Нисмо облачили капуте, прелетимо оних стотињак метара онако у одјелима. А тамо је већ у току била приредба у част Дана републике, давали су је ђаци основне школе. Као и свуда, мало рецитала, мало партизанских пјесама, а онда се оркестар премјести на малу бину, столице публика постави уза зидове и тако се ослободи подијум за плес. Мушки одоше према шанку, а маме и тете посједаше на столице, као коке на сједала и проматраше цуре и момке како играју сремска кола, непрестано се нагињући једна другој и нешто шапућући.

-“Шта ове бабе не иду кући, готова је приредба?“- питам Бранка.

-“Таман посла, та оне су дошле да гледају како се која цура или момак обукао, ко с ким плеше и ко кога погледом штреца. Сутра ће о томе по цјелом селу причати. А ту су и да пазе на своје ћерке, да не би застале негде у мраку с којим момком. А о теби ће се сутра у цјелом селу знати и већ ће тебе и мене вечерас звати да сутра дођемо на колаче.“ – смије се он објашњавајући обичаје, а тада ме поведе до мушког друштва око шанка и упозна са њима. Све су то били домаћи момци, неки су студирали у Београду, неки су ишли у средње школе у Вуковару, а посебно ме је упознао са Бором с којим је одмах уговорио да ћемо га посјетити сутрадан одмах послије доручка.

Пило се пиво, вино, али и ракија, као ко. Попишмо пиће и вратишмо се код плесача и кад је оркестар почео свирати шлагере Бранко ме позва да “дигнемо двије цуре на игру.“

-“Ти ћеш Љиљану, а ја ову другу. То су моје колегице из основне школе.“- каже ми.

Дошли смо до њих и њихових матера. Бранко се поздрави са свима, а онда предтави мене и плес је почео.

-“Ти си Љиљо вечерас добила премију, све ће ти цуре завидити, очекујем реванш.“- говори јој Бранко плешући уз нас.

-“Бранко, Бранко, сто је врагова у теби. Можда сам је и заслужила!?“- поцрвени Љиљана.

-“Пусти га нек се шали, само не знам шта ће ти мама рећи?“- укључим се и ја у шалу.

-“Шта ће рећи, зваће вас на колаче! Бранко те је нахвалио као да си икона.“- каже Љиља.

-“Па, шта се теби чини, јесам ли упола онаога што је Бранко напричао?“ – питам је иако не знам шта је то све Бранко напричао, вјеројатно саме суперлативе.

-“Није пуно лагао, бар на први поглед ми се тако чини.“- насмјеши се она, румених образа што од врућине што од погледа који су нас боли са свих страна.

Љиљана ми током разговора за време плеса исприча да је четврта година Економске школе у Крагујевцу, тамо је код тете, да нема момка, да је јединица и да јој је Бранко даљњи род, али се држе као да су блиски род, баш зато што нема никога у ближем сродству од његових.

-“Охо, доћи ћу сутра на колаче, вреди се мало помучити кад је дотарица у питању.“- кажем јој, окрећући на шалу.

-“Ако је само то разлог неће бити ништа.“- сад се смије она.

-“Волио би да то нисам сазнао, а и нисам знао кад сам те замолио за плес, видиш да сам те ипак изабрао ради нечег другог.“ – настављам мудровати.

-“А због чега другог?“- директо ће она.

-“Па, зна се. Од свих цура ти ми се највише свиђаш.“ – и ја ћу директно.

-“Има овде доста лепих девојака, чак и лепших од мене, зар не?“ – смијуљи се она лукаво гледајући испод ока.

-“Има разних љепота, мени си ти најљепша, другоме нека друга, то је ствар укуса.“ – ја ћу полуозбиљно.

-“Па, опиши по чему тако судиш?“- упорно ће она.

-“Судим по свим осјетилима, а највжније ми се чини шесто чуло.“- изврдавам се.

-“Сад ми ништа није јасно, шесто чуло, шта је то?’- као збуњена је она.

-“То ти је збир свих пет и плус један, да се изразим математички.“- објашњавам необјашњиво.

-“Још ми није јасно?“- и даље ће она.

-“Треба то мало дуже објашњавати, ван ове буке, негдје насамо.“- зацаклише ми се очи.

-“А тако !“ – чини ми се да је схватила.

Музичари кренуше опет народњаке па ја и Бранко испратимо дјевојке до њихових мама.

-“Сутра се видимо на колачима, јел’ тако Бранко?“- пита га Љиљана.

-“Свакако, доћи ћемо поподне.“- потврди Бранко.

-“И ти Миле, обећаваш?“- њена ће мама.

-“Бранко је шеф, бићу с њим .“- обећах.

Више нисмо плесали већ се прикључили момцима, а они су тамо причали један другом гдје су били

и шта су радили, тко са којом цуром хода, ко се жени, док се пијуцка црно вино, понеко пиво. Друштво је било све веселије, а цуре су с мамама и тетама полако одлазиле кућиама.

-“Неко поведе пјесму, тихо, а онда оркестар прихвати и почеше сви пјевати:

-“Ој Стеване Синђњлићу…“

Бранко се издвоји корак и нагну према мом уву:

-“Извини, ови пјевају старе српске пјесме, немој да ти буде неугодно.“

-“Зашто неугодно?“- чудим се.

-“Па ти си Хрват.“- шапну он.

-“Какви Хрват, као и ти ја сам Србин по националности!“- насмијем се грохотом.

-“Јебо те Бог, четри године се познајемо, а ја цело време мислим да си ти Хрват по националности!“- сад ће и он гласно.

-“Никад ме ниси питао, нити сам ја имао повода да кажем, ето ти.“- рекох му.

Друштво је застало с пјесмом и слуша нас двојицу, неко добаци:

-“Е, јеби га Бранко, преведе момка у другу нацију и веру ни крива ни дужна!“

-“То је зато што ви не знате да у Далмацији има Срба и православаца. Питајте попа за Манастир Крку, Крупу и Драговић, за Далматинску епископију и епископе чије је сједиште у Шибенику. А ти си мислио да ако ми презиме не завршава на -ић, да не могу бити Србин. Има пуно Хрвата са презименом на -ић и Срба без тог наставка и овдје код вас у Војводини, акамоли у Босни, Херцеговини и Хрватској.“ – рекох им.

-“Па, која је твоја слава ?“ – упита Боро очито још сумњичав.

-“Свети Андрија Првозвани, на 13.децембра, а крштен сам у Манастиру Светог Аранђела, на Крци, од оца игумана Никодима Опачића.“- избацих као из топа.

-“Краљевска слава људи, Светог Андрију славе Карађорђевићи.“ – рече постарији гостионичар.

-“А знаш ли да ове песме бране комунисти?“ – један ће од њих сјајних водњикавих очију.

-“Ја сам комунист па не браним! Како можеш забранити народ и његове пјесме? Брани се оно што је повод пјесми, а не пјесма. Ако је тај повод или радња лоша, злонамјерна, онда се и пјесма каља. Швабе су пјевале “Лили Марлен“, чисту љубавну пјесму у пропагандне сврхе, да величају свој национализам и расизам, а не ради љубави о којој пјесма говори. Шта има Стеван Синђелић и пјесма о њему против било кога, кад о њему и његовом патриотском чину учимо у историји, или “У гори расте зелен бир“ или “Љепа наша домовино“ или “Тамо далеко“? По мени ништа, као такве величају осјећај за своје, а нису уперене против другога, па зашто се не би пјевале?“- покушавам објаснити своје виђење.

-“Али милиција то брани!“- рече Боро.

-“Милиција, шта зна милиција, ко је њу овластио да суди о умјетности?“- питам га.

-“Неко јој је сигурно наредио.“ – Боро ће опет.

-“Тај је исти као и милиција. Можеш ти пјевати и “Обраше се виногради“ и зло чинити, није по мени пјесма важна која не призива зло, а зло се чини и без пјесме.“ – доста ми је мудровања.

-“Да, тако је!“- рече Боро и прилично угрушан поче:

-“Обраше се виногради тамо код Тополе…“, прихвати оркестар и угријано од пива и вина друштво, а тада “Тамо далеко“, па “Играле се делије“, а онда “Мајевицу“ и “По шумама и горама“ и многе друге до дубоко у ноћ, док неке не свлада вино, некога сан , а некога храпавао грло. Увукли смо се тихо у перине не палећи свјетло, а ујутро смо устали чили као да смо цјелу ноћ спавали.

Advertisements