Пред Дан републике примљен сам у Савез комуниста, а чланску карту мени и још неколицини су уручили на свечаној академији поводом празника. Ни мени ни друговима то није било чудно, то је ишло по некој инерцији да се најбољи ђаци на предлог школског колектива примају у Партију. То чланство није тражило неке посебне обавезе или активности, испало је чак да су ми смањене, јер сам се тих дана рјешио функције предсједника омладине пошто је изабрано ново руководство од ђака из треће године. Као ђак ни чланарину нисам плаћао, једино се од мене очекивало да учим као и до сада, што нисам ни сматрао неком обавезом.

Кроз цјело школовање, нарочито из друштвених предмета, провлачила се црвена комунистичка нит, па сам имао мало предзнање о томе, али сам, да би помније сагледао бит комунистичког покрета, поче читати неке брошуре које су биле намјењене новим члановима СК. Као и све брошуре таквог типа, написане су афирмативно, па чак и пропагандистички, о комунистима њиховим вођама и идеолозима, оперативцима, а наравно све црно о отпадницима, дисидентима и издајницима. То ме није задовољило, па сам кренуо ка изворима: “Комунистичком манифесту“, Првој и Другој интернационали и њиховим документима, одлукама и смјерницама, дотакао сам и нека дјела Карла Маркса, Енгелса,Розе Луксембург, Лењина и наших аутора: Моше Пијаде, Кидрича, Светозара Марковића, Димитрија Туцовића, Едварда Кардеља, те Програм СКЈ. То је било толико обимно и нејасно да ми је на крају била већа збрка у глави него кад сам кренуо читати. Зато поново узмем Манифест, читам га и размишљам о тим основним поставкама. Ту није било ничега што сваки човјек мога порјекла не би могао прихватити. Рад, солидарност, правда, једнакост, развој, напредак, истина и друге категорије биле су скоро идентичне и усклађене са моралним начелима сваког друштва, па и са основним начелима свих главних религија. Одмах сам уочио да те дефиниције не обухваћају цјелину људског бића и његовог свакодневног физичког и духовног живота. Духовни живот је пребачен у сферу науке, која је то требала у будућности да проучи и разјасни, јер он проилази из физичког бића, а до тада је религија опијум за народ који призлази из људског незнања. Није се постављала теза да је духовни живот узaјамно везан са физичким постојањем и радњама како појединца тако и друштва.Уочио сам и одступања од изворних поставки код најновијих докумената и другачије тумачење истих појава, а дјеловање комуниста прије освајања власти и оних на власт била су битно различита, па тако и тумачења изворних комунистичких идеја. Очито је било да док се освоји власт долази до раслојавања и у самом покрету, да институционализирање идеје изазива распад на класе и у самом покрету, а то се правда далеким циљем и прелазним периодом, који се зове социјализам и који може доста дуго трајати, док се не развију производне снаге које ће омогућити комунистичко благостање појединца и цјелог друштва. Тако су на то указивали још Маркс, Енгелс и Лењин, а мени се чинило да је сласт власти за врхушку у покрету била јача од оданости идејама покрета. Слично се дешавало као и код буржоаског покрета или било којег религиозног покрета. Ни хришћанство које имамо данас није онакво какво је било у време Исуса Христа и апостола, већ се и оно раслојило на класе у покрету, те срећемо златом и свим привилегијама оковану врхушку и саму сиротињу на дну искрено оадану учењу Исуса Христа. Опијум власти ни њих није мимоишао, боље рећи, искориштене су полуге власти да се такво институционално стање одржи што дуже, да се не би увукла црвоточина у сам покрет и изјела га изнутра.

Схваћајући да је све пролазно, да све има почетак и крај, а између тих одредница се овоземањски живот креће по различитим кривуљама, како појединца тако и друштвене заједнице, није ми била неприхватљива материјалистичка и комунистичка поставка да би рад као стваралачка категорија требао бити мјера вредновања међу појединцима и друштвеним заједницама. Рад, као такву категорију, прихватају и комунизам и религије, па по том основу не долази до сукоба међу њима, већ по начину расподјеле радом створеног и ту је комунистички покрет био напреднији од религије заступајући у већој мјери принцип солидарности међу људима постављајући их у страту на исту полазну црту, док су религијске институције и капиталистичка идеологија прихватале да појединац и по функцији и по насљеђу може бити повлаштенији. Ако је Бог дао живот, ником није дао земљу, новац или фабрике, акамоли друштвени привилеговани статус, само својим радом може појединац стећи углед и статус у заједници.

И тако сам постао комуниста не само формално већ и стварно, усвајајући у дубини свог бића основне поставке и идеје тога покрета, свјестан да ће се сваког трена требати борити за чистоћу основних изворних идеја, као што се ратар бори против троскота на свом пољу. А да је ту било доста магле и утопије, нормално је, шта би био живот без снова.

Advertisements