Нова 1967. година се муњевито приближавала носећи суморно хладно време и сњег. Нигдје тих дана, пуних кошаве оштре као пасји зуби и ситних сњежних иглица што боцкаше лице као трње, нисам излазио. Научио би оно шта је требало, написао домаћи рад, показао колегама ако им нешто није било јасно и читао књиге. Докопао сам се “Др. Живага“ од Бориса Пастернака, којег сам љетос прије одласка на климатско љечење почео читати, и сад почео испочетка. Око превода и издавања књиге код нас било је доста галаме пошто је у СССР била забрањена, што је још више повећало интересовање за њу. Душан је одмах набавио, прочитао и оставио код куће на Влаци, а ја тада нисам имао времена да је прочитам, па сам је послије дугог чекања тек сад добио из библиотеке. Прочитао сам је у једном даху и прво се упитао шта ту има да се брани. Кажу, критикује комунизам и социјализам, осуђује Октобарску револуцију и њене методе, уздиже лично у односу на друштвено, тражи право на лични избор живота и субјективо схватање вредности овог свјета, што неизбјежно доводи до слабљења друштва, колективног духа и енергије. Ја такву поруку читајући овај роман нисам добио. Ако схваћамо друштво као скуп различитости повезаних моралним нормама онада у њему има мјеста и за Јурија и за Пашу, за Ољу и Лару, али ниједно друштво не подноси некога него као нужно зло Комаровског и Јевграфа. Револуција је доњела зло, као и увјек шта се догађа, онима који су најмање криви. У њу је из свиле и кадифе упао Јури грозећи се крвавих мука у којима се рађа нови свјет, док с друге стране долази Паша да горчину своје сиротињске младости за дан обасја слављеничким бакљама побједе своје класе у том новом свјету. Обојица прекасно схваћају оно шта се догађа, да је свако рађање болно и крваво и да за дан беба не може нарасти, а у те међуфазе долазе дебелокошци прагматичари какав је Комаровски и само још више повећавају боли. Личне судбине протагониста су реалистично исказане до бола, али је аутор заборавио или превидио да каже због чега је до те револуције дошло. Она је грунула као ерупција вулкана, али се одавно гротло димило. Јури то није хтио или могао видити, а Паша је превише гледајући то накупио у себи горчине да би могао са њом рационално владати. Њега је револуција прогутала као своје дјете, док Јурија још даље гура у самог себе. Лара, несретна Лара, бацана је као сламка од револуционарног вихора, док се не разби о хридине живота оставши сама, без оних које је највише волила: мужа, љубавника, дјеце, и њен живот бијаше пакао. Компарирајући ово дјело са “Тихим доном“ од Шолохова схватих да пишу о истом, један из града, други из села, а исто им је да преко несретних судбина обичних малих људи точак историје креће напред у нади за добробит будућег неког покољења. И тако у бесконачно и поново, револуција, власт, привидан мир, контрареволуција, и поново револуција и тако поново идући круг у спирали на вишем нивоу, ако се то уопће може назвати нивовом, можда је то исти круг само са промјењеним средствима зла.

Једно је било сигурно, на револуције нисам више гледао сувопарно како их приказују уџбеници историје, схвативши да све на овом свјету има своју људску, индивидуалну, димензију.

Advertisements