Воз је грабио према Загребу, умјесто пејзажа пред очима ми је била слика са опроштаја из Бањских Двора. Сви младићи и цуре су ме испратили на аутобус који је из Кленовника ишао за Варждин. Изљубили смо се и попили пиће које сам јуче купио за ову прилику, такав је био обичај ко зна откад установљен. Уз обавезно: “Јавићу се!“- ускочио сам у аутобус и кроз прашину што је аутобус подиже угледам торањ Бањских Двора на Дворцу, и руке мојих сапатника како машу на поздрав.“Збогом“ помислим и сједнем на сједиште и наставим се труцкати гледајући поља и ливаде са зрелим курузима и покојом кравицом на штрику уз међе.

У Загребу сам убрзо ушао у воз за Сплит и преспавао скоро цјели пут, до Грачаца. Зора се будила и са Зрмање угледам Буковицу како се плави у измаглици. Удахнем дубоко добро знани зрак и учини ми се да сам поста лаган ки перце и да могу полетјети.

Код куће је било све по старом као и кад сам одлазио. Изгледало је да је ту време стало и да се ништа не мјења и да ће тако вјечно окамењено стајати. Али није било тако. Ја идем у четврти разред, значи догодине ћу дипломирати, Роса похађа осми разред, Душка четврти, Стево се оженио, Брацо ради, па ће у војску, а Душан ради у Книну. Мирко ће још ову годину јурцати по Влаци, ћаћа ће зидати нове зграде по Книну, а матер ће ки и досад муку мучити са стоком, пољем и виноградом. Баба Аница ће продужити рок жељене смрти док се Душан не ожени или док не дође неко праунуче.

Спаковао сам своје ствари у зелени куфер, опрану робу ћу сутра, па ћу сутра поподневним возом за Београд.

Ћаћа се љутио што нисам који дан раније доша, а не све овако на прешу, а матер је опрала и ставила сушити неколико комада робе коју ћу сутра понјети.

А обоје су васцјели дан понављали да водим рачуна о здрављу, да се чувам прехлада, да добро једем, а ја сам стрпљиво одговара да хоћу, да се не брину и тако то већ досадно понављање.

Са Миланом сам навече прошета до Пиштаваца, мало смо сједили и причали, он мени о Приобржењу, сајму, како је све исто, ја њему о Бањским Дворима и како је било тамо, а кад се зачуше Манастирска вечерња звона и угодна јека четри Брине утихну, кренушмо назад кућама.

Сутрадан сам преписао Стевину адресу у Баричу, претходно прочитавши сва његова писма кући, Брацина такођер, убацио још неколико преосталих стварчица у куфер и послије ручка кренуо на воз у Кистање. У Книну сам потражио Душана, па смо у ресторан “Балкан“ отишли на вечеру, а тада на корзо. Ту смо срели ујака Душана и ујну Миру, мало проћаскали с њима, највише о њихову послу у Болници, па кренули на жељезничку станицу. Успут ми Душан набаци да би он мога постати Предсједник котарског Комитета омладине за Далмацију и да ће вјеројатно прећи из Книна у Сплит.

Advertisements