Послије доручка и визите писао сам Браци у Чачак гдје је сад радио, кући, Стеви у Браич, Душану у Книн и свом разредном старјешини професору Владимиру Зовићу у Хумску улицу у Београду. Нагласио сам у свим писмима да ми не требају одговарати, јер ћу крајем аугуста отићи одавде кући, па у школу у Београду, иако је био почетак аугуста. Образложио сам то једноличним животом овдје у Бањским Дворима и да се неће ништа ново догађати о чему би им могао писати.

Елени сам написао сладуњаво љубавно писмо о великој усамљености коју кратим читањем књига и шетњама по шуми љечилишта, као и о непрестаним сновима о нашем скорашњем сусрету. То је био уједно и одговор на исто тако писмо које сам добио од ње прије неки дан, у којем је јављала да се из Македоније од родитеља вратила у Београд и да је почела радити у “Касини“, сада у сталном радном односу.

Остатак времена до ручка проводио сам у читању романа Зане Греја, па сам вратио књигу Тонију и Мирјани, који се нису могли начудити да сам и тај комплет романа прочитао за тако кратко време. Сада сам узео “Тихи Дон“ од Шолохова, оцјењујући да ћу га прочитати до краја мјесеца, јер ћу то морати мало спорије читати и памтити нешто из тог капиталног дјела руске књижeвности, а све повезивати за историјска догађања из тог временског периода.

Послије ручка Мате и ја смо кренули у уобичајену шетњу до ливада поред Бедње, гдје је требала бити Мирјана.

-“Ти се љечиш по систему ,,клин се клином избија“.Оде Барица, ето Мирјане и тузи нема мјеста!?“ – зафркава ме он.

-“Па и сам знаш како се све догађа, ништа ја то нисам испланирао. Сад испада добро што је Барица сама отишла, шта би ја са њих двије у исто време, једној би морао отказати, а то би сигурно била Барица, јер је она старија, већ ради, мисли на удају, а тако нешто не може рачунати са мном. Нека јој је са срећом, а Мирјана је мој пар, иде још у школу, није јој до озбиљних веза за сада и можемо се забављати без обавеза, као ти и Катица.“ – образложим му своју тренутну позицју.

-“Знаш, рекао сам Катици да од наше озбиљније везе нема ништа. Нисам јој рекао да сам ожењен, већ да најесен идем на факултет, а да ће студирање потрајати и да ћу студирати изванредно уз рад.“ – ода ми дио свог разговора с Катицом.

-“Како је то примила, чини ми се да се она надала нечему, ипак је у годинама за удају, а сигурно би радо одавде отишла у град Загреб.“ – потичем га да каже до краја.

-“Изненађујуће добро! Каже да није од мене ни очекивала да будемо у трајној вези, јер је била свјесна да ћу ја као и остали убрзо отићи, а раздаљина и време учине своје. Док сам ту забављаћемо се, а послије шта коме Бог да! Пао ми је камен са срца, мучила ме савјест, јер се она ипак, негдје у дну душе, надала, да би могло нешто трајније бити између нас .Сад обоје знамо на чему смо, имамо чист рачун.“- зготови он причу.

-“Ено их !“- покажем Мати руком групу дјевојака на ливади, около су пасле краве, а недалеко је био и нечији коњ и кар. На стотињк метара од групе, у хладовини од трске покрај Бедње спавао је неки човјек.

-“Шта је то, Бога ти ? Изгледа да се добро забављају.“- пита се гласно Мате надносећи длан над очи да боље види.

Тек кад смо пришли на десетак метара разаберемо да су се пуце окупиле око циганке и да им она гата из длана. Пуце су цикале кад би стара Циганка рекла шта повољно, а чуло се дуго ,,а,а,а…“ кад би било нешто што се није поклапало са њиховим потајним жељама.Тада би Циганка брзом реакцијом у по реченице прекидала неповољно прорицање и враћала се на сретно испуњење жеља.

Нас двојица смо стајали мало по страни групе док Циганка не заврши гатање једној од дјевојака, а онад се снјестимо, ја до Мирјане, која ми направи мјесто, а Мате се угура до мене.

-“Дај длан бато, баба ће ти гатати, сву истину ћу ти рећи, без грешке.“- навали Циганка бојећи се да ја и Мате не одемо, а за пуце је била сигурна да ће ту бити до заласка.

-“Дај, дај да чујемо!“- заграјаше са свих страна на мене, а Мирјана ми узе руку и пружи Циганки.

Узе Циганка шаку и гледа ли у длан, гледа, па онда у моје лице, па у небо, па опет у длан и послије дуге паузе поче:

-“Живећеш осамдесет једну годину! Две девојке чезну за тобом, али им ти не поклањаш пажњу.

Имаш курварске плаве очи, али ниси курвар, сретна ће она бити којој подариш љубав!“ -погледа у Мирјану, па мене у очи – “Дај банку, па ћемо даље.“

Извадим из џепа десет динара и дам јој, а она настави:

-“Млада, лепа девојка је сада заљубљена у тебе, а и ти јој пружаш искрену љубав, може ти веровати, јер си поштен човек! Ових дана обома ће се десити нешто лепо, обома, што ћете памтити цели живот и увек ћете се тога радо сећати. Дај још једну банку бато, па ћу ти још тога рећи!“- пружи Циганка руку.

-“Доста ми је и ово, нећу.“- тргнем длан- “Не волим баш све унапред знати!“

Убрзо се приближи залазак, врхови брегова се заруменише. Устанем и пружим руку Мирјани, она се скочи хитро помажући се мојом руком Кренемо према Бедњи, а онда путићем између кукруза према оближњем рубу шуме, гдје нађошмо малу чистину прекривену дебелим сагом маховине и сједнемо.

-“Има ли истине у ономе што каже Циганка?“ – смјешећи се пита ме она.

Пољубим је, па кажем:

-“Вјеројатно има, сам Бог то зна.“

-“А које су то две које чезну за тобом?“- мази се она.

-“Тешко ти то могу рећи кад им не поклањам пажњу, значи да су то неке за које ја не знам. Нисам их још уочио својим “плавим курварским очима.“ – опонашам Циганку.

-“А имаш ли дјевојку, искрено ?“- тихо ће Мирјана.

-“Имам, тебе !“- сигурно ћу ја.

-“Па, тек смо се упознали, како можеш бити тако сигуран.“- она се трже.

-“Зар ниси!? Цјело моје биће говори да јеси, осјећем се као да се годинама познајемо, зар није тако код тебе?“- гледам је у очи држећи јој лице у длановима.

-“То ме највише збуњује. Исто осјећам, слободна сам и опуштена с тобом као да се познајемо одавно, као да наша веза траје дуго, дуго времена. А кад нисам с тобом, мало по мало, сваки час мислим, мислим на тебе и стално те желим крај себе…“ – загли ме и љуби, дуго тај пољубац траје.

Милујејем јој груди, чврсте и набрекле. Скинем своју мајцу и простерем по маховини, а она своју блузу и грлећи се легнемо по њима. Љубим јој сисе, час једну час другу, а она ми мрси косу. Откопчам јој шорц и увучем руку у међуножје. Она инстиктивно стисну бутине, па попусти на мој јачи притисак и препусти се миловању. Била је влажна и врућа. Лагоно јој скидам шорц и гаћице, она се подиже да ми олакша и полуотворених уста, тешко дишући, гледа кроз грање у румено вечерње небо.

Зачас сам, у магновењу, и себе разголитио и наша се тјела споје.Она лагано крикну и задрхта, а тада, у страсти, поче се њихати у ритму мога тјела. Одједном, у грчу,стисну ме ногама око слабина, а рукама преко леђа, као да жели да сав уђем у њу, испреидано задрхта и полугласно заврипта. Били смо на врхунцу, истовремено нам се тјела опустише, обливена знојем.

-“Волим те Мирјана.“- шапнем јој на уво, а руком јој милујем ознојени трбух и свилени чуперак.

-“Љубави моја, твоја сам сада душом и тјелом.“- љуби ми очи.

-“Зашто ми ниси рекла да си дјевица?“- питам је између ситних пољубаца, непрестано јој милујући тјело.

-“Бојала сам се да ме нећеш хтјети узети, а ја сам била спремна и сигурна да ће ми бити лепо с тобом.Ти си тако њежан и обазрив, знала сам да ће ми овако бити лепо.Хвала ти што ми пружаш такву срећу.“- кратким пољупцима ми прелази по лицу.

-“Сад си постала жена, увјек ћемо се сјећати, док смо живи, овог дана и наше љубави.“- кажем јој.

-“Радо ћу се сјећати овог дана и наше љубави, ти си постао од сада дио мога бића, љубави моја.“- милује ми прса.

Десном руку узмем њену љеву и вучем је лагано према мојој мушкости. Она се стидљиво опире:

-“Немој, срам ме је.“

-“Између нас не треба бити стида, како ја тебе милујем, требаш и ти мене.“- охрабрујем је док је љубим око ува.

Она затввара очи и милује ме по длакама и мушкости. Обоје се узбуђујемо, а она прошапута:

-“Ја сам тако невјешта, узми ме.“

И поново се наша тјела спајају, полако и њежно, она њихањем бокова прати ритам мог тјела, а онда убрзавамо и на врхунцу се на ша тјела згрчише и уз гласан узвик обоје, као громом погођена, се опустише и мирују једно преко другог.

Већ се почео хватати мрак кад смо се облачили. Ја сам облачио њу, а она мене, непрестано се љубећи и милујући по цјелом тјелу. Намјестили смо јој замршену косу колико се то могло прстима, отресли се од маховине и лишћа, те загрљени, тјело уз тјело, кренули према ливади, застајући сваких неколико корака ради дугог пољупца, док нисмо избили на чистину.

Тамо је горила ватрица и обасјавала још веће друштво од оног поподне. Дјевојке су се зафркавале са Матом и осталим младићима из љечилишта и пржиле кукуруз убран на оближњој њиви, а на другој ватрици ,пар корака даље, Циганка је кувала вечеру за своју бројну фамилију, која се вратила из опхода по селима.

-“Гдје вам је риба? Чекајући вашу рибу ми смо огладнили па навалили на кукуруз, а сад видим да смо добро направили.“- прдухитри Мате питајући нас неугодна распитивања осталих гдје смо били и шта смо радили.

-“Оставили смо старом Фрањи, за њега ће бити доста, а за све нас премало. Упецали смо свега два кленчића, није било време за риболов.“- подржим Матину намјеру.

Ту смо с друштвом сједили и забављали се, час пјевајући пјесме, час причајући шале, док се није добро смрачило. А тада, цуре које су чувале краве, скупише их у стадо и кренуше кући пут села, а Мирјана, која није имала шта чувати, поможући малој Драгици, која јој је служила и као оправдање, крену с њима.

Испратим је дио пута, ишли смо на зачељу групе, до одвојка за Бањске Дворе, ту се загрлимо и страсно пољубимо. Мала Драгица је гледала на супротну страну.

-“Лаку ноћ љубави.“- шапћем јој.

-“Лаку ноћ, мушкарцу мој, љубави моја.“- не пушта ми руку.

-“Сањај ме.“ – истргнем њежно руку и направим корак у свом правцу.

Она се тргну, стигну до мале Драгице, и обе потрчаше да стигну друштво. Кад га пристигоше, окрену се, замаха високо подигнутом руком , на поздрав. Гледао сам за њом све док се група није изгубила у мраку.

Мате је стајао десетак метара даље и чекао, а сад се јави:

-Ајде, за данас је готово. Има још дана.“

Стигнем до њега:

-“Да, има још дана, тек је почело.“

-“Видим да је све било како треба, читам ти у очима.“- насмија се.

-“Да, било је љепо и незаборавно, само да потраје.“- кажем му шкрто.

На брегу су се свјетлили прозори љечилишта, а далеко, далеко на високом небу су трептале звјезде, весело, као да су знале за моју срећу.

Advertisements