Послије ручка нигдје нисмо ишли. Спремала се киша, а за данас смо направили предвиђену километражу. На путу у павиљион из ресторана позваше нас Тони и Мирјана на каву у свој апартман. Сазнали су да је Мате из Загреба, па су хтјели од њега чути шта има ново у граду, гдје они нису били већ пар мјесеци. Кроз успутни разговор установише да станују сви на Трешњевци, па су и познавали неке исте људе. Не мјешајући се у разговор разгледао сам њихов апартман, који је био намјештен као станчић, са пуно оних непотребних ситница, а нарочито полице са књигама. Било је ту свега, од класика до X-романа и цртића.

-“Ти волиш читати, зар не ?“- упита ме Тони.

-“Да, све што ми стигне под руку.“- потврдим.

-“Ја сам и Мирјана све то прочитали, неке и више пута, ако хоћеш читати посудит ћемо ти.“- нуди ми несигурно отезајући.

-“Хоћу, хвала вам, само се двоумим шта би. Забавно или класику.“- размишљам наглас.

-“Имаш сабрана дјела Толстоја, Достојевског, Шолохова, Мана, Ремарка, Зане Греја, Карл Маја, Андрића, Крлежу и појединачно свашта по мало, те се одлучи.“ – набраја ми Мирјана.

-“Кад сам већ на неком одмору узећу Карл Маја, неке сам му књиге већ прочитао, а кад је ту све, прочитаћу и остале. Не морам размишљати као кад читам класике.“- одлучим се тренутачно.

-“Паметно, мозак на пашу, само нек пролази време.“- насмија се Тони.

Схватио сам истог трена зашто тако мисли.

Тони и Мирјана су се разболили у младости од ТБЦ-а, у болници су се и упознали и оженили. Дјеца су им код Тонијевих родитеља, а они су већину времена проводили по љечилиштима. Обоје су имали хирушке интервенције на плућима, а дошле су и друге болести. Некако су се навикли на невоље и пазили једно на друго, а често тјешили друге и показивали им својим примјером како се треба носити са болешћу. Тони је био прецизни механичар по струци, па је ту своју вјештину из заната пребацио на умјетност и израђива разне минјатуре из дрвета, камена и стакла или их цртао на керамици, платну или стаклу, док је Мирјана чинећи му друштво везла гоблене или кукичала чипке, плела џемпере и весте, кошуље и блузе. Били су велемајстори у свом хобију, па су нешто од тога и продавали по наруџби познатог купца. Тако су допуњавали своје скромне инвалидске пензије иако им је било тек четрдесетак година. Но, нико их никада није видио тужне или безвољне, радовали су се животу и ту радост преносили на друге.

Читао сам брзо, скоро сваки други дан сам код њих долазио по нову књигу. Мирјана се зачуди мом темпу читања, па ме укори:

-“Лакше мало, уживај у томе !“

-“Вуче ме радња, сиже, а читати о Винетоу и друштву је исто као путовати по Дивљем западу. Пошто они углавном путују коњима и ја тако читам, коњском брзином.“ – правдам се ја смијући се.

-“Тако сам и ја, па ми је приговарала, а она се уносила у описе пејзажа, цвјећа, ношњи, као женско је заинтересирана за те детаље, док ми мушкарци се уносимо у фабулу и тежимо за расплетом.“- правда ме Тони.

-“Немој запустити шетње на рачун читања, имаш времена и за једно и за друго.“- упозорава ме она.

-“Читам поподне кад је киша и навече, послије вечере, док цимери играју карте.“ – објасним им.

За пар дана испратио сам Винетоуа и Олд Шатерхенда, па почео читати романе Зане Греја, кад сам већ на том терену, а тада се време прољепшало, па је читање ишло спорије, више времена смо Мате и ја проводили у шетњама по околини.

Advertisements