То суботње поподне, око пет сати, навратио је у дом раздедни старјешина професор Владимир Зовић. Обишао је собе и са свима понешто попричао и био задовољан оним шта је видио. Добро смо одржавали собе и водили рачуна о хигијени.

Кад је одлазио испратио сам га на његов дискретни позив до његовог бјелог “фиће“.

-“Јеси ли шта планирао вечерас?“- упита ме .

-“Ништа посебно, можда биоскоп или скитња по корзу.“- кажем.

-“Имам карту за премјеру “Дантона“ у Југословенском драмском, хоћеш ли поћи уместо мене?“- знао је да кад год могу идем у позориште.

-“Хоћу, зашто не, баш Вам хвала?“ – одушевљено ћу ја.

-“До тебе ће сједити лево једна млада дама, а десно старији брачни пар. Ништа не говори док те не питају, а ако те питају за мене реци да сам на састанку Комитета који је ванредно хитно заказан, па си добио карту од мене.“ – говори он смијући се.

-“Јасно ми је! Биће све у реду.“- насмијем се и ја. Узмен карту и пођем у Дом.

-“Рећи ћеш ми како је било у понедељак.“ – добаци он.

-“Хоћу до детаља!“- кажем одлазећи.

Умјесто да уђе у “фићу“ разредни је кренуо према библиотеци. Тамо је библиотекарка Стана, расна црнка, којој ускоро завршава радно време. И није прошло пуно времена,п ошли су обоје у “фићу“. “То је тај састанак Комитета !“ – помислим у себи и насмјешим се не говорећи ништа друштву.

Обукао сам ново одјело, ставио кравату и обуо нове ципеле не говорећи друштву ништа.

-“Кад се враћаш?“- пита Стево, оито је мислио да ћу заноћити код Елене.

-“А не, није то! Вратићу се до поноћи, културно уздизање по партијском задатку.“- кажем му.

-“Све ти враг одњо, стално нешто муваш, тајновит си поста ки калуђер, дражи си ми прије био.“ – лупи ме шакетином по леђима.

-“Како ми стоји, је ли за џет сет?“- питам га кад сам се спремио.

-“Цмок !“ – каже Бранко уз одговарајућу гримансу.

-“Од ружног пачета поста лабуд, ко каже да одјело не чини човјека !?“ – закључи Стево.

И раније сам био у Југославенском драмском позоришту, али је овај пут све било свечано и по освјетљењу и по тоалетама дама и господе. Лакиране фризуре дама пресијавале су се на јаком неонском свјетлу, као и њихове свечане хаљине и лакиране ципелице. Смокинзи, лептир кравате и црне ципеле на господи и нехајни покрети удова хинили су неку величину, тек би пажљивом посматрачу са стране, као што сам био ја, пало у очи да су им шаке некако велике, а прсти јаки и кратки, да су им ципеле тјесне, иако су повећи број, па су уз кисели осмјех мјењали ногу ослонца, а покрети били пуни некаквих крутих сјечених трзаја. На дамама је било превише злата, изгледа да се цјенила масивност, а не укус, а осјетљивији нос би рекао да је ту превише помада и парфема, што је тешким чинило ваздух у холу.

На знак звона ушао сам у салу и сјео у четврти ред по средини партера, а убрзо је дошла једна плавуша косе смотане у пунђу у паришкомодрој хаљини прилично дубоког деколтеа. На дугом врату јој је сијао златни ланчић са плавим сјајном првјеском који је бацао зраке из раздјељка груди, а на љевој страни блиставо се пресијавао брош из истог комплета. Руке су јој биле у рукавицама до пола мишица. Иза ње је ишао просједи господин у црном смокингу са лептир краватом без некаквих посебних детаља по одјећи, а иза њега, овлаш га држећи за руку, укусно обучена госпођа, на којој се није ништа посебно истицало сем благих плавих очију, иако је имала и ланчић око врата и брош, рукавице и мали црну женску торбицу од лакиране коже.

Све троје је застало и гледало у мене изненађеним очима, а затим погледаше једно у друго зачуђеним погледима. Устао сам да господин и госпођа прођу, док је дјевојка сјела љево до мене.

Представа је почела, лица су шкрто освјетљавала свјетла с позорнице и чинила свакога љепшим него што је у стварности. О Дантону, Робеспјеру и компанији знао сам нешто више него што пише у уџбеницима историје, па ме интересирало само оно на што режисер даје акцент, а све се свело на то да револуција једе своје творце илити дјецу, што је неминовност, јер нико није творац своје судбине.

На паузи између чинова изашао сам у хол не обраћајући пажњу на своје сусједе, као заинтересирано читајући проспект представе, а уствари испод ока гледајући овај пренемажући кич од новокомпоноване елите. “Где си бре, бато, Бен Акиба ? Имао би шта и данас писати!“ – смијем се у мислима.Такођер примјећујем гестикулације сусједа из партера, очито је да се стари просједи господин опире жељама дама, али ипак попусти и крену према мени:

-“Извините млади господине на мојој знатижељи, али морам вас питати откуд Вам карта за позориште кад је купљена за другу особу?“

-“Ако мислимо на исту особу онда сам је добио од ње.“ – кажем хладно.

-“Без поруке и објашњења?“- зачуди се.

-“Само да кажем ако ме сусједи питају да је на ванредном састанку Комитета.“ – наставих у истом тону.

-“Ех, Владо, Владимире! Хвала млади господине.“ захвали се и оде дамама и нешто им објашњава уз гестикулацју рукама. На лице младе даме као

да паде сјена, а старија направи гримансу као да је у очи ујела капула. Прихвати младу даму под руку, па јој нешто утјешно говори, а ова само тужно одобрава кимањем главе.

До краја представе смо сједили као воштане фигуре, не бринући се на коју страну ће одлетити са гиљотине Дантонова глава.

У понедјељак сам сликовито испричао разредном Зовићу шта се и како збивало, а он се слатко смијао:

-“Намјештају ми женидбу, а мени се баш не жури, има времена. Оно су ми отац и мама и нека дјевојка коју сам требао упознати.“

-“Није лоша она плавуша, згодана је као слика.“ – кажем.

-“Баш тако, хладна као слика, а мени треба од крви и меса. Зло ми је од оног фолирања. Немој рећи да ти се свидело оно шта си тамо видео!?“ – загледа се у мене.

-“Ма какви, као да су сви од воска. Превише је идеално да би ми се свидило,љепо је као умјетно цвјеће, али нема мириса, акомоли зујања пчела.“- смијем се.

-“Одлично, вештачко цвеће без пчела! А колико је тамо памети, још су улили и воду у вазе, па се иста усмрдила. Опрости што сам те изложио тортури.“- уозбиљи се.

-“Добро је да сам видио својим очома, лакше ми је схватити кад сам искусим.“- рекох му.

Отада сам избјегавао такав тип представа, било да се радило о позоришту или филму. Схватио сам да се тада представа одиграва у холу, партеру и галеријама, а не на позорници гдје се зноје глумци, они су само маска и нужно зло, да би се прикрио прави разлог окупљања.

 

Advertisements