Са Еленом сам се виђао у дане кад поподне не би радила. Шетали би градом, ишли у биоскоп, а никако нисмо могли, као први пут, због газдарице у њену собицу. Газдарица, као за инат, никако да оде код родбине на село, да се бар једно поподне раскомотимо. Љубљење и миовања по парковима, биоскопу и у хаусторима су нас доводила до усијања, али смо морали трпјети и чекати да нам се укаже прилика, а то ће бити кад газдарица оде. У Дом је нисам смио доводити, међу толико младића било би јој неугодно, а ја је нисам хтио с њима упознавати, нити је она то хтјела. Једно другом били смо довољни.

Обоје смо били пресретни кад Елена рече да газдарица коначно иде на село за викенд, тамо славе њени Светог Николу.

Сачекао сам је испред “Касине“ да заврши смјену, а потом се шетњом упутишмо у улицу Страхињића Бана. Успут смо у малој трговини купили вино и нешто хране, да се нађе ако нам се не буде излазило, што је овисило о времену које је тих дана било превртљиво од сунчаног до сњежног неба.

Њена мала соба је мирисала на лаванду и младу дјевојачку пут.

Сједнем на крај кревета, а она упали радио и уз евергрине Лоле Новаковић лагано се њишући у ритму музике поче пресвлачити у кућну свилену хањину. Гледам јој набрекле груди, мали тврди трбух, као јабука округлу гузу и витке ноге као у срне. Испод црних обрва гараве очи јој се изазовно смјеше. Прихвати моју испружену руку и не вежући хаљину сједе ми у крило, обухвати ми главу ситним рукама и жудно ме пољуби док јој чупкам њежно мали чуперак свилених црних длачица што су се пробиле испод руба бјелих минјатурних гаћица.

-“Чекај, имамо цјели викенд само за нас. Каква сам ја домаћица, донећу пиће и каву.“ – измигољи се као ласица из мог крила и изгуби се у кухињи и исти трен донесе боцу мастике, бићерине и каву.

-“Мастику су ми послали из Македоније, домаћа права, види како се жути.“ – говори док налива течност у чашице.

-“Фина је, нисам је досада пио.“ – кажем кад сам пробао мастику.

-“Све је македонско фино, зар не?“- кокетно се протегну.

-“Јесте, изгледа да сам добио најљепше,“ – загрлим је љевом руком преко рамена – “дјевојку, љубав и мастику. Ни остало што дође не може бити лоше.“

-“Тако је љубави.“- пољуби ме у врат.

Завуче ми руку под кошуљу и милује ми груди. Привучем је јаче себи и почмемо се страсно љубити и миловати, тргајући са себе одјећу. Пијани од страсти, љубави и мастике настојали смо угасити огањ који се распламсо у нама по парковима, биоскопима и хаусторима београдским.

Окупани знојем, који се испаравао од врелих тјела, лежали смо измјешаних удова и борили се за ваздух као рибе на сувом.

-“Љубави, љубави моја,“- прошапута она дошавши до даха – “што ће бити са нама ?“

-“Што ти је сад, Елена, откуд такав уздах, туга и безнађе?“ – придинем се на лактове погледавши је дубоко у зенице. Тамо дубоко се видјела безнадна туга, али се она трже и брзо рече, као да хоће да исправи нехотичну грешку:

-“То је онако, питам се дали ћемо се увек овако волети?“

-“Зашто не, нема разлога да тако не буде!“- кажем с оптимизмом.

-“Па да, где сам ја одлутала! Кад буде проблема заједно ћемо их решавати. Тако је!“- осмјехну се бисерним зубима, пољуби ми руку која лежаше на њеним грудима и сједе на кревет и напуни чашице мастиком.

-“Дођи, кафа нам се лади.“- позва ме.

Узмем прекривач и обоје нас, онако голе, покријем по леђима, сједимо и пушимо пијуцкајући каву.

-“Где ћеш чекати Нову годину?“- упита ме изненада.

-“Не знам, баш сам се хтио с тобом договорити.“- одговорим.

-“Ја идем у Македонију два дана пре дочека, имам неколико дана годишњег одмора, па ћу се вратити тек половином јануара. Доћи ће ми сестра и зет из Немачке, они то зову Божићним празницима, а нисам их видела скоро три године.“ – појасни своје намјере.

-“Напушташ ме за празник, тада ми не преостаје друго него да идем код брата и снајке, боље и то него у Дому.“- смијем се штипкају ћи јој њежно образе.

-“Не говори ми да те напуштам, ти си стално у мом срцу, у мојој души, у мојим мислима на јави и у сну, тако је сада, тако ће и остати док сам жива, ма шта се десило.“- уозбиљи се она.

-“Опрости, нисам тако мислио, незгодно и незграпно сам изговорио. Хтио сам рећи да нам живот такве растанке прави, кад ми желимо бити скупа. Али ми ћемо прославити ноћас Нову годину, зар не?“- умирујем је.

-“Тако је, ноћас је наша Нова година!“- наздрави са мастиком.

Припремили смо вечеру, пили и јели, слушали музику и водили љубав цјелу ноћ. У зору смо заспали загрљени, а пробудио сам се сам у кревету. Послушам, Елена пјева у кухињи неку македонску пјесму, тихо и тужно, каква је већина наших народних пјесама.

Лежим подбочен рукама и слушам њен баршунасти глас, нећу да је прекидам. Шта год да јој је у души нека оде с пјесмом, ако је прекинем напола би јој остало у грлу, ни тамо ни овамо, и још више би је мучио тај осјећај до краја не исказан.

-“Кавица,љубави! Јесли ли се наспавао?“- остави послужавник на дрвену столицу и баци се на мене. Очи су јој се радосно цаклиле, а кожа затегла од туширања.

-“Мазо, мала мазо! Зашто ме ниси будила?’- мрсим јој косу, црну и сјајну као дијамант на собном жућкастом свјетлу.

-“А зашто, вани је кишно и тмурно, овдје је мали рај, па нека нас у њему.“- прстом ми се игра с уснама.

Окупао сам се, а Елена ми је прала леђа. Отргла се и побјегла када сам је хтио увућу у каду. Спремила је ручак и пјевушила док сам ја сушио косу и након тога пио каву. Заједнички смо намјестили кревет, смијући се, знајући да ће ускоро бити размјештен и у нереду.

Предвече см кренуо у Дом:

-“Не требаш ме пратити, вани је прохладно, мораш се наспавати, зар не?“

Она намјести кућну хаљину коју је кренула скидати намјеравајући да се пресвуче.

Загрли ме,ј ако и снажно и заплака.

-“Шта је Елена, љубави, зашто плачеш?“- зачудим се.

-“Нећу те дуго видети.“- каже она бришћи сузе.

-“О, не буди таква, проћи ће за трен, хоћеш ли да те испратим на воз?“- питам и тјешим је.

-“Не, не треба, не знам када ћу тачно путовати, можда ми шеф да који дан прије да одем.“- рече тужно и загли ме:

-“О, љубави моја,збогом.“

Пољубим јој сузне очи:

-“Брзо се врати, чекам те!“

Кимне главом, не могавши рећи ништа, већ ме само пољуби страсно и сагну главу.

Идући улицом Страхоњића Бана, на неколико корака од Еленине куће, испред мене прелети црна мачка. Некакви трнци ми прођоше кроз тјело и ја пљунем три пута за мачком и прекрстим се, за сваки случај. Док су ми кораци одзвањали у пустој улици имао сам осјећај да ће се нешто десити, што ми неће бити по вољи, па се за сваки случај још једном прекрстим.

Advertisements