-“Ишли смо на све стране, а на сјевену никако, хоћемо ли данас тамо ?“ – пита ме Мате за ручком.

-“Немам ништа против, идемо!“ – сложих се.

И тако ми кренемо кроз шуму, неким уским шумским путем низ брег према Бедњи. Љево од нас је била цеста за Кленовник, а десно шума је прекривала видик. Испред је било мало поље засијаљно курузом, који се већ клипао, а Бедња се љено вукла између њивица. Неколико дјечака је ловило рибу и купало у мутној зеленкастој води. Изгледа да им је више било до купања него ли до риболова, јер ништа нису уловили до сада, мада су тврдили да има пуно рибе.

Кренемо уз Бедњу уским путићем до првог пролаза кроз њивице и кренемо узбрдо према пашњацима гдје се видило неколико крава на паши.То је био сусједни брег оном гдје су били изграђени Бањски Двори.Ту и тамо по који жбунић, а остало је блага косина обрасла зеленом травом прошараном ливадским цвјећем. Ту, на врху брега, расло је неколико жбунова љеске у чијој су хладовини сједиле двије дјевојке, кратећи време везењем некаквих марама, успут нешто причајући и смијући се наглас. Примјетиле су нас тек кад смо били на неколико корака од њих, па се тргоше:

-“Кај сте нори, јој как сам се престрашила!“- рече једна ухвативши се руком за груди.

-“Па нисмо вукови, колико знам овдје у крају нема вукова, чега се имате плашити!?“- рече им Мате и сједе у хладовину до плавуше дуге косе, преплануле по лицу, рукама и листовима од сунца.

Сједнем до друге, смеђе коврчаве кратке косе, у једнодјелној плавој хаљини прошараној црвеним цвјетићима са копчањем напред по цјелој дужини. Око струка јој је био појас од исте тканине.

-“Ја сам Миле, да се упознамо.“- кажем јој, скинувши јој љеву руку с бутина.

-“Барица, а ово је Катица.“- погледа у пријатељицу.

-“Ја сам Мате, сад се познајемо.“- рече мој колега узевши Катичину руку.

-“Па кај ве ?“- насмија се Катица.

-“Шта сад, па сад сте наше пуце, нашли смо вас, биле сте се изгубиле, а шта могу радити момци и цуре?“- смије се Мате и не испушта Катичину руку.

-“Кај су нори, ми њихове пуце, кај велиш Бара, то не мре так бити!?“ – тобоже се буни Катица, очекујући њену подршку.

-“Што не, ак буду добри!“- смјеши се Барица.

Шалећи се тако на мјешавини нарјечја српског језика мало смо се упознали, испричавши обојене биографије и разлоге зашто смо и шта радимо овдје.

Тако је било нормално да је Мате старији момак и да тражи одговарајућу партнерку за живот у двоје, а да у Загребу ради као чиновник и време му је за женидбу.

Ја нисам морао ништа посебно бајати, осим да сам за годину старији и да најесен почињем радити на жељезници, ако ме не позову у војску.

Катица је живила ту, у Ладању Доњем, очекујући запослење у “Вартексу“, а Барица је већ тамо радила другу годину, путујући радничким аутобусом, а сад јој за пар дана истиче годишњи одмор.

Договоримо се да се нађемо вечерас код језера око осам сати, па ћемо мало прошетати до Ладање Доње, можда буде плес, који некад знају организирати и радним даном.

Цјело време Катица је била уздржана на Матине тобоже случајна додиривања и бранила се лупкајући га по прстима или отклањајући му шаке, док се моја Барица наслонила на мене лактом на бутину и слободно допуштала да је грлим око рамена и љубим јој лице и испод увојака косе.

-“Чекај, вечерас, бојим се да Катица што не излаје.“ – шапну ми на уво и на брзину пољуби у усне, дубоко уздахнувши.

Опростишмо се пред залазак, ми кренушмо у Дворе, а оне потјераше краве у село.

-“Могли би вечерас шта убости,“- пљесну ме Мате по плећима- “а, колега!?“

-“Дај Боже, покушаћемо, па шта буде.“- сложим се.

-“Ти хоћеш сигурно, твоја Бара се скроз успалила, а за моју Кату нисам сигуран, сељачка је то цура, мало је тврђа.““- мозга Мате.

-“Попустиће она у мраку, видићеш.“- дајем му наде.

-“Да, колко се разумијем, нећемо им бити први, научиле су оне на њега, па кад им се пружила прилика, искористити ће је.“- прогнозира Мате.

-“Ово ми иде нешто лако, шта кажеш ?“- сумњичав сам.

-“Видиш, ми смо овдје странци, нико из села неће знати што су радиле с нама, а ако се спетљају са домаћим сутра цјело село зна. А њихови момци, јеси ли их видио на плесу, не испуштају флашу из руке, па немају од њих пуно користи.“- тумачи ми Мате – “А и менталитет је такви, цуре су доста слободне и подузетне.“

-“Како ћемо вечерас, треба их раздвојити одмах, да се договоримо.“- кажем му.

-“Овако, ја ћу с Катицом ићи напред у смјеру Бедње, а ти успори са Барицом и води је с пута десно у шуму и тражи згодно мјесто одмах недалеко језера. Ја ћу стотињак метара даље Катицу увући у шуму, а када будемо ишли назад избит ћемо на цесту, тамо ћемо се чекати. Важи ли тако?“- испланира Мате.

-“Договорено, стотињак метара испод језера ми ћемо се увући у шуму, а ти стотињак метара даље буди напред. Морамо се извући од наших, не треба им ништа говорити.“- потврдим му план.

-“Пожурићемо с вечером, па испод павиљона идемо ка језеру. Све смо договорили, па шта буде.“- заврши Мате договор испред Дворца.

Ту се прикључимо друштву које се спремало на вечеру, водећи уобичајене разговоре. Гегајући се кренемо сви у групицама према ресторану.

 

Advertisements