Буковачко јутро отјера сав умор који сам накупио од немирног и истрзаног сна у возу. Кренем преким путем преко Мартића, неће ме на том путу нико срести и запиткивати откуд ја сад овдје.

Код куће сам затека све на броју, у јутарњим припремама за послове који су били пред њима, и изненади их својим непланираним доласком. Засташе и окупише се, па почеше у детаље запиткивати, иако су из мојих писама знали све шта је тебало знати, која сам им писа из болнице.

-“Трећи разред сам завршио, имам исте оцјене ки на полугодишту, тако да је са школом све у реду,“- отклним њихову бојазан у вези школе – “а овдје се требам јавити доктору ради љекова и контроле. Здравствена књижица ми се негдје загубила, па ми ћаћа треба направити нову, а доћи ће и рачун из болнице који треба одњети на социјално ради плаћања.“ – објасним  најкраће шта сам могао о чему се све ради.

-“Ето, не пазите на документе и не слушате шта вам се говори.Само правите проблеме и ђе треба и ђе не треба.“- љути се ћаћа.

-“Ајде Марко, пушти дјете на миру. Доста му је његове муке, када је то тешко средити шутра или прекошутра у Књињу. Милан Илин је чуван, како се каже, у памуку, па је и ун исто има.“ – спушта ствари на земљу матер, а мени ће:

-“Како се ти сад, роде, осјећаш, јел те боли?“

-“Сад је добро, требам још пити љекове, мровати и не напрезати се и ићи на контролу код доктора.“- рекох поспано.

-“Свако јутро ћу ти збатити два јаја са цукром и то требаш попити. Њесу сами љекови довољни. Ја ћу поручити тетки Ружи да ми пошаље из Нунића пар литара меда, то је унај прави од кадуље и иве, па ће све бити добро.“- каже она своју терапију.

Роса и Душка одоше у школу, а ја попијем топлу варенику и одем спавати.

Advertisements