У недјељу су долазиле посјете болесницима, поподне послије ручка. Геометру су дошле жена и одрасла кћер, зубару је дошла жена, а ја и Нишлија се нисмо никому надали. Одједном у собу бануше моји цимери из Дома на челу с Владом Томашем и Стевом Миливојевићем:

-“Ајде излази, досадно је без тебе. Шта кажу доктори колико ћеш овдје дана бити?“ – навалише са питањима.

Кажем им оно шта сам знао, а колико ћу остати, то ће се још видити, па нека ми сљедећи пут донесу нешто уџбеника, да не би пуно заостао у настави.

-“Ма, доњећемо, само се ти љечи, лако ћеш ти то надокнадити. Јебеш школу, неће наука побјећи.“- каже увјек весели Владо.

-“ Сви те поздрављају, на челу са разредним Зовићем.“- каже Стево – “Ми смо као нека делегација.“

-“Реци ми, има ли згодних сестрица ?“- пита Томаш.

-“Имаш да бираш: студенткиње, сестре, сједи па гледај и бирај.“- насмијем се послије дуга времена.

-“Гледаћу  да  и ја дођем преко радног дана, да ја то извидим. Сваки дан ћу ти доносити по једну књигу, тако ћу се правдати у школи, а овдје ће ме ради тога на портирници лако пустити.“- већ Владо комбинира своју тактику.

Брзо прође време, одоше посјете. Наступи нека чудна отужна тишина, нико ништа не говори. Геометар је тихо плакао, пустишмо га да се исплаче, а онда му приђе зубар и тихо рече:

-“Све је у Божјим рукама, Он нас створио, Он нас кроз живот водио и Он ће одлучити кад ће нас себи позвати. Тако је то, такав је живот, треба га какав је такав је, преживјети.“ – нагло прекину.

-“Тако је, ма тешки су разговори са самим собом, са Богом још тежи. Сви ми то знамо, али опет никад нисмо припремљени за то, увек нешто заборавимо.“- смири се геометар.

-“Па, нада је једино шта имамо, не треба је губити, зар не? Ту је, да лажемо сами себе.“- зубар ће.

-“Нада, лек или варалица, или једно и друго.“- геометар ће.

-“Биће добро, ајмо пушити.“- позва зубар Нишлију на ходник.

Они одоше, ја и геметар лежимо и шутке гледамо у плафон.

-“Миле, вјерујеш ли у Бога ?“- изненада ме он упита.

-“Крштен сам, вјерујем на свој начин, можда слабо, скоро да не идем и не поштујем никако цркву.“- кажем му.

-“А која ти је крсна слава?“- пита он.

-“Свети Андрија, тинаестог децембра.“- одговорим.

-“Значи, ти си правосалавац, Србин ?  Нисам био сигуран, знам да тамо има Срба, али и Хрвати и католици имају иста имена и презимена.“ – објасни ми оно што ми је већ било познато.

-“Јесам, Србин, православац, из Кистања, то је Буковица, Сјеверна Далмација, тамо смо већином такви.“ – објасним му.

-“ Познато ми је, мада овим млађим није. Имао сам колегу на студијама из Книна, можда га знаш, геометар је.“- каже он.

-“Знам за геометра Буду, можда има још који, али не знам за друге.“- рекох.

-“Буде, тако је, онизак, буцмаст, проћелав!“- присјећа се он.

-“ Да тај, знам га по виђењу, он живи и ради у Книну, виђа сам га кад би излазио код нас на терен.“- објасних му.

-“ Заједно смо студирали, прије рата сам био код њега у гостима, послије рата он је једном долазио у Београд и био мој гост. Дође старост, па прекину везе, тако је то, остају само успомене.“- пређе он на сентименталну причу – “А јеси ли у Партији?“ – као да се побоја сентименталности окрену тему.

-“ Засад нисам, видићу шта ће бити од тога.“- одговорих неодређено.

-“То је данас нужно зло! Ја прије рата нисам био, послије рата нисам хтео, па место да радим у Београду, где сам рођен, послаше ме у провинцију, по Шумадији, Босни, Македонији. Касно сам се и оженио, такав живот ме и упропастио и ево ме сад овде, чекам одлазак Свевишњем. Да сам ушао у Партију кад су ме звали остао би у Београду и уредније живио. Али  нисам могао против себе, нисам могао одбацити веру преко ноћи као неки, већина лажно, и постати атеиста. Иако сам добро проучио марксизам, нисам ништа нашао као довољно добар разлог да то учиним, а ради тога сам сам себи загорчао живот. Сада видим шта чине, у Партији су,  а славе славу, дјецу крсте, иду по црквама у унутрашњости, наравно тајно или као у историјске споменике, а јавно су велики комунисти. То је дволични, најгори сој људи. Ја нисам тако могао, остао сам вјеран Богу и ради тога платио. Сад се ипак не кајем, не срамим се самог себе, а то је најгора казна коју човек може доживити.“- расприча се геометар.

-“Значи, једно или друго, остало је неморално’? “- наводим га да прича даље, нек нам пролази време.

-“Тако би требало бити! Ако је човек човек, вредан и стручан, па ко је у томе бољи нека иде напред, није важно је ли верник или атеиста, комунист или шта друго по убеђењу, па људи неће морати бити дволични. Знам ја добрих људи који су комунисти и оних који су верници као ја, па опет им не иде, увек се угуравају неки који имају везе или родбинске или интересне, послушничке и улизичке, тако се стварају калнови по дубини и ширини, као тврђава, само силом га можеш срушити. Мојој породици узеше кућу, не би ми било криво да је она подељена равноправно на бескућнике по оним критеријима како су пропагирали, али се у њу усели неки бескичмењак нижег ранга у овој власти и сада тамо сам живи. Нама одузели, велика тобоже за нашу фамилију, а није велика сада за овога. Е, то ме још више удаљило од Партије и прближило Богу. А био сам се двоумио, марксизам и није лоша идеологија, мада је овоземаљска. Хвала ти Боже што издржах то искушење.“ – настави он.

-“Било је свашта, доста неправди. И мој ћаћа ради тога испашта.“- кажем му.

-“Држи ти синко до Бога, своје крсне славе, само то нас Србе може одржати, ова наша назови браћа ће нас опет изиграти првом приликом, као и у прошлим ратовима. Па и ако будеш у Партији, не заборави да си Србин, да си православац. Тако то и наша назови браћа Хрвати, Словенци, католици, муслимани и други чине, никад им не можеш узети здраво за готово, све је то братство-јединство привид, који ће док загусти они искористити и разбити као мехур од сапунице.“- савјетује ме геометар.

Можда бисмо још причањем кратили време, али дођоше наши цимери и прича крену другим током, а мало затим стиже и сестра са таблетама и горком водом, и сервирка с вечером. Спусти се вече и дође дуга, дуга ноћ, кад не знаш шта је сан, а шта јава.

 

Advertisements