Наступио је викенд, проводила се прописана терапија. Дежурна на одјелу је била Доц.др. Максимовић, која је иначе радила са специјализантима и апсолвентима- стажистима медицине. Висока црнка просједе косе, одрешита и одлучна, ишла је са својом екипом бјелих мантила од болесника до болесника, читала темпаратурну листу и дискутовала о болести, с пуно латинских фраза и рјечи. Пажљиво би слушала излагање једног по једног спеијализанта, пoстављала кратка потпитања, а онда надугачко објашњавала.

Кад су дошли дo мене узе листу с кревета и пружи једном специјализанту и он јој говори о болести, настанку и развоју, терапији и току љечења, а онда она сједе на руб кревета и рече ми:

– “ Сад ћу те гњавити мало сине, седи на кревет.“

А онда слушалице, дубоко дисање, стани, не диши, нормално диши, па каже њима да послушају и објашњава им гдје се шта чује, па онда перкутирање по ребрима, опет објашњавање на латинском, док не пређе на српски и рече им:

-“ Видите, то све пише у књигама, а кад се узме конкретни случај може се закључити следеће: дете је живело и одрасло на чистом ваздуху и здравој храни, по мускулатури се види да није ленчарио, био је физички активан, што ће рећи да је физички радио, а кад је дошао овде у ову смрдљиву београдску маглуштину, влажан и загађен ваздух, на што му се организам није прилагодио, дошла је грипа и ето инфекције. Домска храна је једнолична и неквалитетна, нарочито зими кад се кува доста конзервираног, па је то други фактор који је придонео смањеној отпорности и развоју болести. Малог Динарца нужда је натерала да од горског орла постане панонска кокош и ето невоље.“ – у шали заврши своје тумачење специјализантима.

Тада се окрену мени, помилова мајчински по глави:

-Биће добро сине, јак си ти, какав си ученик?“

-“Одличан .“- кажем.

-“Луда ја, шта питам, из тих крајева потиче највећа плејада српске памети. Без Динараца за нас се не би ни знало нити би се одржали.“ – насмија се она скупа са специјализантима.