На великој визити професор др.Станоје Стефановић нареди да се направе све контроле, па ће одлучити када ћу бити отпуштен из болнице. Изврши се рентгенско снимање плућа, анализу крвни и мокраће, измјери капацитет плућа и сада сам чека крај процедуре. Ујутро, 11.маја 1966. године, на мој рођендан, упутише ме у рачуноводство болнице да се среде папири око љечења, јер ми се здравствена књижица негдје загубила у оној стрци. Улазим унутра и затичем три чиновнице и кажем им ко ме послао и зашто сам дошао. Најстарија од њих узе моје генералије и упита ме:

-“Сине, која си година ?“

-“Трећа, госпођо.“- одговорих.

-“Онда си ти добар дечко, којим упехом пролазиш ?“ – пита ме даље док испуњава неке формуларе.

-“До сада сам био одличан, видићемо како ће ићи даље.“’- одговарам јој.

-“Видите колегице правог момка! То је једна од најтежих школа у Београду, ко то заврши стварно је добар стручњак, а и мора бити, јер су им многи животи у рукама. Ево, потпиши овде сине, па сретно и са здрављем и са школом.“ –  пружи ми на потпис неке формуларе.

Вратим се на одјел чудећи се откуд оне жене знају за моју школу и тамо ми дадоше отпусну листу и резервне љекове за неколико дана. Обучем се у робу која је била на мени кад сам дошао у болницу, скупим књиге које су ми колеге доносиле, поздравим се са присутним особљем и са зубаром Владимиром, који прикричи да  се обавезно јавим, јер ће и он ових дана изаћи из болнице и са гометром:

-“Довиђења господине, вјеројатно ћете и Ви изаћи ускоро!?“

-“Збогом синко, биће како Бог одреди, треба бити стрпљив и мирно примити оно шта нам даје. Не заборави оно шта сам ти говорио, јер је то говорила душа која је сравнила рачуне с Богом.“ – прихвати обема рукама моју руку и благо је стисну. Низ лице му кренуше двије крупне сузе.

Изјурим из собе да не би заплакао и пожурим кроз дуги ходних према степеништу. Ту ме чекала Елена:

-“Одлазиш, благо теби! Ваљда ћу и ја убрзо, тако ми рекоше, али ништа одређено.“

-“Јавићу ти се, буди стрпљива, изаћи ћеш и ти!“- бодрим је.

-“Сад ће ми дани бити неподношљиво дуги, кад тебе нема.“- сагну лице.

-“Морам ићи.“- кажем јој, подигнем јој лице и пољубим је.

-“Знам, јави се што пре!“- рече тихо и поможе ми да придигнем књиге које сам био спустио на под.

Вани ме дочека љепи сунчани прољетни дан. Стиснем вјеђе да привикнем очи на свјетлост и кренем пјешке према Славији. Капут сам пребацио преко љеве руке, а десном сам се мучио око књига.

На Славији дочекам трамвај четворку и превезем се до Новог гробља. Зеленило на све стране око мене, цвјеће и млади сјајни свјетлозелени листићи. Рачунам, у болници сам провео мјесец и по дана, цјела вјечност. Била је сива магловита зима кад сам отишао, а сада је средина прољећа.’ ‘Шта ће бити са школом, ко ће то надокнадити ?“  прође ми кроз мисли зебња. А тада сам већ улазио у Центар и кренем према школској згради, сви су били на настави.

Београд се купао у мају.

 

Advertisements