Прошло је скоро мјесец дана од почетка школе, а нисам отишао код Стеве у Барич, нити сам се јављао кући, време ми некако пролети као трен, па сам одлучио да одем у недјељу и упознам се са невјестом. Елена је радила у незгодним смјенама, углавном поподне до касно, па сам с те стране био слободан.

Аутобусом “Ласте“ са стаанице преко пута Поште 2 кренуо сам око десет сати и убрзо, послије “Сајмишта“, он крену излоканом цестом уз Саву. Као и код осталих улаза у Београд и овдје је био прљави хаос од отпада, дрвених и картонских кућица, понеких неуређених складишта, накривљених жичаних ограда и запуштена обала Саве обрасла врбама. С друге стране цесте коров до рамена уз сам руб цесте и нешто обрађене земље без уређеног плодореда, па се негдје црнила ораница, негдје било стрниште, а негдје посивјњла непокупљена курузова слама.Читам на цестовним знаковима: Остружница, мало затим Умка, а онда велика кривина, гдје аутобус успори да га се могло пратити кораком, и тад цеста уђе у малу багремову шуму. Десно је текла Сава, врбе се спуштале до воде, а љево час шумовити час отрављени брежуљци. На табли прочитам Барич и спремим се сићи, али ме кондуктер опомену:

-“Не овдје “Код рампе“него на следећој станици “Колонија.“

Сиђем тако на сљедећој станици. Ту је трговина у ниској згради иза које је било неколико стамбених зграда од два спрата, једна иста другој, само што су им улази били окренути на различите стране. Истицала се само једна овећа зграда на спрат са црвеним кровом, а иза свега тога је био отрављени брежуљак.

Десно од цесте био је ред којекаквих кућа са башчама и двориштима ограђеним дрвеним плотом, а мало даље велики зид од бетонских блокета преко којих су се видиле стативе и пречка од бранке, било је то ногометно игралиште.

Док сам тако стајао неколико тренутака да се орјентишем из пролаза између два дворишта појави се Стево:

-“Где си бре буразеру, цело јутро те чекамо!?“

Поздравимо се и он ме поведе кроз пролаз и послије тридесетак метара отвори дрвена врата од трошних летава на плоту од посивјелих дасака и рече:

-“Овде сам ја.“

У земљаном, сад већ сувом травом затављеном, дворишту стајала је мала ниска земљана кућица са два улаза, од којих је сваки водио у половину кућице. Испред кућице је растао већ остарјели багрем, а у једном крају дворишта на два овећа коца био је разапет конопац на којем се сушило неколико комада одјеће.

Пред кућом ме дочека плавуша дуге косе са пар пјегица на носу и образима које су јој љепоти давале ону симпатичност која људе одмах зближи.

-“Љубинка.“ – пружи ми руку и рођачки се пољубишмо три пута у образе.

Ту је био и њен брат Љубивоје, којег су сви звали “Бато“, мојих година, чика Аца, отац јој и мајка Цвета, која је знатно била млађа по изгледу од чика Аце.

Стево и Љубинка су становали у љевој половини куће, која је уствари била једна овећа соба и служила је за све намјене, од кухања и боравка до спавања. Тако је било и са намјештајем, кравет прекривен прекривачем, мали столић и столице, шпорет и остале ситнице које дају топлину дому, а земљани под од набијене иловаче био је прекривен тепих стазама.

Послије слатког послужише ме кавом и вињаком уз које размјенишмо прве информације о здрављу, школи и осталим формалним ситницама, како то већ бива у тим приликама.

Показали су ми слике са вјенчања, успут причајући како су се упознали, кад је Стево дошао ту становати као подстанар, како су мало ходали, а затим како је Стево испросио, ненадно, али одлучно и ето их сада ту као млади брачни пар. Стево ради у “Првој искри“ на одржавању као пословођа, планира се усавршавати у струци ванредно учећи и полажући испите, а Љубинка је полазила медицинску школу, разболила се од менингитиса и прекинула школовање, па послије завршила вечерњу за дактилографа и секретарицу, па ће се и она насојати запослити, ту у “Првој искри“. Стеви су обећали стан, а како се то рјешава, надају се да би га могли добити за годину дана, а дотле ће становати овдје. Бато иде у други разред Школе ученика у привреди у Обреновцу, за алатничара, па ће и он завршити у једном од погона “Прве искре“. Чика Аца је пензионер, има борачку пензију, а са каром и коњем нешто још привреди и тако се преживљава. А прича он да му је отац имао прије Другог рата гостионицу на Обреновачком путу, да се док је био младић мангупира, пио, коцка и женио неколико пута што законски што на дивље. Дошао рат, отишао у партизане, а послије рата нестало гостионе, родитељи помрли, а он са нешто мало земље, овом кућицом и сналажењем основа породицу оженивши се Цветом и смирио се кад су дошла дјеца. Држали су нешто кокоши у кокошињцу склепаном од дашчина, воду су имали на чесми испред куће у дворишту, а заход, онај вањски, у углу дворишта, такођер склепан од дасака.

Како сам мога из свега закључити живили су као свака радничка пролетерска фамилија, којих је таквих у то време било безброј, растежући и натежући мале плаће да покрију најнужније животне потребе.

Стево је по обичају био шутљив, кратко одговарао на питања или са двије три рјечи нешто прокоментарисао, али је то надокнађивала Љубинка сликовитим говором и живахним покретима. Они су били задовољни овако како им је и надали се бољем у скорој будућности. Љутили су се на ћаћу и матер у Буковици, како још не долазе и споро отписују на њихова писма, али им ја ту нисам могао ништа помоћи.

Остао сам до предвечер кад су ме испратили на аутобус, изнудивши ми обећање да ћу чешће долазити, јер од Стевине родбине у овим крајевима од мене нико ближи нема, пошто је Брацо отишао у војску.

Враћајући се ошамућен од вињака и пива размишљао сам како је стварност друкчија од онога сна што га сањамо о будућем животу док смо у школи. “Па тако нешто и мене чека, одљепићу се од једне, сеоске сиротиње, да би постао друга, градска, џаба ми школа и одличан успјех и сав труд. Мала плаћа, без стана, без хране, на некој жељезничкој станици Богу иза леђа, са полуписменим сарадницима и онима испод и онима изнад мога ранга у организационој хијерархији подузећа. У таквој средини погубиће се оно шта сам научио и по природи ствари постаћу као и остали, просјек, без амбиција и жеље да се отргнем матици, препуштајујћи јој да ме таква носи.“ А тада се појавише свјетла Београда и у мени се створи инат: “Завршићу факултет без обзира како! Ако не будем могао редовно онда ћу ванредно уз рад, било који, како ми испадне згодно.“

 

Advertisements