На празник наговори ме зубар Владимир да прошетамо дп Прве хирушке клинике, има тамо пријатеља дежурног доктора, треба се са њим нешто консултирати о својој болести. Обучемо модре болничке мантиле и изађемо на топли сунчани прољетни дан. Дрвеће процвјетало и озеленило, што до сада нисмо ни примјетили из болничке собе. Прва хируршка је била сусједна зграда и тих стотињак метара ишли смо лагано, корак по корак, уживајући на сунцу. Брзо је нашао колегу и овај му разјасни неке стручне ствари из налаза које је понио са собом и очито задовољан се орасположи и поче весело звиждукати.

-“Знаш, био сам се гадно уплашио. Мислио сам да ми Професор неће да каже истину.“- објасни ми разлог весеља.

-“Па ти си још млад, шта може бити опасно ?“ – кажем му.

-“Ђаво не спава, године њему нису важне.“- окељи се.

-“А шта је старом гометру ?“- питам га.

-“Тешко се он извуче. Цироза јетре, колико сам видио, плаћа дуг професији.“- слегну раменима.

-“Како то, шта ту има професија ?“- чудим се.

-“Знаш шта геометри раде. Мјере земљишта, трасирају, вјечито су на терену, а ту су пиће и ждерачина. Подмићују и часте и једна и друга страна, нешто уцрта у њихову корист и тако ти то иде. Ждерање и пиће, неуредан живот, кафанчине и ето ти мало помало врага.“- објашњава зубар.

-“Он се жали на државу, да су му породици све одузели послије рата и да је морао ићи радити ван Београда, као по некој казни.“- испричам му укратко шта сам од геометра чуо.

-“И моји су Београђани, само је мој ћале био занатлија, а његови су били богаташи. Није свако могао прије рата студирати, требало је добрих пара за то. Он је лепо студирао, добро живио, а кад је био рат није био ни тамо ни амо. Док су други гинули, борили се, он и његови су живели ка да нема рата, нису у ничем оскудевали као остали, ишли су у кафане и позоришта, читали новине и слушали радио и грамофоне. Шта је он и такви могао очекивати од социјалне револуције, која никога не поштеди, да остане онако како је било прије? Све да буде голо, босо и гладно и да ради дан и ноћ на обнови, а да они остану у својим вилама, палачама и дворцима и да не дјеле судбину народа? И ја сам за рата иша у гимназију, али сам матурира на сремском фронту. Јавио сам се сам, ионако би ме регрутовали. Никоме се није ишло, али се морало, била су таква времена. То ти је као да газиш реку, а не поквасиш се, то је желио геометар и његова каста.Знам ја да није била једнака правда за све, доста се тога ломило преко кољена,а дај ти Боже идеално.И ја сам изашао из Партије, отворио приватну ординацију, много се тога ни мени данас не свиђа, али кад погледам уназад ја никада не би био стоматолог да није дошао социјализам. Наследио би ћалета у радионици и таворио као и он прије рата. А сад ћу ти и ово рећи: његова класа није пропала, већина се њих прилагодила на нове власти, удала се, оженила се, сродила се са новим властодршцима и опет владају  као и прије, само на други начин. Већина ових нових политичара, официра, функционера, директора се раставила од својих жена и по други пут оженила из бољих београдских кућа, а тако им раде и дјеца. Ја нисам светац, али знам шта се ради, па сам кренуо својим путем. А шта он прича, рећи ћу само то да свака медаља има две стране.“- отворено ће зубар.

-“То је за мене ново, види врага!?“- чудим се.

-“А откуд би ти то знао, још си млад и неискварен, али ниси слеп, видиш ли како се младост у Београду облачи, где ко излази, ко се с ким дружи? Ти немаш пара за поштено се обући,  а има их који студирају у Паризу, Лондону, Москви, Њујорку,.. Да си најбољи ученик у Југославији то тебе неће допасти. То припада овим круговима о којима сам ти малопре говорио и они ће сутра управљати државом, а ти Миле ради ка црв за цркавицу. Кога брига за таленте кад се благо дјели?“- озбиљан је зубар.

-“Како је радити ка приватник ?“- питам.

-“Имам свој мир, шта направим зато одговарам, зарадим више него пре и сам себи полажем рачуне. Кад ти буде потребно дођи код мене, за тебе ће бити бесплатно и направљено како треба, а не отаљан посао као код ових у амбулантама.“ – потапша ме Владимир по рамену.

-“Зар није потребно доста капитала за отворити приватну ординацију ?“- интересирам се.

-“Па и није толико.Од оца ми је остао простор, то сам адаптирао, а столицу и инструменте сам помало набавља преко родбине из иностранства. Половна додуше, али је боља него наша нова. Папирологија је најгора, свуда те деру, а онима који ме требају службено контролирати бесплатно поправљам зубе и правим протезе, па зажмуре. Додуше,  не могу ми ништа наћи, јер све уредно евидентирам, али знам и да ми могу напаковати ако се заинтачим, овако смо привидно у фер односима. Моја клијентела је џет-сет, ови о којима сам ти причао, па њих дерем, али то није за њих ништа, лако то они надокнаде на другом месту, кад је за њих државна кеса увјек одрешена. Морам глумити, то ме убија, али стиснем зубе, јер би цена била превелика да се не прилагођавам. Морам слушати оговарања једно другог, повлађивати њиховим ставовиа, бар док су у ординацији, а понекад одем на њихова ексклузивна места где се окупљају и глуме високу господу. Тек да то видиш, која глума, које пренемагање, која подметања и оговарања у дипломатској форми. Нушић и Стерија ни десет процената нису од тога описали. Можда би се и ја искварио да сам млађи уплива у те воде, срећа је да сам радничког порјекла, да сам већ био формирана личност, па те бљувотине не могу органски поднети.“ – заврши Владимир на улазу у Интерну А клинику.

Advertisements