Мај се отравио и расцвјета, врапци на бајамима су ратовали око гњезда, а ластавице су већ направиле гњезда испод перваза на јари. Био сам осамљен, Милан је био у Книну у школи, учио је за аутомеханичара, а остали су били у школама диљем земље.

Шетао сам сам до Градине и Пиштаваца, по Долу и до винограда, а онда би доша кући и писао пјесме или приче, читао књиге које би оставио Душан у својим рјетким доласцима из Книна, гдје је сад радио као некакав референт у Творници вијака и тако ми је некако пролазио дан.

Кад ми је ћаћа донио нову здравствену књижицу јавим се у амбуланту доктору и он ми да упутнице за контролу код специјалиста у Книну. Други дан се упутим у Книн и јавим се ујаку Душану, он је тада радио  као доктор у Дому здравља.

Прочита он отпусну листу и рече ми:

-“Требаћеш отићи у Шибеник на комисију, ја ћу те упутити на климатско љечење, то ће ти бити најбоље да избјегнеш ове наше љетне врућине.Од свега, теби треба највише чисти зрак и умјерена клима, па ћемо видити гдје ће те послати.“

Пошаље ме да снимим плућа и извадим крв, а тада да опет дођем код њега по све папире с којима ћу ићи у Шибеник.Тако сам цјело пријеподне провео по амбулантама и на крају дођем код њега:

-“Сад узми ове папире и отиђи сутра у Шибеник на Комисију, па се добро, добро одмори. А снимак и крв кажу да је све у реду, пиј још љекове, они на климатском ће ти рећи да ли треба и докле још пити.

-“Значи, сигурно ће ме послати!?’- питам га.

-“До сада су увјек такве случајеве слали, не знам зашто неби и тебе. Хоће сигурно на цјело љето!“- потврди он не говорећи детаље.

Сутрадан, рано ујутро, сам аутобусом ,који је возио од Ервеника преко Кистања ,Ђеврсака,Братишковаца и Скрадина, стигао у Шибеник. Некако ми се учини све познато, иако сам овдје био тек као мало дјете кад ме матер носила и још дојила. Ваљда су ми слике остале у од тада у подсвјести. Без распитивања сам нашао потребну амбуланту и брзо ме примише на преглед. Докторица прочита папире и обрати ми се:

-“Само трен, телефонираћу доктору Офнеру.“

-“Пренесите му да га поздравља мој директор школе Јурај Лушић.“-искористим прилику.

Она кимну главом и кад га доби пренесе му     податке из папира и чујем да му одговара:

-“Налази из Книна су добри. Да, блид је, додуше је бјонди, али је скоро прозиран. Каже да вас поздравља господин Јурај Лушић, његов директор школе у Београду Да, да,добро, тако ћу написати. Хвала докторе.“

Спусти слушалицу и обрати ми се:

-“Идеш у Бањске Дворе код Враждина.Тамо ти је липо, велика шума, и сви су лаки случајеви, има и доста младих, неће ти бити досадно. Остани тамо до почетка школе, а доктор Офнер се захваљује на поздраву и каже да пренесеш директору, да се нада да ће се овог лита видити у Рогозници. Ето тако, мој липи бјонди.“- прожи ми испотписане и испечаторане папире.

Било је око једанаест сати, остало ми је доста времена до поласка аутобуса, па се упутим у обилазак града. Са Пољане кренем кроз камене калете до Светог Јакова, катедрале грађене од мештра Јурја Далматинца, и помно разгледам колонаде и нарочито исклесана људска лица на горњој обрубици испод свода. Свако лице ми се учини познато, приказивало је нашег домаћег далматинског човјека, варошанина, сељака, Бодула, Влаја, Буњевца, Ришћанина, свију занимања, а свако је причало своју причу. А причало се о мору, бури, риби, винограду, љутом кршу, труду и муци, растанцима и повратку, тузи и весељу, о борби и слободи, о свему шта је претрпила Далмација од памтивјека до данашњих дана.

Под дојмом шта на мене остави катедрала, загледам лица људи и жена у пролазу и видим да су то иста лица, исти људи, као да су на њихова тјела стављене оне камене главе с катедрале.

Пређем преко Риве до жељезничке станице и вратим се на Пазар, гдје разгледам обиље поврћа и воћа, а највише хитре продавачице, бритких покрета и још бриткијег језика, које истовремено причају са муштеријама и између себе. Заглушен од вике и жамора дођем на аутобусну станицу, гдје је аутобус био већ постављен за полазак. Мјеста за сједење није било, тамо су већ спавале тете у црним или модрим вуштанима и бјелим повезачама, и чека на полазак .Станем посред аутобуса и он ускоро крену.

Већ по изласку из града примјетим да ме једна дјевојка упорно гледа. Моје висине, љепих смеђих очију, свјетла и баршунаста тена, смеђе косе и пуних усана осмјехивала се пријатељици до себе ниском бјелих бисерних зуба, а стално бацала поглед према мени. Обучена по градску, али без шминке и некаквих украсних детаља на себи. Учини се и мени да је однекуд познајем, брзо сам пребира по сјећању, али нисам могао никако се сјетити ко би и одакле могла бити, па се окренем прозору и проматрам Крку и Скрадин шћућурен на другој обали.

По изласку аутобуса из Скрадина, кад се ратиђоше тете с пазара, она дође до мене и упита:

-“Извините, да ли сте Ви из Кистања ?“

-“Да, јесам.“- кажем.

-“Да нисте можда Мажибрада?“- пита.

-“Јесам, да!?“- сад сам потпуно изненађен.

-“Руже и Марка Мажибраде !?“- она ће.

-“Аха, њихов“- потврдим.

-“Па ми смо род, брат и сестра од тетке! Ја сам од тетке Стеве из Братишковаца, ћер јој, Злата.“- озарено се представи.

-“Ја сам Миле, па како си ме познала? Мени се чинило да те однекуд познајем, али се нисам могао сјетити да смо се негдје срели.“- драго ми је.

-“И нисмо се до сада срели, познала сам те по тетки Ружи, матери ти, пуно личиш на њу.“- весело ће она – “Па нисам баш била сигурна, али помисли, ако иде даље од Скрадина, идем питати.“

-“То ми први пут неко каже, да личим на матер, ви ми говоре да сам налик на ћаћу.“- насмијем се.

-“ Мени личиш, видиш да сам те познала, крв није вода, свој свије позна или по обличју или по души.“- и она се насмија.

И наставимо нас двоје причу до Братишковаца:

-“Поздрави ми тетку и остале, па кад будеш у Шибенику јави се, биће ми драго, а можете доћи и у Братишковце, није преко свјета, кад никад ниси био.“- позива ме.

-“Ово љето нећу моћи, рекао сам ти гдје и зашто идем, видићу касније, важно је да знам гдје си. Поздрави своје!“ – кажем јој док је излазила из аутобуса.

 

Advertisements