У школи сам кренуо на “прву лопту“, тим више што сам морао надокнадити онај заостатак од два и по мјесеца из треће године. Зато сам у пар дана поновио градиво из цјеле треће године, повезао по суштини и већ крајем септембра апсолутно владао градивом да сам га колегама могао предавати као и професори. И колеге и професори су очекивали да ћу мало испочетка шепуцкати, ипак два и по мјесеца предавања није мало, па је њихово изненашђење тим било веће. Разредни, професор Зовић, ме је цјели сат испитивао њемачки језик, све градиво од прве до четврете године, па да провјери и више, зађемо у граматику, о чему моје колеге нису имале скоро појма, па нису ни знали о чему нас двојица причамо. Кад ме на крају упита одакле знам тако добро граматику њемачког језика признам му да сам од старијег брата узео “Kleine deutsche grammatik“ која је била цјела написана на њемачком и да је такорећи знам напамет. Он сад схвати о чему се ради и призна да би са овим одговором положио испит на факултету и послије тога ме до краја године није више испитивао.

Слично је било и из осталих предмета, па су ме оцјењивали преко писменог или демонстрација вјежби послије њихова предавања.

Ради увјежбавања ђака тада отворише Ђачку путничку благајну на Главној жељезничкој станици и ноћ уочи празника 29. Новембра према распореду дежурства припаде дежурство Дани Кокотовићу и мени. Помоћник шефа станице преда нам благајну на смјени у деветнаест сати претходно направивши дневни закључак благајне са колегама из дневне смјене, пожели нам “Лаку ноћ“ и остави нас саме.

Дане провири испод завјесице на шалтеру:

-“Мајко моја, шта је ово, пун је вестибил народа, а испред наше благајне ред је велик као и код осталих, ко ће то издржати.“

-“Само полако, овако ћемо: ја ћу бити на шалтеру и примати наруџбе, а ти ми додајеш карте из терниона, ја их жигошем и наплаћујем, а ти ћеш писати бјелице како ја диктирам. Немој да те хвата паника, ту нека стоје тарифа и даљинар између нас, а новце слажи по апоенима у преградак. Ја сам ово већ радио у Книну за оваквих гужви, није то ништа страшно.“ – смирујем га, јер ми је причао да је он то радио само на малој станици гдје нема гужви, у Перушићу.

Отворимо шалтер и поче посао. Дану прође почетничка трема, па смо радили као уштимани оркестар. Гужва је била све до два сата по поноћи, када одоше сви ноћни возови и наста мало затишје.

-“Дане, узми папир и оловку и направићемо обрачун, да видимо гдје смо.“ – кажем му.

-“Зашто, правићемо ујутро са помоћником?“- чуди се он.

-“Па да он зграби вишак, а нама шипак!“- велим му.

-“Откуд знаш да има вишак, ја се бојим мањка, сигурно смо негдје зајебали у овој гужви.“- скептичан је он.

-“Само ти пиши!“- диктирам му ја број продатих карата по релацијама и цјене, па онда збројишмо бјелице успут контролишући јесмо ли их исправно исписали и израчунали и тада то све измножимо и добијемо укупни износ, колико би требало бити динара у каси.

Дане сложи новчанице по апоенима, попишемо их и добијемо укупни износ. Био је вишак од тринаест и нешто хиљада динара.

-“Јели могуће, сигурно смо се негдје зезнули!?“- сумњичаво врти главом Дане.

-“Нисмо, било је десетак Словенаца, узели су викенд карте за Љубљану и ту нам је остало око пет шест хиљада динара, нису хтјели узети кусур. Сјећаш се да је онај рекао да попијемо пиво за празник. Видио је да смо ђачка благајна, а кусур је био већи од шесто динара. Слично је било на свим дугим релацијама, а ове старе паре нам је подвалила она Циганка што је путовала за Пожаревац. Него, ево ти пет хиљада, мени исто толико и шути о овоме пред пмоћником јер ће и тад бити вишка, зна и он да не може бити на нули.“- предложим му.

-“Ти се свега сјећаш, тако ћемо, слажем се, а шта ће бити ако се искаже мањак ?“- стрпа Дане паре у џеп некако невољко.

-“Ником ни рјечи, имали смо срећу што је празнична гужва, зато оволико пара, а сигуран сам да нисмо погрешили, не бој се мањка.“- опомињем га.

Гужва је опет почела око четри ујутро и непрекидно смо радили до седам сати, а тада дође помоћник шефа станице и направишмо закључак благајне.

-“Момци, добро сте радили, имате промет као и друге благајне и вишак од три и по хиљаде, што не би смело бити, али што је ту је. Ево вама за трамвај,“ – пружи нам по по хиљадарку, а једну стави себи у џеп – “а остало ћемо приказати као вишак. Одлично сте обавили посао.“

Потписашмо књиге обрачуна и били смо слободни.

Идући на трамвај четворку Дане рече:

-“Добро си поступио кад смо направили претходни обрачун, сада би били за пет хиљада тањи и још би галамио на нас, а паре би узео себи, свака част.“- лупи се пљеском по џепу.

-“Зар ниси примјетио да сам писао вишак код сваке продате карте ако би га било, а нисмо никога тјерали или варали да нам остане, сами су путници частили.“- смијем се.

-“Па када, у оној гужви?“- чуди се он.

-“Каква гужва, увјек ти је само један испред шалтера и о њему водиш рачуна. Остали морају чекати. Не смије те збунити гужва, онда си најеба, правићеш грешке, путници ће се бунити, а ти ћеш се још више збунити и ето ти мањка, само мирно и хладнокрвно и онда је добро.“-поучавам га.

-“Па, гдје си ти то научио, у Книну?“ – пита ме.

-“Највише тамо, на пракси, а остало из књига, као и ти,“- насмијем се и тапшем га по плећима – “а ако знаш добро теорију, не губиш време на читању упустава.“

 

Advertisements