Послије десетак дана терапије и лежања стање ми се поправило, али професор др.Стефановић није био задовољан, па је наредио да се изврши пунктирање плеуре и извуче дио ексудата. То је и направио сљедеће јуто уз присуство цјеле своје екипе, специјализаната и студената.

-“Добар си, прави јунак, лако је са таквим пацјентима радити!“-похвали ме кад је све било готово.

Ја нисам знао шта ће ми радити, па се нисам ни бојао, они су доктори, важно је да сам у њиховим рукама, сигурно знају шта раде.

-“Јел’ те болело ?“- пита ме зубар Владимир – “ Ја нисам могао гледати, скоро ми дошла мука кад сам видео коју иглетину забијају међу ребра.“

-“ Не боли, само је гадан осјећај.“- кажем му.

-“Ух,срећа, стварно је гадно гледати!“- срзава се он.

А тада сам опет ишао на рeнтгенско снимање, па кад ме је прошла темпаратура почеше ме водити у амфитеатар гдје су одржавана предавања студентима и пројецирали снимке мојих плућа. Такођер, у соби су ми скоро свако јутро студенти и спезијализанти били редовни гости, а мени то и није сметало, пошто ми је време тако брже пролазило.

Почетком априла дошла је млада медицинска сестра на матурску праксу. Вера се звала. Отац јој је био Београђанин, а матер Далматинка из Сиња. Развели су се, па је она сада живјела са оцем и маћехом, док јој је мајка сада радила у  Француској и она се надала да ће по завршетку школе и она наћи посао тамо.

Млада сестра Вера, обучена у плаву хаљину, с бјелим детаљима, каква је већ униформа медицинских сестара, у отужном болничком окружењу била је љепа ки анђео или се то мени само тако чинило, ошамућеном од љекова и слабости. Кад би прошла терапија  и визита она је долазила код мене, сједила на рубу мога кревета и причала догодовштине из школе или града, гдје је била ових дана, шта је с друштвом радила  “…да не заборавим како је вани…“. Свјестан сам био тога да јој се свиђам, јер је нагласила узгредно да нема момка, а да не буде двојбе по том питању зубар Владимир ми једно поподне рече:

 

 

 

 

-“Тебе ова мала фаћка! Немој бити дрвен, дај јадници наде. Није у овој униформи лоша, мада би је требало видити и без ње.“

-“Она је ту кратко, а ја ћу ускоро отићи на другу страну, жао ми је да јој дајем лажну наду, видим да пати за мајком и да планира у Француску.“- кажем.

-“Мој Миле, који си ти добрица! Ти ништа не знаш о женама и њиховој ћуди, немој их за живу главу жалити, јаче су оне од нас мушкараца. Њихова дипломатија је јача и вештија од ватиканске, оне увек добију шта зажеле.“ – насмија се кисело зубар Владимир.

-Па, договорићу се са њом, даће ми адресу, наћи ћемо се кад изађем из болнице.“- одважим се ја.

-“Тако је соколе, кад ти се нуди ти је узми, немој је жалити, видиш да она то жели. Заборави романтику, то је било у прошлом веку. Сад ћу ти одати једну тајну: видео си да код мене у посету долазе две жене, некад скупа, а некад ова једна сама. Е, то су ми супруга и њена најбоља пријатењица, а моја љубавница. То је она што дође понекад сама. Видиш, оне су пријатељице, али овој не смета да буде моја љубавница. Ја нисам сигуран да ли ми то жена зна, али се не би изненадио да зна, а прави се да не зна, јер вероватно рачуна да ћу се изгуштирати и да ће опет бити по старом. То код жена може бити, код мушкараца тешко, они би одмах ишли на нож. Мени се може свиђати жена од пријатеља, али ради пријатеља ја је не би така низашта, јер би уништио пријатељство, а код жена изгледа да то може, оне се сналазе на други само њима знан начин. Врагови су оне, зато гдје год ти се пружи прилика искористи је, немој их жалити.“- почео ме подучавати зубар.

Сутрадан је опет дошла сестра Вера послије визите, сјела на руб мога кревета и причала шта је синоћ радила са друштвом. Истовремено је руком преко покривача миловала моју ногу од пете до врха бутине. Почекам, пријaло ми је, па узмем јој ту руку и играм се прстима на којима су се руменили налакирани нокти. Она се изненади и учи ни ми се да задрхта:

-“Хоћемо ли се виђати кад изађем одавде ?“- питам је шапатом да цимери не чују.

-“Да, да, хоћемо.“ – прошапута и она и као да се застиди, спусти поглед.

-“Напиши ми адресу и број телефона, па ћу ти се јавити.“- кажем јој.

-“Хоћу, и телефон, станујем ту близу, код Славије.“- узбуђено ће.

Лагано јој стиснем руку и привучем уснама и њежно пољубим. Она на трен затвори очи и њежно повуче руку, па је принесе уснама и пољуби на исто мјесто. Срце ми је тукло у прсима, могло се чути без слушалица, а она весело скочи ки срна и гласно рече да сви чују да сад мора ићи стерилизирати инструменте.

-“Тако младићу, то треба радити!“- рече ми на уво зубар док ми је додавао неки часопис за читање очито задовољан примјеном његових подука.

Сутрадан ми је сестра Вера даровала збирку Јесењинових пјесама са посветом и читко написаном адресом и бројем телефона, подуже је сједила на мом кревету, миловала ми ногу, играла се мојим прстима и причала догодовштине из школе, а ја сам јој обећао сутра рецитирати једну пјесму из збирке.

Тако је било свакодневно до краја априла, а задњи дан је у шали рекла да ћу ја бити крив ако падне на матурском испиту, сагла се и без лажног стида пољубила ме за опроштај:

-“Чекам твој позив, јави се одмах кад изађеш из болнице! Ја ћу сад бити у гужви због матуре, па нећу моћи овамо долазити. А чујем да ћеш и ти изаћи послије Првог маја.“ – уозбиљи се и припрети кажипрстом.

 

Advertisements