Празници су, у Клиници дежурно особље одрађује најнужније, а вани прави прољетни сунчани дан. Досадно ми је, од лежања ме почела болити леђа, па све чешће сједим на ходнику.

-“Добар је то знак, значи да си скоро оздравио, али мораш издржати терапију до краја и што је најважније најмање годину дана требаш се пазити прехлада. Добро би било да добијеш климатско  лечење негде на планини преко лета да се то стабилизира.“- каже ми зубар Владимир.

И тако сам шећући ходником једног поподнева упознао њу. Мојих година, црне бујне косе и живих црних очију, у плавој болничкој пиџами, шетала је мени усусрет са женског одјељења и кад смо дошли једно наспрам другог у холу који је дјелио женски од мушког одјела поздравили смо се као стари знанци, иако смо се тад првипут видили. Била је то Елена Најдовска, Македонка, конобарица из “Касине“ са Теразија. Прошле године је завршила угоститељску школу и некако добила посао у “Касини“ на одређено време са изгледима за стални радни однос. И она је овдје завршила у периоду епидемије грипа, сумња се на упалу зглобова, али још ништа није сигурно, знаће се за који дан. Становала је на Дорћолу, подстанарка код неке бабе, никога од родбине у Београду није имала, а о болести родитељима још није хтјела писати док не сазна   дијагнозу.

-“Шта да им јављам, имају доста и других брига, а велики им је трошак да путују овамо, нису баш имућни, нешто поља и мало стоке, а не могу ми ништа помоћи и да дођу.“ – каже Елена причу која ми је добро позната.

Кажу да невоља зближи људе, да им се тад отвара душа па имају и бистрији поглед у туђу, и дозвољавају другом да провири и у њихову, па се тако брзо схвате и зближе него у нормалним околностима.Тако је било самном и Еленом, па оно што би трајало данима сада је  по том убрзаном ритму било готово за трен и родила се она фина невина и тиха љубав, која више даје него што тражи за себе. Њежни Еленин додир руке, сјајни тугаљиви поглед очију, намјештање ревера пиџаме или чуперка на коси говорили су више од написнаих романа.

-“Елена, пјевај ми нешто, волим македонске пјесме.“- кажем  милујући јој ситну шакицу.

-“Коју желиш, реци ми ?“- пита.

-“Биљана платно белеше, може ли ?“- кажем.

-“Биљана платно белеше …“- утихо запјева на македонском, јужњачком душом пуном неке праисконске туге.

Слушао сам ту пјесму безброј пута, изводили су је најбољи пјевачи и оркестри, али никада ме није дирнула у душу као сада док је Елена пјевала сједећи за сточићем у ћошку између женског и мушког одјела Интерне А клинике на другом спрату.

-“Љепо пјеваш, дираш ме у душу, а пред очима ми се јавља слика Биљане и платна и Охрида, иако тамо никада нисам био.“-кажем јој.

-“А како изгледа, опиши ми је?“- насмјеши се она.

-“Њежна, црне косе, сјајних црних очију, бјелих зуба, црних танких обрва и пуних сочних усана, у бјелој везеној хаљини, кожним плетеним опанцима, везеној каници и шареном везеном ђилету.“- описујем замишљену слику.

-“Па то сам ја, зар не !?“- и прије него шта сам одговорио љуби ми усне, а ја прихватам и пољубац постаје све страснији. Врели њен дах ми угодно пецка лице и зове да јој милујем груди.

Кораци на степеништу нас тргоше из заноса и ми се брзо намјештамо у неутрални положај за столићем. Пролази зубар и у пролазу добаци:

-“Сад ће вам терапија.“

Дигошмо се и опростишмо кратким пољупцем, па одошмо свак на свој одјел.

-“Ја вам морам држати стражу, вас двоје ништа не видите нити чујете, као тетреби!“- чека ме зубар на по ходника.

-“Зачас заборавиш на стварност“- одушим.

-“Пази да те болничко особље не види, има их свакаквих. Неке није брига, а неки устану на леву ногу, па ће вас тужити шефу, овај ће читати буквицу, а то ти не треба. Кад изађете одавде биће времена за нежности. Знам ја како је то, у тим годинама је најлепше, после се изгуби драж и све постане рутина.“  –  узе ме он под руку и скупа уђемо у собу.

 

Advertisements