Нешто прије осам били смо педесетак метара даље од Језера, сакривени у дрвећу, одакле су цуре требале доћи. Нисмо желили да нас неко од пацјената види и омета у намјерама. Послије пар минута чули смо женске гласове и шуштање лишћа испод лаког женског корака.

-“ Ево их, Богами долазе! Онако како смо договорили.“- тихо ће Мате и стисну ми мишицу.

Кимнух инстиктивно главом:

-“Баш тако, пуно среће колега.“

Изађемо из заклона и кренемо им усусрет. Барица ми прихвати руке:

-“Нисмо закасниле, зар не?“

-“Не, нисте, баш како треба.“- пољубим је за поздрав.

-“Нема у селу плеса, отишли музикаши на наку свадбу.“- каже она.

-“Шетаћемо, можда је и боље.“- рекох јој.

Мате и Катица кренуше стазом према Бедњи. Ја загрлим Барицу овлаш око рамена, а она мене око паса и кренемо лагано за њима. Причамо шкрто, о свему помало, испрекидано, прелазимо са стеме на тему послије пар реченица, а обоје мислимо на друго, на оно ради чега смо овдје. Осјећам то по њеном промуклом говору, по стиску руке на струку, по трењу наших бокова и заплитању ногу.

На првом пролазу између папрати поведем је десно у дубину шуме, прко тла покривеног сагом маховине и на малој чистини застанемо не говорећи једно другом ништа. Она се окрену према мени, а ја јој љевом руком подигнем браду и страствено пољубим усне. Она се придигне на прсте и снажно ми се обема рукама овјеси око врата. Осјећам јој цјело тјело, сисама ми пробада прса, а бокови јој дрхте. Лагано се спуштамо на саг од маховине не прекидајући пољубац.

-“Чекај трен.“ – промукло прошапућем и скинем мајцу и прострем по маховини.

Она леже на мајцу вукући ме рукама ка себи. Љубим је и ооткопчавам јој блузу, и на мраку јој се забјелише чврсте дојке ки звјезде. Милујем их док она успорено и дубоко дише, а бјеле бутине, с којих је спала вешта, стиска једну уз другу.

Руком кренем међу бутине, а она их лагано отвара пружајући симболичан отпор, а кад се шака уплете у свилени жбунић она дубоко уздахну.У магновењу јој скинух гаћице, откопчам и скинем своје и ми се спојимо жестоко грчећи тјела и тешко и дубоко дишући. Сласт дође као грмљавина послије муње, она пригушено крикну и тјела нам се опустише без трунка снаге у мишићима. Лежали смо на леђима једно поред дргог борећи се за дах, љепљиви од зноја. Подлактим се и обришем јој зној са чела испд мокрих витица косе и пољубим је у полотворене усне:

-“Хвала ти, јел’ ти било љепо?“- промукло прошапућем.

-“И теби, да било је.“-прошапуће и она.

Заглим је провукавши љеву руку испод њена врата и привучем уз своје груди. Она се прихвати љевом руком преко мојих груди и мирује као да спава. Гледам у врхове дрвећа између којих играју, горе далеко, звјезде и не размишљам о ничему, мисли ми се разливају као капи кише на стаклу, ни једна да се прихвати на празан мозак.

Милујем јој прстима коврчаве увојке на тјемену, а она мени добује прстима по пазуху.

-“Барице, не бојиш се остати трудна ?“- питам је.

-“Не, бројим дане.“- прошапута и умири ме.

Привучем је јаче себи и опет љубим. Кожа нам се осушила, а свјежина ноћне шуме нам милује гола тјела. Она ми милује мушкост и постаје све агилнија. А тада ме закорачи и тјела нам се опет спојише. Држим је за путени струк и гледам како јој сисе дрхте при сваком покрету. Придржим их обема рукама, а она забаци главу према звјездама и убрза ритам.Кад ми се тјело поче грчити она још брже заигра, а тада опет промукло крикну и проли се по мојим грудима. Беспомично смо остали тако, борећи се за дах, опет знојни и љепљиви.

А тада се она трже и рече:

-“Боже, задржали смо се, Катица ће ме пуно чекати.“

Устанемо и обучемо се, стресемо лишће и маховину са одјеће и косе једно другоме и загрљени изађемо на стазицу. Двије силуете угледамо украј макдамске цесте.

-“Ено их, ту су.“- кажем јој.

Као да јој је било лакше:

-“Боље је да се скупа вратимо како смо и отишле, имаћемо исту причу.“’- насмија се враголасто она.

-“Чекате ли нас дуго?“- питам их кад смо пришли.

-“Десетак минута, ништа страшно.“- вели Мате.

Сво четверо кренемо према Ладањи Доњој. Кад смо стигли до раскршћа јави се Катица:

-“Даље будемо саме пошле.“

-“Добро, ми ћемо нашим путем.“- сложи се Мате.

-“Кад ћемо се опет видјети ?“- питам Барицу.

-“Сутра идем радити, вјеројатно за викенд, рећи ће ти Ката, знаш где је можеш наћи.“- стиска ми шаку.

-“Добро, чекаћу твој глас.“- пољубим је за растанак.

Оне кренуше у село, а ја и Мате смо гледали за њима како се удаљавају држећи се под руку све док се нису изгубиле у сјенама кућа, а тада се упутишмо у љечилиште.

-“Онда, јеси ли задовољан ?“- пита ме Мате.

-“ Како не! И презадовољан! Боље је и лакше било него што сам очекивао.“- кажем весело.

-“Био си у праву, Катица је другачија у мраку, питома ко јагње.“- насмија се и Мате.

-“Ноћас ћемо добро спавати, а коле !?“-лупим га дланом по плећима.

-“Богами ће и оне!“- одврати ми истом мјером.

 

Advertisements