Навече смо ишли у град, како би ми називали Центар: Теразије, Кнез Михајлову и околину, по обичају пјешке, уходаним рутама; 27.марта, Ташмајдан, Скупштина и Трг Маркса и Енгелса, па ћемо успут видити

гдје ћемо завршити. Док је друштво ишло с Теразија према Кнез Михајловој рекох Стеви Миливојевићу “Киклопу“ да ћу их сустићи тамо или нека ме чекају код кина “Јадран“, имам неког посла, брзо ћу га обавити. Кад сам био сигуран да су се удаљили уђем у “Касину“ да погледам је ли Елена ради.

И у предворју и у сали је било пуно свјета, што га освјетљаваше жута неонска свјетла, док је ваздух био испуњен измјешан мирисима разних готових јела, а жагор је заглушивао уши.

Гледам конобаре и конобарице за пултом, поглед ми иде од једне до друге главе, ниједна није Еленина. Покушам опет обрнутим редом, нема је и већ хтједох окренути се и поћи ван кад се отворише двокрилна кухињска врата и појави се позната црнокоса глава. Била је то Елена. Пробијам се кроз гужву у њеном правцу и преко пулта дајем јој знак руком. Она заста изненађена, гледа ме један трен, а онда јој се усне раширише у осмјех, а очи зацаклише. Показа ми руком на крај пулта и сама тамо крену брзим кораком.

-“Хвала ти Боже, коначно си дошао!“ – нагну се преко ниске дрвене ограде,загрли ме и пољуби.

-“Здраво, како си?“ -упитам је након поздравног пољупца.

-“Видиш, радим вечерас до десет.“ -осмјехује се раздрагано – “Откуд ти овде?“

-“Дошао сам да ти се јавим, друштво ми иде у биоскоп у “Јадрана“. Кад си слободана ?“-питам је.

-“Сутра је субота, радим пре подне, до два, поподне сам слободна, када и где ћемо се наћи?“ – пита.

-“Слободан сам, без обавеза,суботу и недјељу, цјели дан, ти реци.“- предлажем јој.

-“Онда је најбоље да дођеш овде испред у два. И ја сам слободна поподне и недељу цели дан.“ – осмјехне се мазно.

-“Договорено, сутра у два те чекам овдје испред “Касине“. – потврдим у детаље.

-“Једва чекам, а сада морам ићи, велика је вечерас гужва.“ – пољуби ме и већ поче галамити на колегице.

Другове сам нашао у Кнез МИхајловој, направили смо ђир до Калемегдана и назад, па отишли у биоскоп“Јадран“.

Филм скоро да нисам ни гледао. Моје мисли су биле са Еленом. Није то она Елена из Интерне “А“ клинике, бљеда и меланхолична, забринута и у пуној неизвјесности, отужна погледа и крхка тјела. Сада је то црнка бујне косе, веслела сјајна погледа и чиграстих кретњи, пуна животне радости.Чинила ми се још љепша и згоднија, а шта јој се дешава у души то ћу сутра знати.

Весело друштво је кренуло из биоскопа у топлој септембарској ноћи пут Центра. Нису то више били дјечји несташлуци пуни додира у недостатку рјечи или адекватних израза, већ млади момци који су веселе шале и доскочице исказивали уз тек понеку гримансу да појачају изговорени дојам. Од свега их је највише занимало гдје сам се морао изгубити, а ја сам се правдао како сам знао и умио, очито неувјерљиво, али сам остао при своме, па су ме послије пар покушаја оставили на миру.

Приче о љету, пракси и празницима продужиле су се до касно у ноћ, наравно уз цигарете. У соби су сад тројица пушила, а тројица још нису почели. Кад је Стево видио да из џепа извлачим нишку “Дрину“, врати своју “Мораву“ у џеп и рече:

-“Све ти враг одњо, ко би река да ћеш ти пропушити. Отров, уништава здравље, бавите се спортом, шта све ниси говорио, а гле сада, ништа мање него “Дрина“, најскупље цигарете. Само тако настави, имаћу се од кога гребати, од тих нећу кашљати.“

-“Можеш вечерас, али ипак стављај ћике у цјев од кревета, биће и посних дана.“ – покажем му на пластичнни чеп на двоспратном кревету, којег би извадили и унутра убацивали опушке, злу не требало, кад нестане пара. Сутрадан сан се упицанио и послије ручка изгубио. Стеви сам рекао тек толико да не диже панику, ако се до касна не вратим.

-“Ма шта кажеш, имаш сигурно неку?“ – запрети прстом.

-“Засад толико, шта ће бити и како ће испасти, сутра ћу ти рећи.“- намигнем му.

-“Добро, рећу да си отиша код брата. Држим ти фиге.“ – имну главом и млатну ме ручердом по рамену.

Састали смо се у два пред “Касином“. Елена је изашла насмијана у лаганој плавој сукњи и бјелој блузи, тапиране косе у полупунђу и лагано нашминкана, црне очи су јој играле док ме је љубила за поздрав. Узе ме за руку уплићући прсте у моје:

-“Идемо код мене, требам се пресвући. Није далеко, станујем ту у близини, у Бановић Страхиње.“

-“Важи, пођимо.“- пристанем, а она ме сад ухвати испод руке.

Ишли смо преко Трга Републике, па Француском и стигошмо у Страхињића Бана улицу причајући о неважним стварима, тек толико да разговор не стане и настане неугодни мук. Одлагали смо изливе њежности до згоднијег мјеста и тренутка гдје неће бити свједока.

-“Сачекаћу те овдје?“ – рекох кад стигошмо до њеног броја.

-“Идеш са мном, баба газдарица је отпутовала на село, сама сам до понедељка.“ – насмјеши се бојажљиво – “За намјернике си ми рођак, брат од стрица из Загреба.“

Ушли смо у стан и она објеси торбицу на чивилук у мрачном ходничићу не палећи свјетло. А тада се окрену као мачка и објеси ми се око врата и пољубишмо се дуго и страсно.

-“Љубави моја, колико пута сам те сањала, замишљала и бројала дане кад ћеш више да дођеш“.- прошапута кад одвоји усне, узе ме за руку и поведе у своју малу собу. Била је то дјевојачка собица оскудно намјештена, какве обично издавају подстанарима. Кревет од масивног дрвета, старински двокрилни ормар, двије дрвене столице, мали ниски кантунал са огледалом, све лакирано у орахову боју, на поду паркет што шкрипаше при ходу, двије уске тепих стазе избљедилих боја, а мали прозор је гледао на двориште. Елена је ту хладну собу покушала утоплити са неколико везених миљеа на ормарићу и столицама, везеним прекривачем кревета и неколико различитих вазица на симсу прозора и ниском ормарићу. Умјесто слика на зидовима су били постери са природом из неког зидног календара, пажљиво причвршћени чиодама. На унутарњој страни врата висила је руком ткана женска торбица, карактеристичних шара из њеног родног краја.

-“Ово је мојих четри зида, мој стан, мој затвор, како хоћеш“. – тугаљиво се насмјеши и заокружи покретом руке по собици, као да се срами.

-“А гдје куваш, ако затреба?’ ‘- упитам је док разгледавам шаре на торбици.

-“Код газдарице у кухињи, мада ретко, јер се храним у “Касини“. Није ми лоша газдарица, мада јој увјек мораш повлађивати, када треба и када се са њом не слажеш. Спаси ме то што што викендом углавном оде на село, ту негдје код Младеновца, код родбине.“ – сједе она на кревет повлачећи ми руку да сједнем уз њу.

Пољубим је, па јој гледам у дубину црних зјеница и милујем јој увојак иза ува:

-“Како си љепа! Онда, у болници душа ти је била љепа, а тјело мршаво, сада и душа и тјело ти блистају. Како си са здрављем, колико видим по изгледу, све је у реду?“ – одлажем оно што неизбјежно долази, нека дође спонтано.

-“Добро је. Пре десетак дана сам била на другој контроли, сви налази су одлични. Изашла сам из болнице одмах после тебе, па сам отишла кући у Македонију, скоро месец дана сам била, а тада сам почела радити. Сећаш се, писала сам ти?“ – скрати она причу.

-“И код мене је све у реду. Ово ми је задња година школе, догодине у ово доба ћу радити или студирати, видићу како ће испасти.“ – кажем јој своје планове.

-“Знаш шта, види мене будале, идем скувати кафу, сва сам се спетљала, хоћеш ли?“ – скочи се и пође у кухињу.

-“Донеси и пепељару, молим те, ако се овдје смије пушити?“- замолим је.

-“Сме, сад ћу ја!“- изађе и остави отворена врата и одмах се врати с пепељаром – “Сад ће и кафа!“ – и врати се у кухињу.

Док сам пушио размишљам о томе шта ће се десити. Да ли је то поштено према њој? Зар јој и овако тежак живот треба загорчавати, заљубљена је ,ко зна шта од мене очекује, можда озбиљну везу, јер су неке жене у стању цјели живот подредити љубави. А опет, зна све о мени, истину праву, истих смо година, она ради, ја још идем у школу, можда ћу студирати, а ако почмем радити биће то далеко од Београда. Ипак ћемо о томе разговарати, не би желио да испадне да сам је искористио и лагао. Па шта буде!

Она уђе с тацном на којој се пушио лончић кафе, а поред њега је стајала боца “Рубинова “ вињака и двије мале ликерске чашице. Принесем дрвену столцу кревету и она стави тацну на њу. Сједе до мене на кревет и нали кафу у шалице, а вињак у чашице. Узмемо пиће и држећи га у висини уста гледамо се у очи:

-“За нашу љубав!“- наздравим.

-“За нашу љубав, душом и телом!“ – каже она, куцнемо се и испијемо до дна.

А тада ме загрли обема рукама и љуби дуго и страсно. Осјећао сам јој тврдоћи сиса на прсима.

Упалимо цигарете, пушимо и пијемо кафу:

-“Елена, шта ће са нама бити?“- одважим се и питам је директно.

Погледа ме црним, сад замишљеним, очима:

-“Не знам, само знам да те волим, пуно, искрено! О будућности нисам размишљала. Ако је тачно оно што си ми писао, онда сам срећна. Ја од тебе не тражим ништа више од тога.“

-“Наравно да је тачно! То су рјечи из моје душе, из разговора са самим собом, за које једина ти знаш. Можда је то што сам написао само поточић према рјеци осјећаја која су ми у срци и души за тебе. Буди сигурна, моја љубав је искрена и велика, а шта нам будућност носи препустимо њој.“ – изли ми се навала осјећаја.

-“Хвала ти љубави…“- загрли ме и пољуби мрсећи ми косу.

Узмем је за струк и њежно привучем себи. Њене брадавице су ми боле прса. Испружишмо се по кревету не престајући се миловати и љубити. Она ми увуче руку испод мајце и милује ми прса.

Придигнем се док она лежи на леђима и откопчавам јој бјелу блузу, дугме по дугме. Гледа ме раширенихм замагљеним очима и полуотвореним уснама, не опире се док је придижем и скидам јој блузу и отрага откопчавам сукњу. Шутимо све време гледајући се у дубину зеница и чујемо наше узбуђено дисање. Она се намјешта како би ми олакшала да је разголитим. Кад је остала само у малим свиленим гаћицама повуче крај постељине и покри се бјелим чаршафом до пупка не сакривајући набрекле сисе са крупним тамним брадавицама.

Скидам се полако без срама док ме она гледа не трепћући. Мушкост ми је набрекла до бола, а кад легох покрај ње она поче скидати гаћице.

-“Не, ја ћу.“ – прошапћем и устанем на кољена, обухватим јој шакама облу гузу и лагано скину гаћице са глатке као свила коже. Црни бујни чуперак са сјајио као гавраново перје, а трбух јој се лагано грчио. Ставим мушкост на влажни улаз и држећи је рукама испод гузе мало је подигнем и уз њену помоћ она клизну до краја у њу.

-“Дођи.“- промукло шапну пружајући руке према мом лицу и ја се опружим по њеном згрченом тјелу. Прса ми дочекаше тврде сисе, а уста њене усне меке и слатке као двије кришке наранче. Бутинама ми је грчевито обухватила слабине, а гузом је у усклађеном ритму са мном дочекивала ударе мога тјела и продирање мушкости.

А тада нагло се згрчи, загреба ноктима по мојим плећкама и промукло крикну:

-“Само настави тако, дубоко, полако.“ -избаци у даху.

Наставих док не осјетих опет грчење њеног тјела и јаки стисак руку и ногу око мога тјела, убрзах ритам, на се уситно затресе, мени се замагли пред очима док из мошница крену болно слатки млаз сјемена, и обоје уз промукли крик доживишмо врхунац. Тјела нам се опустише као пробушени балони, још сам био у њој и осјаћао сам како ми стиска мушкост као да хоће да исиса све сјеме из мене.

Док смо дошли до даха сједнем сав мокар од зноја на руб кревета, а она ме загрли с леђа исто тако знојна, љуби ме у врат и шапуће:

-“Волим те, волим те, јесам ли ти била добра?“

-“Слађа од најслађег грожђа.“ – окренем се к њој и пољубим је у расцјетане усне.

Сједимо голи, припијених бутина, једно уз друго на рубу кревета и пушимо. Она узе моју преврнуту шалицу од кафе и гледа у осушени талог:

-“Ти ћеш се дићи високо, високо, гледај овог орла и дуго, дуго пловити на небу, а онда ћеш или пасти или слетети, гледај како се овде нагло прекида линија лета, а то ће стање потрајати, додуше краће него лет, па ћеш опет нагло узетети и у висинама ти се губи траг, гледај како линија лета нестаје овде на рубу шалице. Али си, ипак, направио круг, у висинама ти је почетак и крај, на понос си се родио, поносно ћеш и одлетети.“ – погледа ме озбиљним погледом у очи увјерена у своје гатање.

-“Љубави, Елена, ја у то не вјерујем, не труди се.“ – насмијем се.

-“Чекај, не верујем пуно ни ја, али ћу ипак прочитати до краја.То ме бака научила, која је мени на такву тврдњу одговарала да док постоји живот постоји и судбина. Видиш, у твојој шољи нема никаква биља, само семе, видиш ли грожђе, бадеме, орасе, жито, јабуке, ево и шљива ?“ – настави она.

-“Шта ти то сад значи, ја ништа не разазнајем?“- питам је.

-“А шта радиш са семеном? Сијеш га, дајеш га другима за храну или сетву, помажеш другима радо не остављајући скоро ништа себи, јер би онда било и биља овде. Значи да си душеван и добар.“ – нагну се и пољуби ме.

-“А љубав, кад све видиш?“- смијем се.

-“Ово је моја ружа, овај цвет овде, видиш како је велика и лепа, а у будућности “ – погледа у други крај шалице – “има пуно жена, путовања, ево ти и породице, оженићеш се касно, ево погедај знак овде на трећини шалице или живота. Има ту и деце, сад нешто пожели и притисни на дну прстом.“ – узе ми кажипрст десне руке и притисну га у талог.

-“Нека ми ова љубав траје.“ – пожелих у мислима и заокружим прстом у талогу, па га полижем.

-“Испуниће ти се, погледај овај правилни круг, ма шта да си пожело.“- опет ми пољуби усне.

-“А товоја шоља ?“- припитам- ,,Шта теби твоја каже?“

-“Себи се не сме гледати. Ако ти хоћеш гледај.“- пружи ми шалицу.

-“Ја о томе ништа не знам, биље не.“- отклоним јој руку са шољом.

-“ Чекај ме трен, одмах се враћам.“- оде гола голцата из собе. Врати се носећи мокри пешкир и брише ми тјело, као малом дјетету, од главе до пете, истовремено ме љубећи гдје стигне.

-“Могао сам то сам, истуширати се.“- буним се, мада ми прија.

-“Не одузимај ми задовољство, ја то волим.“- пљесну ме шакицом по гузи.

-“А ти, зашто ми ниси дозволила да те избришем?’ ‘- одвратим јој истом мјером и размажем неколико капи воде што су јој дрхтале на орошеној кожи.

-“Ја сам женско, дужност ми је да ти угодим, уствари ми је то мило, да си сретан док си са мном.“- помази ме по трбуху.

-“Источљачка филозофија живљења, сада су мушкарци и жене по свему равноправни.“- кажем јој.

-“Остави то, женско је женско, мушкарац је мушкарац, улоге су поодавно подељене, а ја волим да усрећим чим могу своју љубав, својим телом, својом пажњом, својом нежношћу. Ако си прави мушкарац ти ћеш то ценити и још више ме волети. На пружену љубав се може одговорити само љубављу, остало су глупости које скривају, прикривају њен недостатак. Мени је пунија душа од твог пољупца након мога миловања него да ми даш цело благо Београда.Тако ја видим то, љубави моја.“- пружи ми усне на пољубац.

Вече је одавно пало на град. Елена приђе прозору и провјери гриљу, а тада упали мало свјетло поред кревета:

-“Овако је романтичније.“

-“Хоћемо ли изаћи ван, у град?“- питам је.

-“Ако желиш, ја би радије остала кад већ газдарице нема, ко зна кад ћемо имати опет овакав комфор. Припремићу вечеру, имамо вина, па ћемо сво ово време потрошити на нас, зар не љубави?“ – предлаже она и одрјече главом затворених очију и насммјешених усана.

-“Све си ово јуче ипланирала, зар не ?“- смијем се.

-“Да, кад сам видела да газдарица одлази и да неће цели викенд бити овде. Хоћу те само за себе, нећу да те девојке ни погледом краду на улици. Заробила сам те, знаш!“ – гурну ме на кревет и леже на мене.

Гола млада тјела су падала у све већу страст. Усне су се љубиле, а руке миловале све дјелове тјела. Њезине груди отврднуше и моја мушкост се укрути, сваки додир руке је наносио слатку језу. Она ме закорачи, узе мушкост и уведе у врућу и влажну шуму, па поче њихати лаганим покретима гузе и бутина, узимати колико јој треба, док сам јој гњечио од зноја глатке и набрекле сисе и штипкао шиљате тамне брадавице. А из ње је гријало јужњачко сунце, док су јој крупне капље зноја као грашак од врата клизиле низ тјело и квасиле мој трбух.

Остали смо у тој подстанарској собици цјелу ноћ и сутрашњи дан. Љубили смо се, волили смо се, јели, купали и пили кавадарац. Најмање смо спавали, то смо оставили за наредне дане. Испратила ме је до врата стана, дуго се опраштајући пољупцем.

Већ је био мркли мрак кад сам се искрао као лопов и кренуо кроз сјене у Центар. У соби сам затекао дружину која је мислила да сам био код брата у Баричу. Стево ме погледа и прошапута:

-“Све ти враг одњо, прозиран си ки папир, све је исисала из тебе, сваку жунту.“

-“Нека је, није ми жа.“ – одговорих шапатом с прстом преко уста.

Док су они препричавали догодовштине са ферија ја сам уз упањено свјетло заспао и ван обичаја захкао. Осјетио сам још само како ме Стево окреће на страну:

-“Види га шта пила, нећу ноћас ни трепнути. Све му враг одњо!“

 

Advertisements