Представници ЖТП-а Загреб су одржали своје обећање из прошле године. Центром се као муња проширила вјест да се врши исплата новца по оствареном успјеху у школи. Мени, као одличном ученику, исплаћено је шестдесет хиљада динара, пет хиљада по календарском мјесецу.

Новац је лако потрошити, нарочито кад дође изненада и без неког нарочитог разлога, јер сам занао да би мој успјех био исти и да није било те стимулације, али ми је ипак било драго да неко о томе води рачуна. А сада сам био у положају да размишљам на шта га требам утрошити. Потреба је било пуно, а цифра је била лимитирана.

Кажем друштву у соби:

-“Идем навече у град, док је новац на окупу купићу нешто од одјеће, ако одлажем нестаће га зачас, а нећу знати ни гдје ни зашто сам га утрошио. Ко ће са мном?“

Јавише се сви, па кренемо у центар града послије вечере.

Обишли смо робну кућу ,,Београд“ на Теразијама, па кренемо према Модној кући у Кнез Михајловој улици и околним трговинама.

Испред улаза у Модну кућу приђе нам неки непознати момак у рабатинкама и кошуљи од тексас платна, што је тада било модерно носити и понуди нам такво нешто што он носи да купимо. Због цјене који рече нико није пристао, било је за нас прескупо, иако је било из Трста. Рекох му да ћу радије купити одјело.

-“Одлично, имам три метра штофа, италијански модерни дезен, ништа није скупљи од нашег.“ – показа он руком да пођемо за њим у пролаз између зграда.

Нисмо се бојали преваре, двојица прођу испред њега, а двојица иза, док смо Стево и ја прегледали платно које он раствори и пред нама измјери кројачким метром.

Ситно карирани дезен носио је на модрикасту нијансу и упитам Стеву шта он мисли. Он ствави платно према мом ливу и кимну главом:

-“Боја ти одговара, а од чега је сам Бог зна.“

-“Мјешавина, не гужва се, ево.“ – каже продавач и згужва на једном крају – “ И модерно је.“

-“Добро земљаче, колико тражиш ?“ – питам га.

-“Четрдесет, не могу мање.“- каже он -“А одакле сте, по говору видим да би могли бити земљаци.“

-“Книнска крајина, а ти?“- кажемо.

-“Од Мостара, Херцеговац, из камаена као и ви.“- насмија се он.

-“Тридесет могу дати, ако одговара склопили смо поса.“ – кажем му – “Требам купити фудру и остало, а и кројача морам платити, а за све неће бити доста ако ти више дам, шта ће ми онда штоф.“

Мисли се, мисли, па избаци:

-“Добро, ево. Овдје ћу изгубити зараду, заправо бићу на своме, а има Београђана, неког од њих ћу мало ошишати па надокнадити. ‘Ем ти земљаке, заклео сам се да нећу трговати са земљацима, увјек ме напусти пословни дух и дам по набавној цјени, немам срца гулити сиротињу из камена, кад им је као и мени.“- прича он док пружа кесу са штофом и узима новац.

-“То стално радиш или узгред?“- питамо га.

-“Ма врага, студирам, апсолвент сам на праву, аовако се самофинанцирам. Имам стипендију за Студом, а ово је за џепарац. По године још, па готово, дотле ћу завршити, а онда тражити посао.“- говори док излазимо из волта.

Још сам купио ципеле, пачји кљун је тада био у моди, одговарајућу кравату и комплет чарапа јарких боја, какве је тада младост носила. У повратку сам навратио код кројача, узео ми је мјере и одредио цјену од десет хиљада динара са његовом поставом и дугмадима, те платих унапред.

Другови су пошли мојим примјером и купили шта су сматрали да им је најнуужније. Сви смо оставили понешто новца за свакодневне потребе и спремили у ормаре.

Након неколико дана кад сам требао поћи по готово одјело код кројача установим да мог новца у ормару нема. Сви похитају у своје ормаре, њихов новац је био ту, па преврћемо по мом ормару, избацимо све ствари, али новцу ни трага.

Стајали смо као покисле кокоши, то се још није десило ни у соби ни у разреду. Није нас болило толико ради новца, радило се о пет хиљада динара, већ о губитку повјерења које смо до тада имали један у другога, та све смо заједнички дјелили. Кому је требало да сруши то, покида и уништи?

Тада је почела истрага. Враћен је филм уназад и установили смо да су Звонимир Воргучић и Драгољуб Јовановић били одсутни са наставе у петак неколико часова, а преко викенда тобоже ишли кући у Вршац односно Банатске Карловце.

-“Нико није могао него они. Увјек смо сви заједно или у разреду или по собама, а кључ од њихове собе може лако отворити нашу. У петак нису били на задњим часовима, а затим се изгубили преко викенда. То је то.“ – каже Стево, а остали се сложише.

-“Шта ћеш сад подузети?“- пита ме Бранко Миловановић.

-“Ништа, не могу доказати да су они, иако сам сигуран да јесу. Нека им је на част, показали су се другови!“ – озлојеђено процједим рјечи кроз зубе.

-“Ако нећеш ти, оћу ја, пичка им материна лоповска!“- љути се Бранко Вуковојац.

-“Не треба, ако се дигне узбуна ибациће их из школе, а то не би желио, да их имам на савјести, ово је матурска година, упропастио би им живот, а то није вредно пет хиљада динара.“- одлучно кажем.

-“Па јсте, али ћемо им дати до знања, да знамо да су они, пизда им материна.“ – разјарено ће Стево.

Кад ми је тих дана Брацо дошао упосјет дао ми је нешто пара кад сам му испричао шта се десило, а он се спремао за војску. Ја одох по одјело код кројача и сада сам опет имао скромни џепарац, а Звонко и Драгољуб су ме стално избјегавали срести насамо, а друштво им је дало до знања да су одбачени и држало их по страни. Драгољуб је те године пао на полугодишту и упропастио скоро четри године живота и школе, а Звонко се провукао, изгбивши се из сјећања свију нас при међусбним контактима.

 

Advertisements