Моје ципеле и хлаче су биле при крају, па сам писао кући да ми пошаљу новац који су обећали кад сам одлазио на климатско, а пошто нисам био сигуран да ће од ћаће то тако брзо стићи, истовремено сам писао и Браци.Тог јутра стигоше од Браце паре и писмо, а од куће још ништа. Позовем Мату да одемо у Виницу да обавим куповину и он радо приста. Није било неког нарочитог избора, па сам купио оно што ми се учинило колико толико одговарајуће, свјетлосмеђе панталоне и смеђе шимике које су тада још биле у моди.

У једној од биртија попили смо пиво, мало прошуњали по малом центру и кренули назад. Рекох Мати да сутра идем у Вараждин код школског друга и његових родитеља, те да ћу се вратити поподневним аутобусом, па ако се буде јављала Барица, нека уговори за навечер као и задњи пут.

-“Нема проблема, видићу се вечерас с Катицом, па ћу ти рећи.“- обавеже се он.

На по пута претече нас аутобус за Вараждин, а из аутобуса је махала Мирјана, дуго јој је вирила рука како ми шаље поздраве и пољубац кроз отворени прозор.

Послије вечере Мате је отишао с Катицом, а ја сам се придружио друштву на пољани код Дворца.

Јура и Бока су отишли у своју “викендицу“, Никола и Нада исто тако, Стево Пакрачанини и Драго са још некима у биртију у село, а Младен и Зорка су ту негдје око Језера.

-“Чудо једно да си ти овдје, гдје ти је компањон?“ – питају ме Барица Стевина и цотава Штефица, старе цуре, из новог павиљона.

-“Немам појма, ваљда у соби, чита.“- слажем им.

-“Сумњиви сте вас двојица, увјек се негдје изгубите, а ми овдје сушимо саме, није фер. Подмирујете пуце што се ту увечер мотају као кујице око Језера, као да оне немају својих мушких, док нама овдје фали.“- држе ме за мишице, једна с једне, а друга с друге стране, док сједимо на дрвеној клупи.

-“Ја о томе не знам ништа, ја сам још дјете, а за друге не знам, не раде то предамном.“- правдам се ја.

-“Дијете, слатко дијете, да ти видим пишу, малишу !“- зграби ме цотава Штефица за алатић.

-“Остави ми земљака, ти стара успаљенице! Да ти је пилетине, били, исукста ти!? Теби треба стари прч ки ја, да те сатаре, да не муреш три дана одати!“ – зграби је за руке Стипе и подиже с клупе и притисну уза се.

-“Како си луд, и би ме разглавио, пусти ме враже један, сломићеш ми руке !“- отимље се Штефа из челичног стиска Стипиних канџи.

-“Ти, Стипе, да си мало њежнији, боље би пролазио, требаш бити њежан према женама, враг те носио!“- смије се Барица гледајући као се Штефица узалудно отима из Стипина загрљаја.

-“Према вама њежан! Види јој гузица, ки сиротињске су наћве, триба то сатрати, да се сва маст исциди, а то не муре бити њежно, никако, исукрста ми!“-једном руком држи Штефицу око струка уза се, а другом јој подиже вешту и открива позамашну гузу и пљеска по бјелим полама.

-“Дивљак, силоваће ме, дивљак, упомоћ!“- цвили Штефица и батрга се узалудно.

-“Ево, видиш да јој годи, мокра јој је ки да се упишала, зар не сунце моје ?“- љуби он Штефицу у уста да јој заглуши цику.

-“Писти је, црћи ће, угушићеш је!“- прискаче Штефици упомоћ Барица.

Стипе је пусти, а она кад дође до даха, поче викати:

-“Враг, враг, црни враг, ето кај си ти! Сирови далматински магарац, ништа друго!- намјешта она гаћице и сукњу коју је Стипе окрену наопако.

-“И триба вам ки у магарца, кад вас засврби само се ви јавите,Стипе неће одбити.“- намјешта он рицасту уњем намазану косу.

Друштво се около поваљало од смија, а сада се повраћа, успут бришући по коју сузу, а Штефа се стисла уз Барицу, док је ова милује и тјеши.

Стипе се сагну ка њој:

-“Ајде, шта ти је, шала је шала! Данас ти, сутра ја, тако је то. Опрости, ако сам притира, нема ту зла. Ајде, смири се сунце моје, воли тебе Стипе, воли, душе ми!“

-“Лако ти се клети на душу кад је немаш!- мало јеца, мало се поче смијати Штефица, и тјера га руком од себе.

-“Ја немам душе, ја!? Далматинац нема душе, е ту се грдно вараш! Оћеш крви да ти дам, оћеш око, оћеш ногу, руку, срце, даћу ти одма, овог трена, само реци! Тило ми је ки камен, истина је, али душа ми је ки карта, разумиш ти мене? То ми никад немој рећи, гадно ћеш ме увридити!“- узбуди се Стипе, мјеша говор и лупа се шаком у прса.

-“Добро, добро, смири се, није Штефа то озбиљно мислила.Та знамо се дуго Стипе, знамо ми да си ти добричина, ма си мало крут, ето шта. Ниси ти зао, знамо ми то!“- умјеша се Барица.

И тако се душтво смири, почеше се враћати парови из шуме, врати се и друштво из биртије, па се још мало продивани и полако, групица по групица се опрости и оде на починак.

Стипе отпрати Штефицу у собу и не дочеках да се врати у наш павиљон, заспао сам.

 

Advertisements