Сњег престаде уочи Нове године и ја одем у Барич код Стеве и Љубинке. Сњег је све што је ружно на тлу покрио бјелином и створио привид љепоте и тамо гдје је иначе нема. Чика Ацо, тета Цвета, Бато, Љубинка, Стево и ја смо били весели цјело поподне пуштајући музику са плоча, наздрављајући једно другом и спремали се за дочек у Дому културе, гдје су Стево и Љубинка резервирали мјеста.

Кад смо тамо дошли сала је већ била пуна, оркестар је свирао без предаха, младост је плесала или играла кола и од све те буке се није могло нормално разговарати већ довикивати кратким реченицама или гестикулацијама. Радило се шта се већ ради у тим умјетно створеним свечаностима, пијеш, једеш, плешеш или играш и довикујеш за столом.

До нас су сједила два Њемца, шофера, који су довезли камион-цистернама сировине за “Прву искру“ и чекали да прође празник да се то истовари. Кад су схватили да их ја разумијем и да са њима помало могу причати нисам их се могао отарасити. “Was ist das?’’,’’Wer ist sie’’, и тако цјело вече. Загријани пићем заборављају на моју опомену “Sprehen Sie langsam.“, па причају ли причају, а ја кимам главом и вичем да надјачам буку: “Ја,ја“, и примјрћујем да не говоре оним књижевним њемачким “Hochdeutsch“ већ неким дјалектом, па их тјерам да понове лагано изговарајући рјечи: “Bitte schon,sprechen Sie langsam noch einmal.’’, а онда они слажу кратке реченице настојећи говорити књижевним језиком.Тако је било док се нису “орољали“ као мајке и почели понављати:’ ‘Sehr gut,Serbien ist wunderbar, danke schon Herr!’’ и дошавши мало себи након горке каве одоше на спавање док их држи оно мало бистре памети.

Љубинка ми је показивала дјевојке и говорила гдје иду у школу, чије су и по њеном мишљењу каквесу особе. Она је познавала њих и родитеље им, а за мене су, онако плава и непозната, мислилили да сам Швабо као и она двојица шофера и да сам се прикључио Стеви као гост пошто се ,биће, познајемо из “Прве искре.“

Дође код нас конобарица и пита Љубунку:

-“Одоше оне Швабе, шта је овај остао, шта он чека?“

Љубинка се зацени од смија и каже јој:

-“Па ово је мој девер, Стевин брат.“

Конобарица поцрвени:

-“Јадна ја глупача, могла сам шта горе рећи! Видим , са њима прича, а плав као они, па како да знам !?“

-“Нема везе,млада си и искупила би се.“- смијем се и ја са њима.

Одбројаше дванаести сат, симболично угасише свјетло, а оркестар удари туш и стиже нам Нова 1967. година. Наста честитање и љубљење, за срећу, за здравље, за ово, за оно, па оркестар опали колце и цјела сала се затресе од играча. Иглали су сви, старо и младо, а онда послије два-три круга почеше се понеки издвајати из кола, запувани и знојни, и одоше до својих столова да попију пиће и поврате истрошену снагу.

А у зору, старији и ожењени почеше се повлачити и препуштати младима да раде шта их воља. Ја и Бато смо још мало остали и договоришмо се да ћемо сутра ићи у Умку на неку свадбу, па је ред да идемо мало одспавати.

Кад је оданило почеше долазити честитари, попије се пиће и кава, поразговара о дочеку, а онад Стево и Љубинка ме поведу код кумова који су становали на другом крају Барича, “крај Рампе“. Угодна и весела Циганска породица дочека нас као најмилије, домаћица се растрча и износи јело, пиће, колаче и каву, зачас напуни стол пијатима, тећицама и разним посудицама и нуди непрестано, као да је неком до јела и пића послије бурне ноћи.Тада домаћин показује кућу, ово је купио, ово сам направио и пита Стеву за савјете као признатог мајстора, а овај му потанко објашњава шта му треба од алата и материјала и како ће то извести. До тада сам гледао Цигане које би срео по граду како просе, гатају или нешто продају испод руке као неке специфичне људе, а сада видим да су и они као и остали народ. Као да ми чита мисли кум каже:

-“И код нас Цигана има радника и нерадника, лопова и поштених, паметних и блесавих, храбрих и кукавица, луталица и стојећих. Ми нешто попримили од вас Срба, ви нешто од нас Цигана и нађошмо се на по пута, па се добро слажемо. А није свагде тако, веруј ми да нам је са Србима најбоље, без обзира на екцесе који се повремено дешавају Срби нас не мрзе, док други нас не могу очима видети.Тару нас скупа с вама кад год могу, ваљда смо се у заједничкој невољи и сродили. Циганин се само у Србији осећа као човек, свагде другдје је слуга или задња рупа на свирали, отпад, нико и ништа. Е, пијмо зато кумови моји, срце би вам из прса дао, што ми данас дођоште, што ми душу испуниште радошћу.“- узе чашу, куцну с нама за здравицу и попи је на искап и разби о под, а тада заигра сам раширивши рукње ,затвори очи и окрену лице небу.

-“Седи куме, пијмо !“ – позва га Стево.

Кум га загрли, клекну пред њега и завапи:

-“Попићу и отров Стеване, куме мој, да ми налијеш, благословена била мајка која такву доброту роди. Љубинка, кумо моја, ни мајка ти није пожелила колико си добила с овим човеком, чувај га боље него очи своје. Цели Барич са фабриком и људима не вреди више од њега. Боже, сретан ли сам шта ми даде оваквог кума, хвала ти где ме чуо и не чуо!“ – попи пиће и стави му главу на кољена.

Стево га помилова по куштравој коси и подиже му лице:

-“Седи, бре, и пиј с нама, је ли Нова година или није?’

-“Увек кажеш праву реч!“- подиже се и сједне обрисавши дланом очи и сузе с лица.

Шутке нали чаше, куцнушмо се без рјечи и попишмо на искап.

Задржавали су нас из овог или оног разлога, једва се опростишмо од њих на капији дворишта.

Advertisements