У Марушевац смо отиши сљедећег дана, идући путем преко брегова изнад села, на мјестима избјегавајући локвице и блато, или газећи преко ливада кроз росну траву. Извана смо разгледали дворац и запуштене зграде некадашњег рудника угља који је био у фази затварања. Отужна слика коју пружају ствари што умиру отјера нас одатле, па застадошмо насред малог раскршћа да се договоримо којим путем ћемо назад. Док смо се двоумили наиђе у том трену једна дјевојка, обучена у лагани смеђи костим, с високим штиклама на витким ногама и са елегантном женском кожном торбицом у руци. Дуга смеђа коса јој је била спуштена низ рамена, учвршћена шналом и фјоком у облику црвене руже исте нијансе као и кармин на уснама. Мучила се идући са високим штиклама по неравном земљаном путу, а Мате ме лагано и дискретно гурну руком у леђа. 

-“Добар дан, извините госпођице, јесте ли домаћи ?“- упитам је кад нам се приближи.

-“Да, шта желите?“- насмјеши се љубазно, зацаклише јој се зјенице и показа ниска бисерно бјелих зуба.

-“Дошли смо у Марушевац, овуда преко брега, не би се хтјели вратити истим путем, има ли неки други пут према Бањским Дворима?“ – покажем руком на правац којим смо дошли.

-“Пођите са мном, идем у истом правцу до стајалишта аутобуса, па продужите цестом кроз села и видјет ћете гдје се пут одваја лијево за Бањске Дворе.“- рече нам стално се враголасто смјешећи.

Размакнемо се нас двојица и она између нас пажљиво корача низ благу падину по џомбавом путу  набадајући штиклама.

-“Узмите ме под руку, незгодно је у томе ходати по оваквом путу.“- понудим се подижући руку.

-“О, баш вам хвала, или ћу слмити штиклу или ногу, погрешила сам, нисам мислила да ће бити овако незгодно.“- прихвати ме под руку.

-“Ја сам Миле, а ово је мој пријатељ Мате.“- представим се.

-“Драго ми је, ја сам Мирјана, шта ћете ви у Бањским Дворима?“- пита она.

-“На опоравку смо тамо.“- насмјешим се – “Од љубавних јада срце нам је сломљено.“

Сви у крају и шире су знали чему служе Бањски Двори, па је рјетко тко и питао зашто си дошао тамо.

-“Извините, нисам тако мислила, не дјелујете ми као болесни да би вам тебао опоравак.“- збуни се и порумени она.

-“Ништа није опасно, што је било прошло је, само промјена климе.“- објасним.

-“По говору би рекао да Ви нисте Загорка?“- пребаци Мате на другу тему.

-“Не, нисам, Подравка сам, ту ми је тата радио као рударски техничар, најесен ћемо отићи одавде.“- појасни она.

Стигошмо до стајалишта аутобуса који управо пристизаше из правца Кленовника. Она добаци преко рамена улазећи у аутобус:

-“Дођите на плес у суботу, код ватрогасаца!“

Испратимо погледом аутобус, па кренемо макдамском цестом кроз села. Сусрећемо старице што на узицама воде краве из јутарње паше. Мате шути, шутим и ја, избјегавамо локвице на цести. А ода ће Мате:

-“Кај си нори, враг те јебал?“

-“Зашто, шта сам направио?“- чудим се.

-“Треба си јој заказати рендес, оће те, пропустио си прилику.“- вели он.

-“Нисам, видићемо се на плесу у суботу, тад ћу покушати рјешити проблем.“- надам се ја.

-“Ризикујеш, можда неће она доћи на плес?“- изрази он сумњу.

-“Хоће, сама се понудила, боље је и тако него с неба у ребра.“- оптимиста сам.

-“А, добро, видјетћемо!“ – закреће главом Мате – “Згодна је, штета би било то пропустити.“

-“Чинићеш ми друштво у суботу ?“- питам га.

-“Него шта, можда има тако добру пријатељицу.“- насмија се он.

-“А жена ти, на то си заборавио!“- сад га пецкам.

-“Она је далеко, нема са овим везе, па на одмору сам.“- брани се он шеретски намигујући.

-“Ништа о овоме не причај дечкима. Видићемо шта ће бити !“- упозорим га.

-“Ја и земља !“- потврди договор стављајући прст преко уста.

 

Advertisements