Сутон је пао, упалише се рјетке уличне свјетиљке на дрвеним стубовима, а са оближње Саве дизала се измаглица. Ја и Бата на станици чекамо “Ластин“ аутобус и цупкамо по угаженом сњегу. Све је бјело осим цесте покривене прљавом и разгаженом бљузгавицом. Коначно стиже аутобус прљав од гаравог сњега до по каросерије с неколико мирних путника увучених у капуте. Зачас стигошмо у центар Умке, па ће Бато:

-“Ајмо попити пиће у биртији, грејаће нас до тамо, али ће, бре, и испарити, имамо скоро два километра пешачења бившом пругом.“

Срећа, сњег је покрио туцаник бивше ускотрачне пруге Београд Доњи Град – Обреновац – Лајковац – Ужице-Вишеград – Сарајево – Коњиц – Дубровник, која је прије неколико година демонтирана уз обећање народу да ће направити аутопут и пругу Београд – Бар.

Идемо према тунелу, около сњег покрио поље и дворишта, сиви дим из кућа се диже право у небо, а са прозора се жути свјетлост. Залаје по који пас реда ради па се брзо враћа у кућицу. Куће су нове, углавном недовршене, из приземља свјетло, а спратови без прозора или отвор затворен даскама, уза зид сложена дрва и некакве дашчурине или цигла и цреп, што чекају прољеће да се радови наставе.

Уђемо у једно такво двориште, а из куће се чује музика и пјесма. Отвара Бато врата без куцања и ми улазимо у нежбукани ходник освјетљен свјетларником из собе. Изађе жена средњих година и узе нам капуте, а нас уведе у овећу собу пуну младости, све цуре и младићи. Неки сједе и пјевају, а неколико парова плеше уз музику с грамофона. Упозна ме Бато са родбином, а ја исти час заборавих им имена, како то бива у гужви и приликом упознавања више особа одједном. Смјестили смо се на кауч код неких дјевојака, отприлике наше доби и оне нас послужише пићем и колачима.

Њу сам примјетио одмах и запамтио јој име. Црне бујне косе, буцмаста лица и пуних усана, тамних очију и мрка погледа. На ушима је имала ситне рећине, а бјелу долчевиту је напунила напрћеним сисама. Носила је тамне панталоне уз тјело што истицаше танак струк и облу гузу на витким ногама. Стајала је наслоњена на страну кауча, па ја гурнем Бату и направим јој до себе мјеста. Позовем је знаком руке и покажем своју намјеру да сједне до мене. Мрког погледа неста и показа се низ бјелих зуба, кокетно скочи са руба кауча и углави се између мене и наслона.

-“Мислио сам да се не знаш смијати, тако си ме мрко гледала.“ – кажем јој.

-“Како мрко !?“- рече изненађена.

Намргодешим се очима:

-“Ево овако !“

-“Збиља!? Нешто сам се замислила.“- насмија се она.

-“Мајра? Једино сам то име вечерас запамтио.“- рекох јој.

-“Миле? И ја сам твоје запамтила.“- каже она.

-“Теби је било лако запамтити једно име.Бату већ знаш, а ја сам једини нови. А за мене сте сви нови у овој соби, није исто.“ -шалим се.

-“Ипак би запамтила твоје име да вас је и више.“- тврди она.

-“Мајра, а како још?“- питам је.

-“Хормуз, први разред Медицинске школе у Београду, одавде путујем сваки дан. Живим са мамом и млађим братом, отац ми је умро прије пар година, био је порјеклом из Херцеговине.Треба ли ти још података ?“- смије се она.

-“Доста за сад. Хоћеш ли плесати са мном “’- питам је , онако полуозбиљно.

-“Хоћу, али упозоравам, слабо плешем.“- устаје она.

-“Ово је лако, само прати мене и њиши се на мјесту, нико неће ништа примјетити у овој гужви.“- узмем је за руке.

Послије брзог ритма нека дјевојка је ставила “Атлантик“ од “Шедоуса“. Мајру сам привукао себи и осјетио сам руком на њеним леђима и прсима да не носи грудњак. Боже, дивота, како јој љепо сике стоје!

-“Реци, кад ће мо се видити, сами?“- шапнем јој на уво.

-“Опа, ко каже да ћемо се видети? Тек смо се упознали, прије пола сата, зар не?“- погледа ме дубоко у очи.

-“Ја и ти ! Нема ко други. Када?“- опет шапћем,

-“У петак, петнаест до четрнаест сати на Славији код “Новости дана“. Важи?“- прошапута.

-“Понављам, петнаест до четрнаест на Славији код “Новости дана“ у петак. Договорено.“- стиснем јој благо прсте, а она исто одговори.

-“Видиш како је то лако кад ти се неко свиђа.“- провоцирам је.

-“Да, лако је.“- призна стидно.

Промјенише плочу и пустише брзи ритам, трескали смо се сви у групи, а након прве пјесме втаримо се на мјесто.

-“Хоћеш пиће ?“- питам је.

-“Само мало, из твоје чаше.“- узе ми чашу и отпи до пола, био је вињак.

Тада сам јој причао о себи и како сам доспио овдје, онако укратко, телеграфски. Она је пажљиво слушала и кимала главом. Постаде озбиљна, опет онај мрки поглед.

-“Опет си се нешто замислила, зар не?“- тргнем је из снова.

-“Ох, јесам, све је ово изненада.“- смушено се насмија.

-“Није крај свјета, љепо је кад ти се нешто угодно изненада деси.“- покушавам је орсположити.

-“Да, тако је!“ – тргнувши се насмија и као да одагна дилеме и црне мисли.

Ускоро ми Бато да знак да требамо ићи. Кимнем главом да пристајем. Он нађе рођакињу и објасни јој разлоге. Мајра крену са мном.

-“Мајро, душо, додај им капуте из собе.“- рече јој домаћица и оста у заједничкој просторији са осталим друштвом.

Кренем за Мајром у собу, узмем Батин капут и пружим му га у ходник, а Мајра придржи мој и поможе да га обучем. Притиснем прекидач и угасим свјетло, прихватим је за рамена и пољубим је у усне.О на стдљиво прихвати пољубац, а тада отвори усне и препусти се до краја.

-“Ћао, једва чекам петак.“- шапнем јој.

Она ми стисну шаку и обоје истовремено изађемо из собе.

Бато је са Умке отишао у Барич, а ја сам кренуо за Београд у Центар. Друштво се скупило, прилично уморно од празновања, па смо сви рано заспали. Сутра је требало ићи у школу.

 

Advertisements