Послије доручка упутим се на аутобус за Вараждин. Недјеља је,мало је путника, тек неколико “кумица“ и “кумека“ који дјеци у граду у великим кошарама и врећама носе живину и поврће за храну сљедеће недјеље.

У Вараждину, на аутобусној станици, угледам одмах Љубана међу неколико људи и жена, који су дочекивали путнике.

-“Јој, да ниси могао доћи, мама би цркла. Још од раног јутра чисти, спрема и виче на нас, као да ће Маршал доћи!“ – смије се он идући поред мене, водећи ме у правцу куће.

Брзо смо стигли, није било далеко, можда неких петнаестак минута хода. Мама брише руке о прегачу и грли ме:

-“Извини душо, све морам сама. А ове двојице није брига. Сједи, сједи овдје, лепше је него у кући.“

Сједимо испод одрине за плетеним столом од раките на истим таквим столицама и пијемо из малих кристалних бићерина препеченицу, шљивовицу, коју је стари донио од својих из Босне.

-“Препеченица је, види како се жути, као злато је,а чини ти се да пијеш сируп, зар не ?“- хвли отац ракију и нутка ме на још једну туру.

Рекох да сам доручковао и да нисам гладан, да нисам баш присталица пића, а тада ми Љубан покатза кућу и нарочито своје царство: радионицу.

Љепо урађене дрвене полице са преграцима разних величина биле су попуњене разним дјеловима од разних машина и алатљика, а с друге стране на исто таквим полицама били су поредани алати. Уз средњи зид, испод трокрилног прозора, био је дуги дрвени масивни радни стол са ладицама са стране и тапацираном столицом на окретање. Једна столна лампа на полугама за прилагођавање положаја светла била је причвршћена на бок стола, а на самом столу стајало је неколико повећала и лупа поређаних по величини, да увјек буду при руци.

-“Ето, то је то, ту највише боравим, радим и учим, забављам се и одмарам.“ – покаже Љубан полукружним покретом руке по просторији.

-“Љепо ти је, и добро си опремљен за једног ученика, бар колико се ја разумијем.“- кажем му.

-“О, то није ништа, обећао ми је рођак из Аустрије да ће помало доносити модерније инструменте и алате, тек ће онда бити право.“- објашњава ми.

А тада ме поведе у шетњу, до ручка, на Вараждинско гробље.

-“Знаш, Вараждинско гробље је као парк, лијепо уређен парк, уосталом видићеш, нисам морбидан што те водим тамо.“- објасни ми.

И стварно је тако. Уопће се нема осјећај да си на гробљу, већ у парку. Љепи надгробни споменици окружени разноврсним зеленилом и цвјећем поредани су у алеје између којих су бјеле пјечане стазе, а све то обрубљено правилним и одржаваним дрворедима. На све стране грмови разноврсних ружа и другог цвјећа, а на прикладним мјестима свјеже обојене у зелено дрвене клупе. Споменици на гробовима су чисти и сјајни, одишу неком једноставном љепотом и уклапају се у околину као да су израсли, а не да их је људска рука направила.

-“Баш је дивно, ко би рекао да је ово гробље, прије личи на ђардин или ботаничку башту.“- одушевљен сам.

-“Вараждинци се овим гробљем највише поносе и то сам ти прво одлучио показати.“- објасни ми Љубан – “Планирао сам да послије ручка одемо до Чаковца, успут ћемо навратити до Владе Буханеца у Неделишћу. Није то далеко, одмах преко Драве. ћи ћемо бициклима, па смо тамо зачас. Кад си већ ту, да видиш што више тога.“

-“Слажем се, зна ли Буханец?“- потврђујем план и распитујем се.

-“Зна, видио сам га пррије два дана. Бит’ ће код куће.“- потврди он.

Мама се потрудила да ручак буде на високом нивоу. Стол, у дворишту испод одрине, је био прекривен прељепим столњаком с богатом чипком и ручним везом, салвете направљене од истог материјала и по истом узорку стајале су уз порцуланске тањире и хромовани прибор за јело, а по средини поређане су биле порцуланске посуде за јуху, печење и прилог уз главно јело, а у кристалној чинији зеленила се слата.У кристалном бокалу жутило се вино, а часе су биле из истог комплета са једнаким узорком украсног брушења.

-“Мама, па што је ово ?“- гледа је Љубан – “Па Марко је мој друг, а не јапански амбасадор, што ће ти ове формалности!?“

-“Нек’ је друг, и треба да се осјећа као у својој кући, а ја поштујем свога госта и заслужио је то, знаш ти.“- неда се смести она.

Отац се снјеши испод брка и не мјеша се.

-“Нек јој буде, нема често прилику да се овако размаше, да покаже своје сервисе и столњаке, па сад хоће да све буде фини гланц.“- шапће ми Љубан док се она одмаче у кухињу.

-“Пустите је, кад јој је то задовољство, нећемо га кварити.“ – смјеши се отац.

Баш смо били фини сва тројица, предјело, јуха, јело, десерт, баш како је домаћица желила, дискретно смо јој дјелили комлименте и придржавали се бон тона за столом, а она је сјала од среће.

-“Ја хоћу да Марко по неком детаљу нас памти, а вас двојицу да подсјетим како се треба понашати за столом, чини ми се да сте на то помало заборавили.“- ода нам се она.

-“Добро, мама, сад ћемо нас двојица код Владе Буханеца.“- узвртио се Љубан на столици.

-“Љубане, будите пажљиви, сад има Мађара и Чеха што иду на море аутима, немојте изводити глупости с бициклима.“- брижно нас опомиње.

-“Добро, мама, они су одрасли, неће они лудовати.“- брани нас отац.

Из гараже смо узели бицикле и кренули кроз центар. Љубан је возио час испред час поред мене и објашњавао ми шта је шта како би наилазили. Ускоро смо прешли мост на Драви, гдје је на околним обалама било доста купача, па се упутили за Неделишће.

Владимира Буханеца смо затекли код куће, а он одмах зграби бицикл и крену са нама пут Чаковца.

-“Владо, станите мало, попијте сок, једите, нек Марко види гдје живиш, па онада идите.“- виче за њим матер му.

-“Кад се вратимо!“- одмахну он руком.

Провезли смо кроз центар града, сада је Владо био водич, дошли до тврђаве у чијој близини су били базени пуни купача, па смо направили лаганом вожњом круг и вратили се у Неделишће.

Као у свим равничарским селима и овдје је распоред био исти. Ластавице кућа са два трокрилна прозора према улици, мања дворишна врата за пјешаке, зид од опека и велики колни улаз, капија, са дрвеним крилима. Двориште је пространо,насупрот стамбене куће са тријемом стајала је господарска зграда, подјељена на дјелове према намјени. Насред дворишта био је бунар са круном и винћом, а према господарској згради било је неколико корита за појење стоке и живине.

Сједили смо под тријемом, а Владина мама, жена средњих година, сервирала нам је пржене кобасице и мјешану салату за ужину. Младолика лица и веселе нарави, запитковала нас је да ли смо се нагледали цура на базенима или можда чак и одабрали, а Владо је црвенио и ушуткивао је, док смо се ја и Љубан грохотом смијали Владиној нелагоди и прихваћали њену шалу, причајући да има добрих, пуно добрих и бујних љепотица.

-“Видиш Владо, како су они слободни, буди исти такав, не мораш се за све црвенити, та неће те цуре појести.“- говори му она, а он још више црвени и стидљиво и збуњено се осмјехује.

Опростимо се да ја не би закаснио на аутобус и зачас смо били у Вараждину, код Љубанове куће.

-“Било ми је љепо и на свему Вам хвала, морам сада ићи.“- опраштам се од маме.

-“Сад немаш оправдања, знаш гдје смо, кад год можеш посјети нас, биће нам пуно драго.“- опомиње ме она.

Љубан је ишао са мном до аутобуса и поновио мамин позив на свој начин.

-“Најбоље је да ништа не обећавам и ништа не договарам, кад испадне прилика, доћи ћу.“- кажем му.

-“Тако је најбоље, јави се понекад из Београда, да знам шта има ново.“- подсјеће ме – “А и сам си видио, ти си за моју маму идеалан, не знам зашто те толико воли.“

-“Маме ки маме, пусти то, а јавићу се, обећевам“ – ускочим у аутобус.

Сунце се спуштало за бреге кад сам улазио у Бањске Дворе.

Advertisements