Тако смо у суботу кренули на плес код ватрогасаца. Поред мене и Мате ишли су и остали млађи дечки и цуре. Стево из Пакраца, момак од тридесетак година, упозори нас да не улазимо у конфликте, јер нас домаћи момци неће радо гледати, а нарочито кад се поднапију. Ако до чега таквог дође, скупите се, кад нас је више неће се усудити да нас нападају.

Око осам, у први сумрак, оркестар је већ био ознојен, што од цвичека или пива, а што од влаге и спарине у зраку. На брегу, гдје је било љечилиште, било је прохладно, па смо скинули весте и ставили их на наслоне столица, поручили пиво и осматрали стање на подију и около по башти.

-“Још је рано, ово је ок.“- каже Јура – “Бумо видели после.“

Послије првог пива друштво је живнуло, само сам ја усиљено глумио расположење. Чекао сам хоће ли доћи Мирјана, с ким ће бити ако дође, како ће реаговати тада и мучило ме још безброј питања каква већ у таквим тренуцима падају на памет.

-“Буди онако сигуран и једноставан као и прошли пут и све ће бити у реду,“- заповједим сам себи у мислима – “а ако не дође, нема везе, није пропаст свјета.“

Мате погледа на свој сат, па у мене.

Одговорим сљегањем рамена и покажем прстима пет минута.

Схватио је, причекаће још толико, па идемо тражити партнерке за плес. Неће бити проблема, цура је било пуно више него младића, па су плесале једна с другом.

Време прође и нас двојица устајемо да кренемо према подију и раставимо један женски пар, кад ме Мате, ставивши ми руку на раме, заустави:

-“Чекај, чини ми се да долази.“

Окренем се, на тридесетак метара, на рубу освјетљења, била је Мирјана са још јеном дјевојком. Како су прилазиле тако им пођошмо усусрет. Имала је исту фризуру, а умјесто костима носила је бјелу хаљину на фалде и свјетлоплаву блузу са уском крагном украшену везеном чипком и сандалице са полувисоким таком.

-“Мислио сам да нећеш доћи, па смо кренули назад, кући, добра вечер.“- лажем и поздрављам.

-“Јели могуће, па тек је пола девет, добра вечер, да вас упознам, ово је моја пријатељица.“- пружи ми мачкасто љеву руку.

-“Штефица, добра вечер.“- пружи руку мени па Мати плавуша коврчаве косе на упознавање.

-“Па нисте требали очајавати, видите ли колико је пуца вечерас, не зна се која је лепша.“- провоцира нас она.

-“Ради њих нисам дошао, истина је, љепе су, али не могу тебе замјенити.“- држим је још за руку и водим према столу за којим смо сједили.

Мате се позабавио око Штефице и прате нас.

-“Стварно смо хтјеле доћи раније, али смо морале чекати родитеље, знаш, селимо се, па има пуно посла око пакирања и превоза ствари.“- уозбиљи се она.

-“Гдје селите, јесу ли родитељи нашли посао ?“- питам је.

-“Јесу, мама ће почети радити првог августа, а тата мјесец дана касније. Селимо се у Лудбрег, у Подравину, знаш ли где је то?“- објашњава и пита.

-“Да, имам тамо пријатеља, иде са мном у школу у Београду. Зове се Макар Антон. Хоћеш ли и ти тамо у школу или негдје даље?“- питам је.

-“Да, хоћу, у трећи трговачке.“- објасни ми.

-“Значи, нећу те више виђати, одлазиш?“- констатујем и питам.

-“Отићи ћу са мамаом да јој помогнем око стана, па ћу се вратити за десетак дана и овдје кувати за тату. Он мора обавити за ову фирму још неке послове око затварања и конзервације рудника.Тада ћу ти се јавити, посалаћу цедуљицу по мојој сусједи, она тамо код вас ради у кухињи.“- прави она план.

-“Добро, договорено.“- стиснем јој благо прстиће.

Она одговори јачим стиском.

-“Идемо плесати !“- устају Мате и Штефица.

Кренемо и нас двоје. Оркестар је свирао ‘Ла палому“, “Један дан живота“ и “Натали“, те даље у том стилу. Мирјана се припила уз мене цјелим тјелом, мирисала је на руже. Шутила је она, шутио сам ја, а рјечи уз додире тјела нису биле ни потребне. Све су говорила наша тјела и покрети.

Тад оркестар пређе на загорске попевке. Одустанемо, пођемо према столу и сједнемо, док су Мате и Штефица наставили играти.

-“Сама себе не препознајем, не могу схватити што ми се догађа, не стидим се и не бојим се што ће ме сутра оговарати. Овдје ме сви познају, осјећам њихове презриве погледе на себи.“- изрече бујицу рјрчи гледајући у стол испред себе.

-“Немаш разлога да будеш тужна, сусрет с тобом ми је нешто најљепше што ми се догодило послије дуго, дуго времена. Изненада, случајно, на први поглед, а осјећам се као да се годинама познајемо. Куд ћеш већи разлог за срећу.“- тихо јој кажем.

-“И јесам сретна, превише сретна, а бојим се да се нешто не догоди што би ми све то покварило.“- скоро шапуће.

-“Нико не зна шта му живот доноси, иначе не би било љепо живити, кад би се унапред знало шта ће и како ће бити. Треба уживати сваки трен, не мислећи шта ће бити сутра. Сретан сам шта си ту, шта те гледам, шта те имам и шта те волим. Зар ми сада треба нешто више ?“- кажем јој гледајући је у дубину очију.

-“Излуђујеш ме, све је дошло тако изненада! Не знам што да радим са собом. Пођимо прошетати, чини ми се да сам огољена овдје на свјетлу.“- устаде и пружи ми руку.

Кренемо према Марушевцу, тек толико да се склонимо са свјетла. Из мрака смо добро видили подиј и башту стојећи испод липе поред цесте, док је музика била тиша и утолико љепша.

Узмем јој обе руке и подигнем их, она схвати и загрли ме око врата и лагано забаци главу уназад склапајући очи. Пољубим јој пуначке усне, а она се припи уз мене цјелим тјелом и прихвати пољубац. Груди су јој биле тврде, није носила грудњак, дубоко уздахну кроз нос кад јој откопчах једно дугме на блузи и увукох руку да јој помилујем груди. Љубили смо се и миловали не видећи нити чујући ништа око себе.

Трже нас туш шта га изведе оркестар најављујући крај плеса. Закопчам јој блузу, а она је поравна око струка, попипа прстима фризуру, а мени раздјељак на коси. Држећи се за руке дођемо до Мате и Штефице који нас чекаше недалеко баште.

-“Како вече брзо прође !?“- кажем јој.

-“Као трен! Како смо договорили, јавит ћу се.“- још једном она потврди договор.

Мате ми рече да је наше друштво отишло, напред ће нас чекати, требамо пожурити да их стигнемо, јер ће бити проблема око уласка у љечилиште.

-“Идите слободно, нас двије ћемо се прикључити Марушевчанима, ено их, окупљају се.“- рече Штефица.

-“Иди, убрзо ћемо се видјети.“- стисну ми руку Мирјана и пољуби ме у образ.

-“Ћао, пуце!“- опрости се Мате и нас двојица пожуришмо за друштвом.

Окренем се на рубу освјетљења, оне су стајале на истом мјесту, Мирјана ми махну руком и ја јој одговорих, идући уназад.

-“Теби је, изгледа, било лијепо!?“- каже Мате корачајући дугим кораком.

-“Бога ми, јесте! Само је кратко трајало.“- задовољно ћу ја.

-“Ниси ни опазио како су те дечки гледали кад си је одвука у мрак. Спасила те Штефица.“- рече он.

-“Шта, нису ме ваљда хтјели излемати!?“- запрепастих се.

-“Итекако! “Кај онај дела са нашом пуцом?“ рече један, прилично напит, а други су се на тај повик већ били устали. Умјешеа се Штефица и рече им да си јој ти момак из Вараждина и да си на пракси у Бањским Дворима као медицински брат. “Па кај, кај он овде дела?“ буне се они, а она њима: “Кај,кај? Загорец је и он ка и ви, кај сте ви болши Загорци?’- покушава ми Мате на мјешавини говора осликати догађања.

-“Види врага, а како си ти проша?“- питам га . -“Ја сам исто постао Загорац, додуше на раду у Загребу, ту сам у посјети код рођака.“- смије се он.

Сустигошмо друштво које је ишло љеним кораком, шетало, очекујући да их пристигнемо.

-“А, Миле, ти си једини нешто конкретно радио, не мораш ништа причати, а ови сви говоре да су договорили нешто, но није им за вјеровати. Зато смо се ја и Бока договорили да те примимо за сустанара у нашу викендицу, знаш за ону логу у шуми. Кад год ти затреба јави, имаћеш пуни комфор. Јел’ так Бока ?“- шали се Јура.

-“Бесплатно, без устезања!“- потврђује кроз смјех Бока.

Шалили су се цјелим путем на мој рачун, али су ме цуре браниле:

-“Лепа је, мора се признати! Чувај је од осталих факина, недај им ни близу!“- савјетује Нада.

Поноћ је давно прошла кад смо стигли пред капију њечилишта. Чувар Јожа је био тамо, а пас још везан поред кућице.

-“Мога сам се до сада наспавати, враг вас, богци једни!“- тобоже се љути на нас.

-“Шта ћеш радити до зоре, имаш времена!“- каже му Пакрачанин Стево и из Баричине торбице му дода литрењак вина.

-“Добри сте ви дечки! И други пут, само јавите Јожи, да се знам равнати.“ – прихвата боцу облизујући језиком усне и поче се клањати.

Растали смо се пред Дворцем и свак се упути у своју собу. Не палећи свјетло увукох се у кревет и дуго сам био будан. На уснама сам још осјећао слаткоћу Мирјанина кармина.

Advertisements