Те недјеље спремао сам се са Матом ићи у шетњу кад ме сустиже Никола из Дарувара и рече да имам посјету, чекају ме у друштвеним просторијама. Нисам се никому надао, па пожурих да видим ко је дошао. Писао сам кући, писао Браци и Стеви, Елени и Љубану Тепшићу, очекивао одговоре на та писма тек послије недјеље, а о никаквој посјети ни у сну нисам сањао.

А испред зграде стајао је Љубан, па кад ме угледа потрча усусрет и срдачно загрли:

-“Нисам вјеровао да ћу те тако брзо срести и да ћеш доћи у моју близину! Па каква је то болест, исти си, ништа се ниси промјенио!“ – тапше ме раздрагано длановима по леђима.

-“Сад је добро, овдје сам на климатском. озбиљио си се, дјелујеш ми одрасло!“- велим му, макнувши се корак уназад.

-“Дођи, овдје су мама и тата, нису хтјели да идем сам, хоће да те виде и готово.“- поведе ме у салу.

-“Па нека их, добро сте ме изненадили.“- кажем му.

Уђемо у салу, а мама хитро скочи чим ме угледа:

-“ Шта је Марко, сине, шта се то десило?“- пита ме умјесто поздрава.

-“Добро сам, не брините, најгоре је прошло.“- умирујем је док ме грли.

Сједнемо за стол и испричам им све по реду око моје болести, мама се умири, а тата закима главом.

-“Ето, мама, видиш да није тако црно како си ти умислила.“- прекори је Љубан.

-“Сине, мораш се пазити, пуно пазити, да се не поврати. Хоћеш ли сине, обећај ми ?“- преклиње ме она.

-“Хоћу госпођо, не брините се.“- умирујем је.

-“Мама, па знаш да је Марко озбиљан и савјестан, зна он шта треба радити.“- опет ће јој Љубан.

-“О, сад ми је лакше, била сам се преплашила да је најгоре. Кажем Љубану и мужу: идемо га видити, да знам шта је. Немам мира, ако му можемо помоћи, онда то треба одмах.Тако сам рекла док сам потајно прочитала писмо.“- држи и милује ми руку.

-“Као и увјек, правиш панику.“- рече јој тата.

Љубан ми укратко исприча да је завршио другу годину школе за прецизног механичара, да већ нешто зарађује на поправкама и да има нешто алата. Уосталом, видићу кад дођем код њега.

И договорили смо се да следећу недјељу дођем код њих, Љубан ће ме чекати на аутобусној станици.

Чак су ми оставили новац за пут, који сам морао узети, чему сам се жестоко опирао, али мама рече да је то сигурносна мјера да не нађем неки изговор за недолазак.

 

Advertisements