Београд ме дочекао обавијен маглом и смогом. Све сам могао некако подњети, али се на тај киселкасто огавни воњ распаднутог смећа у хрпама сњега и бљузгавој сусњежици нисам могао никако. Па зашто већ једном не рјеше начин чишћења града, ипак је Београд главни град, а то му ни имену не приличи.

-“Они који о томе одлучују возе се лимузинама, њих за то није брига, можда они за то ни не знају. Тамо гдје они станују и раде сигурно није тако, чисто је и уређено као у апотеци.“ – каже ми Бобан Стефановић.

И стварно је било тако. Центар и Дедиње су гланцани даноноћно, док су периферије личиле на селендру. То ми потврди и одлазак у посјету код кума Душана Бјелановића, “Дуле с Куле“, који је становао у кућици брата му Обрице на Малом Мокром Лугу. Спустио сам се пјешке Булеваром револуције и на град је личило до Црвеног Крста, а након тога је почињала периферија, право правцато село. Куће и кућице, склепане од свега и свачега, авлије са накривљеним дрвеним плотовима, често зарасле у коров до појаса, помоћне зградице за кокоши, прасад и козе склепане су од отпадних цигли, дасака, терните, лима и картона, а посвуда блато и локвице прљаве водурине пружале су отужни изглед из Золиних и Дикенсових романа.

Обрица ми рече да се морао одлучити на градњу куће, јер нема наде да ускоро добије стан, а становати као подстанар  у овакој кући се плаћа златом, па је одлучио да не даје паре газдама него их уложио у циглу и цемент и сам радећи сћулио ово. Мало по мало, биће то права кућа. Јесте, ради дивље на терену који је купио од приватника, а ту је крива држава, која није направила урбанистичке планове  и увела реда. Сналази се ки и остали народ или боље рећи сиротиња. Пошто је све ово “дивље“ поставља се питање ко су “дивљаци“, ти које је нужда на такву градњу натјерала или бирокрација која не ради свој посао, а добија станове у елитним насељима мукте од државе. Одговор је долазио сам од себе, а трошак  ће бити дупло већи кад се у будућности овај крај буде урбанизирао. Као и код доста ствари: зашто да буде једноставно кад може комплицирано, а дотле док се то уреди  киселкасти  смрдљиви воњ ће се ширити предграђима града.

Није се имало времена за исправљање кривих Дрина, предавања у школи су била интезивирана, а ружно зимско време, облачно, хладно и тмурно тјерало нас је у затворене просторије. А онда се појави грипа. За два – три дана већину нас веза за кревет висока темаратура, па је настaва до даљњег била обустављена.

Ја сам залега у петак, 13.марта, па сам се надао да ће то проћи преко викенда, али је било све горе, нисам могао ништа јести, једино сам пио чај на литре и Ц витамин. Како темпаратура није никако падала испод 39,6 степени, 25. марта ме упуте у Дом здравља на рентген и анализу крви, а са мном као помоћ се упуте Владо Томаш и Стево Миливојевић. Приликом вађења крви из вене од слабости сам пао у несвјест, али су ме прскањем водом по лицу брзо повратили, а гледајући ренгенске снимке доктор специјалист је гласно псовао докторицу из наше амбуланте што ме није раније упутила.

-“Из ових стопа у болницу га водите! Има ексудативни плеуритис.“ – рече мојим колегама, који појма нису имали шта је то као ни ја, али нам он објасни да је то упала плућне марамице са текућином.

Вратили смо се у Центар, они објаснише разредом професору Зовићу и он ме својим “Фићом“ одвезе на Интерну “А“ клинику, гдје су ме смјестили у кревет на другом спрату код професора др. Станоја Стефановића. Био сам присебан, али сам имао осјећај да гледам филм и да се то неком другом догађа.

А тада су се око мене сјатили људи и жене у бјелим мантилима, разне доби и медицинских професија. Вадили су крв из вене, узимали мокраћу, водили поново на рентген на снимање и прегледали на кревету слушалицама, испитивали о свему и свачемо од рођења до данас, нарочито о болестима мојим и у фамилији и ко зна шта не још.

Затишје је трајало око пола сата, а тада дође висок човјек у бјелом мантилу, сњежнобјеле благо валовите косе, глатко избријана лица и весела, али строга погледа:

-“Јесу ли те намучили ови, гори су од болести.“ – насмија се он и погледа на групу у бјелим мантилима, која је стајала иза и пострани њега, а неки на вратима собе и на ходнику испред, јер сви нису могли стати у болесничку собу.

-“Нису, оно што се мора није тешко.“ – покушавам бити снажан.

-“Сад ћу те ја прегледати, па ћемо примати лекове. Брзо ћемо ми то изљечити, млад и снажан си ти, ти си Динарац, а не неки саласти Лала, јел тако?“- окрене се алудирајући на неког из групе.

А тад је помно прегледавао рентгенске снимке и податке из фасцикле и рече:

-“Каћа пиши: Pleuritis exsudative l.dx,терапија: стрептомицин инјекције 2м 3 дневно, еутизон таблете 3 пута по 1, ПАС таблете 6 пута  по 3, Пирамидонска вода, храна група 1. То ће засад бити довољно, за пар дана ћемо видјети како даље.“

Сви су, поред Др.Каће записивали оно шта је диктира, иако се он директно обраћао докторици средњих година коју је звао Каћа.

-“А ти Миле, лези и једи, остало је наша брига!“- помилова ме по коси.

Сви сад одоше, а за пар минута се врати медицинска сестра са Др. Каћом и дадоше ми у дебело месо инјекцију стрептомицина, а тада таблете, једну неку ситну бјелу и шест жућкастих величине као оловни динар и кашику неке огавногорке текућине.

Већ је било подне и дјелио се болесницима ручак. И сама помисао на јело ми се гадила што ми је стискало и окретало желудац. Док су остали болесници добили неку прозрачну јуху и поврће ја сам добио густу супу од поврћа, печено месо са прилогом од шпината, колаче и воће.

-“Видим ти из очију шта мислиш, али доценткиња Максимовић ми је рекла да се не мичем од тебе док све не поједеш. И тако ће бити, зато гутај на силу, ако неће милом, лакше и за тебе и мене.“ – рече ми средовјечна крупна сервирка и подлакти се на вратима собе.

Није било друге, ја сам јео јело, а оно је јело мене. На крају сам био ознојен кап да сам копао, а не јео.

-“Е, тако, а сад спавај, то је најбољи лек.“- покупи она тацну и прибор.

Advertisements