Стево је дошао изненада, трећи дан по празницима у посјету.  Избријан,  у новом одјелу, машни и ципелама дјеловао је старије и озбиљније него што би требао бити по годинама:                                                                                                                                                                                                                                                   -“Извини, нисам могао раније доћи, има сам гужву око свадбе, Брацо ми рече да знаш за моју женидбу.“ –  каже одмах по поздраву.

-“Од њега сам сазна да се жениш кад је некидан био овдје, па како је прошло ?“- питам га.

-“Добро, била је то мала свадба, нисмо правили циркус од тога.“- шкрто ће он.

-“Па што тако изненада, је ли тко од наших био?“- морам извлачити од њега.

-“Био је Брацо, одоздо није нико доша. Ја сам им писа, немам још одговора, а на свадби се није нико појавио.“- шкрто ће он.

-“Све је то затекло, треба си раније јавити, знаш ти како је доље, можда си треба и отићи и лично их обавјестити и разговарати са њима. А сада,шта је ту је.“- благо га прекорих.

-“Нада сам се да ће бар Душан доћи, он је без неки други обавеза.“- снуждено каже.

– “Ко зна ђе је он, вјеројатно је неђе са својим политичарима завршио на провод за празнике, то они унапред планирају. Опет нагађам, не знам, ни мени се није одавно јавио.“- покушавам разјаснити ствари.

-“Ја нисам мога друкчије, осталих дана радим, а годишњи нисам мога добити, још немам навршених шест мјесеци стажа у “Првој искри“. Ето, упозна сам цуру, немам шта чекати, не мислим студирати, а овдје ми није лош поса, шеф сам одржавања. Надам се, како су обећали, да ћу брзо добити стан.“ –  укратко наводи своје разлоге.

-“Ма, немам ја ништа против, то је твоја одлука и план, мало ми је необично, први пут се неко у нашој фамилији жени. Ма, биће све у реду, све ће сјести на своје мјесто.“-  бацам на веселију страну.

– “Како си ти, кад ћеш изаћи из болнице ?“- упита ме.

– “Не знам тачно, видиће се ових дана. А иначе, сад ми је добро.“- скраћујем причу.

-“Кад изађеш дођи код мене и Љубинке у Барич, вози “Ласта“ сваких петнаест минута са жељезничке стнице, тамо прекопута од главног улаза. Ево ти адреса.“-пружи ми папирић.

-“Не обећајем ништа, ја још незнам кад ћу изићи, а у школи ме чека пуно учења, заоста сам доста у градиву, требам то некако надокнадити. Углавном, ако будем мога ја ћу доћи или ћу ти јавити какво је стање. Договорено!?“- неодлучно кажем му.

-“Треба ли ти пара ?“- вади он новчаник.

-“Не, немој, дао ми је Брацо, има си ти пуно трошкова.“- отклањам му руку са новцем.

-“Добро, идем, онда ћемо се чути ?“- потврђује договор.

-“Како сам река, а ђе је Брацо?“- питам.

-“Ишао је на терен, сад у Крагујевац, поздравља те.“ –  каже пружајући руку на поздрав.

-“Поздрави невјесту и држи се добро! Сад си ожењен човјек!“- насмијем се.

Он се насмјеши и оде. Гледам га како одлази низ ходник и нешто ме штрецну у души, како године брзо пролазе!? Чини ми се да смо јуче жели на Перићинки, а већ данас је Стево ожењен и далеко од дјетињства и родног краја.

 

Advertisements