За вечером ми Мате рече да одемо скупа до језера гдје ће се он састати са Катицом, па да сам чујем поруку од Барице, ако је има.

Спустимо се низ брег испод “господског павиљона“ и на по пута, кроз дрвеће, угледамо Катицу како сама сједи на клупи. У рукама је држала гранчицу љеске коју је махинално превртала, а гледала је негдје у даљину преко језера, према заласку. Окренута леђима од нас, није нас примјетила, а вјеројатно занијета властитим мислима није нам ни чула кораке. Мате застаде и окрену се мени што сам се уском стазицом спушта иза њега:

-“Погледај, ова се затрескала, Бога ми! Не би желио да јој нанесем бол, морат ћу јој вечерас још једном објаснити да не очекује од мене нешто озбиљније, па ако треба и престати се виђати, да не оде предалеко.“- тихо ми рече.

-“Ради како знаш, не би јој треба давати лажне наде, пуно ће патити.“- би ми је жао.

Он кимну главом и бучније се спуштамо уским путићем између папрати и шибља.

-“Катица се окрену тек кад смо били од ње далеко неколико корака.

-“Добра вече Като !“- глуми веселост Мате и овлаш је пољуби у усне.

-“Добра вече обојици.“- и она живну.

Сједнема на клупу поред ње, Мате с десне , а ја с љеве стране. Катица је била обучена у празничко рухо, плава сукња и бјела блузица са ситним везом око колета, дуга јој коса украшена украсним тракицама, а лице лагано, једва примјетно нашминкано. Њежни мирис помаде ширио се око ње.

-“Па, как си кај ?“- упита ме ставивши своју шаку преко моје.

-“Добро, био сам у Вараждину код пријатеља, па сам мало уморан.“- кажем јој.

-“А ти, кај си делала данас ?“- пита је Мате.

-“Никај, јутрос см ишла у цркву, после дома нешто делала, ситнице, па сам пошла вамо.“- исприча она како је провела дан.

-“А јеси ли видила Барицу ?“- питам је видјевши да се устеже да ми каже.

-“Да, јутрос, а поподне је отишла у Вараждин, ноћас ради. Ма, рекла је да ти кажем да не буде више долазила, помирила се с дечком. Но, послала ти је ово.“- отеже она и пружи ми цедуљицу пресавијену на четворо.

Отворим цедуљицу и прочитам:

-“Било ми је лепо с тобом. Опрости што је овако испало. Не љути се на мене. Шаљем ти пољубац. Бара.“

Исцјепам цедуљицу на ситне комадиће и бацим у језерце, гледам како као лагано плове, натапају се и лагано тону у воду.

-“Добро, тако мора бити. Реци јој да се не љутим.“- кажем тугаљиво Катици.

-“Има она тог дечка већ дуго, били су се ради нечега посвађали, нису се виђали скоро цело лето, а сад је дошло до помирења.Вратила се стара љубав, а она од њега очекује нешто више од забаве. Схваћаш ли ?“- покушава она објаснити шта се дешава.

-“У реду је Като, схваћам, мада ми је мало жао. Реци јој тако, а сад ћу вас напустити. Ћао.“- кренем уз падину према “господском павиљону“.

Обучем пиџаму, узмем књигу и почмем читати. Слова и реци ми бјеже испред очију, не хватам нит реченице, а пред очима ми се појављују врхови дрвећа и трептање звјезда негдје далеко изнад њих, а на грудима осјећам топли Баричин дах из оне ноћи.

У меланхоличном сањарењу ме прекину цимер Владо Габрић, који се вратио из шетње:

-“О, већ си лега, читаш !?“- зачуђено ме пита.

-“Данас сам се наскита по Вараждину, па ми баш овај мир одговара.“- кажем му, одложивши књигу.

-“Изгледа да нећеш дуго мировати, ево ти!“- пружи ми уско розе писмо – “Дала ми куварица.“

На куверти је било моје име исписано ситним женским рукописом, лагано га отворим по љепљеном споју. Писала је Мирјана да се вратила и да ће сутра поподне са друштвом бити код Бедње и да ме жељно очекује. Шаље ми безброј пољубаца са обавезним на карају: “Воли те твоја Мирјана.“

Меланхолија због Барице неста исти час и сада сам могао нормално путовати с јунацима Зане Греја и осјећати мирис из пурпурних долина Дивљег запада.

 

 

Advertisements