Попнем се на други спрат, гдје је била учионица мога разреда  3ф, мало се снебдивајући оћу ли ући или сачекати крај часа, па ипак уђем.

Сви устадоше изненађено грајајући:

-“Браво, стигао је Жути! Здраво Жуле!“

Професор Делић, који је предавао предмет Употреба кола, подиже ручерду увис и повиче:

-“Полако, полако, пустите га да одложи те књижурине из руку, испричаћете се!“

Одложим ствари на своје мјесто у клупи и поздравим се са професором и оним рукама около мене са обе руке.

-“Значи, пустили те, како си ?“- пита у име свих професор Делић.

-“Добо, нисм знао да ће то бити данас, већ би поручио.“-  рекох.

-“Дајде ми отпусницу, да видим.“- пита професор.

Прочита пажљиво и полако па ми врати:

-Добро је, био си у добрим рукама, професор доктор Стефановић је велики стручњак, чувен и у свијету. Мораш се сад пазити, па ће све бити добро! И ја сам то зарадио у твојим годинама, а онда није било ефикасних љекова као данас, па је опет испало добро.  А долази љето, мање су шансе да се прехладиш, немој ништа ледено пити или се у Крци купати.“

У том се чуло звоно за крај часа, па се колеге сјатише око мене. Сви говоре у исти глас, неко прича о школи, неко пита има ли згодних сестара, неко обавјештава о овом и оном, па ми није преостало ништа друго него да сједнем у клупу и слушам или укратко одговарам.

На почетку  сљедећег часа дође разредни старјешина професор Зовић, поздрави се са мном и поведе ме код директора школе односно Центра.

-“Директор је стално питао за тебе, па је поручио да те одмах доведем чим је малочас сазна од професора Делића да си дошао. Шта кажу доктори ?“- пита ме док идемо низ спрат до канцеларије директора.

-“Да ће све бити у реду, пићу још дуго неке љекове, извјесно време, а онда ћу најесен ићи на контролу.“- кажем му.

Директор Јурај Лушић уста иза масивног стола и пође ми усусрет и поздрави се. Ту је био и помоћник му Ђорђије Пејак:

-“Сједните, Марко и ти Владо, да се договоримо.“ – показа нам на фотеље за малим столићем  украј кабинета.

-“Ево, овако сам ја размишљао, а то су ми савјетовали доктори са Интерне А клинике. Ти си Марко ( још се није навикао на моје ново старо име Миле) завршио болничко лиечење, али још мораш пити лијекове и не смијеш се излагати великом напору, мораш добро јести и то јаку храну. То овдје није могуће, па је најбоље да идеш кући, а што се тиче оцјена за крај године, биће оне које си имао на полугодишту, а колико знам из свих предмета си одличан. Тако мисле сви професори. Само ми мораш обећати да ћеш и даље бити одличан.“- изложи укратко он своју одлуку.

-“Што се тиче учења неће бити проблема. Преко љета ћу надокнадити заостало, а и у болници сам нешто читао.“- збуњено рекох.

-“Тако, добићеш од секретара П-3 карту, па се спакуј и вечерас отпутуј кући и јави се тамо доктору. Сигурно ћеш ићи на контролу код доктора Офнера у Шибеник, поздрави га у моје име, а он већ зна шта треба направити.Ј есмо ли се договорили!?“- рече директор.

-“Добро, тако ће бити.“- кажем им смушено, устанем и збуњено се испоздрављам.

Узмем П-3 карту у секретеријату и кренем са разредним у разред.

-“Јави ми се преко празника на кућу, Хумска, знаш адресу, да знам како си.“- каже ми разредни Зовић.

-“Хоћу, обећавам!“- још изненађен и збуњен обећавам.

Уђемо у разред, а час је већ био при крају. Разредни их све обавјести о томе шта је директор одлучио самном и сви се изненадише.

-“Благо теби, да то оће и мени, ја би иша из ових стопа.“- каже ми Стево Миливојевић.

-“Јеби га Жуле, није исто кад тебе нема, нешто фали!“- грли ме Бобан Стефановић.

-“Ма, још мало, па ћете и ви кући.“- отужно кажем.

-“Али треба издржати ова испитивања сваки дан. Пеку ли нас, пеку, ових дана сваки дан!“- жали се Перо Трбојевић.

Поздравим се са разредним, а поподне сам спакова оно мало ствари у свој зелени кофер и кренуо у пратњи неколико другара на Главну жељезничку станицу. Чекали су они све док воз не крену, маха сам им руком до излазног сигнала, а тада се смјестих у полупразан купе.

Док је воз грабио у мрак преко моста на Сави према мојој Далмацији  у сред тутњаве на гвозденом мосту сјетим се:

-“Па мени је данас рођендан, осамнаести рођендан.Сретно ти пунољетство Миле!“ – честитам сам себи у мислима.

Свјетла Београда побјегоше назад, у даљину, а ја и воз утонушмо у мрак равнице.

 

Advertisements