За ово доба године време је било љепо, прохладно и ведро као стакло. Док би се сунце подигло за два штапа могло се ићи без капута, а тло је било суво,тврдо и утабано. Идеално за скитњу коју смо ја и Бранко планирали.

-“Идемо до Боре, он ми је као брат,морам се његовим родитељима обавезно јавити, а после ћемо бициклима до Петроваца, код Петре.“- предложи он за доручком.

Тако и би. Борина кућа је била недалеко центра, десно од раскршћа. Родитељи нас дочекаше у кухињи нудећи нас ракијом, кавом и колачима, које ми избјегошмо и одемо код Боре у радиону која је била у дворишту наспрам стамбене зграде. Поправљао је неки од прикључака за трактор турпијајући неку рупу од шарафа настојећи је проширити:

-“Требам ставити јачи шараф, овај фабрички је слаб, стално ми пуца.“

Гледам по радионици пуној разних бушилица, брусилица, пила, кључева, чекића и некаквих дјелова од аута, трактора и ко зна чега још по ћошковима, за које је само мајстор знао шта су, чему служе и да ли су исправни.

-“Требам то мало средити, али никад не стигнем, увек нешто искрсне, па тако то чека, важно је да знам где је шта.“ – правда се кад ухвати мој поглед по радиони.

Боро је завршио за механичара у Вуковару прошле године те се почео бавити оправком аута, трактора, косилица и комбајна уз остале пољопривредне радове на својој земљи, држећи и нешто прасади, крава и живине. Сестра Драгица му ове године завршава трговачку, а млађа још иде у основну школу.

-“Добро смо синоћ прославили, а Миле?“ – насмија се кад види да му шараф за којег је ширио рупу глатко љеже у лежиште.

-“Бога ми, добро! Јели тако код вас сваки пут?“-питам их.

-“Углавном, за Нову годину је још луђе, траје ц елу ноћ, па за Божић, а шта да ти набрајам, сада преко зиме увек се нађе неки празник или светац, па се лумпује.“ – одману он руком и однесе дио код трактора и гледа како ће одговарати са новим шарафом.

-“Буде ли кад нереда, туча или слично?“- питам их опет.

-“Ретко, ако неко претера у ракији, али га увек неко смири, та скупа смо одрасли, нема потребе за милицијом.“- каже Боро, а Бранко потврђује.

-“Значи да Сремци нису жестоки како се прича?“- насмијем се.

-“Та да, нисмо ако нас нико не дира, али не дамо на се, то је истина.“- потврди Боро – “А видећеш, ти као Бранков гост и колега можеш у чију год хоћеш кућу ући, свуда ћеш бити почашћен и као властити гост примљен, можеш девојку бирати коју оћеш, нико ти неће замерити, таки смо ми.“- настави он док затеже шарафе на монтираном дјелу трактора.

-“А кад раеагујете, кад вас наљуте ?“- питам га.

-“Зна наићи група фрајера из Вуковара или околних села, па се не понашају како треба, провоцирају, гњаве цуре, разбијају по биртији, е то не може! Док си фин чини шта те воља, али на силу не може. Неће девојка с тобом да плеше, неће, па шта, не можеш је натјерати, а ако је присиљаваш, онда ћемо је бранити, зна се, тако то иде код нас.“- задовољно баци Боро алат у ћошак.

-“Тако је свуда.“- рекох.

Уђошмо у кућу и посједашмо за стол. Мајка му донесе ракију, каву и колаче. Попишмо ракију за задравље и пијемо кафу и пушимо:

-“Видиш Миле, Бранко ти то сигурно није рекао, у мојим жилама тече и швапска крв. Прадјед и прабаба су дошли у Негославце из Швапске и овде их народ лепо примио. Бавили се ковачијом и пољем, дјед се оженио Српкињом иако је био католик, а отац се оженио опет Српкињом, па својом вољом постао православац и партизан. Прве две године рата као Швабо штитио овде народ од усташа, био чак и некакав немачки службеник, а кад више није могао поднети уз помоћ другова пребацио се у партизанску јединицу, а тада хитлеровци му спалише кућу и сво имање. Можеш замислити како му је било, али ми једном рече да је више волио своје другове с којима је одрастао него целу Немачку, па куд ће него са њима. И ево га сада у годинама, како другима тако и њему, не тражи никакве посебне заслуге већ оре земљу, држи свиње и живину, а мени омогућио да се бавим механиком. Ако је човек прво човек него остало шта се надограђује, националност, вера, звање итд., онда му свагде има места, али то увек није лако.“ – повуче он дубоки дим и отпухну га устрану.

-“Не, није ми Бранко ништа говорио. Стварно ти оцу није било лако, пљуван са више страна, а био је у праву као човјек, као људско биће, требало је то издржати.“ – потврђујем му и у мислима покушавам докучити кроз које невоље је тај човек у то доба пролазио и у којим дилемама је био.

-“Мало он о томе прича, скоро ништа, али му је здравље отишло. “Та мани, било, не поновило се.“ Каже кад га понекад упитам.“ – дода Боро.

-“Оћемо ли у Петровце, оставите те приче.“- ускочи Бранко.

-“Идите ви, ја морам нека дрва средити. Узмите мој бицикл, ако вам треба.“- вели Боро.

Возили смо џобастом путином према Петровцима, срећа да је било суво. С обе стране пута поље све до руба хоризонта. Негдје се црне узоране њиве, негдје су стрништа, а негдје купице кукурузовине, тек ту и тамо уз међу по које багремово стабло изђикало усред мале шикаре. На стрништима на стотине врана тражи храну, а јата голубова час су на њивама, а час на изненадан неприродни шум узлећу и заплове изнад њива према плавом небу.

-“Срем,Срем, диван је…..“- пјевуши Бранко својим храпавим гласом и тјера бицикл упоредо са мном избјегавајући џомбе.

-“Зна ли, Сремче, Петра да ћеш доћи ?“- питам га.

-“Писао сам јој да ћу навратити, ако буде код куће, буде, ако не, ништа. Знаш, она је Словакиња, ово је њихово село.“- рече он.

-“Па шта, шта има везе ?“- питам.

-“Они држе до својих обичаја, сложни су, вредни су и мирољубиви. Мало теже прихватају друге, али иде, ако си упоран и имаш добре намјере. Нећемо у кућу улазити, само ћемо на капији мало диванити.“- обавјести ме о свом плану.

Пред селом је био крст и мала капелица са кипићем распетог Исуса Христа окићеног увелим цвјећем. А куће ушорене, уредних фасада и свјеже офарбаних капија. Из димњака плавичасти дим као стрела стреми небу, а голубови лете с крова на кров и гугућу ли гугућу. Бранко стаде поред куће офарбане у жуто и покуца на прозор.

На прозору се исти час појави дјевојка свјетложуте косе као јечмена слама и весело се насмјеши. Ја сам стајао уз крај коловоза и од њих ме дјелила дубока воша и травњак на којем су били огољели грмови ружа и неког другог цвјећа, а између њих велика стабла липа голих грана. Запалим цигарету и гледам около. Куће, налик једна на другу, капије исто тако, на сред села црква са високим готичким торњем окружена великим крошњама платана и жутим ниским зидом са оградом од кованог гвожђа. На улици нигдје никога, ни човјека, ни жене, ни живине, ни паса, као да ту нема живота, да је то село без становника.

-“Ајмо компањо.“- позва ме Бранко.

-“Ајмо, јеси ли обавио шта си хтјео ?“- питам га кад смо поодмакли . -“Та да, нема ту ништа озбиљно, само симпатија.“ – каже он.

-“Па гдје су ти људи, нигдје никог живог?“- распитујем се.

-“Неко у пољу, неко у дворишту, неко у кући, неко у шталама код стоке, нема ти овде ни усред љета народа на шору. Тако је то овде!“- објасни ми.

-“Код нас гдје год кренеш увјек неког сретнеш, тамо су људи више ван куће него у њој, а овдје изгледа обрнуто.“- причам му ја о разликама.

-“Овде је тако, ради се у дворишту, на њиви, у кући, навече се изађе у гостиону или Дом и тако теку дани. Љети је нешто боље, али не пуно, јер се више ради, скоро по цјели дан, па и ноћу.“ – објашњава ми Бранко.

Поподне смо отишли код Љиљане на колаче, посједили мало и договорили се да сутра скупа путујемо, а тада отишли у Дом. Сада је трештао, умјесто оркестра, радио са полице, а ми водили дуге мушке разговоре, час испразне, час дубокоумне, али смо се рано вратили кући. Бранку сам нешто појаснио из неких предмета, па смо раније легли, треба сутра рано путовати.

Враћали смо се у Београд на исти начин, само обрнутим редом. Ја и Љиљана смо се договорили да ћемо се дописивати, онако пријатељски. А увече, кад са скупило цјело друштво у соби, овај излет у Негославце чинио ми се као сан, а не малопријашња стварност.

Advertisements