Тог дана Мирјану нисам затекао на уобичајеном мјесту. Пуце ми рекоше да није дошла ни мала Драгица, па претпостављају да је нешто хитно и ненадно испало, јер ништа није наговјештавала. Вјеројатно ће ми сутра моћи рећи шта је било, ако се саме не појаве. Вратим се код језера размишљајућио о чему би се могло радити, али нисам био узнемирен, та не би тако без гласа отишла, вјеројатно је нешто у вези селидбе из Марушевца у Лудбрег. Уосталом, знаћу сутра. Код језера су били Тони и његова Мирјана. Она је сједила на клупи и везла, а Тони је на неки импровизирани шташић ловио рибу.

Сједнем на клупу до Мирјане и питам Тонија:

-“Зар ту има рибе ?“

-“Има пар комада, већ сам их уловљавао, па их пустим назад, мали су то комади.“- рече он извлачећи удицу.

-“То је, значи, само тренинг ?“- додам, да тече разговор.

-“Да, губљење времена, само да нисам у соби.“- потврди он.

-“Ма, пусти га, јучер ме на смрт преплашио !“- укључи се Мирјана.

-“Шта се догодило, реци!?“- гледам у њено благо и смрено лице.

-“Ишао дечко исто као и данас на језеро, па пожурио узбрдо као да ће му нешто побјећи! Изгубио дах, па пао у несвјест. Срећа да сам ја нешто раније била кренула овамо и нашла га на путу без свјести и повратила га масажом и умјетним дисањем.Сто пута сам му рекла да не може више него корак по корак, иначе ће настрадати, а он док осјети да је мало боље заборави на то.“- исприча она.

-“Тешко је то прихватити, осјећам да сам пун снаге, а послије десетак метара успона несвјестица. Кврагу и овакав живот!“- депримирано ће Тони.

-“Данас је нешто депресиван, ради мене му је жао што се то догодило.“- рече она тише, а онда гласно дода: “Нећемо опет о томе Тони, ти знаш да немаш једно плућно крило, да ти је срце оштећено и да се према томе мораш равнати. Као техничар по струци знаш да мотор не може радити са два цилиндра исто као са четри. Мораш се пазити ради себе, ради мене и ради наше дјеце, увјек имај на уму да ниси сам.“

-“Добро мацо, добро, знам, бићу пажљив убудуће, само се немој бринути.“- остави он штап забоден у земљу и сједе крај нас на клупу: “А што ти данас самујеш?“

-“Испало тако, непланирано, ма није важно, наскитао сам се са Матом претходних дана, па је дошло време предаха, да мало и самујем. Још десетак дана, па ћу кући и у школу.“- рекох с брда с дола.

-“У твојим годинама смо се и нас двоје разболили, али од ТБЦ-а. Није било љекова, Боже муке, промјенили су сто метода, а на крају операција, није било друге. Касније дође стрептомицин, стање се смири, али посљедице су ту, осташе. Мораш све лагано. Лагано, а свако пут немеш живаца. Није лако!“ -прича Тони, гледајући негдје у даљину преко језера.

-“Ја сам ипак сретна, упознала сам тебе, заволила те, родила двоје дјеце, срце ми је пуно.Тако је то, негдје губиш негдје добијаш, а ја знам да сам више добила, и ти Тони. Добро ти знаш колико је њих у нашим годинама младости и нешто касније напустило овај свијет. Нису имали среће као ја и ти, све је то у Божјим рукама, тако треба прихватити живот и организирати га.“ – прича Мирјана у вез.

-“Љубави, што би ја без твоје снаге!?“- загрли је Тонии и пољуби у уста.

-“Што ти је,стид ме Миле.“- отима се она.

-“Љубави се не треба стидити, њу треба хвалити, славити, дизати јој споменике и истицати је свугдје и у свако доба дана и ноћи. Зло дјелује брже, кратко и болно, али опет не може уништити тихо дјеловање и грађење љубави.Треба само да је искрена и права из дубине душе и бића.“- усхити се Тони.

-“Опет трчиш узбрдо Тони, тихо и лагано дјелуј као љубав, љубави моја.“ – милује му Мирјана плаве коврчаве увојке косе.

-“Боље да идем, само вам сметам.“- кренем се да устанем с клупе.

-“О,Миле, Боже, не! Остани, занемарили смо те, извини. Ово је наша искреност пред тобом, треба нам свједок, да то нетко види, да потврди оно што нас двоје одавно знамо. Само твоје присуство је свједок, а наше понашање савјет, да кад волиш воли пуним срцем, цјелом душом, само тако можеш знати да и тебе други воле. Љубав је давање, одрицање, а не обрнуто. Само тако се може осјетити властита величина и вриједност.“ – задржава ме руком Мирјана.

-“Кад би сви људи на свјету били као вас двоје, на овом свјету неби било несретних.“- кажем им.

-“Ми смо попили чашу жучи, па сад знамо шта је сласт меда.Требало би да уђе у људску свјест да цјени сласт меда без претходног пијења жучи, али изгледа да то баш не иде, што не значи да томе не треба тежити и за то се борити. Љубав је њежна биљка, треба је свакодневно пажљиво његовати.“- смирено ће Мирјана.

-“Треба тежити идеалном иако је сваком познато да се то не може постићи, бар у данашње доба, шро не значи да се некада неће моћи. Ето, прије двадесетак година нико није рачуна да се може ићи у свемир, а данас то скоро рутински раде. Све је релативно, парафразирајмо Анштајна.“- помало и ја почех филозофирати да окренем тему.

Прекину нас у филозофирању долазак Марије:

-“Добра вечер, одмарате се?“

-“Добра вечер Марија, сједни са нама, ако не журиш?“ – направи јој мјеста Тони.

-“Јел’ се вас двоје познајете?“ – упта ме Мирјана.

-“Из виђења, Миле.“- пружим Марији руку.

-“Марија,“- прихвати ми она руку – “ видјела сам га и чула понешто о њему.“

-“Чула о мени!? Зар си се распитивала.“- насмјешим се.

-“Ма не, тако, овдје су те дечки и пуце спомињали једном приликом кад си пролазио.“ – поцрвени она.

Марија је била из Ладање Доње, ту је око љечилишта чувала краве, а матер јој је радила као спремачица у Бањским Дворима, па је понекад и њој помагала. Била је мојих година, средње висине, кестењасте дуге косе, живахних смеђих очију и хитрих покрета. Надала се некаквом запослењу ту у љечилишту или као друге цуре из села у Вараждину, па је нису ни слали у средњу школу, а вјеројатно ни она то није желила или њени нису могли, па је тако остало. Облачила се као и друге цуре по градску, мада се није шминкала и правила фениране фризуре као оне запослене у граду. Око ње се мотао, удвара јој потајно, Никола из Дарувара, кад би се посвађао са Надом или јој измакао од надзора, па му други дечки нису кварили рачуне одавајући га Нади.

Убрзо он стиже, па се нас троје, ја, Тони и Мирјана, упутишмо на вечеру, а њих двоје осташе код језера.

-“Видићемо је ли Нада на вечери или је можда за викенд негдје отпутовала, кад Никола овако шара.“ – рече Тони.

-“Пусти их, нек рјешавају своје проблеме сами, нисмо ми ништа чули ни видјели, зар не Миле?“- прекину га Мирјана.

-“Тако је, ни чили ни видили.“- насмијем се.

Нада је била на вечери, па смо без рјечи закључили да је “ратно стање“ између Николе и Наде наступило по ко зна који пут, на шта смо већ навикли, јер се то често понављало.

А ја сам те вечери читао “Тихи Дон“ и рано заспао на изненађење свих цимера.

 

Advertisements