Спакујем оно мало гардеробе у свој зелени кофер, узмем љекове и поподне кренем возом у Книн, па сачекам ноћни воз за Загреб. Рано ујутро са Главног колодвора у Загребу ухватим воз за Вараждин. Разданило се, па гледам крајолик и људе по жељезничким станицама, појављују се на главама  мушкараца загорски зелени шкрлаци, и стално се чује “кај“. У вагон улазе људи и жене, а од онога шта говоре пола разумијем, а пола наслућујм.

Са новцем сам био на танкој узици, разлози увјек исти, нема се. Нисам код куће ништа река, а и да јесам било би исто.

Распитујем се код жељезничара за аутобус и они ме детаљно упутише камо треба, а кондуктер у аутобусу ми рече гдје требам сићи и куда треба пјешице ићи до Бањских Двора. Требало је ићи око пола километра пјешке по прашњавом макдамском путу.

Нешто прије једанаест стигао сам на главну капију климатског љечилишта, одакле су се видиле зграде, које су од цесте биле ограђене плетеном жицом. Зграде су биле расуте по шумовитом брегу, неке су биле старог стила градње, још из доба Аусто-Угарске монархије, а неке нове, као да су у центру неког градића. Послије обављене администрације у пријемном одјељењу упутише ме у мали павиљон на крају заравни на врху брега. У приземљу, у малом апартману, био је смјештен брачни пар  болесника од ТБЦ-а, а на спрату су биле четри собе са по три или четри лежаја, гдје у једну смјестише и мене.

-“ Ово је господски павиљон, у Дворцу су мангупи, а у Новом павиљону је мјешавина женскадије и мушких, док је доље према цести менза и дворана за биљар и друге собне спортове, а она посебна зградица су станови за доктора и медицинске сестре.“ –  одмах ми објасни мој цимер Владо Габрић из Сплита,гдје је радио на жељезници као колски службеник, човјек четрдесетих година и господских манира. Ту још затекох Стипу Матића из Шибеника, који је тамо радио на жељезници као маневриста и Мату Голема, Сплићанина, мештра у шкверу, позније доби.

Одмах ме поведоше на ручак и како то бива, као новајлију сви су ме мјеркали од главе до пете и распитивали се ко сам, одакле сам стига и од чега сам био болестан.

Изгледало је, по оному шта сам ја видио, да сам ја најмлађи, иако је било доста млађих дјевојака и момака. Ипак је већина била старије животне доби, како жена тако и мушкараца.

Моји цимери су ме упознали са дневним распоредом: послије доручка је била визита, а у подне ручак, око пет поподне ужина и од седам до осам увече вечера. Све остало време си могао радити шта те воља, шетати по околним шумама и ливадама, сједити и читати покрај малог језера или између наших павиљона, а ако је требало отићи ван љечилишта требало се јавити дежурној сестри да се знагдје си. У десет навече требало је бити спавање, али се тога мало ко држао, а они који су били ван љечилишта морали су се до тада вратити, јер се капија закључавала и пуштао са ланца пас чувар, вучјак, који је био прилично опасан.

Између павиљона су биле шетнице, око њих доста масивних дрвених клупа, какве виђамо по парковима у градовима, а код Дворца и Новог павиљона била је овеће травната пољана са украсним и његованим цвјећем.

Послије ручка су моји цимери, па и ја са њима, одспавали, а након ужине повели су ме у шетњу и упознавање терена и пацијената које би успут сретали.

Уз цесту, која из Вараждина иде према Кленовнику и словенској граници, најближа села су била Ладање Горње и Ладање Доње, а иза њих Воћа Горња и Воћа Доња, па Марушевац, гдје је некада био угњенокоп. Са супротне стране био је дворац Опека и мјесташце Виница, као административни центар тог краја,који је био брежуљкаст, већма под шумом и ливадама, а међу брегима било је и нешто поља засијаног кукурузом, нарочито око мале рјечице Бедње, а на блажим падинама било је нешто мало винограда са трсовима увезаним уз високо коље.

Сеоске мале куће биле су окружене малом авлијом са дрвеним плотовима у којој је расло разноврсно цвјеће, а отрага су били мали дрвени кокошињци и шталице. Са радиоапарата, који би стајали на прозорском оквиру, трештала је тада популарна мексичка музика или загорске попевке са локалних радиостаница.У центру села био је обавезни ватрогасни дом, гдје су ватрогасци преко викенда организирали своје вјежбе, а навече плес уз музику ватрогасног оркестра, некада плех, а некад од традиционалних, а углавном мјешовитих инструмената и извођача.

-“Липо је овди, само ми смета ово блато и смрад ђуброва. Како то никако да рјеше !?“- гринта мештар Мате.

-“А како ће, кад свако поподне пада киша, па накваси и ђуброви се цједе низ стрмину.За направит како триба више би коштало него цило имање.“- мудрује Стипе.

-“И то је, ма већина њи ради у вараждинским творницама и тамо у граду добијају станове или праве куће, а овди остала старчад и сад прико лита дођу им дица.

-„Nико ништа не улаже и не поправља, траје док траје, ки свуда.“- појашњава Владо.

-“А и кад дођу преко викенда навале по цвичеку, навече ватрогасци плес, а недиљом назад у град и тако то иде. Ићемо Миле на плес, има цура колко оћеш, липе се на нас нове. Морају јаднице, кад су ови њихови домаћи мокрији од тапуна.“- објашњава ми Стипе као стари искусни момак лупкајући ме шакетином по рамену.

Шетамо низ благе падине кроз густу мјешану шуму преме Бедњи. Све врсте дрвећа као стреле стреме према небу и сунцу, а по тлу разраста дебели слој маховине и папрати. Вршци дрвећа, високо горе изнад наших глава, лагано подрхтавају на вјетру који се не осјећа при тлу, а безброј тица води своје жестоке расправе. Шума нагло престаје и пуца видик на ливаде око Бедње, а тамо по њима пасу дебеле кравице, све двије по двије, а насред ливаде скупиле се цуре и посједале по трави.

-“Ено их Миле, преко дана чувају краве, а навече ће на плес код ватрогасаца. Има их свих вела, раднице у “Вартексу“, ученице средњих школа, цуретака из основне. Не можеш погрешити, зову се Барица,Штефица, Катица,Јаница, Аница, Мирјана, Марија или Ивана. Ритко друкчије! Не триба се пуно удварати, само издвоји ону која ти се свиђа и направи договор без стра. Ако ти нећеш, она ће, нису оне ки Далматинке тврде, ове су слободније него мушки.“- учи ме Стипе.

-“Ајде кврагу маниташу, шта квариш момка!? Још ће дословно схватити, па се обрукати.“- кори га Владо.

-“То је тако, сваки седам дана море мјењати! Не желим да поквари имиџ Далматинаца, мора кумицама показати!“- неда се Стипе.

Било је време за вечеру, па се враћамо назад, без журбе, шетњом. Послије вечере изађемо на чистину испред Дворца, гдје су се у групицама окупили скоро сви станари, а ја и Стипе се прикључимо млађарији. Упознам се сада са свима, а они ми кроз шалу обећаше да ће ме ускоро “оженити“:

-“Прва цура која дође твоја је ! Бока и Јура су пар, Никола и Нада, Младен и Зорка, Стево и Барица, Тони и Мирјана. Ови ожењени имају своје партнерице, друже се по потреби, а Стипе оперише по околини, има своје кумице. Тако ти је то овдје!“ – објашњава ми Драго, “хипнотизер“, који је био смјештен у Дворцу.

 

Advertisements