Послије пет мјесеци одсуства Београд ми се учини још љепши и дражи. Ни Циганске махале, ни неуредна складишта пуна отпада, ни изђикали коров уз пругу не умањи моје одушевљење при доласку на Главну жељезничку станицу. Учини ми се да је све ишло на боље, богатије и сјајније, па ми се још више учинише бесмисленија ћаћина размишљања да из Београда и његових резиденција и вила сво зло долази:

-“Изгледа да се враг наспава, па опрезно вуче своје конце. Најприје средише Ранковића, па унда дође Декларација о језику из Загреба, а унда Одговор из Београда и као сад ће све бити у реду, а муја луда глава мисли да је тек почело. Ако је Ранковић радио то шта му приписују унда је требало да иде и да се горе казни, али то није разлог да треба кућу крчмити на дјелове, одњеће је ђаво, срушиће се. Ако смо једна држава унда треба да један закон важи за све, а не да о тој истој проблематици свака република свој закон има, различит од савезног. Лопов је лопов и у Марибору и у Скопљу и у Загребу и у Београду, па зашто се суди сваком по посебном закону, а не југославенском, па да добије исту осуду, а овако испада да оног у Марибору награђују у односу на онога у Београду. Мени се чини да је Ранковић отиша зато што је народ почео пјевати о њему пјесме, да се Титу то не свиђа, а оно што му приписују могу слободно и себи, чинили су то заједнички. А тако ће бити сваком српском функционеру који дигне мало главу, док се истовремено у Загребу буне на језик, те није српски, није српскохрватски или обрнуто, него само хрватски. Добро, нека буде хрватски, али којим онда језиком Срби у Хрватској говоре, да неће бити хрватским? Не видим да тако нешто у Загребу спомињу, да се по Хрватској треба равноправно користити ћирилица, да излазе новине на ћирилици. А оба смо конститутивна и суверена народа, само по њима је неко више, а неко никако. Оно што је били четрдесет четврте и пете оде са Радом Жигићем и Опачићем и никоме ништа, гурнуше их у информбираше да сакрију праве разлоге. Мало по мало, миц по миц, неста ћирилице, о српском праву ма конститутивност и сувереност и ономе шта носе се не говори и не спроводи, а ако случајно ланеш одма рушиш државу, равноправност народа, братство и јединство. Ако неће да се језик зове скованим именом српскохрватски, гдје Срби губе, а они добијају, унда нека љепо кажу и направе да то и нама Србима у Хрватској као равноправну народу припада. Е,али тако не муре! А Вук им створио језик ки и Србима, не треба нам преводилац, па што исто раздвајати на умјетни начин? Ја и кум Јосина из Крстача се добро разумијемо, ако ће га ун звати хрватским нека га зове, али ни мени не треба пречити да га зовем српским. Ако ће ун писати латиницом не треба мени бранити да пишем ћирилицом. Али ја сматрам да се ту нешто друго крије, приче о језику су само проба, испитивање терена, а шутра ће се поставити озбиљније питање. А кад би упитали уне испод Споменика на Раскршћу други би одговор добили зашто су се уни борили и оставили своју младост и расули кости од Грчке до Аустрије: “За Југославију, федерацију народа, а не Република, за федерацију људи, а не територија са границама тобоже привременог или административног карактера. Чојек ма које националности на територији Југославије се треба једнако третирати, имати једнака права и обавезе, једнако држави давати и од ње једнако узимати“. Од тога се далеко отишло и иде све даље, а то није добро, кад се дирају темељи то води разбијању цјеле куће, а не јединственој цјелини.“

-“Али ћаћа, то је чиста централизација, онај из Београда не може знати као ти какво је стање у Кистањама?“ – протурјечим му.

-“А ово ти је боље: министар у Београду, па још шест односно осам по Републикама и Покрајинама ? Мени је лакше једног платити и дупло него свих осам. Тако све пута осам, ко то муре наплаћати, а тако је и с папирима, за сваку ствар девет прописа, а све муре бити у једном једнаком за све и готово. Ја за трећину плате мање нусим трагач од уног у Словенији, а јопет за трећину више од уног у Македонији, а исту муку мучимо, једнако нас леђе боле! Нико ми не муре објаснити да је то праведно у истој држави, та њесмо толико далеко један од другог да су нам трошкови толико различити. Ако није добро руководство подузећа нађи боље, али радника треба плаћати исто, тим више што је цјена крува, соли, меса, зелени, дувана и свега осталог иста свуда.То ми личи на задруге из педесетих, ко је у управи или комитету за њега је већа кациола, а за остале ако дотекне. Изгледа да Словенци имају највећу кациолу па увјек више грабе. А тако ти је и у ‘рватској, код нас још не мисле уводити струју, асфалтирати цесте, доводити воду, а цјела Промина је асфалтирана, довели им воду и струју. Интересантно, ђе год су Срби у већини тамо је заостало, а ђе су Хрвати увјек се нађе пара. Послије толико година од Другог рата не муре се више рећи да је то случајно.“- неда се развјерити.

-Па, краљ Алексндар је почео тако, није успио, а кнез Павле је почео своје, па испаде још горе.“- аспоменем му болну тачку.

-“Краљ Александар је мислио добро, због тога га и убише. Он опрости Хрватима и Словенцима злочине из Првог рата што их починише као Аустроугарска војска по Србији рачунајући да ће они одговорити истом мјером, па здушно градити заједничку јужнославенску државу, што њима на челу са Радићима, а послије Мачеком није било ни на крај памети. Да би удобровољио Ватикан и Католичку цркву постарао се да Степинца поставе за кардинала, а ови кад своје добише умјесто да ту добру вољу поштују почеше тражити још више, па и живот му узеше. А несретни кнез Павле направи већу Хрватску бановину него што је иједан Хрват мога и сањати, даде им чак и Дубровник који хрватски никада није био и који има српско залеђе, о Босни да и не говорим. А то је зато што оних Срба из Краљевине Србије за нас овдје, преко Дрине, Саве и Дунава, нимало није брига, већина обичног свјета тамо и незна за нас, а београдска назови памет,част изизетцима, гледа само свој шићар и мисли да ван Београда су само будалетине.То је видио и Прибичевић и згадило му се, па се овдје радије договара са Хрватима него ли са београдском чаршијом.Та чаршија никада није знала искористити Рјечки и Задарски споразум из 1903.године и на основу њих градити државу и односе међу ова два народа. То незнање је клерикално националистичко шовинистички покрет у Хрвата знао искористити, па смо у Другом рату добили НДХ и геноцид на над Србима. Комунисти су послије спомињали само великосрпску буржоазију, као да буржоазије у Словенији, Хрватској и БиХ није било, па се као равнотежа спомиње великосрпски национализам и кад га има и кад га нема да би се умањио словенски и хрватски као стално постојећи, час тињајући час отворено шовинистички. И зато одлети Ранковић, који са српским национализмом нема благе везе, али су га као виђенијег Србина склонили на време, јер нису сигурни како би реагирао на Декларацију или Цестну аферу, а знали су да би му Срби као народ дали подршку, док су о њему почели пјевати пјесме. Волио би да грешим, али памтим шта се говорило за Краљевине, а ово данас све више личи на то, почиње овако, а ђе ће се завршити сам Бог зна.“ – закључи он.

-“Друга су сад времена, други односи, гледа се више на класно него на све остало, нема шансе да се то понови.“ – недам се ја убједити.

-“Хитлеру је требало ни десет година да од разрушене земље створи моћну војну силу, видиш како то иде брзо, да дође до зла, времена јесу друкчија али и крварија кад би дошло до рата. Прије је војник био личност, има морал, поштивао је непријатеља, јер му је видио очи у борби, а сада га туче с велике даљине и што су веће жртве и разарања већа им је побједа. Баци атомску бомбу, спали цјели град и све живо у њему од чојека до мрава, поравна све са земљом, и то се велича и слави као велика побједа. Јадни Боже, на шта смо спали!“- резигнирано ће он.

Ко зна о чему би он још да ја нисам одуста, имао сам ја преча посла која нису ишла тако нашироко и надугачко, а све ми је говорило да док је Тита и Партије да неће бити зла, може нам бити само боље.

Воз уђе у станицу и ја одох на четворку. Центар у Челаревој 14. учини ми се љепши него што је био прије три године кад сам ту први пут ногом крочио. А тада ми сину кроз мозак да ни ја нисам исти. Пјега по лицу ми је нестало, а црвенкасти прелив косе је избљедио и сада је била свјетложута и мекша, а црте лица су постале чвршће и поглед продорнији. Гледам се у огледалу у старој прошлогодишњој соби и чекам да заврши први дан наставе и да дођу цимери. Ето, и ја сам закаснио у школу што до сада није био случај.

Почео сам и пушити. Није још прешло у навику, али сам све чешће посезао за цигаретом. Ја, заклети против пушења, пређох у табор присталица пушења. Баш замишљам реакцију цимера које сам тјера из собе кад би запалили.

Око једанаест сати дође друштво, поздрављању никад краја, а први дан наставе су добили само распоред часова. Одем у кабинет код разредног старјешине професора Зовића и затекнем га са професорицом Мососов из енглеског и руског језика и професорицом Хаџи-Бабић из географије.

-“Види, види, је ли ово онај наш Марко ? Отпало пачје перје и родио се лабуд.“ – смије се професорица Мососов.

Понуде ме да сједнем и да им натенане испричам како је са здрављем и шта сам све време радио.

Сажето испричам како је било и гдје сам био, а професорица Хаџи-Бабић се одушеви:

-“Тако је, нећу више ићи на море, идем лепо на планину и где је најмање људи и гужве. То је прави одмор, а не ићи из овог београдског кошмара у још гори на мору ради мало сунца и слане воде“.

Са разредним одем до до директора Лушића и пренесем му поздраве од доктора Офнера из Шибеника.

-“Хвала, видили смо се љетос у Рогозници, спомиња је некога малога, то си био ти“.

-“Сад је на мени ред да испуним обећање из маја, нисам на то заборавио.“- подсјетим га.

-“Не сумњам да хоћеш, важно је да ти се здравље санирало.“- поздрави се он.

Професор Зовић захвали на писму и извини се што није одговорио.

-“Нисте ни требали, моја обавеза је била да се јавим и хвала Вам на свему.“ – рекох из душе.

-“Добро је да си ту, ти си ми десна рука, да изађем на крај са овим мангупима. И њима си пуно недостајао, говоли су: он би овако, он би онако, чудо једно како их успеваш водити.“ – признава ми он некакве заслуге.

-“Можда сам ја само мало старији од њих, не по годинама већ по животном искуству и радним навикама, па ми то даје некакав ауторитет, ништа више.“- промишљам ја.

-“Шта је да је, ваљда је то, неко се једноставно роди као вођа, углавном мени то веома помаже.“- насмија се он.

 

Advertisements