, тај социјализам.“ –  предуши, загризе и змисли се.

-“Па, стриче, догодине ће ме предложити за пријем у Савез комуниста, тако чине са најбољим ученицима. Шта да радим ?“ – питам га озбиљно схвативши његове замјерке.

-“А шта да ти кажем? Ја њесам био у Партији нити ћу бити. Немам ништа против ње, а кад сам ван ње мугу без стега о свему мислити и говорити својом главом. А кад би био у Партији унда би мура поштивати њена правила игре, шта ја никако не волим. Ја волим да протурјечим и самом себи и свакоме и тако долазим до неког суда о ономе што видим, чујем и размишљам. У томе поштујем правило да не желим никоме ништа што ни себи неби желио, поштујем туђе мишљење мада се не слажм са њим. Гледам ствар са свију страна да би нешто муга закључити и јопет волим чути другога како ун то види, јер се зна десити да код здравих очију не уочиш нешто што је толико очигледно, па не каже се у народу заништа да чојек и магарац знају више од самог чојека или  самог магарца. Ти кажеш да ће те предложити они,  не гураш се сам, унда прихвати, према себи имаш правдање да се њеси угурава, а према њима да су они те сами изабрали. Само ти препоручујем да се не доказујеш кроз политику већ кроз струку, тако ти чланство неће сметати него само користити. Могу ти само још рећи да Парија није уно шта је била, као што ни комунисти уно шта су били прије рата и у рату. То се дешава свим великим покретима на бази идеје, на почетку има мученика, апостола, истинских бораца за своју идеју и мишљење, а послије се то разводни и често пређе у своју супротност вјешто спаковану у исту амбалажу. Погледај вјеру и цркву, испочетка то бјеше вјерски и социјални покрет на челу са Исусом Христом, све голо и босо и гладно крува и правде, па се против њих окренуше јачи тадашњи попови, неђе и свјетовна власт, а обично у спрези, па  разапеше вођу да затру покрет и идеју, а кад кроз дуги низ година њесу мугли то уништити, унда нађоше рјешење да је ставе уз власт, да буду сарадници и да на своју корист и корист властодржаца владају јопет са народом. Сиротињи оста нада, да се радује рају у другом животу, а црквеној бирокрацији   тај рај се створи на овом свјету. Колика ли је разлика  између учења и живота Исуса Христа и апостола и данашњих попова, патријараха, владика, бискупа, гвардијана и игумана и иних? Унда је свака  пећина, сваки грм,  гора или вода било светилиште, гдје су се молили људи, а данас су цркве оковане златом и сребром, умјетничким дјелима и снабдјевене најљепшом раном и пићем, ка да се без тога не муре Богу молити. Тако је и са комунистима, гинули су за идеју и правду, а сада кад су на власти већ осјећају њену сласт и нема више оних апостола комунизма, нема више уне чврстине и морала. За разлику од религије они немају ширину и дубуну, уни не мугу манипулисати душом и исконским стахом, уни не нуде ништа за послије, а зато ће и краће трајати, срушиће се сами од себе, изјешће их црвоточина изнутра, себичност и опојни отровни мирис власти и њене моћт. Сада више не говоре ни они о комунизму као о овоземаљском рају, већ о социјализму као прелазном периоду до тог комунистичког раја, за који ни они не кажу колико ће дуго трајати. Из свега овога муреш закључити да куд сви Турци иду иде и мали Мујо, па тако и ти. Но, мој савјет је да не будеш фанатик, мисли својом главом и ради оно што се не крши са твојом свјешћу, па нека је и комунистичко. За малог чојека, ако се мучи и ради, они су отворили врата да се школује, да ради, да дјецу школује, да рјеши проблем стана и мирне старости, а за ово мало времена колико су на власти то је доста, може бити и превише. Није све идеално, али гледајући поштено, боље је него шта је било прије рата. Дај Боже да вако потраје!“ – заврши стриц своју препоруку.

-“А видићемо шта ће бити, изгледа да по овоме шта је данас, да ћу постати црвени !“ – нехајно ћу ја.

-“Да, црвени, и тамо су људи, са истим манама и врлинама, као и уни ван Партије, то не заборави.“ – прикричи стрриц и подиже се са сточића.

Покупишмо ствари са сјеђе, он нешто стави у торбу, а нешто у своју шканцију.

-“Муремо ми полако кренути, пала је јара, крену је сунчаник.“-рече на авлији.

Натоваришмо магарад са сувади, закључашмо стан и полако за магаради кренушмо из Лашковице. Код стигошмо до Велике грумиле било је више од ужа сунца, а преко Драге дрхтале су Кистање на јари што избијаше од суве земље и крша, док се Радучка главвица тек наслућивала кроз плаву измаглицу.

-“Добро је, стићемо пред залазак, баш како треба.“ – рече стриц и дреновим штапом гурну бабуљић с пута.

49

С поподневним возом стигао сам у Книн, треба се чекати до вечери кад брзи воз из Сплита пролази за Београд. Стара камена станична зграда одавна је постала малена за Книн, па се говорило да ће се рушити и направити већа и нова са перонима. Ове године, догодине и тако камена зграда још стоји, а нове нема па нема. Застанем и мислим се, десно или љево? Свеједно ми је, имаам доста времена, могу обићи обе стране града, па кренух љево, без неке посебне намјере. Од тврђаве на Спасу хлад је пао на град и ја ногу пред ногу идем од излога до излога да ми што брже прође време.Ту је излог и фотографа Милана Кљујића (Тривића) познатог по цјелој Буковици и шире по фотоапарату и спортском бициклу и малој спортској платненој торбици.У излогу му слике са сајмова, са свадби, портрети за кућу, мале сличице за личне карте и урамљене слике гимназијских ђака и оних из економске школе. Препознајем оне из Кистања, а не би их човјек на први брзи поглед ни позна, како их је Милан љепо портретира.

Нешто ниже је крчма “Путник“, па куглана и продавница “Динарке“ са електричним шпоретима, фрижидерима и радио апаратима у излогу. Ту,кроз узан пролаз између зграда, прођем до “Динариног“ игралишта и још нешто ниже до Крке. Сједнем на врбов пањ и и гледам неколико рибича како пецају у тишини и надам се да ће нешто уловити и да заграјају. Вода је мирна ки уље, шевар тек шушне на неки изненадни дашак вјетра, а од рибе ништа, па ништа. Кад ми се ујало кренем низводно до моста и окренем назад с друге стране пусте улице. Пијаца са пар бетонских банака је пуста, око цркве Светог Анте ни живе душе, као ни око православне цркве и  на платоу испред Гимназије. Застанем  на зидићу испред Гимназије са које су се кочила метална слова на ћириличном и латиничном писму, једно испод другог.  Сада је зграда пуста, љетни распуст је, али и овако празна улива страхопоштовање. Продужим поред Дома ЈНА, жељезничког коначишта и парка испред Суда према основној школи и Опћини. На раскршћу пређем на другу страну улице, код ресторана “Балкан“ и поред малог паркића и зграде ИКБ и гостионе “Истра“ опер дођем на жељезничку станицу. Погледам на велики жељезнички сат и видим да има још доста  времена до београдског воза. Вратим се према Болници и сједнем на клупу у Борићима.Узмем из торбе свеску и почнем нешто шарати, али се нисам могао нимало концентрирати, па одустанем од писања.

Почели су, док мало залади, излазити први шетачи и укључим се у стандардни ђир, надајући се да ћу кога познатог срести, а кад не би ништа, одем и сједнем испред жељезничке станице и настојах губити време проматрајући час возове и путнике, час шетаче. Коначно дође и мој воз, полупразан, смјестим се у купе и станем зурити кроз прозор бројећи телефонске бандере уз пругу, у пролазу, промицање мањих станичица, одјавница и стражара уз пругу. Равномјерно лупкање точкова по спојевима шина ме успава, па се пробудих тек код Старе Пазове. Још мало и у Београду сам.

Од пртљаге сам спаковао пар мајци, нешто веша, купаће гаћице и резервне панталоне. Пара, шта ми је највише требало, носио сам врло мало, по обичају ћаћа није има, али ради тога нисам хтио пропустити љетовање. Купаћу се и спавати, само да нисам код куће да слушам свакодневну кукњаву о немању и сиротињи, а још више ме је вукла знатижеља да видим како је то на мору, што се сви одреда хвале као да је рај у питању.

-“Немуј ићи у дубоко, вода је вода, није јој вјеровати, а требаш пазити и да не изгориш на сунцу.“- прикричи матер кад сам полазио.

-“Немој се сикирати, немаш потребе, пазићу се ја добро.“- убјеђујем је.

-“Нешто њеси добе воље, не радујеш се баш пуно мору и љетовању ?“-  чита ме док пакујем оно мало стварчица.

-“Онако, шта да се веселим, ја тамо идем, а ви ћете се овдје мучити око жита и винограда. Опет, руке су ми везане, пара нема, ово мало је за недај Боже.“- разлажем своју безвољност.

-“Ти сад у тим годинама, примаш срцу више него шта треба. Пушти ти поље и виноград, а ни срећа није сва у парама. Снаћи ћемо се ми, а ти се весели малим, ситним стварима, чекајући велику срећу чојек би цјели свој вјек проплака.“ -потапша ме по леђима, онако њежно како то мајке знају, на авлијским вратима.

По доласку воза на Главну станицу трамвајем четворком стигох до Центра, гдје затекнем већ окупљено цјело друштво. Вођа пута је био професр физичког Ђура “Фискултура“, прозва нас и упути на ручак, а заповједи да се нађемо у четрнаест сати на жељезничкој станици испред ђачке благајне. Воз полази у петнаест сати, требамо поњети воде и нешто за јело, дуг је пут.

Из мог разреда био је само Петар Грек, родом из Павлиша у Банату, остали су били из других разреда и других година. Смјестили смо се у воз и исти час нас је облио зној од врућине у вагонима, који су се од јутрос пекли негдје на споредним гаражним колосјецима. Спаси нас редован полазак и вјетар при вожњи што истјера запару и врућину. Воз је био за феријалце Београда и након мало времена почела је променада младића и дјевојака напред назад по ходницима вагона. Старији момци су тражили женско друштво за љетовање, док смо ми млађи гледали широм отворених очију и надали се некој случајности или ненадној срећи. Обзиром на велики број студената биле су нам мале шансе.

У жагору, причама и смјеху младости време је брзо одмицало, а ја сам Пери прича о крајевима куда смо пролазили, док нам се није приспавало  негдје у дубокој ноћи. Пробудио сам се послије Перковића, у свануће, а мало касније пробудио се и Петар:

-“За сат времена ћеш моћи видити море.“- кажем му.

Гледа он каменита брда и мале њивице око Сувог Долца, Пресла, Пргомета и Лабина Далматинског и чудом се чуди да ту неко може живити и опстати:

-“Јели овако код тебе у Кистањама ?“- пита ме.

-“Нешто мало боље, питомије, нема брда, а има и  више поља и шуме. Ово је Далматинска загора, а Кистање су у Буковици.“- покушавам му објаснити.

Воз је тутњао низ пад према Каштелима. Послије тунела и усјека пуче видик, плавило се море.

-“Море, море!“- чили су се повици,  а са свох прозора вагона вириле су главе младића и дјевојака.

А тамо, испод свих брда низ која се спуштао воз, зеленила су се Каштеланска поља, плавио Каштелански заљев, десно се сребрила испружена аеродромска писта ки укочена змија, а иза ње се бјелио Трогир. Љево, у Солину и Сућурцу, су се пушили димњаци цементара, а иза њих се зеленио Марјан и љево од њега бјелио се Сплит. Сунце се за прст дигло изнад Мосора и бјелом свјетлошћу обасјавало сву ту љепоту и далеко – далеко на рубу плавог хоризонта кроз измаглицу су се назирали Чиово, Шолта и Брач.

Садине, Каштел Стари, Каштел Сућурац, Солин, Сплит Предграђе па Сплит и излазимо из воза, па сви скупа на брод “Владимир Назор“ за Макарску. Од Сплита смо успјели видјети с брода само прочеље Диоклецијанове палаче и бјели звоник Светог Дује.

Брод је испловио одмах по укрцају, био је пун ки шипак. Ја и Перо смо се смјестили на прамац на горњој палуби, колико су нам поспане и црвене очи дозволиле разгледали смо Сплит с мора и околне отоке, а онда сам заспао отворених очију. Слабо спавање у возу до Београда и назад морало се надокнадити, а љуљушкање брода по мирном мору неодољиво је звало на сан. Пробудио сам се  кад је брод маневрира у Макарској луци.

А тада се колона од петстотињак младића и дјевојака упутила у феријални камп на западној страни Макарске, смјештен у боровој шуми. Наш Центар је имао ту два велика шатора у којима је било смјештено по двадесет гвоздених кревета, гдје смо се смјестили како је ко хтио. Ја и Петар смо се смјестили до самог улаза у други шатор, чија су крила била стално подигнута да би се направила промаја.

Послије смјештања и доручка одмах смо ишли на купање. Ђура “Фискултура“ је био ту да провјери какав је ко пливач и за сваки случај да нас упозори  да пливамо уздуж плаже, а не према дебелом мору, ради себе и њега, те упозорио да се прва два три дана не излажемо превише сунцу, да не би дошло до сунчанице, топлотног удара и опекотина. Петар и ја смо одмах узели флашицу маслинова уља и намазали тјело, што се показало добро, јер су сутрадан сви осим нас двојице били црвени ки печени ракови и тек тада масовно куповали маслиново уље, на чији су се мирис тешко привикавали.

-“Сад миришеш као антички грчки јунак, како ти то може смрдити.“-зафркавао сам Перу који је стискао носнице дик би се мазао.

Ручак, па поподневни одмор или спавање или купање, како је ко хтио, а онда вечера и плес на за то подигнутом подијуму насред кампа. До десет сати могло се излазити у град или шетати уз море.

50

Наше прве комшије су били момци и дјевојке из Чехословачке.Они су били смјештени  у мале дволежајне шаторе, па су већ други дан, за највеће жеге, боравили у нашем великом шатору, гдје је било пуно прозрачније и хладније.Како то већ иде код младости, брзо смо се упознали, заједничким трудом је нестало језичке препреке и до краја љетовања смо се стално дружили као стари другари.

Тако смо једне вечери одлучили да идемо у кино у љетној башти, али кад смо стигли карте су већ биле распродате, па се овеће група распала и ја сам се нашао са двојицом момака и три дјевојке из Чехословачке.Они одлучише да узму у точиони црног далматинског вина, пошто смо вечерали пржене срделе, па смо се смјестили на рубу паркића и пили то вино. Упозорио сам их да је далматинско вино доста јаче од оног на које су они навикли, нашто су се они насмијали и обрадовали::

-“Моц добри !“

Док су они на чешком претресали проблеме из своје школе, једно од њих би ми бираним рјечима и спорим изговором преводило суштину, да и ја разумијем о чему се ради.Тако је то било током цјеле вечери, па и онда кад нас је вино добро ухватило и кад се разумију сви језици на овом свјету. Вратили смо се у камп пјевајући чешке пјесме и ту ноћ смо чврсто одспавали.

Наредних дана смо заједно одлазили на плажу, изнајмљивали сандолине, а навече пливали и тако се зближили као да се годинама познајемо. Они су мене научили понешто чешки, а ја њих српски и заједно смо установили да ту и нема великих разлика, да већина рјечи потиче из истог славенског корјена.Таква су била и имена: Карел, Јара, Маја, Ружа, Ева, Милан, Вашко, Хамзо, Душан, као и презимена, веома слична нашима. Неуморно су фотографисали свуда и на сваком мјесту, а море и вино, чинило ми се, да воле више од нас домаћаина. Пред одлазак смо размјенили адресе и дуго, дуго се дописивали.

Нисам се ни окрену, а требало се враћати. Љетовању је дошао крај.Требало је оставити море, топле љетне вечери уз музику и плес, глуварење на сики са ногама у мору и весело друштво у свако доба дана. Прошао пир.

51

Као послије љепог сна пробудио сам се на Влаци, гдје су цврчци неуморно од раног јутра до касне вечери пилали живце са својом пјесмом “држи-пржи“, овце преко ноћи звецкале својим клепкама, а дан пролазио око бирања заперака у винограду или скупљању њетине.

А тада сам морао на праксу у Книн. Јавио сам се у управу ЖТП-а и добио П-2 карту за путовање и усмену обавјест да се јавимо шефу станице, а овај нас послао до школског инструктора, те овај даље на благајну.Тамо је радила Зора, благајница на ехпресној благајни и у два-три дана  показала нам шта се ту ради, па смо ја и Пертар Дегенек из Косова, ђак загребачке двпгодишње школе, остало време се мували мало по граду, мало по станици, а кад би се изморили отишли би у Бориће код Болнице и заспали на клупама у дебелој ладовини. Послије десетак дана дали су нам потвреде о обављеној пракси и тада смо до почетка школске године били слободни.

А тада је дошло Приобржење, сајам код Манастира и у Кистањама, те убрзо и почетак треће године школе. Роса је пошла у седми основне, а Душка у трећи. Стево и Душан су још били у Војсци, а Брацо је радио на терену, час у Бачу, час у Крагујевцу, па опет у Београду.

У Центру су нас дочекале промјене на лошије. Због привредне и друштвене реформе стањила се и каса у Центру, па се то одмах осјетило и на храни. Главни кувар Васо је отишао радити у Њемачку, а мјесто њега је дошла висока и крупна куварица тета Софија. Из соба у дому су избачени каучи и стављени мјесто њих метални кревети на спрат.Умјесто по тројица сада нас је у собама било дупло. Отворила се и Виша саобраћајна школа у коју су послати средњовјечни људи: отправници возова и шефови станица, да студирају за саобраћајне погонске инжињере, па је и њих требало смјестити у Дом, но они су имали наш пређашњи комфор. А нама су укинули обавезну јутарњу гимнастику, једино што смо са одушевљењем примили.Тако је то код нас све кратког даха, почело је љепо и како треба, а кад с временом понестане оног почетног елана вратимо се два корака назад и вратимо  се у неку тупу просјечност или како се у народу каже: “Пане се с коња на магарца.“

52

У школи је начин наставе и критериј оцјењивања остао исти. Нисмо више имали историју и хемију, али смо добили социологију и стручне предмете о жељезничким вагонима и њиховој употреби. Социологију је предавао професор Симеуновић, мршави старчић с дебелим наочарима, болешљива изгледа и вјечито мрзовољан и нервозан. Употребу кола је предавао професор Делић, кршни широкогруди Личанин, а од послијерата Београђанин, којему градски живот није отео ведри лички дух створен  још с пуром и вареником у кршној лици. Остале промјене су се свеле на то да нам је  сада саобраћај предавао професор Мика Ђурић, аутор уџбеника из тог пресдмета, док је бивши професор Стојић сада подучавао млађе генерације.

Ја сам наставио старом тактиком, почео сам учити одмах, од првих лекција. Док су се други скањивали, планирали и психички припремали ја сам без размишљања добро научио прве лекције, прегледао уџбенике до краја, да видим шта ме све чека и тако уочио црвену нит у сваком предмету и на чему ће се највише инсистирати. Није ми било баш лако гледати башкарање колега и њихову свакодневну зајебанцију, али нисам одустајао од себи задатог циља. Звало је и мене љепо време и оно нешто мало новца да шетам по Београду, нарочито женско друштво, али је то могло накратко послије вечере, ако би предвиђено градиво за то поподне било научено. Није прошло пуно времена кад су почела прва испитивања, моје оцјене су биле одличне, док је друштво почела хватати паника, требало је сад учити дан ноћ и поправљати слабе оцјене, а није лако било достићи пропуштено. Ја сам тада одлазио у библиотеку и читао по жељи литературу.

-“Жути ђаво! Види шта он сад ради, чита Толстоја док се ја презнојавам израчунавајући СКБ и ПКБ. А сутра ће професор Мика: “ Стево поново стојиш на погрешном месту! И забиберити ми још једну двојку да ће се све пушити.“ – кука Стево Миливојевић знојећи се над задацима из саобраћаја.

-“Ко нам је крив, је ли нам говорио да стартујемо одмах, а ти Киклопе оћеш на Калемегдан, па на утакмице, па на Теразије и кнез Михајлову, па навуче и мене на зло.  Одсад ћу радити шта и Жуле ради, па куд пукло да пукло. Како буде њему тако ће бити и мени!“ – заклиње се Перо Трбојевић.

-“Будеш ли учио колико и он биће ти још горе! Ти си мало тврђе главе и требаш бар дупло више сједити над књигом да би био  бар упола његова знања.Жути ђаво само слика очима и док кажеш “кекс“он већ научио!“ – прикључује им се и Бранко Вуковојац.

-“Момци, ви то на мој рачун? Одох ја на вечеру, па ћи мало до “Дрине“  гледати неки филм. Домаћи из математике  вам је овдје у свесци, ако га желите преписати, или ћете се мало помучити и сами рјшавати, уосталом мени је свеједно.“ – смијем се ја њиховој муци и враћам им мило за драго.

Иду и они на вечеру да мало разбистре главу, па ће послије до касно учити. Шефица кухиње Софија, дебела и крупна распуштеница, свађа се са момцима из двогодишње школе, који јој приговарају на лошој и једноличној храни.

-“Оде Васо у Њемачку, неста воћа, неста колача, неста чоколаде! Сада само макарони свих могућих врста, ђувеч, рижот, најгоре кобасице и мармелада.“- подбадају је они.

-“Можете ми приговарати за квалитет хране, али не за врсту оброка. Шта ми набаве ја скувам! Кад је био Васо није било привредне реформе, волела би га видети шта би скува од овога шта ја  и колико добијем.“ – брани се куварица док јој се дебели подбрадак од љутње тресе, а низ образе теку крупне сузе.

-“Немојте шефице плакати, знамо ми да Ви нисте криви, то ми онако, да они горе чују.“- сад је тјеше они.

-“Имате омладинску организацију, тамо се борите за боље, а мене оставите на миру, доста ми је и моје муке.“ – брише она сузе и враголасто врти округлом главом.

53

Тих дана угледашмо обавјет на  великој огласној табли у холу да ће доћи представници ЖТП-а Загреб и да требају стипендисти са подручја Хрватске доћи на тај састанак.

-“Шта нам сад спремају?“- питамо се забринуто, а нико одговора па ни слутње нема.

Дође и тај дан и сви смо дошли у велику салу да чујемо новости.

Директор кадровске службе ЖТП-а и два његова пмоћника нас поздравише и одмах прозваше. Тада нас директор обавјести да је извршена реорганизација жељезнице у Хрватској и да сада постоји само једно подузеће ЖТП Загреб, а остали ЖТП-и су постали Секције. Наши уговори о стипендирању остају какви су и били, ми треба само да учимо, а када завршимо школу бићемо распоређени на посао на подручју бивших ЖТП-а, а садашњих секција. Како је у току привредна реформа сви морамо придоњети њеном успјешном спровођењу, а новина је да се уводи за ученике новчана стимулација чија је висина овисна о постигнутом успјеху.Тако ће одлични ученици на крају школске године за сваки календарски мјесец добити пет хиљада динара, врло добри четри хиљаде, добри хиљаду мање, а они који падну годину неће добити ништа и још ће морати вратити након раскида уговора сву досада примљену стипендију. Зато нас упозорава да учимо, а нешто слично нас чека и на послу, јер се сада и тамо примјењује стимулација у расподјели особних доходака.

Пожалили смо се на лошу храну, сада је и по количини и по квалитети пуно лошија од пријашње, па их молимо да нешто подузму око тога. Они су лако обећали и послије неколико дана храна је стварно постала боља, не као прије реформе, али подношљивија.

Колеге, стипендисти других ЖТП-а, били су нам сада завидни на овој стимулацији по школском успјеху, па су се организирали и тражили исто од својих ЖТП-а, али никада нису добили никаква одговора, осим некаквих посредних обећања да ће се о томе расправљати.

А нама није ишло у главу зашто нам свима није исто, па сви ћемо радити у Југославенским жељезницама на истим пословима, али нам нису хтјели или могли дати одговора. Професери, које смо питали, рекоше да исправно мислимо и да тако нешто није добро, али да су то међурепублички односи и примјена  самоуправљања, па ни њима није то докраја јасно и да нам зато не знају рећи шта се тачно збива. А то је речено на начин да се не износи властити став и имали смо утисак да нам до краја не желе објашњавати те политичке односе, то није њихов посао, и да не желе износити свој лични политички став. О томе се говорило неко време, па се бацило са стране, и живот скрену пажњу на дуге ствари.

54

Већ од раније је Звонимир Воргучић из Вршца испреда хвалоспјеве о “Вршачком грожђенбалу“, у чему га је здушно подржавао Драгољуб Јовановић из Банатских Карловаца.Тако поче и ове јесени, па се договоришмо нас неколико да идемо видити то чудо од феште преко викенда. Кренули смо у недјељу у рано јутро, Звонко и Драгољуб као домаћини и нас неколицина, родом из других далеких крајева. Како смо прилазили Вршцу воз се све више пунио народом у свечаним одорама тако да је у Вршац, на жељезничку станицу, стигао пун ка презрели шипак.

Навратили смо сви скупа, цјела дружина, код Воргучићеве куће и изненадили му и збланили матер, која се ужурба да нам спреми нешто за јело на брзину,успут жестоко прекоравајући сина Звонка што јој се није најавио, па би она све припремила како треба.

Већ у рано поподне смо отишли у центар гдје нам је Звонимир показивао знаменитости града Вршца, а тада смо стигли на градски главни трг гдје је на све стране било већ намјештено на стотине штандова са свим врстама грожђа и вина и осталог воћа из тог краја. Ту су били и предмети, алати и стварчице које служе узгоју грожђа и прављењу вина, од шкара до огромне дрвене буради за маст и вино.  Свак нас је нудио да им пробамо вино, што смо и учинили, па смо се мјешајући вина добро развеселили, а тек је била рана вече. А тад је почела и музика и плесало се по цјелом тргу. По сјајном очома мушке и женске чељади свих узраста видило се да се вечерас слави антички бог Бакхо, па не би било чудо ако се настави пити тако да цјели град буде поприште баханалија. Плес, кола, игре и како се то већ зове, био је љек, плесало се све брже и брже, док не дође спонтано до играња само народних кола свих могућих врста која се играју на овим просорима. Почело би на једном мјесту, па се повећавало коло док неби попуцало од величине на више мањих кола, која попунише трг до задњег метра простора. А већ поче зора,требало је на први воз за Београд да стигнемо на наставу. Нисмо ми сами тако мислили, воз у Вршцу је већ био препун, па смо стајући на једној нози на муку стигли у Београд и таман на први час. Нагло мировање изазвало је неиздрживу поспаност, па сам послије првог часа отишао у Дом и заспао као клада, водећи се логиком : “шта буде биће, куд пукне нек пукне!“. Нико од нас из групе није издржа до краја наставе, сви пођоше за мојим примјером, а на разредном часу смо добили оправдање, јер је излет био на време пријављен, а неочекиване околности су изазвале премор, “та људи смо од крви и меса, сваком се деси“.

Иако је било и добро и љепо грожђенбал је изгубио од свог сјаја у мојим очима, љепши је био у Звонковим причама него онакав каквог смо доживјели.

-“Вашар, сајам, дернек, свуда је то исто, само се овај зове бал да би био господскији, а уствари нема разлике од других таквих или ја бар нисам видио.“ -каже Стево Миливојевић кад Звонко поче своје хвалоспјеве о “Ѓрожђенбалу“.

55

Почеше каснојесењске кише, па магле и сива свакодневница: школа, учење, ручак, вечера, слободно сат-два, па спавање, по сату одређеним кућним редом. Сутра опет тако. Петком, суботом и недјељом навече смо као и прошлих година могли ићи у позориште и ја сам то увјек користио. Гледао би представе, а послије би у библиотеци нашао књигу и читао то драму или роман или причу по којима је прављена представа.Тако сам упоређивао виђено на представи са оним шта би ја замишљао у својој машти док би читао дјело. Неко представе, поставка и режија биле су боље, а неке су биле потпуни промашај.Тако сам у разним представама гледао Мију Алексића, Миодрага Петровића-Чкаљу, Љубу Тадића, Карла Булића, Милана Ајваза, Миру Ступицу, Оливеру и Раду Марковића, Бору Тодоровића, Драгана Николића, Милену Дравић, Бату Живојиновића, Ђузу Стоиљковића и безбројне друге глумце и глумице који су се касније пјављивали и у добрим серијама на телевизији или у играним филмовима. Неке од њих случајно сам сретао и по граду и увјек ме изненађивала њихова људска једноставност у односу на популарност и славу коју су као великани глумишта имали.

Пред празник 29.Новембар у Центру је одржана Конференција омладине и тада је изабран нови Омладински комитет и предсједник омладине. Не знам на чији предлог су изабрали мене за предсједника, а ја се тој функцији нисам баш пуно обрадовао, чак ми је представљала терет. Све се сводило на то да се одржавају састанци Комитета, бесконачно расправља о задатим темама од Опћинског комитета и даје мишљење базе, коју баш те теме нису пуно интересирале. Оно за шта је база била заинтересирана није никога у вишим форумима интересирало, јер су то за њих биле мале ситне текуће ствари, а не стратешки политички проблеми развоја друштва у којима су били и крупни проблеми младих. По опћини Палилула, којој смо ми припадали, и по граду Београду одржаване су свакодневно тематске конференције или стручни скупови на кијима су млади омладински и партијски функционери вјежбали говорну реторику за наступе на вишим форумима и тако градили политичку каријеру. Док се на оваквим скуповима о истој теми говорило на безброј начина, из разних углова, са пуно стилских фигура и разним говорним вјештинама, закључак је увјек био исти:

– да се упозна тај  тај виши форум са одржаним расправама,  а то ће се видити из достављеног записника,

који су тамо завршавали  у архиви, а да их нико није ни прочитао, већ само попунио статистичку евиденцију о проведеној расправи и коју су слали још вишим форумима. Главне стратешке одлуке о свему су су доношене високо горе у партијском и државном врху без консултовања базе, а онда су сљедиле директиве према доље да се о томе позитивно и афирмативно води расправа и акција по нижим форумима и скуповима и опет њима шаљу позитивни одговори. Већ тада сам сматрао да то није прави начин и пут, уствари да је то наопак пут и начин и да се тако не може спроводити воља народа, већ да се народу намеће воља с врха и приказује као народна воља и да је то воља елите на власти. А ја нисам био спреман бити обични послушник који ће без питања и потпитања, а често и дркчијег мишљења, то беспоговорно технички спроводити. Тако су се састанци Омладинског комитета свели на обично дружење, а бивали су све рјеђи и рјеђи, нису се одржавали ни једном мјесечно. Ако је требало ићи у Опћински комитет послао би секретара и он би однио папире које су тражили.

Некако у то време дођоше позиви за упис у војну евиденцију. На том позиву моје име је било Миле, а не као до сада Марко. Ја сам знао за ту бирократску заврзламу још од првог разреда основне школе и већ сам се навикао на оба имена, да ме у школи зову Марко, а сад је требало рјешавати да ли ми је право име Миле или Марко. Писао сам кући да ми  из Матичног уреда пошаљу потврду и оргинал Извода из књиге рођених, те напокон, послије извјесног времена, и то стиже. Извод на име Миле и  потврда да су Миле и Марко иста особа, док су се остали подаци ионако слагали. На основу тих докумената уписаше ми име Миле и у осталу документацију, а тад ме неки почеше звати по новом имену, док је већина звала по старом, а мени је било свеједно.

56

У 1966.годину сам ушао и у евиденције са новим – старим именом Миле. Остало је остало све исто. На полугодишту сам прошао идеалоно одличним, као најбољи ђак разреда, генерације и школе.

За полугодишње празнике сам отиша кући у Далмацију са својим Далматинцима. Тамо сам затекао Дуцу Маричиног, дошао на годишњи одмор из Ловрана, гдје је радио као милцајац и успут студира на Вишој туристичкој школи у Опатији.  Све оно шта је пропустио као клапац сад је брзо пристизао и претекао, јер му је школа ишла, а нарочито језици. Њемачки је добро говорио,научио је доста талијанског и локалног истарског, а сада је учио енглески и француски. Стара љубав према радиоапаратима га је тјерала да стално има најновији модел, па је донио кући најновији модел  “велик ки Драмине наћве“, који је некако набавио у Трсту. Вртио је скалу и бира радиостанице на свим валним дужинама, а кад би му то досадило наша би  Радио Београд или неку другу радиостаницу која емитира народну музику и разглавио га до краја, ставио апарат на зид авлије да се чује по цјелој Влаци.

-“Све, све, али нема до народне! Гојковић-Цуне, Нада Мамула, брачни пар Живковић, Сафет Исовић, Заим Имамовић, Силвана Арменулић, Лепа Лукић и они који пјевају изворну народну пјесму у прави, а ово друго је пашта-фажол,зар не?“ – тврдио би и тражио да му се побегена.

-“Ма да, и ови други шта слушају Елвиса, РолингСтоунсе, Шедоусе, хипике, до поноћи слушају те помодне, а послије поноћи народњаке и играју мјесто рока ужичко коло.“- смијем се одобравајући му.

-“Ти се зафркаваш, али је то истина! Кад се раја поднапије одма прелази на народњаке, виђам то по Ловрану и Опатији. Како сви знају да ја имам доста плоча народњака често траже да им преснимим или посудим, тако им траже гости.“- уозбиљи се он.

-“Значи, ово је мода, поза, траје док траје, а сутра нешто друго ?“- питам га.

-“Него шта, народна музика ти је у крви,то је наш менталитет, а ови страни наврци се баш не примају на нашу подлогу.Од свега тога странога остане десетак пјесама, а остало ће се заборавити и бити смјешно будућим генерацијама. А са народном музиком није тако, што ваља одма се прими, а што не ваља одма се, брате, види.“- говори Дуца.

Време је било сунчано и бурно. Дуца, Милан и ја, а понекад и Јово Јолин отшетали би до Брине и Пиштаваца, а предвече би отишли у град, на Раскршће у Кистање. Срели би по кога, ко је доша на полугодишње празнике, прочаврљали по коју и лаганом шетњом вратили се кућама. За Светог Саву смо, тако, отишли предвече на Кистање и завршимо са пар другова у Гостиони. Попијемо пар тура аеро коњака или пелинковца, како ко, ту се већ угријемо, а кад смо се враћали заустави нас Дуцина сестра Мика Бршина и сврати нас код себе у кућу. Славио се ту неки дјечји рођендан, успут и Свети сава, па нас почаст печењем и вином. У кући све живну, ми се раскокодакали, а Мика и муж јој Никола Шеган никако не даше да идемо:

-“Та има нући, наспават ће те се, а ко вам брани шутра до подне спавати!“

Јело,пиће, здравице, шале и упадошмо у дубоку ноћ, сити и пијани.

Да би лакше држали правац Дуца, Милан, Јово и ја смо се држали под руку, један за другога, па ако би који завагну, остали би на путу, држећи се остале тројице. И земља, мрка ки сукно, и небо, шупље од звјезда  ки ситница, час су се примицали на дохват руке, а час бјежали испод ногу и изнад главе тако далеко, да није било згодно ‘одати, па би застали свакх десетак корака и запјевали буковачке пјесме, онако из пуна гласа како су нам и стари пјевали. А нама се чинило да пјевамо ки славуји, али сутра нас је Иле спустио на земљу:

-“ ‘Ем ти Неђељу, ја мислио да су се јопет појавили вуци и зовем Ђуру да послуша и да затворимо вуњач, а он послуша, оћути, и рече ми: “Ај кврагу, какви вуци, та видиш ли да уно наши мумци пјевају. ‘Ест,бога ми !“- намјести Иле капу накриво.

-“Зафркавај ти, али ја љепше пјесме њесам слуша и тако љепо ужива.“ – смије се Дуца.

-“И мени би била љепша да сам се надро печења и налио мјешину вином ки ви! Би, среће ми !“- окељи се мудро Иле.

А ја сам се те ноћи увука у кућу и директно увалио у кревет, без свлачења, заспа сам одма, нисам ни осјетио да ме матер покрила биљцем.

Исто је било и с Дуцом и Миланом, једино се Јовица мора помучити прелазећи преко авлијског зида ограђеног драчом, јер је баба Пера по заласку одма закључала авлијска врата. Кад смо га питали како је успио прећи зид он кратко рече:

-“Прелетио ки тица!Зар ја знам!?“

Сутрадан ујутро, та доба за нас бијаше ујутро, а за све остале око подне, свака ме жунта болила, некако тупо, па сам био празан и безвољан.

-“Боли ли те глава ?“- упита ме ћаћа код зида од Гувна, гдје сам на зимском сунцу бистрио памет.

-“Ма не боли, већ сам некако тежак.“- кажем му.

-“ ‘Есте ли мјешали пиће ?“- распитује се он ради давања дијагнозе и преписивања љека.

-“’Нисмо, јели смо печење и пили вино код Бршине.“- слажем ја.

-“Унда нема проблема, дођи, ево љека.“- позва ме у кућу.

Тамо из кашунића извади боцун лозе и нали бићерин:

-“Ево попи, биће ти одма боље!“

-“Ух, гади ми се и видити, камоли пити!“- намрштим се.

-“Само ти попи, одма ћеш бити добар.“- пружи ми бићерин и ја га гадећи се испи. Стресемсе од језе што проструја кроз тјело, али ми је за минут било боље.

-“Мишко, љечиш се, добро јутро !“- Дуца ће с врата.

-“Аха, како си ти ?“- питам га стиснутих уста.

-“И ја сам узо исту љекарију, сад је добро, а било је, Бога ми, доста бљутаво.“- призна он.

-“Ајде још један бићерин, бићеш потпуно чио, клин се клином избија !“- пружи му ћаћа бићерин.

-“Муре још овај, иначе ћемо завршити ки и синоћ!“- узе Дуца и испи бићерин.

-“Да се ми не љечимо ки и онај султан од мамурлука из народне приче !?“- насмијем се.

-“Е, нећемо, ајмо ми на Пиштавце, сад ће нама бурица разбистрити главе.“- предлаже Дуца.

-“Ајте, ајте, најгоре је у мјесту стајати, разгибајте се.“- вели ћаћа, попи и он бићерин и врати боцун у кашунић.

-“Јеси ли видио Милана одјутрос ?“- питам га у Аничиној улици.

-“Ено га, још спава, а ђед Ћико ме изружио, што сам вас напио.“- смије се Дуца- “А ја му кажем да Милан није више дјете, момак је, има седамнаест година, муре се по потреби и женити, а сам је пио, њесм га нагунио. Ајмо се ми сад до Манастирске њивице затрчати !“- пљесну он рукама и и ми полетишмо упоредо стазом што смо брже могли. Код струге стадошмо румених образа хватајући дах. Иако је Дуца старији од мене десет година још одмалена смо се нас двојица тако утркивали, а сада смо били подједнаки у брзини.

-“А,а,а, стижеш ме, Бога ми, нема више попуштања ки некад !“ -припрети прстом кад дође до даха – “Да сам све од себе да те стигнем, сада ти мени мораш попуштати, ки ја теби некад.“

-“ Брига те, не трчимо за медаље!“- кажем му док смо ишли ка Пиштавцима.

Тамо се намјестимо на старо мјесто и шутећи слушамо како бура чешља растиће на Буњевачкој брини и како Јаворник гргоља доље испод нас на по наше Брине. Луке се зелене, шевар се савија под ударцима буре, а Крка се модри од бистрине и мрешка од рефула вјетра. Чемпреси код Манастира лагано савијају своје китињасте врхове, само Манастир са својим црвеним крововима и бјелим витким звоником достојанствено мирује.

-“Боже љепоте, видио сам доста тога,  али љепшег мјеста за мене нема! Ја овдје љепоту не да видим, ја је осјећам цјелим тјелом, свим чулима. И гледа би је непрестано, увјек ми је нова и све дража.“ – лагано, скоро шапатом говори Дуца.

-“Имаш право, не само да се види, осјећа се! Кад ово не будемо могли гледати неће нас бити !“- кажем и ја полугласно.

-“Знаш Миле, напустићу милицију чим завршим Вишу туристичку школу. Ово теби само кажем, да видим шта ти мислиш. Ја нисам редовно завршио школе, али доктор наука могу бити својим колегама у милицији. Већина њих је остварила своје снове што је дошла у милицију, а ја у том послу не налазим задовољство. Сирово је то, ки да сам зауздан коњ, не напредује се по знању и памети, већ по глупости, послушности. Не тражи се од тебе памет и знање него само послушност. А ја тако не могу, не могу се увлачити глупљем од себе, а да би добио похвалу ки дресирани пас. Овако ћу прећи у туризам, у хотеле, интересира сам се, неће бити проблема, а тамо траже језике, што мени лежи, а шта је најважније неће бити изнад мене чин, него знање. А друго, тамо је такав крај и народ, не воли милицију, па си изолован од домаћег свјета и присиљен си да се дружиш овом сировином у милицији, која не види даље од јела и пића и курвања.“- изненади ме својим плановима Дуца.

-“Шта ти имам рећи!? Знам и сам да си у милицију иша што си мора, а право да ти кажем твоја појава, фаца, је превише господска да би био милицајац. Имаш висину, виткост и снагу, дјеујеш превише фино, не говориш рјечником милицајаца и кад си у цивилу нико неби погодио да си у милицији. А још кад завршиш ту школу и са знањем језика у туризму су ти сва врата отворена. А тамо не долазе туристи који у торби носе сланину и капулу, кобасице и ракију, већ они који имају пара, па ћеш имати посла са културним и богатим свјетом, а не лоповима и џепарошима, криминалцима са дна друштва. Ако краду, ти краду у рукавицама. Мислим да ти је то добро размишљање, а како је са плаћом?“- говорим му.

-“Плаћа ми не може бити мања, а стан ћу прије добити у туризму него у милицији. А храна и спавање ће ми бити, до добијања стана, бесплатни. Па тамо конобар добије  више од напојница него шта је моја милиционерска плаћа.“- објашњава ми он.

-“Онда се немаш зашто двоумити! Ја би на твом мјесту преша у туризам.“- сада га потпуно подржавам.

-“Тако ћу и направити! Ово је наша тајна, молим те , ником не говори о овоме, док ја то не направим.“- рече он одлучно.

-“Немај бриге, од тебе ће се сазнати.“- обећам му.

Вратили смо се крај Крчевине, гледајући колико је који грм нараста, које се дрво осушило, колико се сувозидина сорило, удишући пуним плућима чисти зрак предвечерја. Мамурлука од јутос је нестало, ки да је руком однешен.

( Крај  првог дјела четврте књиге)

Advertisements