Сваким даном ми је било све боље, па сам почео поподне излазити на ходник са зубаром Владимиром, гдје смо сједили у фотељама и причали са болесницима из других соба. У соби до наше љечио се главни кувар хотела “Метропол“ Анте, родом Задранин, бивши првак опере у Скопљу. Кад је сазнао да сам Далматинац и од чега болујем рекао је жени и ћерима, а да ја то нисам знао, да донесу колаче за мене које ће приправити по његову рецепту.

-“То је храњиво и добро за твоју болест, стално их грицкај не би ли се који кил удебља и оснажио. Мени су пуно користили за глас док сам пјева у опери.Ту су бајами, ораси, мед, сухе смокве, грожђице, масло, ма шта да ти причам, све саме делиције, а посебно спремано са сирупом од кадуље.“-убјеђује ме да узмем повећу кутију.

-“Нисте требали шјор Анте, овдје ми дају добру храну.“- срамим се ја.

-“ Не стиди се, још ја нисам заборавија пуру и кисело млико, манистру и браветину што ми понудише Буковчани кад сам биа на маневрима, у војсци, пред Други рат.Боже драги, бура дере,срце пуца, а ми петнаест дана на терену, на маршу од Книна до Ервеника па преко Кистања и Оклаја до Дрниша, па преко Рошког слапа до Бенковца и тако у круг из дана у дан. Да нам Буковчани нису давали ране, вруће манистре и браветине, ракије и вина, не би издржа на војничкој рани толике напоре.Сиротиња је тамо по свему само не по души.Дјецу своју истјерају на авлију, а нас војнике у кућу код огњишта и дају нам  најбоље шта имају у кући од јела и пића.  Проша сам доста свјета, али таква шта нигдје нисам доживио.И кад моји Бодули што кажу против Влаја жешће сам их бранио него род рођени.“ – присјећа се шјор Анте причајући друштву у ходнику.

-“А што сте оставили оперу и певање и отишли у куваре ?“- пита га зубар.

-“Господин мој, ја сам био кувар прије него пјевач, а пјевањем ме Бог или природа обдарише, па сам послије рата могао пјевати на талент, требало се школовати  за даље, а мене ухватиле године, па сам се радије вратио свом првом занату који ми је драг ка и пјевање. Да сам био коју годину млађи сигурно би направио добру пјевачку каријеру у опери, али шта је ту је, не може се против природе.“- објасни он своје разлоге и попрати одговор рефреном наполитанске “О соле мио“.

Пред празник Први мај опет су ме пунктирали, сликали на рентгену и вршили анализу крви. Професор др.Станоје Стефановић је био задовољан и наставио исту терапију.Другови из школе су ми долазили у посјету и причали шта се дешава у школи, а ја нисам ни така књиге које су ми доносили. Рачунао сам да то могу надокнадити кад послије празника изађем из болнице, како је професор рекао, а сада је најважније да се изљечим. Шта ће ми знање, ако нисам здрав, а као здрав могу брзо надокнадити заостатке, па нека оцјене буду ниже, важно је да не изгубим годину.

Advertisements