-“Крв није вода, свој своје позна!“ – у мислима ми одјекују њене рјечи и размишљам колико блиске родбине имам, а пола их нисам видио у животу. Са материне стране, са ћаћине стране, свака фамилија с пуно дјеце, разна годишта, свуда су по свјету, друго су кољено, па се не познајемо, а шта је тек са трећим и четвртим кољеном, и још даље. Има их по цјелој Буковици, бар су ту рођени, а разишли се ки ракова дјеца по цјелој Југославији од Јесеница до Ђевђелије, од Суботице до сињег мора. Тада се одлучим да ћу се о томе више распитати док је баба још жива, а она то зна боље и шире и од ћаће и матере.

Тих дана она ми је причала и причала, кад сам је о тим родбинским везама питао, па сам на крају схватио, да је то прича без краја, требало би књига и књига о томе написати:

-“ Баба, боље  и лакше би ми било да кажеш ђе и с ким нисмо у роду, него с ким јесмо. По овоме твоме испада да у Буковици нема села или засеока ђе нам није неки род, а о кумствима и осталим обичајним везама да не причам.“- кажем јој.

-“Шта ћеш, тако је то, кад ја памтим и знам овако неписмена, могли би и ви, само не ајтате за тим.. Не дај Боже, још ћете се родом оженити.“ – љути се она.

-“Нећемо баба, крв није вода, препознаће се да смо род.“ – тјешим је ја смијући се њеном гринтању.

-“А ваљда Бог води и о томе рачуна, по вама ја не знам шта муре испасти.“- одману она старачком руком.

Advertisements