До половине аугуста сам се виђао са Мирјаном скоро сваки дан поподне, а Мате нам је држао стражу, а њој мала Драгица, док би навечер он излазио са Катицом и ја би му по потреби био помоћна рука. За наше путе у љечилишту нису ништа знали, па су нас непрестано запиткивали куда се то скитамо, што смо ми правдали, лажући у шали, планинарским склоностима по разним шетачким рутама. Нису нам вјеровали, али смо у одговорима били доста убједљиви, па су с временом престали запиткивати.

А тада је Мате морао назад кући, његово време љечења је прошло, могао је опет на посао. Како ми је испричао, са Катицом је растанак био тужан, али су обоје знали да ће тако завршити, па се некако с тим помирише. Пратили смо га то вече у Ладању Доњу на аутобус: Младен, Стево, Никола, Јура, Драго и њихове цуре, наравно и ја сам.

Док смо примјетили аутобус да долази опраштали смо се уз уобичајене фразе у таквим приликама и он ускочи у аутобус, док је на друга врата силазила Барица.

Аутобус оде дижући прашину са макдама, а сви се окренуше према Барици као једином путнику који је изишао из аутобуса. Она ми приђе, видјевши да сам се укочио од изненађења, пољуби ме и узе под руку:

-“Здраво, отпрати ме кући.“

-“Охо, Миле, лопужо једна, види, види, каквим се он љепотицама дружи. Платићеш нам то!“- заграјаше дечки, док им њихове цуре затежу кајасе.

Не осврћући се на повике нас двоје кренемо напред. Барица је била у градској одјећи, нашминкана, у штиклама и са новом фризуром.

-“ Тако си љепа!“- оте ми се.

-“Хвала, јеси ли ме преболио ?“- насмија се она.

-“Рана је зарасла, али ожиљак је ту!“- притиснем шаком срце.

-“Добро је, сви ми имамо такве ожиљке, неће ти од тога ништа бити.“- још се смије она.

-“Како си, како твоја љубав ?“- питам је.

-“Све је у реду, радим, а веза је боље, јер смо неке ставри рашчистили и договорили. Примио си поруку од мене, Катица ти је дала ?“- пита ме.

-“Да, разумио сам све, али ми је ону вечер било тешко. Нисам се томе надао.“- кажем јој.

-“Драг си ти дечко, да ми се ниси свиђао не би с тобом била интимана, али живот је нешто друго. Ја сам нешто старија од тебе, ти још дуго нећеш желити оснивати породицу, а ја сам на прагу да то учиним и не желим пропустити прилику. Како ће ми бити сам Бог зна, али се надам да ће бити добро.То сигурно разумијеш?“- озбиљно ће она.

-“Без бриге Барице, од мене нећеш имати ни мало неугодности, наша тајна је наша и тако остаје, дајем ти рјеч.“- озбиљно ћу и ја.

-“Вјерујем ти, иначе ти не би друштво онако реаговало. Хвала ти на дискрецији.“- стисну ми благо мишицу.

Испред своје куће повуче ме у вежу, пребаци ми обе руке око врата и страсно ме пољуби:

-“Збогом, слабости моја.“

-“Довиђења у сјећањима.“- одговорим јој тихо, помилујем благо по лицу и додам:

-“Нека те срећа прати.“

Стисну ми шаку и уђе у двориште, не окрећући се замаче иза леје ружа.

Сачекам друштво које је пуцало од знатижеље.

-“То је дјевојка мога друга из Вараждина, оног који је долазио једног викенда код мене и код којег сам ја ишао у посјет, сјећате се.“ – слагах им.

Бока узе марамицу и обриса ми кармин са краја усана, шапћући:

-“Да банда не види.“- и гласно дода:

-“Нек ти буде, прави си кавалир, кад тако кажеш!“

Некако су се примирили, али и даље гледајући ме вртили би главом дајући ми до знања да нису баш повјеровали у оно шта сам им рекао.

 

Advertisements