Кад је она отишла тек сад сам имао времена да сазнам ко су ми цимери. Био је ту један шездесетогодишњак, геометар, из Београда, један зубар четрдесетих година, исто Београђанин, а трећи је био радник из Ниша, такође средњих година.

Геометар је стално лежао у кревету, а ова двојица су одмах послије ручка кренула у шетњу по ходницима. Али прије него су отишли на пушење приђоше ми да се упознамо, испитујући ме ко сам, одакле сам и шта ми је, а зубар као медицинар то разјасни осталој двојици, уједно и мени на народном језику.

-“То није страшно, данас има на стотине врста антибиотика, па се лако лечи. Мораш добро јести и припазити се касније од прехлада.“ – лаконски одмахну руком, а тада одоше пушити у ходник.

Ја и геометар смо куњали. Око пет дође сестра са оном горком водом:

-“Гадна је, али то скида темпаратуру, док не почну дјеловати антибиотици.“- тјеши ме она.

Навече опет прегледи, сада сама Др.Каћа, собни љечник, а након тога таблете, па вечера, обимна и масна.

-“Жалићу се, и ја хоћу твоју храну, а не ове сплачине.“ – у шали говори зубар мени, а на рачун сервирке.

-“Мало сутра, да боље гањаш женске!“- смије се она.

Вече је прошло у причама оне двојице, бацали су све на шалу, да не мислимо о болести ни нас двојица, а ни они, који су били на испитивањима ради успостављања дијагнозе болести која им је правила сметње, па су патили од неизвјесности и с нестрпљењем чекали шта ће им рећи.

Темпаратура је мало попустила, али сам још био пуно немоћан, нисам имао воље ни да читам новине ни часописе којих је било на кантуналу уз кревет. Било је то неко чудно стање духа и тјела између јаве и сна, свјесан свега шта се догађа, а немоћан да било шта мјењаш. А стално ми се у мислима јављало питање: зашто се то мени десило, какве ли сам ја то среће, гдје ли сам то претјерао да је усљедила казна?

У таквом стању прође и ноћ, час спаваш, час си полубудан, а час потпуно будан, сам са собом и невољом која те снашла.

Advertisements