За празник Дан Републике мој колега и цимер Бранко Миловановић ме наговорио да пођем с њим у Негославце код Вуковара:

-“Ти нећеш ићи кући, далеко је, а код мене смо за час, Винковци, Вуковар и ето нас. Свега око три сата пута, ето нас на вечеру.“

-“Неугодно ми је, Бранко, бити некоме на терету, твоји једва чекају да ти дођеш, а ја сам само гост и стварам им обавезе.“ – браним се.

-Ма какве обавезе, па мени мама замјера што те нисам досада позивао и рекла ми је да не долазим без некога од вас издалека, а успут ћеш ми нешто из неких предмета разјаснити. Jа сам им толико причао о теби да те познају као и ја.“ – упоран је он.

И тако ми кренемо то предпразничко поподне и стигнемо око седам навече у Негославце. Из тог краја је било доста колега Винковчана, Вуковараца, Осјечана, па смо сви били у возу до Винковаца, изводили лудорије као и остала младост и пут нам зачас прође.

Од Вуковара смо путовали аутобусом и послије пола сата улазимо у овеће мјесто.

-“Ево нас, ово су Негославци.“- каже Бранко.

-“Па ово је прави градић!?“ -гледам ушорене куће и широке неасфатиране улице.

-“Село, оваква су наша села у Срему, а и по целој Војводини, Славонији, Барањи, ма целој Панонији, већа су по простору и броју становника него ваши далматински градови.“ – насмија се он.

Аутобус стаде на пространом центру села и Бранко ми поче одмах објашњавати шта је шта и гдје се шта налази:

-“Ово ти је Дом, ту је биоскоп, плес, биртија, све на једном месту, ићи ћемо вечерас тамо да те упознам са друштвом и цурама, само пази да те одмах нека не зграби, овде си ти на цени као странац и сматраш се добродошао гост у свакој кући.“ – учи ме он.

Родитељска кућа ми је била ту одмах у главној улци код цркве. Колна капија у високом цигленом зиду, до ње мања врата на пјешачком улазу, а у продужетку ластавица од куће са два велика прозора према улици. Кроз пјешачка врата улазило се на наткривени тријем са зиданим стубовима, а ту су били улаз у кућу и прозори од соба. У продужетку куће била је господарска зграда са разним намјенама, као и на супротној страни дворишта. Иза првог дворишта је било друго гдје су се пуштале кокоши, гуске, свиње и остала живина, коју већ у селу држе, а иза тога башча, а даље поље до хоризонта.

Пред кућом нас је дочекала омања буцмаста женица у модернизираној сремачкој ношњи са обавезним крзненим ђилетом, мајка му Вида.

Изљуби нас обојицу и уведе у кућу гдје је сједио чика Милован, Бранков отац, и млађи му барат Илија, који је још ишао у основну школу.

Чика Милован устане и поздрави се с Бранком и са мном, а кад се исподрављашмо са малим Илијом позва нас да сједнемо за стол, наточи ракију и наздрави за срећан долазак, а и да се угријемо.

-“Вани је Бога ми оштро, ви младићи то не ос ећате, али моје кости итекако.“ – прозбори храпавим промуклим гласом, човјек средње висине и лика какав ће Бранко бити у његовим годинама.

Мајка Вида се устрчала по кухињи, око шпорета највише, питајући нас час ово час оно и не чекајући одговоре са питањима настављала даље.

-“Видо, пусти момке на миру, да дођу до речи. Има времена, све ћеш дознати.“- опомиње је чика Милован.

Кад је мама Вида сазнала да Бранко шепуцка у школи поче га грдити:

-“Миле је с тобом у разреду и у соби, шта га не питаш ако ти нешто није јасно? Сигурно би ти помогао, али ти мислиш на девојке, а не на књигу.“

-“Да ми он не помаже било би дупло горе, а што се тиче девојака он је гори од мене, не само да мисли на њих него их и виђа.“- буни се Бранко.

-“Па како он може, а ти не можеш. Исту школу учите!“ – није јој јасно његово правдање.

-“Он мама учи мање од мене, он је знао колико и наш учитељ овде кад је дошао у школу, а то је тешко надокнадити. Ето шта значи основна школа.“ – и даље се Бранко брани.

-“Како знаш ти мораш завршити ту школу, па учио дан ноћ, сад је касно за падање, колико смо се само истрошили, а знаш да је татина пензија мала, а ту је и Илија, стиже и он на ред.“- закључи она критику.

-“Пусти Видо, та људи су они, знају они то и без тебе, биће све у реду.“ – умирује је чика Милован и нуди нас ракијом.

Мама Вида је за вечеру припремила праву гозбу. Бистра јуха, супа, печење, салата, колачи, вино, сервирано све по најстрожем протоколу, а чика Милован је на моје интересовање причао како је кренуо одмах у партизане, јер су биле дошле усташе и НДХ, како су их ловили као дивљач и тјерали у логоре, како су им куће биле спаљене или у њих насељавани Хрвати из Загорја и Херцеговине, како је прошао Срем, Босну и ко зна гдје није био, како је био рањаван и сада прима неку мизерну инвалидску пензију. Земља је у Задрузи, ето имају од ње хлеба, а зелени из баште. “Тако, животари се.“ -заврши он.

Мало су се распитивали о мени, о мојима, па кад сазнаше да нас има седморо дјеце мама Вида рече:

-“Ја имам њих двојицу, па је тешко, а могу замислити како је твојој матери. Срећа, па добро учите! Ето Бранко, нађи му овде дотарицу, има их овде у Негославцима, па ће имати и посао и кућу и имање.“- каже она пола у шали пола озбиљно.

-“Ја ћу га упознати, па нека бира.“- смије се Бранко материној рачуници.

-“Смеј се ти, смеј. А шта би му фалило да се ожени богатом девојком.“- каже и чика Милован.

-“Да, да, ви сада мислите да је згодна, лепа, није згорег мислити и да је добростојећа. Неће бити вишак ако нешто има и имовине.“ – озбиљно ће мама Вида.

-“Ајмо Миле ловити дотарице!“- устане Бранко од стола – “Идемо у Дом, да га упознам са друштвом.“

 

Advertisements