Идући једног дана преко Славије сусрео сам медицинску сестру Веру, приправницу са Интерне “А“ клинике. Било је око три сата поподне и ишла је из правца Аутокоманде.

Препознала ме је кад сам био на три четри корака од ње. Насмија се и застане:

-“О, кога то видим!? Како си?“- помјеримо се у страну.

-“Добро је, све је у реду, а ти?“ – одговорим и питам док се поздрављамо.

-“Радим тамо, на Интерној “А“. Баш си ми око запослења донео срећу. Што се ниси јавио?“- пита ме.

-“Истог дана кад сам отпуштен из болнице отпутовао сам у Далмацију, а онда на климатско љечење у Хрватско загорје. Твоја адреса ми остала код куће, а послије ми се било незгодно јављати, послије толико времена. Крив сам на своју штету, извини.“- слегнем раменима.

-“И на моју, била сам се загријала за тебе, али све прође с временом.“- каже ми.

-“Важно је да ниси патила, ниси имала зашто. Тако је испало.“- и даље смушен сљежем раменима.

-“Можда је и боље. За Нову годину идем мами у Француску, вероватно се нећу ни враћати, планирам тамо радити.“- говори о својим плановима.

-“Ја ове године завршавам школовање у Београду, па ћу у Далмацију, на посао. Београд ће, изгледа, морати без нас.“- отужно се насмјешим.

-“Да, изгледа да је тако. Па, сретно!“- пружи руку.

-“И теби пуно среће у Француској.“- прихватим јој руку.

Она ме дубоко погледа у очи и хитро пољуби у усне:

-“Збогом.“- прошапута и нагло оде.

Гледам за њом како одлази витким ногама, лако као срна и скреће љево у Маршала Тита улицу.

-“Збогом Вера.“ – рекох у себи и скренем у Немањину – “Такав је живот, спаја и раздваја.“ – чини ми се да у мислима понављам нечију мисао.

Advertisements