У недјељу прије празника дошао ми је у посјету Брацо, којем сам писао прије петнаестак дана и навео шта ми се десило. Радио је на терену, негдје у Војводини, у Бачу, па није могао стићи раније. Изненади ме вјешћу да се Стево жени и да ће ићи на свадбу у Барич, гдје Стево ради и станује.

-“Па, куд је пожурио, шта има да је изаша из војске !?“- у чуду изненађен питам.

-“Незнам ти ништа рећи, углавном знам да је из “Монтаже“ прешао радити у “Прву искру“ из Барича за стално и тамо се упознао са дјевојком коју сада жени. Знаш ти њега, ништа не прича, сазнаш кад је све готово.“ –  слегну Брацо раменима.                       -“Знају ли они код куће, оће ли они доћи ?“- питам га.

-“Вјеројатно им је писао, али нисам сигуран знајући га, а ако их је  и обавјестио кад и мене сумњам да ће моћи доћи. Не могу се они организирати на брзину, за пар дана колико им је на располагању, далеко је то.“- опет Брацо сљеже раменима.

-“Код мене није долазио, писао сам му, али се није јавља, то је све за мене новост.“- ркох му.

-“Причаћу ти кад сљедећи пут дођем. И за мене је све то изненађење и само ово знам.“ – рече Брацо и опрости се, завршавало се време посјета.

Могао сам замислити како је ћаћи и матери Стевино писмо дошло ки гром из ведра неба. Жени им се први од синова, а свадба је тамо негдје далеко, не познају ни младу ни њене, пара је мало, а тако нешто нису очекивали ни у сну. Устаљени обичај да се синови жене по реду, како се који родио, измјењен је, а Стево их ни ради форме није пита или бар обавјестио о својим намјерама, о дјевојци, о њенима. А ја у болници, не знају како ће то самном све испасти, Роса и Душка у основној школи, Мирко још није ни крену у основну школу, Душан се тек вратио из војске и почео радити у ТВИК-у у Книну и не може им ништа помоћи.

-“Шта ја ту могу, не могу помоћи никоме, биће шта буде!“- отресох бригу у себи и настојах да не размишљам о томе.

Advertisements