Сутадан у наш “господски“ павиљон доша је нови гост, Мате из Загреба. Као нови придружио се мени, иако је био пет-шест година старији и био ожењен и већ имао малу ћеркицу. Родом је био негдје из Босне, од Бања Луке, а у Загребу је радио у ЗЕТ-у као возач трамваја. Завршио је гимназију и хтио студирати, али га живот упути на другу страну. Био је средње висине, гргураве кратке косе са високим залисцима, ојаче тјелесне грађе и вјечито насмијан и добродушан и у сталном покрету. Гледајући га онако румена и јака рекох му:

-“Ко би река да си и ти болестан!?“

-“Неби нико, али каже рентген!“- насмија се он  – “Прољетос доби грипу и то се одужи, па установише да имам упалу поребрице и ево, сад сам овдје на опоравку. Био сам жут као лимун, срећа моја шта има љекова,антибиотика, па сам сад добро.“ – сјети се невоља.

-“Значи, исто као ја! Тако је и са мном било.“- појасним му да не би се даље распитивао.

-“Добар си и ти! Здраво изгледаш, а водићемо шта ће нам доктор овдје рећи.“ – мало се ка замисли.

-“Кажу да је петком главна визита, тада се одређује терапија за идућу недјељу, сазнаћемо шта мисли доктор, он је специјалиста пулмолог, кажу да је чувен стручњак.“- обавјестим га о ономе шта сам начуо.

Доктор Крешић, који је био управник љечилишта, био је старији господин, хром, па се помагао штапом при ходу и кажу да је преболио ТБЦ, те су га сматрали врхунским стручњаком за плућне болести,  и повремено је одлазио у Загреб и држао предавања на Медицинском факултету, је вршио главну визиту. Ту је становао са женом у посебној зградици, гдје је била и амбуланта и неколико гарсоњерица за медицинске сестре и једног медицинског брата. Пошто у љечилишту није било акутних болесника или непокретних другог особља није било осим њих и неколико чистачица, куварица и чувара из околних села.

Тог петка је ишао доктор од пацјента до пацјента и свакоме преписивао терапију не гледајући у картоне које је носио медицински техничар, брат Бранко, а у посебан  нотесић уписивала медицинска сестра, Бранкова жена. Мени рече да не требам пити више никакве љекове већ само шетати, добро јести и не напрезати се и пазити се прехлада.

-“Све шта се спреми мораш појести, па ако треба и на силу. Храна и зрак су ти најбољи лијек, а овдје имаш и једно и друго, користи то, само немој сједити на земљи, овдје је она увјек помало влажна, па и у ова љетна доба. Није ти ово Далмација гдје је сувља од камена.“- насмија се и штипну ме за образ.

Тако је било са већином пацијената у нашем павиљону који су били смјештени на спрату, док су Тони и Мирјана из приземља били стари ТБЦ болесници и на посебној њези током цјеле године, само би отишли на “годишњи одмор“ у септембру да виде дјецу и разбију болничку свакодневницу.

Ја и Мате би послије доручка, кад смо се поближе упознали у ових првих пар дана са осталим пацјентима и начином живота у љечилишту, ишли у шетњу по околини. Послије ручка, такођер, до вечере, а онда би изашли на пољану  код Дворца и проборавили тамо вече у друштву до спавања. ТВ се гледала или играо биљар, столни тенис, шах, домино, карте или плесло уз плоче у посебној згради само кад би падала киша, што је у ова љетна доба није била рјеткост. Скоро сваки други дан би поподне наишао облак, просуо пар капи кише, па би се опет изведрило и цјели крај би мирисао на озон и шуму.

Најприје смо обишли околину љечилишта, па смо кренули у Ладању Доњу и Ладању Горњу, затим у Воћу Горњу и Доњу. Наредног дана смо обишли дворац Опеку и мало мјесташце Виницу. Дворац Опека је био у јадном стању. Издалека љеп и поносни дворац, окружен огромним парком и правилним дрворедима, претварао се у запуштену полурушевину без врата и прозора, а цвјетњак и парк су били обрасли у коров до рамена.

-“Штета,која штета,“ – каже Мате –  “шта ово овако пропада, а таквих двораца у Загорју је пуно и скоро су сви у овако јадном стању, а могли би бити елитни хотели или неке школе или љечилишта. Овако ништа, не знамо своје богаство искоистити.“

Мали градић Виница имао је у центру неколико дућана разне намјене, неколико крчмица, милицијску станицу, нешто занатлија, па се нисмо пуно задржавали већ направили круг по центру и вратили се лаганом шетњом по макдамској цести у Бањске Дворе.

 

Advertisements